Kako se čita muzika: Tim Hansen

Kao glumački scenario, muzički zapis daje instrukcije muzičaru šta da svira (koji ton) i kada da ga svira (ritam). Muzički zapis možda izgleda komplikovano, ali kada shvatite jednostavne stvari kao što su note, taktovi i muzički ključevi, spremni ste za drmanje. Tim Hansen dotiče instrumentalne osnove koje su vam potrebne da biste mogli da čitate muziku.

Kada gledamo film ili predstavu

znamo da su glumci

verovatno naučili tekst iz scenarija,

koji im u suštini govori

šta i kada

da kažu.

Komad zapisane muzike

funkcioniše na potpuno istom principu.

U osnovi,

on kaže izvođaču šta da svira

i kada da to svira.

Govoreći estetski,
postoji svet različitosti

između, recimo, Betovena

i Džastina Bibera,

ali oba umetnika su koristila

iste sastavne delove
da bi stvorili svoju muziku:

note.

Iako krajnji rezultat

može da zvuči vrlo komplikovano,

logika iza muzičkih nota

je u stvari prilično jednostavna.

Pogledajmo

osnovne elemente muzičkog zapisa

i kako oni međusobno komuniciraju
da bi stvorili muzičko delo.

Muzika se piše na pet
paralelenih linija

koje se protežu preko stranice.

Ovih pet linija se zovu linijski sistem

i on deluje u dva pravca:

gore i dole

i sleva nadesno.

Gore-dole osa kaže izvođaču

visinu note

ili koju notu da svira,

a levo-desno osa mu kaže

notni ritam

ili kada da to svira.

Počnimo sa visinom tona.

Radi pomoći, koristimo klavir,

a ovaj sistem funkcioniše za skoro

svaki instrument koga se setite.

U muzičkoj tradiciji Zapada,

visine tonova su nazvane prema

prvih sedam slova abecede,

A,

B,

C,

D,

E,

F,

i G.

Posle toga, ciklus se ponavlja:

A,

B,

C,

D,

E,

F,

G,

A,

B,

C,

D,

E,

F,

G,

i tako dalje.

Ali kako su ovi tonovi
dobili svoja imena?

Pa, na primer, ako ste odsvirali F,

a zatim još jedno F

više ili niže na klaviru,

primetićete da oni zvuče
prilično slično

u poređenju sa, na primer, B.

Nazad na linijski sistem,

svaka linija i svaki razmak
između dve linije

predstavlja posebnu visinu tona.

Ako stavimo notu
na jednu od ovih linja

ili u neki
od praznih prostora,

govorimo izvođaču
da svira taj ton.

Što je nota na višoj liniji,

viši je ton.

Ali, očito postoji mnogo više tonova
od ovih devet

koje nam daju ove linije
i prazna mesta između njih.

Veliki klavir, na primer, može da svira

88 posebnih tonova.

Kako onda da skupimo 88 nota
na jedinstven notni sistem?

Koristimo nešto
što se zove muzički ključ.

Muzički ključ je čudan simbol

koji se postavlja
na početak linijskog sistema

i deluje kao referentna tačka

koja vam govori
da posebna linija ili prazno mesto

odgovara posebnoj noti
na vašem instrumentu.

Ako želimo da sviramo note
koje nisu na linijskom sistemu,

mi onda kao lažiramo
i crtamo ekstra linijice

koje se zovu
pomoćne notne linije

i crtamo note na njima.

Ako nam je potrebno
da ih mnogo nacrtamo

to onda postaje zbunjujuće

i tada treba da promenimo ključ.

Dva osnovna elementa kontrolišu
kada izvođač

treba da svira note:

vrsta takta

i ritam.

Vrsta takta je deo muzike koji je

sam po sebi dosadan.

Zvuči ovako.

Primetite da se ne menja

samo veselo opstaje.

Može biti spor

ili brz

ili kakav god poželite.

Suština je da,
kao mala kazaljka na časovniku

koja deli minutu na 60 sekundi,

gde sve sekunde isto traju,

takt deli muzički komad

na male vremenske fragmente

koji jednako traju,

taktove.

Sa stabilnim taktom kao osnovom,

možemo da počnemo da dodajemo
ritam našim tonovima

i tada se muzika zaista i događa.

Ovo je četvrtinka.

To je najosnovnija jedinica ritma

i njena je vrednost jedan udarac.

Ovo je polovina
i njena vrednost je dva udarca.

Ovo je cela nota
i ona vredi četiri udarca,

a ovi mališani su osminke

koje su polovina udarca.

"Sjajno", kažete, "šta to znači?"

Možda se primetili

da duž linijskog sistema,

postoje male linije
koje ga dele na male delove.

To su taktice

jer svaki segment je takt.

Na početku muzičkog komada

odmah posle ključa

je nešto što se zove oznaka za takt

koja kaže izvođaču
koliko udaraca ima u svakom taktu.

Ovo kaže da su u svakom taktu
dva udarca,

ovde tri,

ovde četiri

i tako dalje.

Donji broj nam kaže kakva nota

će biti osnovna jedinica
za merenje takta.

Jedna odgovara celoj noti,

dva – polovini note

četiri – četvrtini note

i osam – osmini note
i tako dalje.

Tako da nam oznaka za takt

kaže da ima četiri četvrtine note
u svakom taktu,

jedna,

dve,

tri,

četiri;

jedna,

dve,

tri,

četiri

i tako dalje.

Ali kao što sam ranije rekao

ako se držimo ritma

postaje dosadno,

pa ćemo zameniti
neke četvrtine

drugim ritmovima.

Primetite kako iako se broj nota

u svakom taktu promenio,

ukupan broj udaraca nije.

Kako naše muzičko delo zvuči?

Zvuči OK, ali je možda
malo nepotpuno, zar ne?

Dodajmo još jedan instrument

koji ima svoju visinu tona i ritam.

E sad zvuči kao muzika.

Svakako, potrebno je vreme

da se naviknemo da je čitamo brzo

i sviramo na instrumentu
ono što vidimo,

ali sa strpljenjem i vremenom

možete da postanete sledeći Betoven

ili

Džastin Biber.