Немојте патити од депресије у тишини

„Осећања нису знак слабости; она значе да смо људи“, каже продуцент и активисткиња, Ники Вебер Ален. Чак и након дијагностификовања генерализованог анксиозног поремећаја и депресије, Вебер Аленова се исувише стидела да то каже некоме и чувала је своју болест као тајну док породична трагедија није открила да су и други који су јој блиски патили од исте болести. У овом говору важном за ментално здравље она отворено прича о својој борби и о томе зашто обојене заједнице морају да пониште стигму која погрешно тумачи депресију као слабост и спречава да оболели добију помоћ.

„Шта радиш на бини

испред свих ових људи?“

(Смех)

„Бежи!“

(Смех)

„Бежи одмах.“

То је глас моје анксиозности.

Чак и када је све у реду,

понекад добијем осећај
преплављености пропашћу,

као да опасност вреба иза ћошка.

Видите, пре неколико година

дијагностификован ми је
генерализовани анксиозни поремећај

и депресија -

два стања која често иду заједно.

Е, сад, постојао је период
када то никоме нисам хтела да кажем,

а посебно не испред велике публике.

Као црнкиња,

развила сам изузетну отпорност
да бих успела.

И као и многи људи у мојој заједници,

погрешно сам веровала
да је депресија знак слабости,

карактерни недостатак.

Али, ја нисам била слаба;

била сам веома успешна.

Завршила сам мастер студије
на факултету медијских студија

и радила на низу значајних послова
у филмској и телевизијској индустрији.

Чак сам добила и два Емија
за свој напоран рад.

Да, била сам потпуно истрошена,

нису ме много интересовале ствари
у којима сам некад уживала,

једва да сам нешто јела,

борила сам се против несанице

и осећала сам се изоловано и преуморно.

Али, депресивна?

Не, не ја.

Требало ми је више недеља да признам,

али је доктор био у праву -

била сам депресивна.

Ипак, никоме нисам рекла
за своју дијагнозу.

Било ме је исувише срамота.

Нисам мислила да имам права
да будем депресивна.

Имала сам привилегован живот,

породицу која ме воли и успешну каријеру.

Када сам размишљала
о неизрецивим страхотама

кроз које су моји преци
прошли у овој земљи

да би мени било боље,

још више бих се постидела.

Они су ми утабали пут.

Како могу да их изневерим?

Подигла бих високо главу,

ставила осмех на лице

и никада никоме ни реч не бих рекла.

Четвртог јула 2013. године

читав ми се свет обрушио на главу.

Био је то дан када ме је позвала мама

и рекла да је мој двадесетдвогодишњи
сестрић, Пол, окончао свој живот,

након вишегодишње борбе
против депресије и анксиозности.

Не постоје речи којима могу
да опишем тугу коју сам осетила.

Пол и ја смо били веома блиски,

али уопште нисам знала да толико пати.

Ниједно од нас никада није причало
оном другом о својим проблемима.

Стид и стигма су нас
спречавали да причамо.

Мој начин да носим са недаћом
био је да се директно суочим са њом,

па сам провела наредне две године
истражујући депресију и анксиозност,

а оно што сам открила било је запањујуће.

Светска здравствена организација извештава

да је депресија водећи узрок
болести и инвалидитета

на свету.

Иако тачан узрок депресије није јасан,

истраживање каже да се већина
менталних болести развија,

бар делимично,

због хемијског дисбаланса у мозгу

и/или позадинске генетске предиспозиције.

Не можете је се само отрести.

За Афро-Американце

елементи који покрећу стрес
као расизам и социо-економске разлике

стављају их под 20 посто већи ризик
од развоја менталних болести,

а ипак, они се обраћају за помоћ
установама за менталне болести

отприлике два пута ређе
од белаца у Америци.

Један разлог је стигма,

при чему 63% Афро-Американаца
погрешно тумаче депресију као слабост.

Тужно је да се стопа самоубистава
код афро-америчке деце

удвостручила током протеклих 20 година.

Е, сад, ево и добрих вести -

седамдесет посто људи
који се боре са депресијом ће бити боље

уз терапију, третман и лекове.

Наоружана овим информацијама,

донела сам одлуку -

нећу више да ћутим.

Уз благослов породице

причаћу нашу причу

у нади да ћу покренути
разговор на новоу нације.

Пријатељица, Кели Пјер-Луис, је рекла:

„То што смо јаки нас убија.“

У праву је.

Морамо да заборавимо
оне излизане, старе приче

о снажној црнкињи

и изузетно мужевном црнцу,

који, без обзира на то
колико пута су оборени,

само отресу то са себе
и одлучно наставе даље.

Ако имате осећања, то није знак слабости.

Осећања значе да смо људи.

А када порекнемо своју човечност,

то оставља празнину у нама,

а онда покушавамо да нађемо начине
самопомоћи да бисмо попунили празнину.

Моја дрога су били велики успеси.

Данас отворено делим своју причу

и молим друге да и они то учине.

Верујем да је то потребно

да би се помогло људима
који можда ћутке пате

да знају да нису сами

и да знају да уз помоћ

могу да се излече.

Е, сад, ја се и даље борим,

посебно са анксиозношћу,

али успевам да се носим с њом

уз свакодневну медитацију,
јогу и релативно здраву исхрану.

(Смех)

Ако осетим да ствари крећу нагоре,

закажем посету код свог терапеута,

динамичне црнкиње по имену Дон Армстронг,

која има сјајан смисао за хумор

и присност која ми пружа утеху.

Увек ћу жалити због тога

што нисам могла
да будем ту за свог сестрића,

али се најискреније надам

да другима могу бити инспирација
са лекцијама које сам научила.

Живот је леп.

Понекад је хаотичан

и увек је непредвидив.

Али, биће све у реду

када имате систем подршке
да вам помогне да прођете кроз то.

Надам се, ако вам терет постане претежак,

да ћете и ви затражити помоћ.

Хвала вам.

(Аплауз)