Pomozimo izbeglicama da se razvijaju, a ne samo da prežive

50 miliona ljudi u svetu danas je silom izmešteno iz svog doma - nivo koji nije viđen od Drugog svetskog rata. Upravo u ovom trenutku, više od 3 miliona sirijskih izbeglica traga za utočištem u susednim zemljama. U Libanu, polovina ovih izbeglica su deca; samo 20% ide u školu. Melisa Fleming iz izbegličke organizacije UN-a poziva nas da se pobrinemo da izbeglički kampovi budu isceljujuća mesta gde ljudi mogu razviti svoje veštine, koje će im biti potrebne kako bi ponovo izgradili svoje rodne gradove.

Počela sam da radim sa izbeglicama

jer sam želela da donesem promenu,

a donošenje promena počinje
pričanjem njihovih priča.

Kada se sretnem sa izbeglicama,

uvek im postavljam pitanja.

Ko je bombardovao vašu kuću?

Ko je ubio vašeg sina?

Da li je ostatak vaše porodice preživeo?

Kako se snalazite

u vašem životu u izgnanstvu?

Ali postoji jedno pitanje
za koje mi se uvek čini

da najviše otkriva, a to je:

"Šta ste poneli sa sobom?

Šta je bila ta najvažnija stvar

koju ste morali da ponesete sa sobom

kada su bombe eksplodirale
u vašem gradu,

a naoružane grupe
se približavale vašoj kući?"

Sirijski dečak izbeglica kojeg poznajem

rekao mi je da nije oklevao

kada je njegov život
bio u neposrednoj opasnosti.

Uzeo je svoju diplomu srednje škole,

i kasnije mi je rekao zašto.

Rekao je: "Uzeo sam
moju diplomu srednje škole

jer je moj život zavisio od nje."

I rizikovao bi svoj život
da uzme tu diplomu.

Na putu za školu,
izbegavao bi snajperiste.

Njegova učionica se ponekad tresla

od zvukova bombi i granata,

i njegova majka mi je rekla:

"Svakoga dana,
rekla bih mu svakoga jutra:

'Dušo, molim te, ne idi u školu.'"

A kada je insistirao, rekla je:

"Zagrlila bih ga kao da je poslednji put."

Ali rekao je svojoj majci:

"Svi smo mi uplašeni,

ali naša rešenost da diplomiramo

je jača od našeg straha."

Ali jednog dana,
porodica je dobila užasne vesti.

Hanijeva tetka, njegov teča i njegov rođak

su ubijeni u svojim domovima jer su odbili

da napuste svoju kuću.

Njihovi vratovi su presečeni.

Bilo je vreme da se beži.

Otišli su tog dana,
odmah, u svojim kolima,

sa Hanijem sakrivenim pozadi
jer su se suočavali

sa kontrolnim punktovima
pretećih vojnika.

Prešli bi granicu sa Libanom,

gde bi pronašli mir.

Ali bi započeli život
mukotrpnih poteškoća i monotonije.

Nisu imali izbora
nego da izgrade kolibu

pokraj blatnjavog polja,

i ovo je Hanijev brat Ašraf,

koji se igra napolju.

Tog dana, priključili su se

najvećoj populaciji izbeglica na svetu,

u zemlji Libanu, koja je mala.

Ima samo četiri miliona građana,

i milion sirijskih izbeglica koje tu žive.

Ne postoji grad, selo ili varošica

koje nije domaćin sirijskim izbeglicama.

To je darežljivost i humanost

koja je izuzetna.

Mislite o tome na ovaj način,
proporcionalno.

To bi bilo kao kad bi

čitava populacija Nemačke,

80 miliona ljudi,

prebegla u Sjedinjene Države
za svega tri godine.

Polovina čitave populacije Sirije

je sada iskorenjena,

većina njih unutar zemlje.

Šest i po miliona ljudi

je pobeglo da spasu svoje živote.

Mnogo više od tri miliona ljudi

je prešlo granice

i pronašlo utočište u susednim zemljama,

a samo mali udeo se, kao što vidite,

preselio u Evropu.

Ono što smatram najviše zabrinjavajućim

je da polovinu svih sirijskih izbeglica
čine deca.

Slikala sam ovu malu devojčicu.

Bilo je to samo dva sata
nakon što je stigla

posle dugog puta iz Sirije u Jordan.

A najviše od svega zabrinjava

da samo 20 procenata
sirijske dece izbeglica

pohađa školu u Libanu.

A ipak, sirijska deca izbeglice,

sva deca izbeglice nam govore

da je obrazovanje
najvažnija stvar u njihovim životima.

Zašto? Jer im omogućava
da razmišljaju o svojoj budućnosti

umesto o košmarima prošlosti.

Omogućava im da misle o nadi
umesto o mržnji.

Sećam se svoje skorašnje posete

kampu sirijskih izbeglica
u severnom Iraku,

upoznala sam tu devojčicu,

i pomislila sam: "Prelepa je",

prišla sam joj i pitala je:

"Mogu li da te slikam?"

Ona je prihvatila,

ali je odbila da se nasmeje.

Mislim da nije mogla,

zato što mislim da shvata da predstavlja

izgubljenu generaciju
sirijske dece izbeglica,

izolovanu i frustriranu generaciju.

A ipak, pogledajte pred čime su pobegli:

krajnje razaranje,

građevina, privrede,
škola, puteva, domova.

Hanijev dom je takođe uništen.

To će morati da obnove

arhitekate, inženjeri, električari.

Zajednici će biti potrebni
učitelji i advokati

i političari sa pomirenjem u interesu,

a ne osvetom.

Zar to ne bi trebalo da obnove

ljudi sa najvećim interesom,

društva u izgnanstvu, izbeglice?

Izbeglice imaju mnogo vremena

da se pripreme za svoj povratak.

Možda pretpostavljate
da je biti izbeglica

samo privremeno stanje.

Daleko od toga.

Sa ratovima koji se stalno odvijaju,

prosečno vreme koje će izbeglica
provesti u izgnanstvu

je 17 godina.

Hani je drugu godinu bio u čistilištu

kada sam nedavno otišla da ga posetim,

i obavili smo ceo naš razgovor
na engleskom,

za koji mi je priznao da je naučio

čitajući sve romane Dena Brauna

i slušajući američki rep.

Takođe smo proveli
par lepih trenutaka u smehu

i zabavi sa njegovim
voljenim bratom Ašrafom.

Ali nikada neću zaboraviti šta mi je rekao

kada smo završili razgovor toga dana.

Rekao mi je:

"Ako nisam učenik, nisam ništa."

Hani je jedan od 50 miliona ljudi

koji su danas u svetu iščupani iz korena.

Još od Drugog svetskog rata

nikad nije toliko ljudi
bilo prisilno raseljeno.

Dakle, dok pravimo sveopšti napredak

u ljudskom zdravlju,

tehnologiji, obrazovanju i dizajnu,

činimo opasno malo

da pomognemo žrtvama

i činimo premalo

da zaustavimo i sprečimo

ratove koji ih teraju iz svojih domova.

A ima sve više i više žrtava.

Svakoga dana, u proseku,

do kraja ovog dana,

32 000 ljudi će biti prisilno raseljeno

iz svojih domova -

32 000 ljudi.

Oni beže preko granica kao što je ova.

Ovo smo zabeležili
na granici Sirije sa Jordanom,

i ovo je tipičan dan.

Ili beže na nepodesnim
i pretrpanim čamcima,

rizikujući svoje živote u ovom slučaju

samo da stignu na sigurno u Evropu.

Ovaj sirijski mladić

je preživeo jedan od ovih čamaca
koji se prevrnuo -

većina ljudi se udavila -

i rekao nam je:

"Sirijci samo traže mirno mesto

gde te niko neće povrediti,

gde te niko neće ponižavati,

i gde te niko neće ubiti."

Pa, mislim da bi to
trebalo da bude minimum.

A šta je sa mestom isceljenja,

učenja,

i čak mogućnosti?

Amerikanci i Evropljani

imaju utisak da proporcionalno

ogroman broj izbeglica dolazi

u njihovu zemlju,

ali stvarnost je

da 86 procenata, velika većina izbeglica,

živi u zemljama u razvoju,

u zemljama koje se bore
sa sopstvenom nesigurnošću,

sa sopstvenim problemima
pomaganja svojoj populaciji

i siromaštvom.

Zato bogate zemlje sveta
treba da prepoznaju

humanost i darežljivost zemalja

koje ugošćavaju toliko izbeglica.

I sve zemlje treba
da se postaraju da niko

od onih koji beže od rata i progona

ne dođe do zatvorene granice.

(Aplauz)

Hvala vam.

Ali postoji još nešto što možemo učiniti

umesto da prosto
pomognemo izbeglicama da prežive.

Možemo im pomoći da se razvijaju.

Trebalo bi da razmišljamo
o izbegličkim kampovima i zajednicama

kao nečemu što je više
od privremenih centara za zbrinjavanje

gde ljudi čame,

čekajući da se rat završi.

Treba da budu centri izvrsnosti,

gde izbeglice mogu trijumfovati
nad svojom traumom

i vežbati za dan
kada budu mogli da odu kući

kao pokretači pozitivne promene

i društvenog preobražaja.

To ima tako mnogo smisla,

ali se sećam užasnog rata u Somaliji

koji je besneo 22 godine.

Zamislite da živite u ovom kampu.

Posetila sam ovaj kamp.

Nalazi se u Džibutiju,
u susedstvu Somalije,

i bio je tako zabačen

da smo morali
da doletimo tamo helikopterom.

Bilo je prašnjavo i užasno vruće.

Išli smo u posetu školi

i počeli da pričamo sa decom,

i tada sam videla
tu devojčicu na kraju sobe

koja je izgledala kao da je istog uzrasta

kao moja ćerka,
i otišla sam da pričam sa njom.

Postavila sam joj pitanja

koja odrasli postavljaju deci,

kao što su:
"Koji je tvoj omiljeni predmet?"

i "Šta želiš da budeš kada porasteš?"

I tada joj je lice postalo bezizražajno,

i rekla mi je:

"Ja nemam budućnost.

Moji dani školovanja su završeni."

Pomislila sam,
mora da postoji neki nesporazum.

pa sam se okrenula ka svojoj koleginici

i ona mi je potvrdila

da nema sredstava
za srednjoškolsko obrazovanje

u ovom kampu.

Kako sam želela u tom trenutku

da mogu da joj kažem:

"Sagradićemo ti školu."

I takođe sam pomislila, kakva šteta.

Ona bi trebalo da bude i ona jeste

budućnost Somalije.

Dečak po imenu Džejkob Atem

imao je drugačiju priliku,
ali nakon što je iskusio

užasnu tragediju.

Posmatrao je - ovo je u Sudanu -

kako njegovo selo
- imao je samo sedam godina -

gori do temelja, i saznao je

da su njegova majka i otac

i njegova cela porodica

ubijeni tog dana.

Samo njegov rođak je preživeo,
i njih dvojica

su pešačili sedam meseci -

ovo su dečaci poput njega -

dok su ga jurile i ganjale
divlje životinje i naoružane bande,

i konačno su stigli do izbegličkih kampova

gde su našli sigurnost,

i on će provesti narednih sedam godina

u Keniji u izbegličkom kampu.

Ali njegov život se promenio

kada je dobio priliku da se preseli

u Sjedinjene Države,

i pronašao je ljubav
u hraniteljskoj porodici

i bio je u mogućnosti da ide u školu,

i želeo je da podelim sa vama

ovaj ponosni momenat

kada je diplomirao na fakultetu.

(Aplauz)

Pričala sam sa njim
na Skajpu pre neki dan,

bio je na njegovom novom univerzitetu
na Floridi,

na putu da postane doktor nauka
iz oblasti javnog zdravlja,

i ponosno mi je rekao
da je uspeo da sakupi

dovoljno sredstava od američke javnosti

da osnuje zdravstvenu kliniku u svom selu.

Hoću da vas vratim na Hanija.

Kada sam mu rekla da ću imati priliku

da vam govorim ovde na TED bini,

dozvolio mi je da vam pročitam pesmu

koju mi je poslao u imejlu.

Napisao je:

"Nedostajem mi ja,

moji prijatelji,

trenuci čitanja romana ili pisanja pesama,

ptice i čaj ujutru.

Moja soba, moje knjige, ja,

sve što mi je donosilo osmeh.

O, o, imao sam toliko snova

koji je trebalo da se ostvare."

Dakle evo moje poente:

ne investirati u izbeglice

je ogromna propuštena prilika.

Ostavite ih napuštenim,

i oni rizikuju da ih
izrabljuju i zlostavljaju,

i ostavite ih
nekvalifikovanim i neobrazovanim,

i odlažete godine do povratka

mira i blagostanja u njihovim zemljama.

Verujem da će
način na koji tretiramo raseljene

oblikovati budućnost našeg sveta.

Žrtve rata možda imaju ključ

trajnog mira,

i možda baš izbeglice

mogu zaustaviti ciklus nasilja.

Hani je na prekretnici.

Voleli bismo da mu pomognemo
da krene na fakultet

i postane inženjer,

ali naša sredstva daju prioritet
osnovnim stvarima u životu:

šatorima, ćebadima,
dušecima, kuhinjskim kompletima,

obrocima i ponekim lekovima.

Fakultet je luksuz.

Ali ostavite ga da propada
u tom blatnjavom polju,

i postaće deo

izgubljene generacije.

Hanijeva priča je tragedija,

ali ne mora se završiti na taj način.

Hvala vam.

(Aplauz)