Kako da zavolite kritiku

Kako bi bilo da svojim kolegama možete da kažete šta zaista mislite o njima? U najuspešnijoj investicionoj kompaniji na svetu, svi su stalno rangirani i ocenjivani - pred svima. Shvatili su kako da prihvate kritike i kunu se da je to presudno za njihov uspeh. Adam Grant pokazuje kako možete na dobar način da prihvatite kritiku - i postanete bolji u davanju iste. (Audio snimak)

Kada sam imao 26 godina,
tek izašao sa fakulteta,

bio sam pozvan da održim
kurs o motivaciji u trajanju od pola dana.

Bio sam uzbuđen.

A onda sam otkrio da će moju publiku
činiti generali i pukovnici

američke avijacije.

Nisam bio dovoljno kvalifikovan.

I želeo sam da se povučem,
ali bilo je prekasno.

Ušao sam

i gledao u prostoriju punu ljudi
duplo starijih od mene,

u punim vojnim uniformama,
sa medaljama na vidnim mestima.

Nadimci su im bili Pucač,
Pogađač i Nevidljivi.

Do kraja prvog sata osećao sam
kako se ukopavam.

I naravno, u komentarima
koje su dali posle predavanja,

oni su mene pokopali.

Jedan je napisao:

„Bilo je kvalitetnijih informacija
u publici nego na podijumu.“

Drugi je rekao:

„Nisam mnogo dobio iz ovoga,

ali verujem da je instruktor
stekao koristan uvid.“

(Muzika)

Bilo je to kao udarac u stomak.

I nisam mogao to da izbacim iz glave.

Pa sam uradio ono što bi svaki
samosvestan organizacioni psiholog uradio:

počeo sam da proučavam zašto je često
tako bolno primiti kritiku.

I da li bismo mogli da naučimo
da nam se to dopada.

(Muzika)

Ja sam Adam Grant.

Ovo je „Poslovni život“,
moj podkast za TED.

Proučavam kako da učinimo
da posao ne bude sranje.

Organizacije kao Gugl, NBA
ili Fondacija Gejts

pozivale su me da im pomognem
da poslove naprave smislenijim,

timove kreativnijim,
radne kulture saradljivijim.

U ovoj emisiji, pozivam se
na neka zaista neobična mesta,

gde su usavršili nešto o poslu
što bih želeo da svi znaju.

Danas, umetnost i nauka kritike.

Hvala kompaniji „Bonobos“
koja je sponzor ove epizode.

(Muzika)

Adam Grant: Hej, Kirane.
Kiran Rao: Zdravo, Adame.

AG: Kako si? KR: Dobro, a ti?

AG: Dobro.

Ovo je Kiran Rao.

Bio je menadžer
u jednoj finansijskoj kompaniji.

Kao i većina menadžera,
trošio je mnogo vremena na sastanke.

I većina njih je bila prilično standardna.

Ali, postojao je jedan sastanak
koji Kiran nikada neće zaboraviti.

Kiran nam predstavlja snimak tog sastanka.

KR: Bili smo u velikom belom šatoru,

200 ljudi je sedelo,
glavnih 200 ili 300 menadžera.

Snimak: Muškarac: Sledeća dva dela

biće o praktičnim primenama.

KR: Razgovarali smo
o raznim strateškim stvarima,

kad se pojavila lista -

Snimak: Muškarac: Ovo je lista

ljudi koji su u ovoj prostoriji,
rangiranih prema učinku.

KR: Koja je bila obeležena
„najlošiji menadžeri“.

Snimak: Muškarac:
Ovo su ljudi koje volimo.

Neki od njih iz ove prostorije
verovatno ne bi trebalo da su tu.

KR: A ja sam bio prvi na listi.

Snimak: Muškarac: Gledam ovo ime -
ja sam zaposlio Kirana.

Očigledno mu nije dobro išlo
u prvih par godina.

AG: Opa! To Vas je sigurno
uhvatilo nespremnog.

Gledate u prostoriju sa 200 ljudi

i govore Vam da ste najgori
menadžer u prostoriji.

KR: Tako je.

AG: Kako je to bilo?

KR: Hmm...

Bilo je napeto.

(Muzika)

AG: Čućemo još od Kirana kasnije.

Ali sada, želim da zamislite
da ste vi Kiran, u tom trenutku.

Razmislite šta se dešava
kad vas kritikuju.

Fizički: ramena vam se ukoče,
dah postane plići.

Kritika uključuje alarme.

Zapravo, pogađa nerv u vašem telu.

A psihološki?

Vaš um ubrzano radi.

Počnete da dižete odbrane
i pripremate se za kontranapad.

Da ste paun, raširili biste perje.

Da ste majmun,
udarali biste se po grudima.

Ali, ljudi imaju drugačiju reakciju.

Pre nekoliko decenija,
urađena je jedna studija

koja kaže da se u takvim situacijama
vaš ego toliko brani,

da postane sopstveni totalitarni režim.

Počinje da kontroliše tok informacija
koje stižu do našeg mozga

kao što diktator kontroliše medije.

Razmislite o tome.

Vaš sopstveni ego
cenzuriše ono što čujete.

Ali, ako nikada ne čujemo kritiku,
nikada se nećemo poboljšati.

Kako bi izgledalo biti na mestu

gde se ljudi konstantno
kritikuju međusobno -

ali i sami žele takvu povratnu informaciju

kako bi svi bili bolji?

Radio sam sa stotinama organizacija

i otkrio samo jednu
gde je ovo zaista i uobičajeno.

Rej Dalio: Možeš da mi kažeš:
„Hej, kretenu, baš si seronja.“

A onda ćemo reći: „OK, da li sam seronja?“

AG: Ovo je glavni tip.

Zove se Rej.

RD: Jedna od najvećih
tragedija čovečanstva

je to što ljudi svoja mišljenja
zadržavaju za sebe,

a to je tragedija
jer može lako da se popravi

kad bi rekli šta misle

i testirali svoja mišljenja
na ispravan način.

Tako bi povećali šansu
da donesu bolju odluku.

Svi se tapšu po leđima,
smeškaju jedni drugima.

A ne bave se stvarima kojima bi trebalo.

AG: Veoma je zabavno misliti o, na primer,

tome da idete okolo
i ljude nazivate seronjama,

a njihov prvi odgovor
treba da bude: „Obrazloži.“

Da li zaista želite da ljudi
tako reaguju na kritiku?

RD: Pa, želim da to otvoreno pokažem
i da zajedno razmotrimo,

jer možda sam ja taj kreten
ili ne razumem nešto.

AG: Sredinom sedamdesetih godina 20. veka

Rej Dalio je osnovao finansijsku firmu
„Bridžvoter asosijets“.

U početku je radio iz štale,
sa svojim prijateljima.

Veoma brzo je postao veoma uspešan.

A onda je postao arogantan.

Napravio je pogrešan korak.

Firma je propala.

Morao je da otpusti prijatelje.

RD: Bio sam toliko švorc,

da sam morao da pozajmim
4 000 dolara od oca

kako bih platio porodične račune.

To je bilo jako bolno.

Ali, ispalo je sjajno.

AG: Pardon, kažete da je ispalo sjajno
što je bilo tako bolno?

Jer normalni ljudi se ne osećaju tako.

RD: Mislim, bio sam potpuno skrhan.

Ali, to mi je dalo poniznost
kojom sam se borio protiv arogancije.

Poželeo sam da nađem najpametnije ljude

koji se ne slažu sa mnom.

AG: Rej je shvatio da je propao

zato što nije imao nikoga
ko bi mu obuzdao ego

kad je bio na vrhu sveta.

Slušao je samo sebe
ili ljude koji su mu stalno povlađivali.

I sada je bio sam.

RD: To iskustvo me je naučilo lekciju.

Kažem, ako se ne pogledate i ne kažete:

„Opa, kako sam bio glup
pre godinu ili dve“,

onda mora da niste mnogo naučili
u poslednjih godinu ili dve.

AG: Rej je odlučio da će sledeća
verzija njegove kompanije

imati drugačiju kulturu,

gde će svako biti brutalno iskren
sa svima ostalima.

I to je „Bridžvoter“ danas.

Rej to naziva radikalnom transparentnošću.

Svaka kritika, svako mišljenje
je otvoreno.

Osećate se dobro da sve javno iznesete?

RD: A zašto se ne bismo tako osećali?

AG: Zbog stida, bola,
znate, ismevanja, surovosti.

RD: Okej, ali nije to u pitanju, zar ne?

Prepoznajemo da je to
možda težak trenutak.

Pre nego što ljudi ovde dođu
mi ih pitamo da li žele to da rade.

Zar to nije dobro,

da budu partneri
u samootkrivanju prave istine?

AG: „Bridžvoter asosijets“ se sada smatra

najuspešnijom investicionom
kompanijom na svetu.

I Rej veruje da je kultura
glavna pokretačka sila njihovog uspeha.

Upravljaju imovinom
od 160 milijardi dolara,

a Rej je postao jedan
od najbogatijih ljudi na svetu.

Ako do sada niste shvatili,

„Bridžvoter“ je takođe jedno od
najčudnijih mesta za rad koje sam video.

Povratna informacija je samo jedan deo
onoga što ih čini drugačijim.

Neću analizirati sav njihov rad,

secirati njihov učinak
ili reći da ih kopirate.

Ali, verujem da, ako želimo
da budemo uspešniji u nečemu,

trebalo bi da učimo od ekstrema.

Znate, kao što biste probali
da usvojite savet o vežbanju

od olimpijskog sportiste.

„Bridžvoter“ je ekstreman u kritici.

Oni misle da možete da naučite
da je dajete i čak priželjkujete.

Tokom godina, imali su neke
od poznatih rukovodilaca.

Uključujući Džejmsa Komija,
nedavnog direktora FBI-a.

On je čak o „Bridžvoteru“ govorio
na saslušanju u Senatu.

Džejms Komi: Išao sam u „Bridžvoter“

delom zbog te kulture transparentnosti -

to je nešto što je već dugo deo mene.

AG: Danas skoro 2 000 ljudi tamo radi

i od svakog od njih se očekuje
da otvoreno kritikuje.

Čak i kad je osnivač-milijarder meta.

Evo jednog mejla koji je Rej primio
od kolege Džima Haskela:

„Rej, za današnji rad
zaslužuješ dva minus.

Trabunjao si 50 minuta.

Svima nam je bilo očigledno
da se uopšte nisi pripremio.

Danas je stvarno bilo loše;
ne smemo dozvoliti da se ponovi.“

Kada je Džim poslao ovu oštru kritiku,
Rej je odlučio da potraži još mišljenja.

Tražio je od kolega da procene
njegov učinak tog dana,

na lestvici od jedan do pet.

Onda je to podelio sa svima ostalima.

Da znate, Rej nije dobio
nijednu peticu za taj sastanak.

RD: Bio sam loš!

AG: Mislim da bi se mnogi u toj situaciji

samo obračunali sa Džimom.

A Vi ste odgovorili i rekli:

„Hej, svi sa sastanka, ubacujem i vas.“

RD: Ne, cela kompanija.

AG: To je otišlo svima? RD: Da.

AG: Od jedan do pet?
RD: To je veoma važno.

AG: Ove stvari se stalno
dešavaju u „Bridžvoteru“.

Šta biste vi radili
da vam neko da dva minus?

Postoje studije koje pokazuju
da, kad nas kolege kritikuju,

mi ih izbacimo iz našeg života.

Ili ih po svaku cenu izbegavamo.

I umesto toga idemo do svojih navijača

da se žalimo i dobijemo potvrdu.

Naših prijatelja, omiljenih kolega
koji slično razmišljaju, mame.

To je naša mreža podrške.

(Muzika)

Ali, postoji još jedna vrsta mreže
koja nam je svima potrebna:

mreža izazova.

To je grupa ljudi kojoj verujemo
da nas pokreće da budemo bolji.

Govore vam stvari koje ne želite
da čujete, a treba da čujete.

„Bridžvoter“ je jedna
velika mreža izazova.

RD: Želim Džimove kritike.

Jer možda imam tendenciju da trabunjam

i možda imam tendenciju
da ne budem pripremljen.

AG: Pa je Rej obećao Džimu:
sledeći put će biti bolji.

RD: On je rekao: „Slušaj, ne verujem ti.“

Ja kažem: „Odlično, ni ja.“

Imamo redovni protokol da me nazove,

jer razume da je to bolje za obojicu

i bolje za celu kompaniju.

AG: Mreža izazova može da vam pomogne
samo ako ste spremni da slušate.

RD: Naročito mi je važno
da pokažem svima šta radim,

uključujući i neuspehe, uspehe.

Da. Zašto to ne biste uradili?

AG: Pa, zato što se plašite odgovora.

RD: Čega se plašite?

AG: Da otkrijete da je car go.

RD: Ako vam je cilj da budete
što je moguće bolji,

onda ćete to želeti.

AG: Mislim da bi mnogi
ljudi radije zadržali

makar iluziju pristojne slike
nego da se zaista poboljšaju.

RD: Ali onda im je više stalo do slike

nego do rezultata.

AG: A Vi niste spremni da to tolerišete.

RD: Znate, život je mnogo
bolji sa rezultatima.

(Smeh)

AG: Ideja međusobnog
kritikovanja ovako otvoreno

možda zvuči zastrašujuće.

Razumem to.

Na mnogim radnim mestima
bi to bilo u najboljem slučaju bolno,

a zlostavljanje u najgorem.

Postoji gomila radova ekonomista

koji pokazuju da rangiranja
generalno demotivišu ljude.

Čak i oni na vrhu misle:

„Očekivao sam da budem još više.“

A svi na dnu ne uživaju u tome

da se negativno porede sa svima oko sebe.

RD: U normalnim kompanijama
ne očekujem da pripremaju ljude,

da se slože i kažu: „Da li je ovo dobro?“

(Muzika)

AG: Šta je sa vašim radnim mestom?

Šta bi se desilo da jednog dana odlučite

da budete radikalno transparentni?

Možda ne bi tako dobro prošlo.

A.Dž.: Radio sam tada u časopisu „Eskvajr“

i na nekom sastanku sam,
u nekom trenutku, rekao uredniku:

„Znaš, stvarno bih radije
radio u 'Njujorkeru'

i da mi ponude posao, prihvatio bih.“

Lice mu je bilo skamenjeno;
to mu se nije dopalo.

AG: To je A.Dž. Džejkobs,

pisac koji misli da je zabavno
živeti život kao eksperiment.

Za jednu priču na kojoj je radio,

A.Dž. se obavezao da nekoliko nedelja
bude sto posto iskren.

A.Dž.: Ako mrzite svog šefa,
recite mu: „Mrzim te.“

AG: A.Dž. je to radio sa svima
sa kojima je razgovarao.

Sa taštom, starijim komšijama,
svojom decom, prijateljima svoje žene.

A.Dž.: Bio sam sa ženom u restoranu

i sreli smo neke njene prijatelje
koje nije videla od fakulteta.

Bili su uzbuđeni što je vide i rekli su:

„O, trebalo bi da se svi nađemo
i da nam se deca igraju zajedno.“

A ja sam morao da kažem šta sam mislio,

a to je: „Izgledate kao dobri ljudi,

ali ja stvarno ne želim
da vas ponovo vidim.“

AG: (Smeh) O, ne! A.Dž.: O, da.

S pravom su se uvredili,
a moja žena je pobesnela.

To je bila katastrofa.

Mislim, zaista ih nikad nismo više videli

pa je bilo efikasno, imalo je učinka.

Kim Skot: (Smeh) U mom rečniku,

reći tako nešto nije radikalna otvorenost;

to je neverovatna agresija.

AG: Kim Skot obučava rukovodioce
u Silicijumskoj dolini.

Radi sa direktorima i menadžerima

na radikalnoj otvorenosti
u povratnoj informaciji.

KS: Budite do jaja šef
bez gubljenja čovečnosti.

AG: Pitao sam Kim kako da postanemo
bolji u davanju kritike.

I pogodite.

Ne radi se o tome da samo izbrbljate
šta god vam padne na pamet, kao A.Dž.

KS: Ideja o radikalnoj iskrenosti

je da vam je lično stalo do druge osobe

i u isto vreme je direktno izazivate.

AG: Kako onda da mi bude prijatno
da se direktno suočim?

Kad nekog izazivam, kako da budem siguran
da pokažem da mi je stalo?

KS: Moj najveći savet

je da iz rečnika eliminišete frazu
„Nemoj lično da shvatiš“.

U redu je da se neko naljuti
ili da emotivno reaguje;

to je normalno.

Neizbežno je.

Vi želite da saosećajno reagujete.

Da imam emotivni aspirin, dala bih vam ga.

AG: Čuo sam da mnogi kažu:

„Veoma mi je neprijatno da budem direktan,

pa je jedan od načina
da pokažem da mi je stalo

taj da napravim sendvič
povratne informacije:

znaš, počnem sa pohvalom,
pa u sredini ide kritika,

pa opet komad pohvale,

tako da počnemo i završimo u dobrom tonu.

Ali, istraživanja koja sam
o tome čitao jasno govore

da je to loša ideja, iz dva razloga.

Prvo, kad počnete pohvalom,

ljudi čekaju da dođe ono loše

i sve deluje neiskreno.

A drugo, ljudi često ne čuju
ono što je u sredini.

Koja je, onda, tvoja alternativa
sendviču pohvale i kritike?

KS: Slažem se, niko ne voli
usrani sendvič.

Važno je i za pohvalu i za kritiku,

a naročito za kritiku,

da budete skromni.

Možda niste u pravu,

i to je u redu.

Jedna od najvažnijih stvari
kada kritikujete

je da stavite do znanja
da vam je namera da pomognete.

(Muzika)

AG: Postoje dokazi koji ovo potvrđuju.

Dosta sam o tome čuo i u „Bridžvoteru“.

Lakše je prihvatiti kritiku
kada znate da je namera da vam pomogne.

Spolja će možda delovati oštro.

Ali oni misle da je to dobro za njih.

KS: Ako znate da je zdrava

i iz prve ruke ste osetili dobrobiti,

nastavićete da je tražite,

kao što trčanje i dalje ponekad boli,

ali znam koliko je ono važno
za moje zdravlje pa nastavljam,

iako je uvek naporno izaći napolje.

Mislim da je isto sa kritikom.

(Muzika)

AG: Više o tome posle pauze.

Ovo će biti drugačija vrsta reklame.

U duhu istraživanja
kreativnih ideja na poslu,

vodimo vas u „Bonobos“,
kod našeg sponzora.

(Muzika)

(Muzika)

Kao i svi na svetu,
mrzim da zovem korisnički servis.

Teško je dobiti operatera,

a ako i uspete, on obično čita scenario.

Ako želite išta da postignete,
morate da tražite šefa,

iznova i iznova.

Ali, u „Bonobosu“
stvari ne funkcionišu tako.

Oni proizvode odličnu mušku odeću
i ako ih pozovete zbog nekog problema

pričaćete sa pravom osobom
koja zaista može da vam pomogne.

„Bonobos“ ih naziva Nindžama.

Kelsi Neš: Moje pravo zvanje je
Vođa kreativnog tretiranja klijenata.

Ja sam u upravljačkom timu Nindži.

AG: Ovo je Kelsi Neš.

On i sve ostale Nindže u „Bonobosu“

imaju nešto što je prilično retko
u svetu korisničkih servisa.

Slobodu.

KN: Svaki Nindža ima sposobnosti
da zbrine klijenta u datom trenutku,

na koji god način smatra da je potrebno.

Nema prosleđivanja
gore i dole po hijerarhiji

da bi se pronašlo rešenje,

kao: „Pozvaćemo Vas za 24 do 48 sati.“

Svakog dana pitamo Nindže:

„Šta biste vi želeli da ste klijent?

Kako biste se osećali?“

AG: Što može dovesti
do nekih iznenađujućih interakcija.

Kao što je Kelsi doživeo.

KN: Pisao je neki Derek i rekao:

„Imao sam požar kod kuće

i jedna od mojih omiljenih
flanelskih košulja je oštećena.

Da li znate kako mogu da je popravim?

Vidim da ih više nemate na sajtu.“

AG: Kelsi is „Bonobosa“
je odmah odgovorio.

KN: „Rado ćemo ti zameniti košulju,
baš mi je žao, da li su svi dobro?“

Odgovorio je: „Da, svi su dobro,

osim što je naš petnaestogodišnji
pas bio zarobljen u kući

i izgubili smo ga; to je jedino.“

AG: Kelsi je to čuo
i prebacio se u stanje Nindže.

KN: Na njegovom Instagramu
sam našao sliku njegovog psa.

Uzeo sam sliku, poručio portret

i sa par flanelskih košulja
sve to mu poslao.

Derek (na telefonu):
Nisam neki emotivan tip,

ali uz sve što se desilo,
to je bilo prilično sveže.

Plakao sam kad sam video sliku.

AG: Kada sam čuo ovu priču,
morao sam da pozovem Dereka.

Derek: Znaš, nalaziš se
u očajnoj situaciji.

Samo tračak nečega lepog u tom trenutku

ima dugotrajne posledice.

Ono što su uradili nije bilo potrebno,
nisu morali to da urade,

ali su mislili da je to ispravno.

KN: Iznad svega, mi se ponosimo
time da smo ljudska bića.

Znači, sa svakim komuniciramo lično:

kao čovek koji se javlja na telefon
i priča sa drugim čovekom, tipa:

„Da, hajde da ovo rešimo.“

AG: To vam je nekad potrebno.

To je očigledno značilo Dereku,
koji od nedavno ima novi posao.

Derek: Jedina slika koju za sada
imam na zidu je ta slika,

tačno iznad mog stola iznad prozora.

Kada uđem svakog dana
to je prvo što vidim.

AG: „Bonobos“ pravi odličnu odeću,

ali meni se najviše sviđa to što ne moram
da odem iz kuće da bih je nabavio.

Mrzim da idem u kupovinu

skoro jednako koliko mrzim
da zovem korisnički servis.

Naručivanje preko „Bonobosovog“
sajta je veoma lako.

Brzo dostavljaju, a ako vam ne odgovara,
uvek možete pozvati Kelsija.

Znate, samo radi ćaskanja.

Probajte danas na bonobos.com/TED

i dobićete 20% popusta na prvu porudžbinu.

Dakle, bonobos.com/TED za 20% popusta.

(Muzika)

(Muzika)

Dok sam studirao,
bavio sam se skokovima u vodu.

Učio sam novi skok:

dva i po obrta sa okretom.

Kada sam probao na jednom takmičenju,
mislio sam da je bilo dobro.

Onda sam video ocene sudija:

dva, dva i po i nula zarez pet.

Mislim da do tada
nisam ni video taj rezultat.

Uglavnom, kada se obrćete
i okrećete u vazduhu,

ne možete uvek da procenite
sopstvenu izvedbu.

Mislim da su veliki delovi
naših radnih života takođe takvi.

Toliko smo udubljeni u situaciju

da ne možemo sebe da vidimo objektivno.

Na tom skakačkom takmičenju,
više sudija videlo je iste mane.

Kada sam posle gledao snimak
video sam ih i ja.

Izveo sam skoro savršen pad na stomak.

(Muzika)

Ako ste se ikada bavili sportom,

znate vrednost gledanja snimka sa utakmice

sa sudijama i kolegama
koji vas teraju na iskrenost.

Zašto ne radimo to isto na poslu?

U „Bridžvoteru“ to rade.

Toliko su opsednuti
radikalnom otvorenošću,

da snimaju skoro svaki sastanak
u video i audio formi.

Ako to pomalo zvuči
kao da Veliki brat gleda,

pa, i gleda.

Ali, s jednom razlikom - svi gledaju.

Stalno se vraćaju snimcima
kako bi naučili.

Ovako zvuči radikalna otvorenost.

Ovde Rej Dalio, osnivač,
razgovara sa kolegom.

RD: Ne, ne kažem
da su svi tvoji saveti loši.

Kolega: Pa, zvuči
kao da misliš da su loši.

RD: Neki jesu loši.

On ti govori.

Moraš da priznaš da znaš da ne znaš.

AG: Na previše radnih mesta

ljudi takve komentare
drže iza zatvorenih vrata.

Džen Hili: U opštim
hijerarhijskim strukturama

ne govorite ljudima šta zapravo mislite.

AG: Džen Hili je menadžer u „Bridžvoteru“.

DžH: Uvek upravljate slikom
koju drugi imaju o vama

i onim što misle o vama
i pokušavate da pridobijete ljude iznad,

trudeći se da oni ne misle
da nešto ne ide kako treba,

da vi imate sve odgovore.

AG: Radikalna otvorenost služi
da reši smrtni greh radnog života:

kancelarijsku politiku.

Na previše mesta,
ono što se dešava na sastanku

nije ni upola značajno
koliko tajni savezi i razgovori

posle sastanka.

DžH: I tako možete da kažete šta mislite

i da budete odgovorni
ako je ono što mislite loše.

AG: Ali, da bi to uspelo, sve kolege

moraju da prevaziđu
svoju refleksnu reakciju na kritiku.

A to nije lako, posebno na početku.

Ajlin Mari: Kada sam se prvi put
upoznala sa „Bridžvoterom“

nisam bila očarana, znate.

AG: Ovo je Ajlin Mari.

AM: Kada sam prvi put došla
u „Bridžvoter“ na neki sastanak,

mislim da je bio sastanak menadžera

i nekoga su ispitivali,

u stvari ispitivali su ljude
dok nisu došli do logičnog odgovora

o tome šta se dešava,

a ja sam mislila: „Jedva čekam
da odem odavde.

Mislim da ću iščupati svu kosu.
Ovi ljudi su ludi.“

AG: Ali, sada je Ajlin
jedna od dvoje izvršnih direktora.

Tokom vremena naučila je
da shvati kritiku kao brutalnu ljubav.

Kao na primer onu
koju dobijate od porodice.

AM: Imam mlađu sestru
koja mi uvek govori razne stvari

koje ne znam kako tolerišem,

ali tolerišem ih jer ona želi
da mi pomogne da budem bolja.

I kada sam jednom shvatila da je namera
da se razume kakvi su ljudi,

da bi oni sami shvatili kakvi su,

kako biste znali šta radite dobro,

bili svesni šta ne radite dobro,
kako biste stvari u životu radili bolje.

RD: Pomalo liči na Mornaričke Foke.

Ubacite nekog iz Foka u hladnu vodu.

Ako je to težak trenutak,
to ćemo da vežbamo, je l' tako?

AG: Svaki dan u firmi je novi susret
sa vašom mrežom izazova.

Naučite da tražite
svoje kritičare od poverenja,

što znači da ste pristali na to.

I malo po malo, postane vam lakše
da čujete teške istine.

Osim ako to nije slučaj.

Oko trećina novozaposlenih u „Bridžvoteru“
ode tokom prvih godinu i po dana.

Tačno u tom periodu je Kiran Rao,
čovek kojeg ste čuli ranije,

čuo da je najgori menadžer u kompaniji,

pred 200 svojih kolega.

Kiran je možda bio pripremljen,
ali ipak je bolelo.

KR: Verovatno sam pocrveneo najviše
što mi moj indijski ten dozvoljava.

To sam opisivao kao, recimo,

da se oblačite za plažu,

u japanke i kupaći kostim,

otvorite vrata i nađete se u zimskoj oluji
koja besni svom snagom.

AG: Morate razumeti da je Kiran,

pre „Bridžvotera“,
već imao uspešnu karijeru.

Zapravo, nekoliko njih.

Bio je lekar i radio je
u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Bio je direktor jedne konsultantske firme.

I radio je u jednoj uspešnoj
investicionoj firmi.

Nikada pre nije doživeo ovakav neuspeh.

Ali, ono što se sledeće desilo
nisam video nigde drugde.

Da li Vam je neprijatno, znate,
krijete se od svih -

kako ste nastavili dalje?

KR: Ne, osećao sam se odlično.

AG: Izvinite, šta ste rekli?

KR: Osećao sam se odlično.

AG: Da li shvatate kako to čudno zvuči?

KR: Istina.

AG: Ovo možete čuti
na snimku tog sastanka,

odmah pošto je saznao svoju poziciju.

Snimak: Ja sam Kiran Rao,

do sada već ozloglašeni/poznati
broj jedan na listi.

(Smeh)

Mislim da je to odlična lista.

I slažem se da sam na tom mestu.

To me ispunjava energijom.

Ispunjen sam energijom
i radujem se da pomognem ili odem,

šta god da je pravi odgovor.

AG: Da li ste Vi zavisni od kazne?

(Smeh)

KR: To su samo podaci.

Samo objektivni podaci o tome kakav sam.

Radije bih znao koliko je loše loše

i koliko je dobro dobro,

kako bih mogao nešto da preduzmem.

AG: Mislim da bi neki skeptik,
naročito psiholog, možda rekao

da je to samo umanjenje
kognitivne disonance.

Mislite: „Užasno sam se osećao,
ali sam odlučio da ostanem,

dakle mora da me je to naučilo nečemu,
sigurno sam se razvio zbog toga,

inače, kako dovraga da opravdam to?“

Da li se ikada pitate
da li samo racionalizujete

neprijatno iskustvo?

KR: Ne.

Ali, u „Bridžvoteru“ se ne radi
o tim dramatičnim trenucima, zar ne?

Pravi izazov kako bi ljudi

shvatili da li pripadaju
toj kulturi ili ne

nisu dramatični trenuci,

nego dnevno doživljavanje istih.

Je l' tako?

Ta drama je deo pravog rada
upoznavanja sebe.

Zaista verujem da sam u „Bridžvoteru“
iskusio duboku, značajnu promenu.

AG: Zanimljivo, jer zvuči

kao da pokušavate da promenite instinkt.

KR: Kada mi kažu da sam nešto uradio loše

moj ego se pobuni, naravno,

i sve manje i manje sam sabran.

„To je tako pogrešno,
to ne može biti istina,

uradio sam svašta u životu,
kako mogu biti ta osoba?“

AG: To nazivam režimom dokazivanja.

To je urođena, emocionalna reakcija.

Vaš niži nivo.

Ali, vaš mozak ima i režim višeg nivoa.

Režim poboljšanja.

To je vaš unutrašnji
olimpijski skakač u vodu,

koji želi da zna tačno koliko ste dobri

i svaki detalj kojim možete postati bolji.

Režim poboljšanja znači
da ste uvek u toku rada na sebi.

U „Bridžvoteru“ razmišljaju da,

ako ste stalno izloženi
povratnoj informaciji,

postaćete bolji u slušanju
tog glasa poboljšanja.

KR: Postoji mnogo mekši glas.

Logična osoba u meni, koja kaže:

„Da, bila je teška godina.

Nije baš bilo mnogo uspeha.

Kiran, nisi ostvario svoje ciljeve.

To nije iznenađujuće.“

Razlika je što su ta dva glasa

veoma različite amplitude u tom trenutku.

„Ja“ nižeg nivoa vrišti,

a „ja“ višeg nivoa šapuće.

AG: Zanimljivo.

Znači, dva dela Vas su uvek u borbi.

KR: Mislim da jesu.

Za mene je lepota u tome
što to sada shvatam.

Ranije mi je trebalo mesec ili dva

da to prepoznam
i vratim se na jednak nivo.

A sa Rejem, potrebna je mikrosekunda.

RD: Da, skoro je toliko brzo.

Kažem: „Dođavola, voleo bih da sam...“
šta god da je u pitanju,

i u isto vreme: „Koja je lekcija ovde?“

Mislim da je to navika.

AG: Dobro, to je čudno.

Rej nagoveštava da ne samo
da oseća manje bola nego mi ostali

kada ga kritikuju.

On je sebe istrenirao da signal bola

prati signal zadovoljstva.

Godinama gledajući
kako negativna povratna informacija

vodi do pozitivnih ishoda,

on izgleda da sada uživa da je čuje.

RD: Kada vas kritikuju, kako se osećate?

AG: Mislim da generalno...

ne uživam u tome većinu vremena,

ali želim da čujem.

Počeo sam da predajem, a bio sam
prestravljen od javnog govorništva.

Sećam se da je jedan komentar glasio

da sam bio toliko nervozan

da su se studenti
fizički tresli u stolicama.

Tada sam pomislio
da ne želim da budem ta osoba.

Ali, povratna informacija mi je potrebna
da ne bih bio ta osoba.

Mislim da je bilo lakše da prihvatim
jer sam to tražio.

Mislim da kritiku ne prihvatam tako dobro
kad je neko samo sruči na mene

i kad ne osećam da to želim.

RD: To je lepo, je l' tako?

I potpuno je razumljivo

da Vas iznenadi kad Vam je neko samo sruči

jer je to odgovor amigdale.

Amigdalin odgovor je „bori se ili beži“
i vrlo je kratkotrajan.

Ali za neko vreme će to proći

i ako tada razmislite o tome,

bol plus razmišljanje vode do napretka.

Jer bol vam signalizira
da nešto nije u redu,

a refleksija pomaže da se to shvati.

I ako to radite tokom vremena,
ne možete a da ne naučite.

(Muzika)

AG: To je cilj.

Ali, ako ste kao većina ljudi,

refleksiju otima vaš unutrašnji diktator

koji momentalno prelazi
u poricanje i napad.

Potreban nam je način
da iskrenije pogledamo u ogledalo.

U tom trenutku je to teško.

Tako u psihologiji imamo
zabavan način da vas osvestimo

kako izgledate drugima.

Zamislite da za kompjuterom rešavate test
višestrukog izbora, vremenski ograničen.

Uputstvo kaže da odgovarate
na pitanje za pitanjem

dok sat ne zazvoni.

Međutim, nismo vam rekli
da vam snimamo tastaturu.

Ako ukucate odgovor posle sata,
znamo da varate.

Ispostavlja se da znatno manje varate

ako u prostoriji postoji ogledalo.

Podseća vas da razmislite o tome
kako će vaše ponašanje izgledati drugima.

(Muzika)

U „Bridžvoteru“, Rej stalno
pokušava da gleda u ogledalo

kako bi video sebe
onako kako ga vide drugi.

Psiholozi često pominju drugi rezultat.

To znači da ne možete da kontrolišete

svoju nepripremljenost na sastanku
gde ste samo brbljali.

Dobili ste dva minus; već se desilo.

Tada možete samo da kažete:

„U redu, ne mogu
da kontrolišem taj prvi rezultat,

ali mogu drugi, a to je koliko dobro
sam podneo prvi rezultat.“

Čak i da dobijem dva minus za svoj nastup,

mogu da dobijem pet plus
za svoju reakciju na kritiku svog nastupa.

Da li dajete sebi
takve eksplicitne procene?

RD: Svi to rade.

AG: Ako ljudi znaju da ih procenjuju

na osnovu toga koliko uspešno uče
i kako primaju kritiku,

onda više ne postoji stabilna slika
koju je potrebno štititi.

RD: Dobro rečeno; to je tačno.

AG: Drugi rezultat.

Svaki put kada dobijem
povratnu informaciju,

ocenjujem sebe za to
kako sam tu informaciju primio.

To je navika koju svi možemo da razvijemo.

Kada vam neko da povratnu informaciju,
on vas je već procenio.

Pomaže da se podsetite
da je glavna stvar koja se sada procenjuje

to da li ste otvoreni ili se branite.

Ne shvatate uvek kada se branite.

Pozovite svoju mrežu izazova.

Tražite da vam daju i drugi rezultat.

„Kako sam delovao kad si mi dao
tu povratnu informaciju?“

I onda stvarno slušajte šta vam kažu.

I odgovorite rečju „hvala“.

(Muzika)

Najbolji način da se dokažete

je da pokažete da ste voljni
da se poboljšate.

Pitajte Kirana.

KR: Smešno, na putu kući sam nazvao ženu
i rekao joj šta se desilo,

postavljena je lista najgorih menadžera
i ja sam bio prvi na njoj.

Dan mi je bio neverovatan,
ispunio me je energijom...

Osećao sam se sjajno.

A ona je rekla: „To je divno, Kiran,
ponosna sam na tebe.“

AG: Bila je ponosna na Vas?

Zato što ste najgori mandžer
u „Bridžvoteru“?

KR: Ne, zato što sam pogledao u ogledalo

i nisam se stresao od svog odraza,

zato što sam video realnost
onakvom kakva je.

Do tada sam već stigao kući.

Mala je razdaljina.

(Muzika)

AG: „Poslovni život“ vodim ja, Adam Grant.

Producenti emisije su TED,
„Transmiter medija“

i „Pajnepl strit medija“.

U našem timu su Kolin Helms,
Greta Kon, Gabrijela Luis,

Anđela Čeng i Dženet Li.

Ovu epizodu je producirao Den O'Donel
uz pomoć Džulije Alsop.

Emisiju montirao Dejvid Herman
uz pomoć Dena Dzule.

Muziku komponovao Hansdejl Su.

Hvala našim sponzorima:

„Bonobos“, „Eksenčr“,
„Džej Pi Morgan Čejs“ i „Vorbi Parker“.

Sledeći put u emisiji „Poslovni život“

idemo u prostorije pisaca
emisije „Dejli šou“

da saznamo kako izgleda
njihov kreativni posao pod pritiskom.

Dejvid Kibuka: Prva verzija
ne treba da bude poslednja verzija.

Den Amira: Da,
zato se i zove prva verzija.

DK: To je bio veliki faktor
prilikom davanja imena.

AG: To je sledeći put
u emisiji „Poslovni život“.

U međuvremenu, hvala na slušanju.

Ako vam se dopada ovo što ste čuli,
dajte nam ocenu i mišljenje.

To pomaže drugima da nas pronađu.

Vidimo se sledeće nedelje.

(Muzika)

Rej, bilo je zabavno i zanimljivo

i provokativno, kao i uvek.

RD: Kakvu sada kritiku dobijam?

AG: O, treba da Vas kritikujem?

RD: Da.

AG: Uh. Je l' imamo vremena za ovo?

(Smeh)

Držite se apstraktnih koncepata i ideja

umesto da uronite u svoja iskustva,

priče koje možete da ispričate,

emocije koje su deo toga,
a koje oživljavaju Vaše ideje.

Ako unesete više konkretnog, emocionalnog,

pored apstraktnih ideja,

mislim da bi Vaša
komunikacija bila efikasnija.

RD: Pa, hvala.