Šta sam otkrila u smeću Njujorka

Građani Njujorka proizvode 11 000 tona smeća svakog dana. Svakog dana! Ova zapanjujuća statistika samo je jedan od razloga zašto je Robin Nejgl započela istraživački projekat sa gradskim Odeljenjem za čistoću. Išla je maršrutama, upravljala mehaničkim metlama, čak je i sama vozila smećarski kamion - sve to da bi odgovorila na naizgled jednostavno, ali ipak teško pitanje: ko čisti za nama?

Imala sam oko 10 godina

i bila sam na kampovanju sa ocem

u planinama Adirondek, u divljini

u severnom delu države Njujork.

Dan je bio predivan.

Šuma je blistala.

Lišće je od sunca sijalo kao vitraž

i da nije bilo staze
koju smo pratili

skoro da smo mogli
da zamislimo da smo

prvi ljudi koji su tuda hodali.

Došli smo do našeg logorišta.

To je bio običan krovni oslonac
na strmini

koji je gledao na
predivno kristalno jezero

i tada sam se užasnula.

Iza krovnog oslonca bila je deponija,

od možda tri kvadratna metra

sa trulim ostacima jabuke,

smotanom aluminijumskom folijom

i mrtvom patikom.

Bila sam zapanjena,

veoma besna i duboko zbunjena.

Kamperi koji su bili previše lenji

da ponesu ono što su doneli -

šta su mislili,
ko će da počisti za njima?

Pitanje me je mučilo neko vreme

i malo se pojednostavilo.

Ko čisti za nama?

Kako god da ovo postavite

ili gde god da se postavite,

ko čisti za nama u Istanbulu?

Ko čisti za nama u Riju,

Parizu ili Londonu?

Ovde u Njujorku,

Odeljenje za čistoću
čisti za nama,

uz zvuk 11 000 tona smeća

i 2 000 tona materijala za recikliranje
svakog dana.

Htela sam da ih upoznam pojedinačno.

Htela sam da shvatim
ko preuzima posao.

Kako je to nositi uniformu

i takav teret?

Sa njima sam počela
istraživački projekat.

Vozila sam se u kamionama
i pešačila maršrutama

i intervjuisala sam ljude
u kancelarijama i postrojenjima

širom grada

i dosta toga sam saznala,

ali sam još bila autsajder.

Morala sam da odem dublje.

Tako da sam se zaposlila
kao radnica čistoće.

Sada se nisam samo vozila u kamionima.
Vozila sam kamione.

Upravljala sam mehaničkim metlama
i čistila sneg.

Bila je to jedinstvena privilegija

i neverovatno obučavanje.

Svi pitaju za smrad.

Ima ga, ali nije tako dominantan
kao što mislite,

a danima kada je zaista loše,

brzo se naviknete na njega.

Treba dosta vremena
da se priviknete na teret.

Znam ljude koji su na poslu
proveli nekoliko godina

i čija tela su se još
prilagođavala na teret

nošenja tona smeća

na svojim telima svake nedelje.

Tu je i opasnost.

Prema Kancelariji za statistiku rada,

posao u čistoći
jedno je od 10 najopasnijih

zanimanja u zemlji,

a saznala sam i zašto.

Ceo dan ste u saobraćaju

koji juri oko vas.

Samo bi hteli da vas zaobiđu,
tako da često

vozač ne obraća pažnju.

To je jako loše za radnika.

I samo smeće je puno opasnih stvari

koje često izleću iz kamiona

i prave užasnu štetu.

Takođe sam saznala
o nemilosrdnosti smeća.

Kada siđete s pločnika

i vidite grad iz kamiona,

počinjete da shvatate da je smeće

kao sila prirode koja deluje
sama na sebe.

Nikada ne prestaje da se pojavljuje.

Takođe je kao oblik disanja
ili cirkulacije.

Uvek mora da bude u pokretu.

A tu je i žig.

Obučete uniformu i postajete nevidljivi

dok se neko ne naljuti na vas
iz nekog razloga,

recimo, blokirali ste saobraćaj kamionom

ili pravite pauzu
preblizu njihovom domu

ili pijete kafu u njihovom kafeu,

i doći će i izgrdiće vas

i reći vam da vas ne žele
nigde blizu sebe.

Žigosanje mi je posebno ironično

jer čvrsto verujem
da su radnici čistoće

najbitnija radna snaga

na ulicama grada, iz tri razloga.

Oni su prvi čuvari javnog zdravlja.

Ako ne odnose smeće,

efikasno i efektivno svakog dana,

ono počinje da curi iz kontejnera

i opasnosti vezane za smeće
nam prete

na veoma stvarne načine.

Zaraze s kojima nemamo problema
decenijama i vekovima

ponovo izleću i počinju da nam škode.

Oni su potrebni ekonomiji.

Ako ne možemo da izbacimo staro,

nemamo mesta za novo,

tako da pokretna snaga ekonomije

počinje da zastaje
kad se ugrozi potrošnja.

Ne zastupam kapitalizam,
samo ukazujem na povezanost.

A tu je i ono što zovem

našom prosečnom, neophodnom
svakodnevnom brzinom.

Pod time prosto mislim

na to koliko brzo smo navkinuti
da se krećemo

u savremenom dobu.

Obično nas nije briga za
popravku, čišćenje,

za to da nosimo našu šolju za kafu,
našu torbu za kupovinu,

našu flašicu vode.

Koristimo ih, bacimo ih
i zaboravimo na njih

jer znamo da postoji radna snaga

sa druge strane koja će ih pokupiti.

Danas želim da predložim
par načina

za razmišljanje o čistoći
koji će možda pomoći

da se ukloni žig

i da se oni uvedu u ovaj razgovor

o tome kako postići da grad
bude održiv i human.

Mislim da je njihov rad
pomalo liturgijski.

Svakog dana su na ulici u ritmu.

U mnogo gradova nose uniforme.

Znate kada da ih očekujete.

I njihov posao omogućava naš.

Oni su skoro neki oblik garancije.

Tok koji održavaju

čuva nas od nas samih,

od naše nečistoće, odbačenih stvari

i taj tok mora uvek da se održava

bez obzira na sve.

Dan nakon 11. septrembra 2001.,

čula sam zavijanje
đubretarskog kamiona na ulicama

i zgrabila sam sina koji je tad
bio novorođenče i potrčala dole

i tu je bio čovek koji je išao svojom
maršrutom za reciklažu papira

isto kao i svake srede.

Pokušala sam da mu se zahvalim
za to što radi svoj posao

baš tog dana, od svih dana,

ali počela sam da plačem.

I on me je pogledao

i samo je klimnuo glavom i rekao:

"Bićemo u redu.

Bićemo u redu."

Kasnije sam započela

svoje istraživanje o čistoći

i ponovo sam srela tog čoveka.

Zove se Poli
i radili smo zajedno mnogo puta

i postali smo dobri prijatelji.

Želim da verujem da je Poli
bio u pravu.

Bićemo u redu.

Ali u našim naporima
da reorganizujemo

svoje postojanje kao vrste
na ovoj planeti,

moramo da uračunamo
i uzmemo u obzir

sve troškove, uključujući
i stvarni trošak

ljudskog rada.

I takođe treba da budemo
dobro informisani

da dopremo do ljudi
koji obavljaju taj posao

i dobijemo njihovo stručno mišljenje

o tome kako razmišljamo o održivosti,

kako pravimo sisteme oko nje,

što će nas možda odvesti
od recikliranja na pločniku,

što je neverovatan uspeh
za 40 godina,

preko SAD i zemalja širom sveta,

i podići nas do šireg horizonta

gde posmatramo druge oblike otpada

koji mogu da se smanje,

od proizvodnje do industrijskih izvora.

Komunalni otpad, na koji mislimo
kada pričamo o smeću,

obuhvata 3% protoka otpada u državi.

To je neverovatna statistika.

Tako da u toku svojih dana,

u toku svojih života,

sledeći put kada vidite
nekoga čiji je posao

da čisti za vama,

odvojite vreme da im odate priznanje.

Da im kažete hvala.

(Aplauz)