Imala sam oko 10 godina i bila sam na kampovanju sa ocem u planinama Adirondek, u divljini u severnom delu države Njujork. Dan je bio predivan. Šuma je blistala. Lišće je od sunca sijalo kao vitraž i da nije bilo staze koju smo pratili skoro da smo mogli da zamislimo da smo prvi ljudi koji su tuda hodali. Došli smo do našeg logorišta. To je bio običan krovni oslonac na strmini koji je gledao na predivno kristalno jezero i tada sam se užasnula. Iza krovnog oslonca bila je deponija, od možda tri kvadratna metra sa trulim ostacima jabuke, smotanom aluminijumskom folijom i mrtvom patikom. Bila sam zapanjena, veoma besna i duboko zbunjena. Kamperi koji su bili previše lenji da ponesu ono što su doneli - šta su mislili, ko će da počisti za njima? Pitanje me je mučilo neko vreme i malo se pojednostavilo. Ko čisti za nama? Kako god da ovo postavite ili gde god da se postavite, ko čisti za nama u Istanbulu? Ko čisti za nama u Riju, Parizu ili Londonu? Ovde u Njujorku, Odeljenje za čistoću čisti za nama, uz zvuk 11 000 tona smeća i 2 000 tona materijala za recikliranje svakog dana. Htela sam da ih upoznam pojedinačno. Htela sam da shvatim ko preuzima posao. Kako je to nositi uniformu i takav teret? Sa njima sam počela istraživački projekat. Vozila sam se u kamionama i pešačila maršrutama i intervjuisala sam ljude u kancelarijama i postrojenjima širom grada i dosta toga sam saznala, ali sam još bila autsajder. Morala sam da odem dublje. Tako da sam se zaposlila kao radnica čistoće. Sada se nisam samo vozila u kamionima. Vozila sam kamione. Upravljala sam mehaničkim metlama i čistila sneg. Bila je to jedinstvena privilegija i neverovatno obučavanje. Svi pitaju za smrad. Ima ga, ali nije tako dominantan kao što mislite, a danima kada je zaista loše, brzo se naviknete na njega. Treba dosta vremena da se priviknete na teret. Znam ljude koji su na poslu proveli nekoliko godina i čija tela su se još prilagođavala na teret nošenja tona smeća na svojim telima svake nedelje. Tu je i opasnost. Prema Kancelariji za statistiku rada, posao u čistoći jedno je od 10 najopasnijih zanimanja u zemlji, a saznala sam i zašto. Ceo dan ste u saobraćaju koji juri oko vas. Samo bi hteli da vas zaobiđu, tako da često vozač ne obraća pažnju. To je jako loše za radnika. I samo smeće je puno opasnih stvari koje često izleću iz kamiona i prave užasnu štetu. Takođe sam saznala o nemilosrdnosti smeća. Kada siđete s pločnika i vidite grad iz kamiona, počinjete da shvatate da je smeće kao sila prirode koja deluje sama na sebe. Nikada ne prestaje da se pojavljuje. Takođe je kao oblik disanja ili cirkulacije. Uvek mora da bude u pokretu. A tu je i žig. Obučete uniformu i postajete nevidljivi dok se neko ne naljuti na vas iz nekog razloga, recimo, blokirali ste saobraćaj kamionom ili pravite pauzu preblizu njihovom domu ili pijete kafu u njihovom kafeu, i doći će i izgrdiće vas i reći vam da vas ne žele nigde blizu sebe. Žigosanje mi je posebno ironično jer čvrsto verujem da su radnici čistoće najbitnija radna snaga na ulicama grada, iz tri razloga. Oni su prvi čuvari javnog zdravlja. Ako ne odnose smeće, efikasno i efektivno svakog dana, ono počinje da curi iz kontejnera i opasnosti vezane za smeće nam prete na veoma stvarne načine. Zaraze s kojima nemamo problema decenijama i vekovima ponovo izleću i počinju da nam škode. Oni su potrebni ekonomiji. Ako ne možemo da izbacimo staro, nemamo mesta za novo, tako da pokretna snaga ekonomije počinje da zastaje kad se ugrozi potrošnja. Ne zastupam kapitalizam, samo ukazujem na povezanost. A tu je i ono što zovem našom prosečnom, neophodnom svakodnevnom brzinom. Pod time prosto mislim na to koliko brzo smo navkinuti da se krećemo u savremenom dobu. Obično nas nije briga za popravku, čišćenje, za to da nosimo našu šolju za kafu, našu torbu za kupovinu, našu flašicu vode. Koristimo ih, bacimo ih i zaboravimo na njih jer znamo da postoji radna snaga sa druge strane koja će ih pokupiti. Danas želim da predložim par načina za razmišljanje o čistoći koji će možda pomoći da se ukloni žig i da se oni uvedu u ovaj razgovor o tome kako postići da grad bude održiv i human. Mislim da je njihov rad pomalo liturgijski. Svakog dana su na ulici u ritmu. U mnogo gradova nose uniforme. Znate kada da ih očekujete. I njihov posao omogućava naš. Oni su skoro neki oblik garancije. Tok koji održavaju čuva nas od nas samih, od naše nečistoće, odbačenih stvari i taj tok mora uvek da se održava bez obzira na sve. Dan nakon 11. septrembra 2001., čula sam zavijanje đubretarskog kamiona na ulicama i zgrabila sam sina koji je tad bio novorođenče i potrčala dole i tu je bio čovek koji je išao svojom maršrutom za reciklažu papira isto kao i svake srede. Pokušala sam da mu se zahvalim za to što radi svoj posao baš tog dana, od svih dana, ali počela sam da plačem. I on me je pogledao i samo je klimnuo glavom i rekao: "Bićemo u redu. Bićemo u redu." Kasnije sam započela svoje istraživanje o čistoći i ponovo sam srela tog čoveka. Zove se Poli i radili smo zajedno mnogo puta i postali smo dobri prijatelji. Želim da verujem da je Poli bio u pravu. Bićemo u redu. Ali u našim naporima da reorganizujemo svoje postojanje kao vrste na ovoj planeti, moramo da uračunamo i uzmemo u obzir sve troškove, uključujući i stvarni trošak ljudskog rada. I takođe treba da budemo dobro informisani da dopremo do ljudi koji obavljaju taj posao i dobijemo njihovo stručno mišljenje o tome kako razmišljamo o održivosti, kako pravimo sisteme oko nje, što će nas možda odvesti od recikliranja na pločniku, što je neverovatan uspeh za 40 godina, preko SAD i zemalja širom sveta, i podići nas do šireg horizonta gde posmatramo druge oblike otpada koji mogu da se smanje, od proizvodnje do industrijskih izvora. Komunalni otpad, na koji mislimo kada pričamo o smeću, obuhvata 3% protoka otpada u državi. To je neverovatna statistika. Tako da u toku svojih dana, u toku svojih života, sledeći put kada vidite nekoga čiji je posao da čisti za vama, odvojite vreme da im odate priznanje. Da im kažete hvala. (Aplauz)