Misteriozan rad mozga adolescenata

Zašto nam se tinejdžeri čine impulsivnijim, manje samosvesnim nego odrasli? Naučnica za kognitivnu neuronauku, Sara-Džejn Blekmur, poredi prefrontalni korteks adolescenata i odraslih osoba da bi nam pokazala na koji je način tipično "tinejdžersko" ponašanje povezano sa mozgom koji raste i razvija se.

Pre 15 godina se verovalo

da se mozak većim delom

razvija u prvim godinama života.

Tada još nismo mogli

da zavirimo u čovečiji mozak

i da pratimo njegov razvoj
tokom čitavog života.

U poslednjoj deceniji,
prvenstveno zahvaljujući napretku

u tehnologiji snimanja mozga,

poput magnetne
rezonantne tomografije (MRT),

neuronaučnici su počeli da gledaju

u živi ljudski mozak svih uzrasta
i da prate promene

u strukturi mozga
i moždanim funkcijama.

Tako se za trenutne snimke
strukturalne MRT koriste

fotografije visoke rezolucije
iz unutrašnjosti

živog ljudskog mozga.
Zato možemo postaviti nova pitanja poput:

"Koliko sive mase sadrži mozak?

Kako se to menja s godinama?"

Koristimo i funkcionalnu MRT,
zvanu fMRT,

da bismo napravili video
sa moždanom aktivnošću,

dok ispitanici obavljaju neki zadatak,

kao što je mišljenje,
osećanje ili opažanje.

Mnoge laboratorije širom sveta
učestvuju u ovom

istraživanju i sada imamo
zaista bogatu

i preciznu sliku toga
kako se razvija živi ljudski mozak.

Ta je slika radikalno promenila način

na koji razmišljamo
o razvoju ljudskog mozga.

otkrivajući nam da nije sve završeno
u ranom detinjstvu,

već da mozak nastavlja da se razvija

i u adolescenciji i kroz dvadesete
i tridesete godine.

Adolescencija se definiše
kao životni period koji počinje

sa biološkim, hormonalnim,
fizičkim promenama u pubertetu

i završava se u dobu
u kojem pojedinac zauzima

stabilnu, nezavisnu ulogu u društvu.

(Smeh)

To može da potraje.
(Smeh)

Jedno od područja mozga
koje se najdrastičnije menja

tokom adolescencije
zove se prefrontalni korteks.

Dakle, ovo je model ljudskog mozga,

a ovo je prefrontalni korteks,
skroz napred.

Prefrontalni korteks je
zanimljivo područje mozga.

Ono je proporcionalno
mnogo veće kod ljudi nego

kod bilo koje druge vrste
i ima ulogu u čitavom spektru

viših kognitivnih funkcija,
u stvarima kao što su odlučivanje,

planiranje, planiranje onoga
šta ćete sutra da radite

ili sledeće nedelje ili
sledeće godine,

sprečavanje neumesnog ponašanja,
zaustavlja vas, da ne kažete

nešto sasvim nepristojno
ili da uradite nešto stvarno glupo.

On je uključen i u društvene interakcije,

razumevanje drugih ljudi i samosvest.

MRT istraživanja razvoja tog područja

pokazala su da je on zaista
podvrgnut drastičnom razvoju

tokom perioda adolescencije.

Ako pogledate zapreminu
sive mase, na primer,

zapremina sive mase se
povećava od 4. do 22. godine,

povećava se tokom detinjstva,
što možete da vidite

na ovom grafikonu.
Dostiže vrhunac u ranoj adolescenciji.

Strelice označavaju vrhunac
zapremine sive mase

u prefrontalnom korteksu.
Možete videti da se taj vrhunac

kod dečaka dostiže nekoliko godina
kasnije nego kod devojčica,

verovatno zbog toga što dečaci
u proseku prolaze kroz

pubertet nekoliko godina
kasnije nego devojčice,

a zatim tokom adolescencije
dolazi do značajnog smanjenja

u zapremini sive mase
u prefrontalnom korteksu.

To možda zvuči loše,
ali je to zapravo

veoma važan razvojni proces,

zato što siva masa sadrži
tela ćelija i veze

između ćelija, sinapse, a smanjivanje

zapremine sive mase
u prefrontalnom korteksu

se smatra ekvivalentom
sinaptičkom orezivanju

eliminaciji neželjenih sinapsi.

To je veoma važan proces.
Delimično zavisi

od okruženja u kojem se
životinja ili čovek nalaze,

a sinapse koje se koriste postaju jače,

dok sinapse koje se ne koriste

u tom konkretnom okruženju odstranjuju.

Možete to posmatrati
kao orezivanje ružinog bokora.

Orezujete slabije grane tako da

bi preostale, važne grane
mogle da ojačaju,

a taj proces, koji efektivno
podešava moždano tkivo

prema okruženju specifičnom
za neku vrstu,

dešava se u prefrontalnom korteksu
i drugim područjima mozga

tokom ljudske adolescencije.

Drugi pravac istraživanja koji koristimo
da bismo pratili promene

u odraslom mozgu je
korišćenje funkcionalne MRT

da bismo posmatrali promene
u moždanoj aktivnosti tokom godina.

Daću vam primer iz moje laboratorije.

U mojoj laboratoriji nas zanima
socijalni mozak, to jest

mreža područja mozga koju koristimo
da bismo razumeli

druge ljude i komunicirali sa njima.

Ja volim da pokazujem
fotografiju fudbalera

kako bih ilustrovala dva aspekta
aktivnosti socijalnog mozga.

Dakle, ovo je fudbalska utakmica.
(Smeh)

Majkl Oven je upravo promašio gol

i leži na zemlji, a prvi aspekt
socijalnog mozga

koji ova slika stvarno lepo ilustruje
je koliko su socijalne

emotivne reakcije automatske
i instinktivne,

tako da u deliću sekunde
kada Majkl Oven maši gol,

svi rade istu stvar sa rukama

i istu stvar sa licem,
čak i Majkl Oven

dok klizi niz travu, radi istu stvar

sa svojim rukama
i verovatno ima isti

izraz lica, a jedini ljudi
koji to ne rade

su momci u žutom
u pozadini - (Smeh) -

mislim da su na pogrešnoj
strani stadiona

i daju drugačiju socijalnu
emotivnu reakciju

koji mi odmah prepoznajemo,
a to je drugi aspekt

socijalnog mozga, koji ova slika
veoma lepo dočarava,

koliko dobro možemo da pročitamo
ponašanje drugih ljudi,

njihove postupke, gestove, izraze lica,

u pogledu njihovih osnovnih emocija
i mentalnih stanja.

Dakle, ne morate da pitate te momke.

Imate sasvim dobru predstavu
o tome šta oni osećaju

i misle u ovom konkretnom trenutku.

To želimo da posmatramo
u mojoj laboratoriji.

Dakle, u laboratoriju dovedemo
adolescente i odrasle

na skeniranje mozga,
damo im neki zadatak

koji uključuje razmišljanje
o drugim ljudima, njiihovim mišljenjima,

njihovim mentalnim stanjima,
emocijama. Jedna od stvari

koju smo do sada pronašli nekoliko puta,
kao i druge laboratorije

širom sveta, jeste
deo prefrontalnog korteksa koji se zove

središnji prefrontalni korteks,
koji je prikazan u plavom na slajdu

i nalazi se tačno u sredini
prefrontalnog korteksa

duž sredine glave.

Ovo područje je aktivnije
kod adolescenata kada donose

društvene odluke
i misle o drugim ljudima

nego što je kod odraslih
i to je zapravo meta analiza

devet različitih studija u ovoj oblasti
iz laboratorija širom sveta.

One pokazuju istu stvar,
da se aktivnost

u tom središnjem prefrontalnom
korteksu smanjuje

tokom perioda adolescencije.

Mi smatramo da bi to moglo biti
zbog toga što adolescenti i odrasli

koriste drugačiji mentalni pristup,

drugačiju kognitivnu strategiju
za donošenje društvenih odluka.

Jedan od načina da se to posmatra
su bihejvioralne studije

pri kojima dovodimo ljude
u laboratoriju i dajemo im

neki bihejvioralni zadatak,
daću vam jedan primer

zadatka koji koristimo u laboratoriji.

Zamislite da ste učesnik
u jednom od naših eksperimenata.

Dođete u laboratoriju,

vidite ovaj zadatak na kompjuteru.

U ovom zadatku vidite set polica.

Na nekim od njih su predmeti,

i primetićete čoveka
koji stoji iza polica

kao i da postoje neki predmeti
koje on ne može da vidi.

Oni su zaklonjeni od njegovog pogleda
nekom vrstom

sivog parčeta drveta.

To je isti set polica
iz njegove tačke gledišta.

Obratite pažnju na to da on može
da vidi samo neke predmete,

dok je mnogo više predmeta
koje vi možete da vidite.

Vaš zadatak je da pomerate
predmete unaokolo.

Voditelj, koji stoji iza polica,

određivaće kako treba
da pomerate predmete,

ali zapamtite, on vam neće
tražiti da pomerate predmete

koje on ne može da vidi.
To nam uvodi veoma interesantan

uslov, pri čemu postoji nesklad

između vaše perspektive
i perspektive voditelja.

Dakle, zamislite da vam on kaže
da pomerite gornji kamion nalevo.

Tu se nalaze tri kamiona.
Vi biste instinktivno

posegli za belim kamionom,
jer je to gornji kamion

iz vaše perspektive,
ali onda se morate setiti,

"Oh, on ne može da vidi taj kamion,
mora da je onda mislio

da treba da pomerim plavi kamion",
koji je gornji kamion

iz njegove perspektive.
Verovali ili ne,

normalni, zdravi, inteligentni
odrasli ljudi kao vi prave greške

oko 50 % vremena
u takvim pokušajima.

Pomeraju beli kamion umesto plavog.

Ovaj zadatak dajemo
adolescentima i odraslima

i imamo kontrolni uslov

gde nema voditelja već
umesto toga odredimo pravilo.

Kažemo im, u redu, uradićemo
potpuno istu stvar,

ali ovog puta nema voditelja.
Umesto toga, moraćete da

ignorišete objekte
sa tamno sivom pozadinom.

Videćete da je to potpuno
isti uslov, samo

u uslovu bez voditelja
moraju da se sete

da primenjuju to
donekle proizvoljno pravilo,

dok u uslovu sa voditeljem
moraju da se sete

da uzmu u obzir perspektivu voditelja

kako bi usmeravali svoje ponašanje.

U redu, ako vam pokažem
procenat grešaka

u velikoj razvojnoj studiji
koju smo sproveli,

u studiji koja je obuhvatala raspon
od sedme godine do odraslog doba

i ono što ćemo videti
je procenat grešaka

u grupi odraslih u oba uslova.

Sivo je uslov sa voditeljem i videćete kako

naši inteligentni odrasli
prave greške oko 50 procenata

vremena, dok mnogo manje grešaka prave

kada voditelj nije prisutan,
već kada samo moraju

da se sete pravila
ignorisanja sive pozadine.

Ta dva uslova se razvijaju

na isti način.
Između kasnog detinjstva

i sredine adolescencije,
nema napretka,

drugim rečima redukcije grešaka,
u oba eksperimenta,

u oba ova uslova.

Ali kad uporedite poslednje dve grupe,

grupu srednje adolescencije
i grupu odraslih,

stvari postaju zanimljive,
jer tu nema

kontinuiranog napretka
u uslovu bez voditelja.

Drugim rečima, sve što
treba da uradite da biste

zapamtili pravilo i primenili ga,
čini se da je potpuno razvijeno

kod adolescenata, gde nasuprot,

ako pogledate poslednja
dva siva polja, postoji i dalje

značajan napredak u uslovu
sa voditeljem

između srednje adolscencije
i odraslog doba, a to znači

sposobnost da se uzme
u obzir perspektiva

nekog drugog da bi se
usmeravalo ponašanje,

što, usput govoreći, radimo
stalno u svakodnevnom životu

i dalje se razvija u srednjoj
ka kasnoj adolescenciji.

Dakle, ako imate sina
ili ćerku tinejdžera

i ponekad mislite
da imaju problema da vide

perspektivu drugih ljudi,
u pravu ste. I imaju. A evo i zašto.

Mi se ponekad smejemo tinejdžerima.

Često se parodiraju, čak
i demonizuju u medijima

zbog njihovog donekle tipičnog
tinejdžerskog ponašanja. Oni rizikuju,

ponekad su ćudljivi,
veoma samosvesni.

Znam za veoma lepu anegdotu
od jednog prijatelja

koji je rekao da je najizrazitija stvar
koju je primetio

kod svojih ćerki tinejdžerki
pre i posle puberteta

bio nivo stida pred njim.

Tako on priča: "Pre puberteta,
ako bi se moje dve ćerke

zezale u prodavnici, ja bih rekao:

"Prestanite da se zezate
i otpevaću vašu omiljenu pesmu.'

a one bi odmah prestale i on bi pevao

njihovu omiljenu pesmu.
Posle puberteta to je postala pretnja.

(Smeh)

Pomisao da njihov tata peva u javnosti

bi bila dovoljna
da se pristojno ponašaju.

Ljudi često pitaju:

"Da li je adolescencija
neki skoriji fenomen?

Je li to nešto što smo
nedavno izmislili na Zapadu?"

A zapravo, odgovor je
verovatno ne. Postoji mnogo

opisa adolescencije u istoriji
koji zvuče

veoma slično opisima
koje danas koristimo.

Tu je i poznati Šekspirov
citat iz "Zimske bajke"

gde on opisuje adolescenciju
na sledeći način:

"Želeo bih da ne postoje godine
između desete i dvadesettreće,

ili da mladi prespavaju to doba;

jer ne postoji ništa
osim ostavljanja deve

sa detetom, ogrešenja
o starost, krađe, tuče."

Nastavlja: "Rekavši to, da li bi iko

od tih kuvanih mozgova
od devetnaeste i dvedesetdruge

išao u lov po ovakvom vremenu?"
(Smeh)

Dakle, skoro pre 400 godina
Šekspir je okarakterisao

adolescente u veoma sličnom
svetlu u kojem ih mi

karakterišemo danas, ali danas
mi pokušavamo da shvatimo

njihovo ponašanje
u pogledu osnovnih promena

koje se odvijaju u njihovom mozgu.

Na primer, uzmimo preduzimanje rizika.
Znamo da adolescenti

naginju ka tome da rizikuju.
Stvarno je tako.

Više rizikuju nego deca ili odrasli,

a posebno su skloni
preduzimanju rizika

kada su sa svojim prijateljima.
Postoji bitan nagon

da se postane nezavistan od roditelja

i da se zadive prijatelji u adolescenciji.

Sada pokušavamo to
da razumemo u pogledu

razvoja dela njihovog mozga
koji se zove limbički sistem.

Pokazaću vam limbički sistem
crvenom bojom

na slajdu i na ovom mozgu.

Dakle, limbički sistem
je duboko unutar mozga

i učestvuje u stvarima
kao što je obrada emocija

i nagrada. Daje vam osećaj satisfakcije

dok radite zabavne stvari,
uključujući i rizik.

Pruža vam osećaj zadovoljstva
kada rizikujete.

Za ovu regiju, regiju
unutar limbičkog sistema,

otkriveno je da je hipersenzitivna
na osećaj zadovoljstva

prilikom razikovanja kod adolescenata
u poređenju sa odraslima.

Istovremeno, prefrontalni korteks,

koji možete videti ovde
na slajdu obojen u plavo,

koji nas zaustavlja pri
preduzimanju prekomernih rizika,

i dalje je u razvitku kod adolescenata.

Istraživanja na mozgu su pokazala
da je mozak adolescenata

podvrgnut veoma dubokom razvoju,

i to ima uticaja na obrazovanje,
rehabilitaciju

i intervenciju. Okruženje,
uključujući podučavanje,

može oblikovati i oblikuje
razvoj mozga adolescenata,

a tek je od nedavno počelo

rutinsko obrazovanje tinejdžera
na Zapadu.

Moji deda i baba sa obe strane porodice,
na primer, napustili su školu

u ranoj adolescenciji.
Nisu imali izbora.

A to je i dalje slučaj danas
sa mnogo, mnogo tinejdžera

širom sveta.
Četrdeset procenata tinejdžera

nema pristup srednjoškolskom obrazovanju.

A to je životni period
kada je mozak posebno

prilagodljiv i lako se formira.

To je fantastična prilika
za učenje i kreativnost.

Dakle, ono što se ponekad
smatra problemom

sa adolescentima -
pojačano rizikovanje, impulsivnost,

samosvest - ne bi smelo
da se stigmatizira.

U stvari, odražava promene
u mozgu koje pružaju

odličnu priliku za obrazovanje

i društveni razvoj.
Hvala. (Aplauz)

(Aplauz)