Pre 15 godina se verovalo da se mozak većim delom razvija u prvim godinama života. Tada još nismo mogli da zavirimo u čovečiji mozak i da pratimo njegov razvoj tokom čitavog života. U poslednjoj deceniji, prvenstveno zahvaljujući napretku u tehnologiji snimanja mozga, poput magnetne rezonantne tomografije (MRT), neuronaučnici su počeli da gledaju u živi ljudski mozak svih uzrasta i da prate promene u strukturi mozga i moždanim funkcijama. Tako se za trenutne snimke strukturalne MRT koriste fotografije visoke rezolucije iz unutrašnjosti živog ljudskog mozga. Zato možemo postaviti nova pitanja poput: "Koliko sive mase sadrži mozak? Kako se to menja s godinama?" Koristimo i funkcionalnu MRT, zvanu fMRT, da bismo napravili video sa moždanom aktivnošću, dok ispitanici obavljaju neki zadatak, kao što je mišljenje, osećanje ili opažanje. Mnoge laboratorije širom sveta učestvuju u ovom istraživanju i sada imamo zaista bogatu i preciznu sliku toga kako se razvija živi ljudski mozak. Ta je slika radikalno promenila način na koji razmišljamo o razvoju ljudskog mozga. otkrivajući nam da nije sve završeno u ranom detinjstvu, već da mozak nastavlja da se razvija i u adolescenciji i kroz dvadesete i tridesete godine. Adolescencija se definiše kao životni period koji počinje sa biološkim, hormonalnim, fizičkim promenama u pubertetu i završava se u dobu u kojem pojedinac zauzima stabilnu, nezavisnu ulogu u društvu. (Smeh) To može da potraje. (Smeh) Jedno od područja mozga koje se najdrastičnije menja tokom adolescencije zove se prefrontalni korteks. Dakle, ovo je model ljudskog mozga, a ovo je prefrontalni korteks, skroz napred. Prefrontalni korteks je zanimljivo područje mozga. Ono je proporcionalno mnogo veće kod ljudi nego kod bilo koje druge vrste i ima ulogu u čitavom spektru viših kognitivnih funkcija, u stvarima kao što su odlučivanje, planiranje, planiranje onoga šta ćete sutra da radite ili sledeće nedelje ili sledeće godine, sprečavanje neumesnog ponašanja, zaustavlja vas, da ne kažete nešto sasvim nepristojno ili da uradite nešto stvarno glupo. On je uključen i u društvene interakcije, razumevanje drugih ljudi i samosvest. MRT istraživanja razvoja tog područja pokazala su da je on zaista podvrgnut drastičnom razvoju tokom perioda adolescencije. Ako pogledate zapreminu sive mase, na primer, zapremina sive mase se povećava od 4. do 22. godine, povećava se tokom detinjstva, što možete da vidite na ovom grafikonu. Dostiže vrhunac u ranoj adolescenciji. Strelice označavaju vrhunac zapremine sive mase u prefrontalnom korteksu. Možete videti da se taj vrhunac kod dečaka dostiže nekoliko godina kasnije nego kod devojčica, verovatno zbog toga što dečaci u proseku prolaze kroz pubertet nekoliko godina kasnije nego devojčice, a zatim tokom adolescencije dolazi do značajnog smanjenja u zapremini sive mase u prefrontalnom korteksu. To možda zvuči loše, ali je to zapravo veoma važan razvojni proces, zato što siva masa sadrži tela ćelija i veze između ćelija, sinapse, a smanjivanje zapremine sive mase u prefrontalnom korteksu se smatra ekvivalentom sinaptičkom orezivanju eliminaciji neželjenih sinapsi. To je veoma važan proces. Delimično zavisi od okruženja u kojem se životinja ili čovek nalaze, a sinapse koje se koriste postaju jače, dok sinapse koje se ne koriste u tom konkretnom okruženju odstranjuju. Možete to posmatrati kao orezivanje ružinog bokora. Orezujete slabije grane tako da bi preostale, važne grane mogle da ojačaju, a taj proces, koji efektivno podešava moždano tkivo prema okruženju specifičnom za neku vrstu, dešava se u prefrontalnom korteksu i drugim područjima mozga tokom ljudske adolescencije. Drugi pravac istraživanja koji koristimo da bismo pratili promene u odraslom mozgu je korišćenje funkcionalne MRT da bismo posmatrali promene u moždanoj aktivnosti tokom godina. Daću vam primer iz moje laboratorije. U mojoj laboratoriji nas zanima socijalni mozak, to jest mreža područja mozga koju koristimo da bismo razumeli druge ljude i komunicirali sa njima. Ja volim da pokazujem fotografiju fudbalera kako bih ilustrovala dva aspekta aktivnosti socijalnog mozga. Dakle, ovo je fudbalska utakmica. (Smeh) Majkl Oven je upravo promašio gol i leži na zemlji, a prvi aspekt socijalnog mozga koji ova slika stvarno lepo ilustruje je koliko su socijalne emotivne reakcije automatske i instinktivne, tako da u deliću sekunde kada Majkl Oven maši gol, svi rade istu stvar sa rukama i istu stvar sa licem, čak i Majkl Oven dok klizi niz travu, radi istu stvar sa svojim rukama i verovatno ima isti izraz lica, a jedini ljudi koji to ne rade su momci u žutom u pozadini - (Smeh) - mislim da su na pogrešnoj strani stadiona i daju drugačiju socijalnu emotivnu reakciju koji mi odmah prepoznajemo, a to je drugi aspekt socijalnog mozga, koji ova slika veoma lepo dočarava, koliko dobro možemo da pročitamo ponašanje drugih ljudi, njihove postupke, gestove, izraze lica, u pogledu njihovih osnovnih emocija i mentalnih stanja. Dakle, ne morate da pitate te momke. Imate sasvim dobru predstavu o tome šta oni osećaju i misle u ovom konkretnom trenutku. To želimo da posmatramo u mojoj laboratoriji. Dakle, u laboratoriju dovedemo adolescente i odrasle na skeniranje mozga, damo im neki zadatak koji uključuje razmišljanje o drugim ljudima, njiihovim mišljenjima, njihovim mentalnim stanjima, emocijama. Jedna od stvari koju smo do sada pronašli nekoliko puta, kao i druge laboratorije širom sveta, jeste deo prefrontalnog korteksa koji se zove središnji prefrontalni korteks, koji je prikazan u plavom na slajdu i nalazi se tačno u sredini prefrontalnog korteksa duž sredine glave. Ovo područje je aktivnije kod adolescenata kada donose društvene odluke i misle o drugim ljudima nego što je kod odraslih i to je zapravo meta analiza devet različitih studija u ovoj oblasti iz laboratorija širom sveta. One pokazuju istu stvar, da se aktivnost u tom središnjem prefrontalnom korteksu smanjuje tokom perioda adolescencije. Mi smatramo da bi to moglo biti zbog toga što adolescenti i odrasli koriste drugačiji mentalni pristup, drugačiju kognitivnu strategiju za donošenje društvenih odluka. Jedan od načina da se to posmatra su bihejvioralne studije pri kojima dovodimo ljude u laboratoriju i dajemo im neki bihejvioralni zadatak, daću vam jedan primer zadatka koji koristimo u laboratoriji. Zamislite da ste učesnik u jednom od naših eksperimenata. Dođete u laboratoriju, vidite ovaj zadatak na kompjuteru. U ovom zadatku vidite set polica. Na nekim od njih su predmeti, i primetićete čoveka koji stoji iza polica kao i da postoje neki predmeti koje on ne može da vidi. Oni su zaklonjeni od njegovog pogleda nekom vrstom sivog parčeta drveta. To je isti set polica iz njegove tačke gledišta. Obratite pažnju na to da on može da vidi samo neke predmete, dok je mnogo više predmeta koje vi možete da vidite. Vaš zadatak je da pomerate predmete unaokolo. Voditelj, koji stoji iza polica, određivaće kako treba da pomerate predmete, ali zapamtite, on vam neće tražiti da pomerate predmete koje on ne može da vidi. To nam uvodi veoma interesantan uslov, pri čemu postoji nesklad između vaše perspektive i perspektive voditelja. Dakle, zamislite da vam on kaže da pomerite gornji kamion nalevo. Tu se nalaze tri kamiona. Vi biste instinktivno posegli za belim kamionom, jer je to gornji kamion iz vaše perspektive, ali onda se morate setiti, "Oh, on ne može da vidi taj kamion, mora da je onda mislio da treba da pomerim plavi kamion", koji je gornji kamion iz njegove perspektive. Verovali ili ne, normalni, zdravi, inteligentni odrasli ljudi kao vi prave greške oko 50 % vremena u takvim pokušajima. Pomeraju beli kamion umesto plavog. Ovaj zadatak dajemo adolescentima i odraslima i imamo kontrolni uslov gde nema voditelja već umesto toga odredimo pravilo. Kažemo im, u redu, uradićemo potpuno istu stvar, ali ovog puta nema voditelja. Umesto toga, moraćete da ignorišete objekte sa tamno sivom pozadinom. Videćete da je to potpuno isti uslov, samo u uslovu bez voditelja moraju da se sete da primenjuju to donekle proizvoljno pravilo, dok u uslovu sa voditeljem moraju da se sete da uzmu u obzir perspektivu voditelja kako bi usmeravali svoje ponašanje. U redu, ako vam pokažem procenat grešaka u velikoj razvojnoj studiji koju smo sproveli, u studiji koja je obuhvatala raspon od sedme godine do odraslog doba i ono što ćemo videti je procenat grešaka u grupi odraslih u oba uslova. Sivo je uslov sa voditeljem i videćete kako naši inteligentni odrasli prave greške oko 50 procenata vremena, dok mnogo manje grešaka prave kada voditelj nije prisutan, već kada samo moraju da se sete pravila ignorisanja sive pozadine. Ta dva uslova se razvijaju na isti način. Između kasnog detinjstva i sredine adolescencije, nema napretka, drugim rečima redukcije grešaka, u oba eksperimenta, u oba ova uslova. Ali kad uporedite poslednje dve grupe, grupu srednje adolescencije i grupu odraslih, stvari postaju zanimljive, jer tu nema kontinuiranog napretka u uslovu bez voditelja. Drugim rečima, sve što treba da uradite da biste zapamtili pravilo i primenili ga, čini se da je potpuno razvijeno kod adolescenata, gde nasuprot, ako pogledate poslednja dva siva polja, postoji i dalje značajan napredak u uslovu sa voditeljem između srednje adolscencije i odraslog doba, a to znači sposobnost da se uzme u obzir perspektiva nekog drugog da bi se usmeravalo ponašanje, što, usput govoreći, radimo stalno u svakodnevnom životu i dalje se razvija u srednjoj ka kasnoj adolescenciji. Dakle, ako imate sina ili ćerku tinejdžera i ponekad mislite da imaju problema da vide perspektivu drugih ljudi, u pravu ste. I imaju. A evo i zašto. Mi se ponekad smejemo tinejdžerima. Često se parodiraju, čak i demonizuju u medijima zbog njihovog donekle tipičnog tinejdžerskog ponašanja. Oni rizikuju, ponekad su ćudljivi, veoma samosvesni. Znam za veoma lepu anegdotu od jednog prijatelja koji je rekao da je najizrazitija stvar koju je primetio kod svojih ćerki tinejdžerki pre i posle puberteta bio nivo stida pred njim. Tako on priča: "Pre puberteta, ako bi se moje dve ćerke zezale u prodavnici, ja bih rekao: "Prestanite da se zezate i otpevaću vašu omiljenu pesmu.' a one bi odmah prestale i on bi pevao njihovu omiljenu pesmu. Posle puberteta to je postala pretnja. (Smeh) Pomisao da njihov tata peva u javnosti bi bila dovoljna da se pristojno ponašaju. Ljudi često pitaju: "Da li je adolescencija neki skoriji fenomen? Je li to nešto što smo nedavno izmislili na Zapadu?" A zapravo, odgovor je verovatno ne. Postoji mnogo opisa adolescencije u istoriji koji zvuče veoma slično opisima koje danas koristimo. Tu je i poznati Šekspirov citat iz "Zimske bajke" gde on opisuje adolescenciju na sledeći način: "Želeo bih da ne postoje godine između desete i dvadesettreće, ili da mladi prespavaju to doba; jer ne postoji ništa osim ostavljanja deve sa detetom, ogrešenja o starost, krađe, tuče." Nastavlja: "Rekavši to, da li bi iko od tih kuvanih mozgova od devetnaeste i dvedesetdruge išao u lov po ovakvom vremenu?" (Smeh) Dakle, skoro pre 400 godina Šekspir je okarakterisao adolescente u veoma sličnom svetlu u kojem ih mi karakterišemo danas, ali danas mi pokušavamo da shvatimo njihovo ponašanje u pogledu osnovnih promena koje se odvijaju u njihovom mozgu. Na primer, uzmimo preduzimanje rizika. Znamo da adolescenti naginju ka tome da rizikuju. Stvarno je tako. Više rizikuju nego deca ili odrasli, a posebno su skloni preduzimanju rizika kada su sa svojim prijateljima. Postoji bitan nagon da se postane nezavistan od roditelja i da se zadive prijatelji u adolescenciji. Sada pokušavamo to da razumemo u pogledu razvoja dela njihovog mozga koji se zove limbički sistem. Pokazaću vam limbički sistem crvenom bojom na slajdu i na ovom mozgu. Dakle, limbički sistem je duboko unutar mozga i učestvuje u stvarima kao što je obrada emocija i nagrada. Daje vam osećaj satisfakcije dok radite zabavne stvari, uključujući i rizik. Pruža vam osećaj zadovoljstva kada rizikujete. Za ovu regiju, regiju unutar limbičkog sistema, otkriveno je da je hipersenzitivna na osećaj zadovoljstva prilikom razikovanja kod adolescenata u poređenju sa odraslima. Istovremeno, prefrontalni korteks, koji možete videti ovde na slajdu obojen u plavo, koji nas zaustavlja pri preduzimanju prekomernih rizika, i dalje je u razvitku kod adolescenata. Istraživanja na mozgu su pokazala da je mozak adolescenata podvrgnut veoma dubokom razvoju, i to ima uticaja na obrazovanje, rehabilitaciju i intervenciju. Okruženje, uključujući podučavanje, može oblikovati i oblikuje razvoj mozga adolescenata, a tek je od nedavno počelo rutinsko obrazovanje tinejdžera na Zapadu. Moji deda i baba sa obe strane porodice, na primer, napustili su školu u ranoj adolescenciji. Nisu imali izbora. A to je i dalje slučaj danas sa mnogo, mnogo tinejdžera širom sveta. Četrdeset procenata tinejdžera nema pristup srednjoškolskom obrazovanju. A to je životni period kada je mozak posebno prilagodljiv i lako se formira. To je fantastična prilika za učenje i kreativnost. Dakle, ono što se ponekad smatra problemom sa adolescentima - pojačano rizikovanje, impulsivnost, samosvest - ne bi smelo da se stigmatizira. U stvari, odražava promene u mozgu koje pružaju odličnu priliku za obrazovanje i društveni razvoj. Hvala. (Aplauz) (Aplauz)