Borba nenasiljem

Kako da se izborite sa siledžijom, a da ne postanete nasilnik? U ovom mudrom i nadahnutom govoru, mirovna aktivistkinja Šila Elvorti ukazuje na veštine koje su nam potrebne - kao naciji i kao pojedincima - da se borimo sa ekstremnom silom, a da ne odgovorimo silom. Da bi odgovorila na pitanje zašto i kako nenasilje funkcioniše, ona priziva istorijske heroje - Ang San Su Ći, Mahatmu Gandija, Nelsona Mendelu - i lične filozofije koje su osnažile njihove mirovne proteste. (Snimljeno na TEDxExeter)

U pola veka pokušavanja
da se spreče ratovi,

jedno je pitanje koje mi ne da mira:

kako da se nosimo sa ekstremnim nasiljem,

a da ne odgovorimo silom?

Kada ste suočeni sa brutalnošću,

bilo da je to dete koje se suočava
sa nasilnikom na igralištu

ili nasilje u porodici -

ili na ulicama Sirije danas,

sa tenkovima i šrapnelima,

šta je najbolja stvar koju možete uraditi?

Uzvratiti? Predati se?

Upotrebiti više sile?

Ovo pitanje: "Kako da se izborim
sa siledžijom,

a da ne postanem nasilnik?"

je bilo uz mene otkako sam bila dete.

Sećam se imala sam oko 13 godina,

zalepljena za crno-beli televizor
u dnevnoj sobi mojih roditelja

kada su sovjetski tenkovi
ušli u Budimpeštu.

I deca ne mnogo starija od mene

su se bacala na tenkove

i bivala pokošena.

Otrčala sam na sprat
i počela da pakujem svoj kofer.

Moja majka je došla gore
i rekla: "Šta to radiš, pobogu?"

Ja sam rekla: "Idem u Budimpeštu."

A ona je pitala: "Pobogu, zašto?"

Odgovorila sam: "Tamo ubijaju decu.

Tamo se nešto užasno dešava."

Rekla mi je: "Ne budi smešna."

Tada sam počela da plačem.

Shvatila je i rekla:

"U redu, vidim da je ozbiljno.

Previše si mlada da bi mogla da pomogneš.

Treba ti priprema. Pomoći ću ti.

Ali samo raspakuj svoj kofer."

Tako sam dobila neku obuku

i otišla i radila u Africi
veći deo svojih 20-ih godina.

Ali sam shvatila
da ono što stvarno treba da znam

nisam mogla dobiti na kursevima i obukama.

Želela sam da razumem

kako nasilje,
kako ugnjetavanje funkcioniše.

Ono što sam otkrila od tada je sledeće:

nasilnici koriste nasilje na tri načina.

Koriste političko nasilje da zastraše,

fizičko nasilje da terorišu

i psihičko ili emocionalno nasilje
da potkopaju.

I samo u veoma malom broju slučajeva

funkcioniše korišćenje više nasilja.

Nelson Mendela je otišao u zatvor
verujući u nasilje,

a 27 godina kasnije

on i njegove kolege

su polako i pažljivo

stekli veštine, neverovatne veštine
koje su im bile potrebne

da preokrenu jednu od najsurovijih vlada
koje je svet poznavao

u demokratiju.

To su učinili potpuno se posvećujući
nenasilju.

Uočili su da upotreba sile
protiv druge sile

ne funkcioniše.

Pa šta funkcioniše?

Vremenom sam sakupila
oko pola tuceta metoda

koje funkcionišu -
naravno postoje još mnoge druge -

koje stvarno funkcionišu
i koje su uspešne.

Prva je

da promena koja mora da se desi

mora da se desi ovde, u meni.

To je moj odgovor, moj stav,
protiv ugnjetavanja

koji imam pod kontrolom

i protiv kog mogu da učinim nešto.

Ono što treba da razvijem je samospoznaja
da bih mogla to da učinim.

To znači da moram da znam
kako funkcionišem,

kada se slamam,

gde su moje značajne tačke,

gde su moje slabe tačke.

Kada se predajem?

Za šta se zalažem?

I meditacija i introspekcija

su načini - ponavljam nisu jedini -

su jedni od načina

sticanja ove unutrašnje snage.

I moja heroina ovde - kao i Satišova -

je Ang San Su Ći u Burmi.

Ona je predvodila grupu studenata

u protestu na ulicama Ranguna.

Izašli su iza ćoška suočavajući
se sa redom mitraljeza.

Ona je odmah shvatila

da su vojnici sa prstima
koji su se tresli na okidačima

bili više uplašeni od studenata
protestanata iza nje.

Ali je rekla studentima da sednu.

I hodala je napred sa takvom smirenošću
i takvom jasnoćom

i takvim potpunim nedostatkom straha

da je otišla pravo do prvog mitraljeza,

stavila ruku na njega i spustila ga.

Niko nije bio ubijen.

Eto to ovladavanje strahom može da uradi -

ne samo suočeno sa mitraljezima,

već i ako se suočite
sa uličnom tučom noževima.

Ali moramo da vežbamo.

A šta je sa našim strahom?

Imam malu mantru.

Moj strah raste

od energije kojom ga hranim.

I ako poraste veoma velik

verovatno se desi.

Svi znamo za sindrom tri sata izjutra,

kada vas nešto oko čega brinete probudi -

vidim mnogo ljudi -

i čitav sat se prevrćete,

bude sve gore i gore,

dok vas oko četiri sata
ne prikuje za jastuk

ovoliko čudoviste.

Jedina stvar koju možete da uradite

je da ustanete, napravite šolju čaja

i sednete sa strahom
kao detetom pored vas.

Vi ste odrasli.

Strah je dete.

I vi govorite strahu

i pitate ga šta želi, šta mu treba.

Kako ovo može biti bolje?

Kako se dete može osećati jačim?

I napravite plan.

I kažete: "U redu, sada se vraćamo
na spavanje.

U pola 8 ustajemo i to je ono
što ćemo da uradimo."

Imala sam jednu od ovih epizoda
u 3 sata izjutra u nedelju -

paralisana strahom
od govora ovde pred vama.

(Smeh)

Tako da sam ispoštovala plan.

Ustala sam, napravila šolju čaja,
sela sa njim, uradila sve

i evo me ovde - i dalje delimično
paralizovana, ali sam ovde.

(Aplauz)

Znači to je strah. Šta je sa besom?

Gde god ima nepravde ima i besa.

A bes je kao benzin,

ako ga poprskate svuda okolo,
a neko zapali šibicu,

imate pakao.

Ali bes kao motor - u motoru - je moćan.

Ako možemo da stavimo
naš bes unutar motora,

može nas odvesti napred,

može da nas provede kroz strašne trenutke

i može nam dati stvarnu unutrašnju snagu.

Ovo sam naučila na poslu

sa tvorcima politike nuklearnog oružja.

Jer sam na početku bila toliko besna

zbog opasnosti kojima nas izlažu

da sam samo htela da se raspravljam
i okrivljujem i pokažem da nisu u pravu.

Potpuno neefikasno.

U cilju razvijanja dijaloga zarad promene

moramo da se izborimo sa našim besom.

U redu je biti besan na tako nešto -

u ovom slučaju na nuklearno oružje -

ali je potpuno beznadežno
biti ljut na ljude.

Oni su ljudska bića kao i mi.

I oni rade ono što misle da je najbolje.

I to je osnova na kojoj moramo
da stvaramo dijalog sa njima.

Tako da je to treće, bes.

To me dovodi do srži

onoga što se dešava
ili šta ja mislim da se dešava

u svetu danas,

a to je da je poslednji vek
moć od vrha do dna.

I dalje su vlade govorile
ljudima šta da rade.

U ovom veku dolazi do promene.

To je od dna do vrha ili korenita snaga.

To je kao pečurke koje rastu kroz beton.

To je kada se ljudi pridružuju
drugim ljudima,

kao što je Bandi upravo rekao,
kilometrima daleko

da dovedu do promene.

I organizacija Peace Direct
je vrlo brzo uočila

da lokalni ljudi u uslovima
veoma izraženih konflikata

znaju šta da rade.

Oni najbolje znaju šta da rade.

Tako da ih je Peace Direct podržao u tome.

A neke od stvari koje oni rade

su demobilizacija milicije,

ponovna izgradnja ekonomije,

naseljavanje izbeglica,

pa čak i oslobađanje dece vojnika.

I oni moraju da rizikuju svoje živote
skoro svakodnevno

da bi to učinili.

Ono što su shvatili

je da korišćenje nasilja
u ovim situacijama u kojim oni rade

ne samo da je manje humano,

već je i manje delotvorno

od korišćenja metoda koje povezuju ljude,
koje ponovo grade.

Mislim da je vojska Sjedinjenih Država

konačno počela ovo da shvata.

Do sada je njihova
protivteroristička politika

bila da ubiju pobunjenike po svaku cenu,

a ako se civili nađu na putu,

to se označava kao "kolateralna šteta".

Ovo je toliko užasavajuće i ponižavajuće

za narod Avganistana,

da čini regrutaciju za Al Kaidu
veoma jednostavnom,

kada su ljudi toliko zgroženi, na primer,

paljenjem Kurana.

Zato se mora promeniti način obuke trupa.

I mislim da postoje naznake
da je to počelo da se menja.

Britanska vojska je oduvek
bila bolja u ovome.

Ali postoji jedan odličan primer
na koji mogu da se ugledaju,

a to je fantastični potpukovnik
Sjedinjenih Država

po imenu Kris Hjuz.

Dok je vodio svoje ljude
niz ulice Nadžafa -

zapravo u Iraku -

iznenada su ljudi počeli da izlaze
iz kuća sa obe strane puta

vrišteći, vičući, izuzetno besni

opkoljavajući ove mlade trupe
koje su bile potpuno prestravljene,

nisu znale šta se dešava,
nisu govorile arapski.

Kris Hjuz je stao u sred gomile

sa oružjem iznad glave,
pokazujući na zemlju

i rekao: "Kleknite".

I ovi krupni vojnici

sa svojim rančevima i oklopom,

kleknuli su na zemlju.

Nastala je potpuna tišina.

Nakon dva minuta otprilike,

svi su se sklonili i otišli kući.

To je za mene mudrost na delu.

U trenutku, eto šta je on uradio.

I to se dešava svuda sada.

Ne verujete mi?

Da li ste se zapitali

kako i zašto
su se tolike diktature srušile

u poslednjih 30 godina?

Diktature u Čehoslovačkoj,
Istočnoj Nemačkoj,

Estoniji, Letoniji, Litvaniji,

Maliju, Madagaskaru,

Poljskoj, Filipinima,

Srbiji, Sloveniji,
mogla bih još da nabrajam,

a poslednje u Tunisu i Egiptu.

A to se nije desilo tek tako.

Većina je zbog knjige

koju je napisao 80-godišnjak iz Bostona,
Džin Šarp.

Napisao je knjigu
"Od tiranije do demokratije"

sa 81. metodologijom za nenasilni otpor.

Prevedena je na 26 jezika.

Knjiga je raširena svuda po svetu.

Koristili su je mladi ljudi
i stariji ljudi svuda,

zato što funkcioniše i ima efekta.

To je ono što mi daje nadu -

ne samo nadu,
već me čini veoma optimističnom sada.

Zato što konačno ljudska bića shvataju.

Nalazimo praktične,
izvodljive metodologije

da odgovorimo na moje pitanje:

kako da se izborimo sa siledžijom,
a da ne postanemo nasilnici?

Koristimo one veštine koje sam podvukla:

unutrašnju snagu - razvoj unutrašnje snage
- kroz samospoznaju,

prepoznavanje i rad sa našim strahovima,

korišćenje besa kao goriva,

saradnju sa drugima,

povezivanje sa drugima,

hrabrost

i najvažnije posvećenost
aktivnom nenasilju.

Ja ne samo da verujem u nenasilje.

Ja ne moram da verujem u njega.

Vidim dokaze svuda kako funkcioniše.

I vidim da mi, obični ljudi,

možemo da radimo što su i Ang San Su Ći,
Gandi i Mendela radili.

Možemo da privedemo kraju

najkrvaviji vek
koji je čovečanstvo ikada videlo.

I možemo da se organizujemo
da prevaziđemo ugnjetavanje

otvaranjem naših srca

kao i jačanjem ove neverovatne odlučnosti.

Ova otvorenost srca
je upravo ono što sam doživela

u celoj organizaciji ovog skupa
otkako sam stigla ovde juče.

Hvala vam.

(Aplauz)