Depresija i duhovno buđenje: dve strane jednih vrata | Lisa Miler (Lisa Miller) | TEDxTeachersCollege

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.
Da li je depresija kakvu većina nas doživljava besmislena patnja? Dr Lisa Miler predstavlja istraživanje koje daje smisao iskustvu depresije i našem iskustvu na planeti Zemlji.

U noćnoj tami, u 4 ujutru,

pogledam pored sebe i moj muž nije tu.

Pogledam dalje i nađem ga

kako leži na leđima,
gleda u plafon, sa ispruženim rukama.

„Naši životi su prazni
i besmisleni bez dece.“

Prošlo je dve i po godine

nadanja i molitvi
i neuspelih tretmana oplodnje.

Nije bilo pridošlice.

Očaj koji nam je kidao srca
budio nas je iz noći u noć -

do te tačke da su nas prijatelji
i porodica zvali „samo da vide kako smo“

jer smo bili tako očigledno depresivni.

Kao klinički psiholog i naučnik,

obučena sam da vidim depresiju kao bolest.

Baš kao rak ili dijabetes,
depresija kao bolest ima simptome

očajanja i izolacije.

Ipak, to prosto nije objašnjavalo
put kojim smo krenuli,

niti je razjašnjavalo depresiju
koja usledi nakon gubitka supruga,

pobačaja, traume,

ili prirodnih tranzicija
poput pada uspeha, krize srednjih godina,

rupe u odeljcima - prekidi u poglavljima
koji se čine suštinskim za ono što jesmo -

nisu abnormalne bolesti.

Nisu oboljenja.

Tako smo moj muž i ja nastavili

sa svakim ciklusom koji se završavao
razočarenjem koje se činilo kao sahrana.

Dok smo nastavljali našim putem pokušaja,

počeli smo postepeno,
kroz mesece i godine,

da se osvešćujemo i da dođemo
sa mračnog i izolovanog mesta, posve sami,

na mesto na kome smo počeli
da čujemo savete pomagača i iscelitelja,

ljudi koje su na Apalačkoj stazi
preko planinara zvali „anđelima staze“

jer su donosili hranu i vodu
kada im je to bilo najpotrebnije.

Naši anđeli staze donosili su
ono što je nama bilo najpotrebnije:

mudrost i savete.

Tako sam jednog dana došla kući
nakon još jedne in vitro oplodnje

sa mučnim osećanjem dok sam vozila auto

da je i to neuspeli pokušaj.

I naravno, kako sam kročila na vrata,

dokazi su bili nepobitni.

Mali embrion mrtve patke
ležao je na mom pragu.

Znala sam da je nemoguće
da je embrion u meni živ.

Tako sam otišla u krevet
na dugu depresivnu dremku

da bih se probudila -
(Imitira zvuk kucanja) zbog patke -

mame patke,

koja je izgubila svoju željenu bebu.

Mama patka je bila uporna.

Pomislila sam, šta hoće patka od mene?
(Imitira zvuk kucanja)

Htela je da dođe k meni.

Kada sam otvorila vrata,
videla sam da mi je donela poklon -

za nju najdragoceniju stvar na svetu.

Donela mi je debelog, sočnog crva.

Mama patka i ja smo bile tu,
dve majke u stremljenju, neusamljene.

Neusamljene jer smo patka i ja
bile jedna uz drugu,

i neusamljene zbog velike sile
koja je donela patku.

I tako je, takođe pomoću te sile,
naišao i tip u autobusu.

Tip u autobusu je namignuo,
nagnuo se i rekao:

„Izgledate baš kao majka
koja će ići po celom svetu

usvajajući najrazličitiju decu“,
otvorivši tu novu mogućnost.

Slušanje pomagača i iscelitelja
otvorilo je moju svest,

tako da sledeći put
kada sam se probudila noću

to nije bilo zbog kidanja depresije,

već zbog velikog
i očigledno svetog prisustva -

prisustva sa tako velikom ljubavlju
i ozbiljnoću da sam se uspravila.

Prisustvo je reklo:
„Da si trudna, da li bi usvojila?“

Rekla sam nešto toliko sjajno i veliko -
istinu, a to je: „Ne.“

Ipak, znala sam i da je ovo putovanje

više od bolesti

i da je ta depresija otvarala vrata

stazi „postajanja“ - duhovnoj stazi.

Nastavljajući tom stazom,

želela sam bebu.

Bilo je sjajno što sam bila
na duhovnom putu, ali htela sam tu bebu.

Tako nismo odustali.

Gore-dole po Istočnoj obali
do najboljih IVF laboratorija u zemlji.

Otišli smo toliko daleko da nađemo
tim koji izumeo IVF,

i sedeći tamo na postelji
solidarno sa svojim suprugom,

videli smo da se u našoj hotelskoj sobi
daljinski zaglavio na jednom kanalu -

jedan beskrajni dokumentarac, četiri sata

(Smeh)

o dečaku -

dečaku koji je stajao sam na deponiji,

i rekao: „Baš me briga što sam siromašan,
nije me briga što ne mogu da idem u školu,

ali toliko boli što me niko ne voli

da duvam lepak da bi bol nestala.“

Ležeći tamo na našoj
višestrukoj turi IVF-a,

moj muž i ja smo se pogledali.

On je rekao prvi.

Znali smo da tamo negde postoji
dete za nas.

Uspeli smo da stignemo

do jedne mudre žene
i vrzmali se oko njenog stola,

ćerke nekadašnjeg sveštenika.

Pogledala nas je i rekla:

„Iskreno, šta je to što tražite
kod vašeg deteta?“

Nagnula sam se i rekla:

„Pa, nije me briga
da li je dečak ili devojčica.

Ne zanima me koje rase je to dete.
Samo, molim vas, dete koje ume da voli.“

A moj muž je uskočio i rekao:
„Pa da, sve to, ali nekako žensko.“

(Smeh)

Ono što smo zajednički znali
je da je glas koji je rekao

da nikada nećemo biti roditelji,
glas koji je došao iz samoće u mraku,

sada je bio glas koji je govorio
da je roditeljstvo ljubav.

Toliko boli ne biti voljen.

Sve što je on želeo bila je mama,
sve što sam ja želela bilo je dete.

Ono što bi nas pretvorilo
u porodicu je ljubav.

Roditeljstvo je ljubav.

Ovo je bila depresija kao portal
za svet povezanosti, svet ljubavi,

svet u kome hodamo duhovnom stazom.

Ovo je bila depresija
kao samo jedna strana vrata,

a sa druge strane vrata
bilo je prosvetljenje, toplina, svetlost,

i duhovna staza, duhovni prolaz.

E, sad, kao kliničkoj naučnici,
bilo mi je jasno

da bilo šta istinito

kroz jednu ljudsku perspektivu saznanja
može biti prikazano ponovo.

Sigurnost koju sam imala

u vezi sa time da su depresija
i spiritualnost dve strane jednih vrata

delovala je sasvim na dohvat nauke.

Tako su moja laboratorija sa laboratorijom
Mirne Vajsman, Breda Pitersona

i Rafija Bansela primenile nauku:

dve strane jednih vrata -
gde se to nalazi u mozgu?

Gde se to depresija nalazi kao portal
za spiritualnu stazu, a ne bolest?

I pronašli smo to mesto,

a pronašli smo ga u širokim
i prostranim oblastima korteksa.

U našoj laboratoriji smo dočekali

duboko depresivne ljude iz porodica
prepunih generacijama depresije

i slične ljude sa porodicama
prepunih generacijama depresije,

koji su kroz svoj put patnje

dostigli utemeljenu duhovnu stazu.

Ljudi čije ubrzanje je bila depresija
za proputovanje kroz tamu.

Ono što smo otkrili

bilo je upravo u tim oblastima mozga

koje su atrofirale i venule
kroz celoživotnu depresiju.

Kod tih ljudi sa jakom ličnom duhovnošću,

postojalo je zadebljanje
tih istih oblasti.

Korteks je bio debeo

kao da gledate drvo u Amazonskoj prašumi

naspram drveta koje vene
od hladnoće i suše.

Dve strane jednih vrata su u nama.
Depresija nije uvek bolest.

Ona to može biti.

Može nam biti potrebno da se pokrenemo
ili podesimo iznova ili uzimamo lekove.

Može biti tako.

Ipak, veoma često,
depresija sa kakvom će se svi suočiti

je srž našeg posedovanja i razvoja.

Moj muž i ja smo sada nastavili
sa ovom spoznajom -

da se nalazimo na duhovnoj stazi
u potrazi za našim detetom.

Bilo je jasno da naša patnja
nije bila uzaludna,

nije bila prazan simptom,

a sa svešću da smo „postajali“,

prisustvo se vratilo.

Postavilo je isto pitanje
na dubok i mudar način.

Moj odgovor je bio iskren,
a to je da stižem tamo.

Osećam da smo na putu.

Postoji mogućnost

duhovnog razvijanja
u osobu koja će odgovoriti „da“.

Ipak, ne, još uvek ne mislim

da bih usvojila dete kada bih bila trudna.

Moja ljubav se uvećala,
ali da li je ona toliko velika?

Ne još.

Tako smo nastavili
i našla sam se u zajednici

onih koji su generacijama znali

da je depresija
samo na jednoj strani vrata,

a da je duhovno buđenje na drugoj.

Sedeći na podu „inipija“,
kolibe za preznojavanje,

među Lakotama u Južnoj Dakoti,
priključila sam se krugu žena.

Ovde je svaka žena govorila
o patnji koja ju je dovela

na našu kolektivnu molitvu.

„Moj sin, on ima 40 godina.
Nije došao kući svojoj porodici.“

„Moj sin, on ima 14 godina
i počinje da koristi supstance.“

Ja sam sa svoje strane podelila
da tragam za svojim duhovnim detetom.

Zajedno smo se molile
i to prosledile gore.

Prosledile smo naše molitve jedna drugoj,
nama samima i kolektivu, gore,

Velikom Duhu, „Vananičiju“.

Te noći stigao je poziv.

Pronašli su ga, upravo te noći
na drugoj strani planete.

Poruka je bila:
pronašli smo dete Milerovih.

Ima sjajnih devojčica
i sigurno vam možemo naći devojčicu,

ali ovo je dete Milerovih i ovo je sin.

Ovoga puta, klinička nauka

je imala nešto da kaže duhovnoj stazi.

Kada smo pogledali žene
koje su, kroz patnju,

došle do duhovne staze,
sa finim debelim korteksima,

one su imale još jednu osobinu:

zadnji deo njihove glave odavao je
izvesnu talasnu dužinu energije

koju nazivamo „alfa“,

a to se takođe sreće na pozadini glave
monaha u meditaciji.

Alfa ima još jedno ime,
a to je Šumanova konstanta.

To je talasna dužina zemljine kore.

Duhovno angažovan mozak
vibrira frekvencijom zemljine kore.

Od inipija preko cele planete
pronađen je Ajzeja, kroz ovaj matriks

svesnosti, ljubavi, ovo sveto polje
koje je u nama, kroz nas, oko nas,

i prekriva čitav život na planeti.

Ovo je svet u kome živimo -
svet u kome nikada nismo sami

i u kome postoje usmerenja,
anđeli staze, pomagači i iscelitelji.

Kroz polje ljubavi
stiže baš ona prava osoba,

tip u autobusu, žena koja leči,
baš to živo biće, patka,

mudre, darežljive životinje,
naša braća i sestre.

U stvari, više ne možemo misliti
da smo glumci na inertnoj sceni,

već da je svet živ

i prožet tim svetim poljem koje možemo
meriti kao visoku amplitudu alfa.

Kada ovo znamo, živimo inspirisan život -

život sa smislom
koji nije onaj koji mi stvaramo,

već smisao koji je zaista utkan u svetu.

Mi živimo inspirisan život.

Ajzeja, moj sin,
pronađen je, nazvan Ajzeja,

po „jednom svetu“ u Lakoti
po onima koji su pomogli da ga nađemo.

Ipak, mi smo još uvek,
mada daleko manje depresivni

i mnogo više puni ljubavi i povezanosti,

strahovali što ćemo ga sresti,
pronaći, dovesti kući.

Zatim je jednog dana došao Fedeks,
otvorili smo paket

i tu je bio snimak.

Ubacili smo ga

i najradosniji maleni dečak,
pun sreće, sa rukom oko bolničarke -

ljubav koju nikada nisam osetila
me je uzdigla

i svaki ostatak depresije
bio je krhotina na zemlji.

I zajedno, moj muž i ja
smo otišli u krevet kao roditelji.

Te noći, prisustvo se vratilo -

veliko sveto prisustvo po treći put.

„Da si sada trudna, da li bi usvojila?“

„Da, našla sam svog duhovnog sina, da.“

I te noći, prirodno smo začeli -

njegovu sestru.

Dobili smo duhovne blizance.

Dakle, kada čujete kucanje,

smatrajte to pozivom.

Ono što zvuči šokantno i kao ruka
koja uzima iz unutrašnjosti tame,

kada prođemo kroz vrata,
to je ruka koja poziva,

koja vodi i na kraju daje.

Sa druge strane vrata je inspirisani život

koji nam donosi prisustvo.

Hvala.

(Aplauz)