Olimpijsko obrazovanje | Kevin Makman | TEDxBellarmineCollegePreparatory

Kevin govori kako mu je njegovo olimpijsko iskustvo pomoglo da razume nedostatke sistema ocenjivanja. Poređenjem prirode tehnologije da se stalno razvija i nepotrebne permanentnosti ocenjivanja, on ukazuje kako naše moderno shvatanje ocena i nije baš tako moderno kao što smo mislili.

Diplomac pripremnog koledža Belarmin i Univerziteta Džordžtaun, Kevin Makman je dvostruki olimpijac sa 11 medalja na američkim takmičenjima u bacanju kladiva. Predaje dizajn na Belarminu 19 godina i biran je za Adobe Lidera u obrazovanju od 2006 do 2016. godine. Kao slobodnog dizajnera, Kevinovi radovi pokrivaju širok spektar od brendiranja logoa preko animacije do veb-dizajna. Na njegovoj listi klijenata nalaze se Univerzitet Stanford, USA Track and Field i Adobe. Poseduje i vrlo zabrinjavajuće interesovanje za kung fu filmove.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na https://www.ted.com/tedx.

Kada sam imao 15 godina,

prvi put sam osetio
šta je moj životni poziv.

Zahvaljujući grupi olimpijaca

koji su trenirali decu besplatno
ovde u San Hozeu,

zaljubio sam se

u jedan od najmanje poznatih
sportova na svetu:

bacanje kladiva.

Pretpostavljam da ste svi upoznati
sa bacanjem kugle, diska,

možda čak i koplja.

Evo trenutka koji ste svi čekali:

uvod u bacanje kladiva.

Zamislite da imate kuglu tešku 7 kg,

da ste je nakačili na dršku od metle,

da ste je tako brzo zavrteli
da se kugla kreće brzinom 96 km/h,

i da je postigla centrifugalnu silu

do 227 kg.

Onda je ispustite u pravom trenutku

da može da preleti osmospratnicu

i skoro celu dužinu fudbalskog igrališta.

Ovo vam daje osećaj

o jedinstvenosti i privlačnosti
bacanja kladiva.

Bez obzira na to što sam imao
najbolje učitelje na svetu,

prvi dan nije dobro prošao.

U stvari, pao sam.

Nije moglo biti gore.

Ali ustao sam,

bacio još 1000 puta,

i vremenom sam postao bolji.

Iako sam počeo od nule,

kad sam stigao do četvrtog srednje,

bacao sam najdalje
od svih srednjoškolaca u zemlji;

dobio sam stipendiju za Džordžtaun -

napred, Hoje!

Godine 1996. sam prvi put bio
u olimpijskom timu;

i na kraju sam bacio 79,25 m,

što je jedno od najdaljih bacanja
u američkoj istoriji.

(Aplauz)

Hvala.

Ali iskreno,

prava korist od te aktivnosti

je u tome što sam tako platio
svoje obrazovanje,

video svet,

i što sam uspeo da steknem
poznanstva za ceo život

sa nekim divnim ljudima.

Ali kao predavač zadnjih 20 godina,

često se zapitam

šta bi se desilo sa mojim olimpijskim snom

da sam bio ocenjivan

onako kako ocenjujemo decu u učionicama.

Kratki istorijat ocenjivanja u Americi.

Ocenjivanje slovima je počelo 1897. godine

u koledžu Mont Holiok,

kada su odlučili da ocene
radove učenika ocenama od A do E.

Godinu dana kasnije

shvatili su da se E
često brkalo sa „ekselentan“.

(Smeh)

I tako smo dobili F
koje svi znamo i od kojeg strepimo.

(Smeh)

Govorimo o sistemu ocenjivanja
starom 120 godina.

Procenjivanje je odlično.

Proveo sam više vremena
gledajući snimke bacanja kladiva

nego što sam ga stvarno bacao.

Ali ocenjivanje slovima
predstavlja niz ozbiljnih problema.

Broj jedan:

ocenjivanje slovima
je nerazumno permanentno.

Da se vratimo mojoj olimpijskoj priči.

Prvog dana, verovatno bih dobio F.

Do kraja polugodišta, verovatno D.

Na završnoj godini
bio sam najbolji u zemlji,

i dobio bih A.

Ali sve se svodi na prosek.

Tako da sam verovatno imao
prosek 2,5 u bacanju kladiva.

A sa prosekom 2,5, koledži bi rekli
da nisam spreman za sledeći nivo,

i to bi bio kraj mog olimpijskog sna
čak i pre nego što je počeo.

Možda mislite: „Okej. Pa, to je sport.
Drugačiji je akademski rad.“

Hajde da pogledamo primer
prosečnog srednjoškolca prve godine.

Nazovimo ga Dag.

Dag,

iz bilo kog sasvim razumljivog razloga,

padne prvi test iz biologije
na prvoj godini.

Možda ima grip.

Možda se nešto dešava u kući.

Ali počinje sa F.

Popravi se vremenom.

Do kraja polugodišta,
Dag je najbolji u razredu iz biologije.

Ali se na kraju vadi prosek,

i Dag dobija C+.

Ta ocena C+ je večita.

Dag se u završnom razredu
može baviti istraživanjem

koje zavređuje
Nobelovu nagradu iz biologije,

ali ne može dostići prosek od 4,0.

Želio bih da razmislite
o Dagovoj situaciji.

Koliko nas, da učestvujemo u trci,

a padnemo na startu,

i znamo da nema šanse da pobedimo
ili čak da ostvarimo solidan plasman,

bi ustalo i nastavilo trku?

To je vrlo teško uraditi.

Ili zamislite obrnutu situaciju.

Poznajem stotine predavača,
i mislim da nema nijednog među njima

ko bi poželeo sebi ocenu
prve godine predavanja

koja bi ih pratila tokom cele karijere.

Znam da ja to ne želim.

Nedostaje nam popravni.

Sve što radimo u životu,

znate, osnovne životne veštine,

u svemu smo užasni na samom startu.

Od hodanja do govora i vožnje bicikla,

postajemo bolji procesom vežbanja.

Ili uzmite dizajn, za primer.

Ovo je TED, na kraju krajeva.

Logo koji svi prepoznajete

po kul strelici u negativnom prostoru,

Fedeksov logo ovde,

čuven je po 200 ponavljanja
pre nego što su dobili ovu verziju.

Nije u pitanju 199 greški
i onda iznenadan uspeh;

u pitanju je evolucija.

Ili uzmimo za primer
uzore kojima se divimo:

Tomas Edison,

čuven po tome što je pronašao
1000 načina da ne napravi sijalicu

pre nego što je uspeo;

ili Volt Dizni,

čiji je prvi animacioni studio
bankrotirao;

ili Maja Anđelo,

koja je imala izuzetno teško detinjstvo

i uprkos tome postala jedan
od najuticajnijih književnika 20. veka.

Šta oni imaju zajedničko?

Nije obrazovanje.

Nije novac.

Nije privilegija. Niti talenat.

U pitanju je upornost.

A kada ne dozvoljavamo popravni,
ne izgrađujemo tu osobinu

koju većina uspešnih ljudi poseduje.

Ocene su stresne same po sebi.

Kada govorimo o stresu učenika,
trebalo bi da ih saslušamo

jer ono što nam govore
je uistinu šokantno.

Godine 2015,

istraživanje o zdravlju dece u Kaliforniji

je pokazalo da jedan od tri učenika
oseća hroničnu tugu,

depresiju.

Godinu dana ranije,

Američko udruženje psihologa

je pitalo učenike: „Šta je glavni uzročnik
stresa u vašem životu?“

i identifikovali su školu kao broj jedan.

Izaziva preteran stres
kod jednog od svaka četiri učenika.

I nije u pitanju samo postojanost ocena.

Postoji nešto u biti samih ocena.

Zamislite najgoru video igru na svetu.

Nazvaćemo je „Nivo ispod“.

U „Nivou ispod“ počinjete
sa svim funkcijama.

Imate sve supermoći. Svu opremu.

Ali vremenom postajete sve gori.

Dve stvari bi se desile
kada biste igrali „Nivo ispod“:

veoma brzo biste izgubili interesovanje

i samo biste se fokusirali na stvari
kod kojih možete da pogrešite.

Nema ničega čemu stremite.

A to je upravo situacija srednjoškolaca.

Čak i da je onaj naš Dag dobio A
na prvom testu iz biologije,

on bi samo mogao da održava taj nivo
ili da se pogoršava.

On praktično balansira hodajući na žici,

i ako uspe da stigne
do kraja polugodišta sa ocenom A,

najjača emocija
koju može osetiti je olakšanje.

Primarna emocija učenja i ličnog napretka
ne treba da bude olakšanje,

već zadovoljstvo.

Možda ćete reći:

„Pa, obrazovanje
je ozbiljna stvar, nije igra.“

Tu se ne slažem.

Već je igra.

Samo što je stresna
i vrlo često dosadna igra.

I svi učenici znaju pravila te igre.

Pravilo broj jedan:

saznaj šta učitelj zaista želi da znam.

Broj dva:

nabubaj noć pre ili tokom ručka
ili u kolima tokom odmora.

Broj tri:

daj odgovor koji učitelj traži.

Ponovi.

Nije zabavna igra.

Vrlo je stresna.

I moramo da promenimo pravila.

Ocene protivreče motivaciji.

Hoću reći da bukvalno motivišu
upravo one osobine koje ne želimo.

Dobro. Imamo tri mogućnosti ovde.

Putem levo stižemo za tri sata.

Srednjim putem stižemo za sat.

Desnim putem za pet sati.

Ako je na kraju puta 100 dolara,

kojim biste putem krenuli?

Učenici nisu glupi.

I oni će isto uraditi.

Što znači da će odabrati
najlakše predmete,

najlakše predavače,
najjednostavnije projekte,

jer na kraju se jednako isplati,

i kao rezultat,

šta u stvari podstičemo?

Minimalnu etiku rada.

Konformizam u znanju:

nikada ne preispitivati predavača,
može ti samo pogoršati ocenu.

A najbolnije je, po mom mišljenju,

istinsko izbegavanje kreativnosti.

Zašto tražiti rešenje

drugačije od onog koje je predavač
ponudio kao primer za A?

Želeo bih da podvučem

da su upravo to osobine

koje se zahtevaju od inovatora:

da budu ljudi izuzetne radne etike,

da razmišljaju drugačije,

i da su kreativni.

Neki bi rekli:

„Pa, to su deca današnjice.
Prosto su lenji.“

Ali to nije tačno.

Naš drug Dag će naporno raditi,

ali samo posle škole,

bilo da se bavi sportom,
da prelazi nivoe na video igri

ili da uči novi trik na skejtu

ili da uči neku novu pesmu na gitari.

Provešće sate na tome,

na učenju.

Šta je to što im ne pružamo u školi

što nalaze posle škole?

Danijel Pink

je autor revolucionarne knjige
pod nazivom „Šta nas pokreće“,

gde objašnjava da smo stvarno motivisani

autonomijom, umećem i svrhom.

Mi u suštini želimo slobodu
da biramo šta radimo.

Želimo da skopčamo teške stvari.

Želimo da znamo da to ima značaj,

bilo za našu budućnost
ili za dobro u svetu.

Ukratko, učenici žele slobodu
da razvijaju veštine koje su bitne.

Četvrto:

ocene nas ometaju u samom učenju.

Dobro. Ovo je Erni Šeldon.

Erni je želeo da premaši rekord
u skoku uvis na visini od 2,115 metara.

To je bilo veoma bitno pedesetih godina.

Niko to nije uspeo.

Nešto poput pretrčavanja milje
za četiri minuta.

Erni je toliko žarko želeo da uspe

da je u svojoj sobi stavio
traku na zidu na 2,115 metara.

Fiksirao se na ovaj broj.

Erni je puno puta preskočio 1,86 metara,

ali nikada 2,115 m,

jer se toliko fokusirao na rezultat

a ne na sam proces unapređivanja skoka

koji bi mu na kraju dao željeni rezultat.

Ako zamenimo tu traku ocenom,

lako je uvideti problem.

Postoje istraživanja koja ovo podržavaju.

Rut Batler je uzeo tri grupe dece

i kazao da im daje dva akademska zadatka.

Grupa jedan, ocenjujemo vas.

Grupa dva, samo vam dajemo komentare.

Grupa tri, sleduje vam ocena i komentar.

Pogodite koja je grupa bila najbolja

u akademskom učinku
i u interesovanju za projekat.

Grupa broj dva.

Drugim rečima,

sama spoznaja da će biti ocenjeni

je umanjila učinak.

Znajući sve ovo, zašto to radimo?

Kome stvarno služe te ocene?

Koledži su jedini odgovor.

Treba da razlikuju učenike.

Jasno mi je.

Ali uzmite u obzir da se dva predavača
istog predmeta u istoj školi

mogu razlikovati u proceni.

Ili činjenicu da škole koriste
različite skale ocenjivanja.

U jednoj školi, isti učenik
ima prosek 4,4, a u drugoj 3,8.

Isti učenik.

Ili činjenicu da ocene
više ništa ne znače.

Nekada je C bukvalno označavala
matematički prosek.

Sada mislim da ne postoji razred
gde je to slučaj.

Dakle, šta treba da uradimo?

Daću vam nekoliko hipoteza.

Šta bi bilo kada bi više koledža
prihvatilo ponavljanje ispita prve godine?

Kao naše državne škole, Univerzitet
u Kaliforniji i neke privatne škole.

Ali trebalo bi da to bude standard.

Šta bi bilo kada bi se koledži
fokusirali na portfolio:

šta su učenici dizajnirali,

koje su priče ispričali,

kojim istraživanjima se bavili,

šta su napisali?

Dobićete daleko jasniju sliku o toj osobi.

Dobro. Ko može pronaći
šta ova tri učenika imaju zajedničko?

Imaju isti prosek.

A to je suludo.

Predlažem da se ustanovi računanje
nagiba koji proizilazi iz proseka

da bismo imali bolju predstavu,

indeks kretanja

da bismo razumeli:

hej, učenik broj dva se ističe

i verovatno je spreman za koledž.

Samo je imao loš početak.

Trebalo bi da znamo tu priču,
a to nije toliko teško.

Šta predavači mogu da učine?

Možemo da unesemo igru u razrede.

Učenici treba da napreduju u nivoima
umesto da nazaduju.

Možemo im pružiti osećaj umeća.

Tako da je učenik koji je na času računa
već potpuno ovladao algebrom.

Možemo obrnuti učionicu.

Možemo obezbediti resurse
kojima učenici imaju pristup od kuće

da bi umanjili sres.

Možemo ponuditi popravne

da bi se rad učenika popravio vremenom.

I konačno, možemo povezati učenje.

To je kada radite sa profesionalcem

koji koristi veštine koje učite u razredu
u svom profesionalnom radu,

što im daje svrhu.

Zadnjih pet godina,

probao sam sve ovo,

i mogu vam reći da funkcioniše.

Moji učenici su manje pod stresom,

više su angažovani,

radovi su im bolji.

Jedno je sigurno:

postoje alternative
tradicionalnom ocenjivanju slovima,

a u svetu koji se menja brže
nego ikada pre

i koji se sučeljava
sa nečuvenim izazovima,

treba da se oslonimo
na obrazovanje više nego ikada.

Nakon 120 godina,

nadam se da ćete se složiti,

zreli smo za dopunu programu.

Hvala.

(Aplauz)