Kako podučavati empatiji - Džonatan Džuravič (Jonathan Juravich)

Kada kažete predškolcu da se „stave na nečije mesto“, to može da bude zbunjujuće. Zašto biste se stavili na tuđe mesto? Šta ako se ne uklapate u njega? Učitelj godine države Ohajo 2018. godine i nastavnik likovnog, Džonatan Džuravič, zainteresovan je za pronalaženje načina podučavanja empatiji koji prevazilaze fraze i koji usađuju svesnost o drugima koja se može izraziti kroz akciju. Na osnovu iskustava iz svoje učionice i kuće, Džonatan opisuje nekoliko vežbi koje je koristio da bi pomogao učenicima da prepoznaju svoja osećanja i ulažu u osećanja drugih.

Odrastao sam sa roditeljima koji su radili
i čiji se rasporedi često ne bi uskladili,

pa smo brat i ja provodili
popodneva i duge letnje dane

u kući moje babe i dede.

Ovo je mesto gde biste se postarali
da stvari vratite gde im je mesto

i da ne ostavljate predmete na podu.

Ne zato što su baba i deda bili strogi.

Moja baka, Džozi, bila je slepa.

Ako bismo poremetili raspored

i ne bismo vratili stvari na svoje mesto,

to je moglo da izazove
zbunjenost, frustracije,

pa čak i fizičke povrede.

Sećam se da sam kao dete
pokušavao da shvatim

kako bi bilo orijentisati se
u prostoru bez čula vida.

Čvrsto bih zatvorio oči

i pokušao bih da se setim kako izgleda
dnevna soba babe i dede -

hodao bih sa ručicama ispruženim napred -

dok ne bih naleteo na stolicu,
pa onda na lampu, pa na zid.

U tom trenutku sam počeo da joj se divim.

U prilikama kada bismo brat i ja
provodili čitav dan

u kući kod babe i dede,

doneli bismo svoje video-kasete,

znate ono što je postojalo
pre DVD-a i usluga striminga.

Na mnogim, ako ne i na svim tim kasetama
bili su Diznijevi filmovi -

bili smo američka deca
kasnih '80-ih i ranih '90-ih.

Sedeli bismo na jarko crvenom tepihu
i zurili u njihov veliki televizor

smešten na još većoj vitrini.

U pauzama od pripremanja obroka,

baka bi došla, sela bi u naslonjaču

i rekla bi: „Ispričaj mi vaše priče“,

misleći pod time na akciju
koja se odvijala na ekranu.

Aladin nam je bio jedan od omiljenih
u kojem smo zajedno uživali.

Opisao bih pustinjski pejzaž,

odeću na likovima, izraze na licima.

Sećam se njenog osmeha
dok sam opisivao „vrli novi svet“

i let na ćilimu kroz oblake.

Želeo sam da se oseća uključeno,
da bude deo onoga što smo gledali.

A te misli su bile reakcija
na moja osećanja empatije.

Imao sam jedinstveno detinjstvo
u kome sam učio o empatiji

kroz odnos sa svojom bakom,

kroz naše gledanje Diznijevih filmova.

Znam da nemaju svi takvo iskustvo.

Ali verujem da je važno i ključno

da našoj deci obezbedimo mogućnosti

da imaju odnose koji neguju
empatijsku povezanost.

Kao kratka napomena, znam da reč empatija
povlači sa sobom svoj teret.

Možda se u vašim krugovima
toliko razbacuje tom rečju

da vam je postalo muka od nje

ili je sasvim izgubila svoje značenje.

Ili ste možda čuli
da je empatija „meka veština“

koju treba razmenjivati sa učenicima.

Čvrsto stojim iza toga da kod nje
nema ničeg „mekog“ ili gnjecavog.

Zapravo je brušenje ove veštine
od najveće važnosti

dok učimo šta znači biti ljudsko biće.

Ja sam nastavnik likovnog
u osnovnoj školi.

Podučavam svoje đake o umetnicima, kulturi

i svrsishodnom korišćenju
umetničkih materijala.

Ali takođe smatram
da je moja uloga da ih uključim

u razgovore o građanskom vaspitanju,

a naročito o empatiji.

Koliko često definišemo empatiju
našoj deci na ranim uzrastima?

Razmislite o tome.

Često biste upotrebili frazu

„staviti se na nečije mesto“.

Naravno da to funkcioniše kao metafora,

ali hteo bih da uđete
u um jednog predškolca.

Predškolac bi možda rekao:

„Zašto se stavljam na nečije mesto?“

To je za njih čudno;

oni ne razumeju jezik
koji koristimo za ovu vrlo važnu temu.

Čak je i pojednostavljenu definiciju poput

„razumevanja i učestvovanja
u osećanjima drugih“

vrlo teško internalizovati
na uzrastu od pet godina.

Stoga su nužni vrlo svrsishodni razgovori

o praktičnim, vidljivim ponašanjima.

Kako pokazujem empatiju u učionici,
u parku prema svojim prijateljima,

prema svojoj baki,

prema nekome ko izgleda drugačije od mene,

prema nekome ko se ponaša
drugačije od mene?

Pre godinu dana sam sedeo
u školi sa svojim kolegama

i razgovarali smo
o građanskom obrazovanju.

Razvijali smo školski program

i vrteli smo se ukrug
oko definicija i objašnjenja.

A zatim je jedne letnje noći
sinulo nama koji smo bili u prostoriji -

shvatili smo činjenicu
da se izvor empatije nalazi u svesnosti.

„Svesnost: primećivanje onoga
što se dešava u vama i oko vas,

tako da možete izabrati.“

Možete imati reakciju,
empatijsku reakciju.

Ali najpre moramo imati
svesnost o sebi samima.

Ja sam u svojoj porodici
zadužen za kupovanje namirnica.

Uzmem spisak i uživam u uzbuđenju potrage

dok pokušavam da ostanem
ispod planiranog iznosa,

što mi uglavnom uspeva.

Jedne nedelje su me obavestili
da su nam potrebne nove salvete.

Naišao sam na ove divne, ilustrovane.

To su salvete za razgovor.

Baš smo se zabavili sa njima
dok su svi za stolom išli redom.

Svake noći bismo krenuli redom
tokom večere i odgovarali na njih,

zabavili bismo se i zajedno se smejali.

To me je navelo na razmišljanje
o vrlo smislenoj prilici za učenje

koju sam imao sa svojom porodicom.

Tako sam pomislio da često kažemo
kada govorimo o svojim osećanjima -

„srećan sam“, „tužan sam“ -

ali da li provodimo vreme razgovarajući
o tome zašto se tako osećamo?

Tako sam razvio naviku
da pitam svoju ćerku od pet godina

kako je bilo u školi na sledeći način.

Kažem: „Ispričaj mi
u kom delu dana si bila ponosna.

Ispričaj mi u kom delu dana
si se iznervirala.

Ispričaj mi u kom delu dana
si bila baš uzbuđena.“

Tokom različitih noći bih pitao
za različite emocije, različita osećanja.

Omiljeno mi je:
„Ispričaj mi u kom delu dana

si se toliko smejala da si pala na pod.“

Takođe se postaram
da joj, kao odrasla osoba,

ispričam da sam i ja tih dana
imao trenutke kada sam bio uplašen,

trenutke kada sam bio ponosan

i definitivno trenutke kada sam se smejao
toliko da sam pao na pod.

Ali, vidite, ona brzo kapira.
Baš brzo kapira.

Jednog dana sam rekao: „Ispričaj mi
u kom delu dana si bila tužna.“

Rekla je: „Pa, ja nisam bila tužna,

ali moja drugarica Eli je bila tužna

kad nije mogla da se igra
magnetskim figurama.“

Vidite, uočeno ponašanje i osećanja drugih

postali su deo njenog bića
kao osobe i kao prijatelja.

Sve nas to dovodi do sticanja
svesnosti o drugima.

Predavao sam lekciju o arhitekturi

kada je uragan Harvi pogodio Hjuston.

Bilo je to pred četvrtacima,

i nekoliko četvrtaka
je došlo na čas sa pitanjima

o tome kako će ova prirodna katastrofa

uticati na građevine u gradu.

Postavljali su ta pitanja,
naveli nas na druge razgovore

i uskoro smo razgovarali
o tome kako će elementi

uticati na živote ljudi tamo.

Uskoro se čitav razred uključio
u razgovor, a ja sam sedeo i slušao,

dok sam posmatrao kako prelaze
na priču o učionici za likovno

učenika u Hjustonu,

gledao sam kako skoro
da vide sebe na tom mestu,

da bi zatim počeli da vode razgovor o tome
šta bi se desilo sa umetničkim priborom,

sa nameštajem i svim umetničkim radovima
u koje su uložili vreme.

Dok sam slušao, hteo sam
da im pružim još jednu priliku,

način da umetnički obrade misli
i osećanja koja su imali.

Zato sam ih upoznao sa dva umetnika

koji prekrivaju predmete,
prostorije i kuće tufnama.

Ovi umetnici govore
o našem jedinstvu, o traumi,

o zajednici.

Kao rezultat, napravili smo
ovu strukturu od metar i po u obliku kuće.

Ovde ima još mnogo čega
pored razigranih tufnica -

svaka od tufni predstavlja
umetnički materijal

koji su četvrtaci donirali
školi u Hjustonu.

Vidite, to nisu bili zdravstvene zalihe
ni hrana, već umetnički pribori.

To je za njih postalo vrlo stvarno.

Predstava o tome da je naša prostorija,
naša učionica za likovno, bezbedno mesto

na kome mogu da uče o sebi,
o zajednici, o svetu,

a sve to vreme se zabavljaju.

A zamisao o tome
da postoje deca u Hjustonu

koja možda propuštaju takvu priliku

zaista je ostavila utisak na njih.

Za njih je postala stvarna.

Te misli, ta osećanja empatije

dovela su do praktičnog ispoljavanja...

Njihova svesnost je dovela
do praktičnog ispoljavanja.

Više ne sedim na podu ispred bake
dok gledam Diznijeve filmove.

Ti dani su odavno prošli.

Sada sedim na podu pored svoje ćerke
od pet godina, takođe po imenu Džozi.

Gledamo kako Aladin i Jasmin
poleću na čarobnom ćilimu.

Tu je trenutak kada se ćilim
naglo zaleti nadole,

a princeza Jasmin se zgrči u strahu,
prekrivajući oči rukama.

Dok ona to radi na ekranu,
isto radi i moja petogodišnja ćerka.

Ona saoseća sa ovom animiranom princezom,

oseća strah zajedno sa njom.

Ali tada Aladin reaguje na Jasmin i kaže:

„Ne smeš da zatvaraš oči“
i sklanja joj ruke sa lica,

otvarajući joj oči za iskustva oko nje.

I dok to radi, isto radim i ja
sa svojom petogodišnjom ćerkom.

Sklanjam joj prste sa lica.

Otvorimo oči naše dece
za svet koji ih okružuje

da bismo ih uključili u prilike,
misli, akcije i odnose

koji im omogućavaju
ne samo da „se stave na tuđe mesto“,

već i da žive život u kojima više uzimaju
u obzir druge nego sebe.

Hvala.