Nalaženje smisla u mapama | Aris Venetikidis | TEDxDublin

Kartograf Aris Venetikidis je fasciniran mapama koje crtamo u umu dok se krećemo gradom - manje nalik mapama ulica, a više poput šematskih dijagrama, apstraktnih slika odnosa između različitih mesta. Šta možemo da naučimo iz ovih mentalnih mapa da bismo pravili bolje stvarne mape? Kao scenario za testiranje, on ponovo crta čuvenu dablinsku autobusku mapu.

Ova govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencije.

Ja se bavim organizovanjem informacija.
Ja sam grafički dizajner.

U svom poslu pokušavam da napravim smisao

od stvari koje često nemaju mnogo smisla.

Tako da moj otac
možda neće razumeti šta je to

što radim da zaradim za hleb.

Moji preci sa njegove strane
su bili zemljoradnici.

On je pripadnik etničke manjine
zvane pontski Grci.

Živeli su u Maloj Aziji
i pobegli su u Grčku

nakon genocida pre oko sto godina

i od tog trenutka,
migracija je na neki način postala

tema u mojoj porodici.

Moj otac je emigrirao u Nemačku,
tamo studirao i oženio se

i kao rezultat toga ja sada imam
polunemački mozak

sa svim analitičkim mišljenjem

i pomalo štreberskim stavom
koji ide uz to.

To je takođe značilo
da sam stranac u obe zemlje,

a to mi je naravno vrlo olakšalo

da migriram, u dobroj
porodičnoj tradiciji, da tako kažem.

Ali naravno, većina putovanja
na koje se uputimo

iz dana u dan su u okvirima grada,

a naročito ako znate grad,
doći od tačke A do tačke B

izgleda prilično očigledno, zar ne?

Ali pitanje je, zašto je to očigledno?

Kako znamo kuda idemo?

Završio sam u Dablinskoj trajektnoj luci

pre oko 12 godina,
profesionalni stranac, da tako kažem,

siguran sam da ste svi nekad
imali ovo iskustvo, zar ne?

Dođete u novi grad i vaš mozak pokušava

da nađe neki smisao u ovom novom mestu.

Kada nađete vašu bazu, vašu kuću,

krenete da pravite kognitivnu mapu
svog okruženja.

To je u suštini virtuelna mapa
koja postoji samo u vašem mozgu.

Sve životinjske vrste to rade,

iako svi koristimo blago drugačije alate.

Mi ljudi naravno ne idemo unaokolo

označavajući našu teritoriju mirisom,
kao psi.

Ne jurimo unaokolo praveći
ultrazvučne piskove, kao slepi miševi.

Jednostavno to ne radimo,

iako u ulici punoj kafana
zna da bude prilično ludo. (Smeh)

Ne, mi činimo dve važne stvari
kako bismo neko mesto označili kao svoje.

Prvo, krećemo se pravolinijskim putanjama.

Obično nađemo glavnu ulicu
i onda ta glavna ulica

postaje mentalna skica mape
u našim mislima.

Ali naš um ih pravi
prilično jednostavnim, zar ne?

Svaka ulica se obično doživljava
kao prava linija

i kao da ignorišemo mala vijuganja
i skretanja koje ulica pravi.

Međutim, kada skrenemo u sporednu ulicu,

naš um teži da to skretanje pretvori
u ugao od 90 stepeni.

To naravno dovodi do smešnih trenutaka

kada se nalazite u nekom
starom gradu koji prati neku vrstu

kružne logike grada, zar ne?

Možda ste i vi već imali takvo iskustvo?

Recimo da se nalazite negde
u sporednoj ulici koja se pruža

od glavnog trga katedrale
i želite da dođete

do druge tačke na sporednoj ulici.

Kognitivna mapa u vašem umu
vam kaže: "Aris,

idi nazad do glavnog trga katedrale,

skreni pod uglom od 90 stepeni
i pređi u drugu sporednu ulicu."

Ali tog dana se nekako
osećate avanturistički

i odjednom otkrijete da su te dve tačke

zapravo bile udaljene samo jednu zgradu.

Ne znam za vas,
ali ja se uvek osećam kao da nađem

tunel ili interdimenzionalni portal.

Tako da se mi krećemo
pravolinijskim putanjama

i naš um ispravlja ulice i poima skretanja

kao uglove od 90 stepeni.

Druga stvar koju činimo
da označimo mesto kao svoje

je pridodavanje značenja
i emocija stvarima

koje vidimo duž ovih putanja.

Ako odete u neko selo u Irskoj
i ako upitate staricu za pravac,

spremite se na podugačke

irske priče o orijentirima.

Starica će vam reći za pab
u kojem je radila njena sestra

i da prođete pored crkve
gde se udala, takve stvari.

Dakle, popunjavamo kognitivne mape
markerima sa značenjem.

Čak, mi apstrahujemo,

ponavljamo obrasce i prepoznajemo ih.

Prepoznajemo ih iz iskustva

i apstrahujemo ih u simbole.

I naravno, sposobni smo
da razumemo ove simbole.

(Smeh)

Štaviše, sposobni smo da razumemo

kognitivne mape, a vi ste sposobni

da sami pravite ove kognitivne mape.

Tako da sledeći put kad budete hteli da
objasnite prijatelju kako da dođe do vas,

uzmite podmetač za pivo ili uzmite salvetu

i samo posmatrajte
kako pravite ovaj sjajan primerak

komunikacionog dizajna. Ima prave linije.

Ima skretanja sa uglovima od 90 stepeni.

Možda dodate male simbole duž puta.

I kada pogledate to što ste nacrtali,

shvatite da to ne liči na mapu ulice.

Kada biste postavili pravu mapu ulice

preko toga što ste upravo nacrtali,
shvatili biste da bi vaše ulice

i vaše udaljenosti bile potpuno pogrešne.

Ne, to što ste upravo nacrtali

više liči na dijagram ili šemu.

To je vizuelni konstrukt linija,
tačaka, slova,

dizajniran u jeziku našeg mozga.

Tako da nije čudo
što poznatu ikonu dizajna informacija

prošlog veka, vrhunac objašnjavanja
kako se stiže

od tačke A do tačke B,
mape londonskog metroa,

nije osmislio kartograf
ili gradski planer.

Napravio ju je crtač inženjerskih planova.

Heri Bek je 1930-ih primenio principe

dizajna šematskih dijagrama
i zauvek promenio način

na koji se prave mape javnog prevoza.

Ključ uspeha ove mape

je u izostavljanju
manje važnih informacija

i u ogromnom uprošćavanju.

Dakle pravolinijske ulice,
uglovi od 90 ili 45 stepeni,

ali isto tako krajnje
geografsko iskrivljenje mape.

Ako biste pogledali
pravi položaj ovih stanica,

videli biste da su one skroz drukčije.

Ali to je sve u cilju jasnoće
mape javnog prevoza.

Ako biste, na primer, hteli da dođete
od stanice Ridžents Park

do Grejt Portland ulice,
mapa prevoza bi vam rekla

da odete na podzemni voz do Bejker Strita
i presednete na drugi voz.

Naravno, ono što ne biste znali
je da su te dve stanice

u stvarnosti udaljene oko sto metara.

Dotakli smo temu javnog prevoza,

a javni prevoz ovde u Dabbling
je pomalo škakljiva tema.

(Smeh)

Za svakoga ko ne poznaje
javni prevoz ovde u Dablinu,

u suštini imamo sistem lokalnih autobusa
koji se širio sa rastom grada.

Za svako novo prigradsko naselje

dodata je nova autobuska linija

koja je išla od prigradskog naselja
do centra grada

i kako ovi lokalni autobusi
prilaze centru grada,

oni se kreću jedan do drugog
i praktično se slivaju

u jednu glavnu ulicu.

Kada sam pre 12 godina
prvi put kročio sa broda,

pokušao sam da napravim neki smisao,

jer kada istražujete grad peške,
ne možete baš mnogo daleko.

Ali kada istražujete strani
i vama novi sistem javnog prevoza,

počećete da pravite kognitivnu mapu
u svojim mislima

na sasvim isti način.

Obično ćete izabrati rutu brzog prevoza

i u vašim mislima rutu ćete doživljavati
kao pravu liniju

i baš poput biserne ogrlice,
sve usputne stanice

su lepo i uredno poređane duž linije

i tek onda počnete da otkrivate
neke lokalne autobuske linije

koje će popuniti praznine
i koje vam omogućavaju

one prolaze ili prečice
do interdimenzionalnih portala.

Kada sam stigao,
pokušao sam da nađem smisao,

tražio sam informativne letke
koji bi mi pomogli

da proniknem u sistem i da ga razumem
i tako sam našao ove brošure.

(Smeh)

One nisu geografski izobličene.

U njima je dosta informacija izostavljeno,

ali nažalost pogrešnih informacija,
npr. u centru grada.

Nije bilo linija
koje su prikazivale rute prevoza.

Zapravo nije bilo ni stanica sa imenima.

Sada su mape dablinskog prevoza
postale bolje

i nakon što sam završio projekat,
postale su mnogo bolje,

ali i dalje nije bilo imena stanica,
niti ruta prevoza.

I kako sam bio naivan i polu-Nemac,
rekao sam sebi:

„Aris, a što ne bi napravio svoju mapu?”

Tako sam to i uradio.

Istražio sam kako su se sve
autobuske rute prostirale kroz grad,

lepo i logično, svaka autobuska ruta
kao odvojena linija,

i ucrtao sam ih u moju mapu Dablina,

a u centru grada sam dobio
fin tanjir špageta.

(Smeh)

To je bilo pomalo haotično,
pa sam naravno odlučio

da primenim pravilo šematskog dizajna,

očistio sam puteve,
proširio ulice gde je bilo

mnoštvo autobusa i nacrtao sve ulice

pravolinijske ili pod uglovima
od 90 i 45 stepeni ili manjim uglovima

i popunio ih autobuskim rutama.

A napravio sam i ovu mapu
autobuskih linija centra grada,

onako kako je izgledala pre pet godina.

Uvećaću je kako biste dobili pun pregled
pristaništa i ulice Westmoreland.

(Smeh)

Sada mogu sa ponosom reći –

(Aplauz) –

mogu sa ponosom reći,
da je kao mapa prevoza

ovaj dijagram totalna propast – (Smeh) –

osim možda u jednom pogledu:

sada sam imao bolju vizuelnu predstavu

koliko je zapravo pretrpan
i zagušen centar grada.

Nazovite me staromodnim, ali smatram

da mapa ruta javnog prevoza
treba da ima linije,

jer to je ono što su one. Zar ne?

One su kratke pruge koje vijugaju kroz

centar grada ili kroz grad.

Sa druge strane, Grk u meni,
da tako kažem, oseća

da ako ne napravim liniju,
to je kao da uđem u Minotaurov lavirint

bez da mi Arijadna da klupko da nađem put.

Tako da je rezultat
mog akademskog istraživanja

gomile upitnika, studija slučaja

i gledanja mnogo mapa,
bio taj da je veliki broj problema

i mana sistema javnog prevoza
ovde u Dablinu

poticao od nedostatka
dosledne mape javnog prevoza,

jednostavne, dosledne mape javnog prevoza,

a budući da verujem
da je ovo ključni korak u razumevanju

mreže javnog transporta na fizičkom nivou,

to je takođe ključni korak
kako bismo napravili

moguću vizuelnu mrežu javnog transporta.

Tako sam se udružio
sa gospodinom Džejmsom Lihijem,

inženjerom građevine i svežim masterom

programa Održive izgradnje
na Dablinskom tehnološkom institutu

i zajedno sa njim sam nacrtao
ovaj pojednostavljeni model mreže

koji sam mogao da vizualizujem.

I evo šta smo uradili.

Raspodelili smo ove brze puteve prevoza

kroz centar grada i produžili ih
prema prigradskim naseljima.

Kažem brze jer smo hteli da tuda voze

brza prevozna sredstva.

Ta vozila bi dobila prednost
korišćenja puta, gde je moguće

i to bi bio prevoz
visokog kvaliteta i kvantiteta.

Džejms je hteo da za to upotrebi
brzi autobuski prevoz,

umesto lakog metroa.

Za mene je bilo bitno da to vozilo

koje bi se kretalo po tim
brzim putevima prevoza

bude vizuelno odvojeno
od lokalnih autobusa u ulici.

Sada smo mogli da izbacimo
sve lokalne autobuse

koji su vozili istim putem
kao i brza sredstva prevoza.

A praznine koje su se pojavile
u predgrađu su ponovo popunjene.

Drugim rečima, ako je postojala
ulica u predgrađu u kojoj je bio autobus,

tu bismo vratili autobus, samo što sada

ovi autobusi ne bi išli
skroz do centra grada,

već bi se povezivali
na najbliže brzo prevozno sredstvo,

na jednu od ovih debljih linija.

Ostatak je bio samo još par meseci rada

i nekoliko svađa sa mojom devojkom
o tome kako nam je

stan stalno bio zatrpan mapama,

a rezultat, tj. jedan od rezultata,
bio je ova mapa šire oblasti Dablina.

Malo ću je povećati.

Ova mapa pokazuje samo brze prevozne veze,

bez lokalnih autobusa,
baš u stilu mape metroa

koja je bila tako uspešna u Londonu

i koja je od tada izvezena
u mnoge druge gradove,

te je to stoga jezik
koji bi trebalo da koristimo

za mape javnog prevoza.

Još je važno da sam sada
sa ovako pojednostavljenom mrežom

mogao da se uhvatim u koštac

sa najvećim izazovom:

pravljenjem mape javnog prevoza
za centar grada,

mape koja ne bi prikazivala
samo veze brzog prevoza,

nego i rute lokalnih autobusa,
ulica i tome slično

i evo kako bi takva mapa mogla da izgleda.

Malo ću je povećati.

U ovoj mapi sam uključio
svaki vid prevoza,

brzi prevoz, autobus,
dablinski brzi DART, tramvaj i slično.

Svaka pojedinačna ruta je predstavljena
pojedinačnom linijom.

Mapa pokazuje svaku stanicu,

ime svake stanice,

a takođe prikazujem sporedne ulice,

zapravo, većina sporednih ulica

je sa imenom
i dodatno nekoliko orijentira,

neki su predstavljeni kao mali simboli,

drugi kao ovi izometrijski
trodimenzionalni crteži

iz ptičije perspektive.

Mapa je relativno male veličine,

dakle možete je i dalje držati
kao mapu na rasklapanje

ili je prikazati na oglasnom prostoru
razumne veličine na autobuskom stajalištu.

Mislim da je ovo najbolja ravnoteža

između stvarnog predstavljanja

i pojednostavljivanja, jezika
kojim opisujemo put u našem umu.

Dakle prave linije, prečišćeni uglovi

i naravno, vrlo vrlo bitno,

geografsko izobličenje koje omogućava
mape javnog prevoza.

Ako pogledate na primer dva glavna puta

koji protiču kroz grad,

žuti i narandžasti, oni ovako izgledaju

na stvarnoj i preciznoj mapi grada,

a ovako izgledaju na mojoj izobličenoj

i pojednostavljenoj mapi javnog prevoza.

Tako da za uspešnu mapu javnog prevoza,

ne treba da se držimo
preciznog predstavljanja,

već da ih napravimo onako
kako naš um razmišlja.

Reakcije koje sam dobio su ogromne.
Bilo je sjajno videti to.

Naravno, lično sam bio vrlo srećan

da vidim da su moji u Nemačkoj i Grčkoj
konačno imali predstavu

šta je to što radim za život.
(Smeh) Hvala vam. (Aplauz)