Kako prevazići sr*nje i biti srećan | Bred Blenton (Brad Blanton) | TEDxCluj

Ovaj govor je održan na lokalnom događaju TEDx-a, organizovanom nezavisno od TED-ovih konferencija.

Dr Bred Blenton je psihoterapeut, instruktor i američki pisac, autor bestselera „Radikalna iskrenost”, knjige i teorije koja proziva osnovno i skoro neosporno verovanje u našem društvu. U zaista iskrenom govoru, možda i brutalno iskrenom, g. Blenton je ubedio publiku da je iskrenost, a ne ljubaznost ili politička korektnost, suština ljudskih odnosa i ispunjenog života. Možda je teško prihvatiti konstantnu radikalnu iskrenost, možda je to čak i ideja koju mnogo ljudi ne može „da svari”, ali je zasigurno ideja kojom moramo makar da se intelektualno pozabavimo.

Okej, šta je sa iskrenošću?

Kako bi vam bilo da samo među prijateljima

promenite stepen iskrenosti?

Šta bi bilo kada biste bili iskreni
sve vreme, sa svima koje znate,

među ljudima koje već znate
i kada ne biste bili previše zabrinuti

oko toga da budete taktični, diplomata,
da samo govorite šta mislite,

kao dete.

Šta mislite da bi to uradilo
vašim odnosima sa ljudima?

Šta bi to bilo drugačije

kada biste bili radikalno iskreni?

Postoji priča o ženi
koja je bila na razgovoru za posao,

a potencijalni šef ju je pitao
tokom razgovora:

„Šta smatrate da je vaša najveća mana?”

Ona je rekla: „Iskrenost.”

On je rekao:
„Ne mislim da je iskrenost mana.”

a ona je odgovorila:
„Boli me uvo šta ti misliš.”

(Smeh)

Stvarno mi se sviđa taj vic.

Da li biste je zaposlili da ste šef?

Ja bih.

Želeo bih nekoga za koga mogu
da računam da mi se neće ulizivati,

na koga mogu da računam
da će završavati stvari i biti iskren.

Postoji problem iskrenosti
u vezi s tim šta vam prolazi kroz glavu,

a problem je u tome što imamo tri uma.

Imamo najmanje tri uma

i ceo nas život uče
da je um vrlo vredna stvar,

a da je razmišljanje najvažnija stvar.

Ne mislim da je to tačno.

Naš prvi um zove se reaktivni um,

a to u osnovi znači
da smo uređaj koji snima.

Pravimo multisenzorne snimke

onoga što nam se dešava
od vremena provedenog u materici.

Nismo imali vizije u njoj,
ali smo imali multisenzorne snimke

uzastopnih trenutaka sadašnjosti

i arhivirali smo ih
na donekle uredan način.

Neki nisu usnimljeni valjano,
neki su pomalo loše ispali,

ali su još uvek ugrađeni u nas;
imamo podatke

o onome što smo doživeli.

Oni ne uključuju samo vid i zvuk;

oni su ukusni, dodirljivi, osetljivi,
mirisni, proprioceptivni podaci.

To je, dakle, jedan um,
koji se naziva reaktivni um.

To je zbog toga što,
kada god da je nešto usnimljeno,

imalo je i nešto traume u sebi,
ili nekakav šok, ili nešto nalik tome,

a što je usnimljeno sa tim.

S vremena na vreme,
ove stvari se nekako pojave

kasnije u vašem životu.

To je, dakle, reaktivni um.

Sledeći um naziva se
um ličnih konstrukata.

On se zasniva na ponovljenim iskustvima.

Doživljavamo iskustvo nečega
iznova i iznova.

Recimo, beba ima iskustvo dojenja,
a zatim nepostojanje dojenja,

zatim dojenje i bez dojenja,

i posle nekog vrmena,
posle mnogo, mnogo ponavljanja ovoga,

stvara se mala konstrukcija u umu bebe -

vreme sa i bez dojenja.

Zatim beba plače kada želi
da bude podojena i biva podojena,

a posle nekog vremena, kada stigne dotle,
počinje da radi na konstruktu -

dojenje, želja za dojenjem, plakanje,
a zatim dobijanje dojenja.

Sve to fino funkcioniše,
osim što kad hoće dojenje, ona plače,

a ako ga ne dobije, veoma se naljuti.

Imamo sve te male stvari ovde,

očekivanja vezana za konstrukcije
koje gradimo u svojim umovima.

To je ono što nazivamo
um ličnih konstrukata.

Zatim imamo kategorički um

ili planirajući, linearni um,

onaj koji obično smatramo svojim umom.

Uglavnom su to govorne veštine

i tiče se posedovanja definicija stvari
i ukazuje na predmete i ideje;

um kakvim ga mi vidimo.

Problem je što se ova tri uma

uključuju i isključuju
manje-više nasumično

i nisu mnogo precizni.

Zapravo, postoji deo
u jednoj od mojih knjiga pod nazivom -

a preuzet je iz reklame
Američkog univerzitetskog fonda za crnce,

a oni kažu „strašno je protraćiti um” -

a moja knjiga kaže:
„Um je strašna protraćena stvar”.

Umovi su veoma nepouzdani instrumenti,

a jedna od stvari
koja ih čini nepouzdanima

je da se obično upetljaju,
zbune jedan drugog.

Kao što naš kategorički um
voli da preuzme odgovornost za stvari

koje se samo pojave u vašoj glavi.

Mislimo da se u osnovi samo koristi
da racionalizuje impuls

koji je došao iz reaktivnog uma.

Onda, šta treba da uradimo?

Pa, jednu Njujorčanku
je zaustavio turista i pitao je:

„Kako da stignem do Karnegi hola?”

Ona je odgovorila:
„Vežbaj, vežbaj, vežbaj.”

Vežba je ono što nam treba,
a treba da vežbate

prepoznavanje razlike
između primećivanja i razmišljanja.

Prepoznavanje razlike
između primećivanja i razmišljanja

i u novom kontekstu, to jest, učili su vas

da je razmišljanje najvažnija stvar
celog vašeg života -

to je pogrešno -

primećivanje je mnogo važnije
nego razmišljanje.

Razmišljanje je nepouzdani haos.

Imamo tri uma i sva tri su zeznuta,

a oni se mešaju jedan drugom u rad.

Reaktivni um uvek pokušava
da smisli nove stvari,

a konstruktivni um je došao na ideju

koja prvobitno nije bila ispravna
i već je napola zaboravljena,

a on se meša sa linearnim umom

i svi mi pokušavamo da preuzmemo zasluge
za ideje koje nam se jave,

ali, u suštini, nismo ih se mi setili;

one su samo iskočile iz našeg uma.

Tako, u osnovi,
um nije mnogo pouzdana stvar.

Da bismo bili jasni,
potrebni smo jedni drugima,

jer moj neispravan um treba
da podnese izveštaj vašem neispravnom umu

i trebalo bi da možemo da pričamo o tome,

što znači, ako nismo iskreni,

svi ćemo biti u još zeznutijem stanju
nego što smo sada.

Dakle, ganjamo nekakvu jasnoću,

jurimo nešto što se zove
kolektivna dobronamerna inteligencija,

a vratiću se na to pri kraju.

Pa, šta treba da vežbamo?

Vežbamo razgraničavanje
primećivanja i razmišljanja.

E, sad, pratite me ovde.

Sa celokupnim kontinuumom svesti,

sve čega možemo biti svesni
može se lako podeliti na tri dela.

Možete biti svesni
onoga što se događa napolju upravo sada,

ja bih mogao biti svestan vas,

vi biste mogli imati svest o meni,
upravo sada.

To je jedan aspekt kontinuuma svesti.

Drugi aspekt je da možete biti svesni

onoga što se dešava u okviru granica
vaše sopstvene kože,

trenutno u vašem telu -

osećaja: vrelina, hladnoća,
peckanje, tenzija, toplota -

gde su u vašem telu,
možete ih biti svesni.

Treći aspekt je da možete biti svesni

onoga što vam prolazi
kroz um, upravo sada.

Sve ove svesti tiču se sadašnjeg trenutka.

To je sve što se toga tiče,
a zovem to spolja-iznutra-gore-dole,

prema svojoj omiljenoj dečjoj knjizi.

Znači, možete da primetite
šta vam se dešava u telu,

možete da primetite
šta se dešava izvan njega

i možete da primetite
šta vam se upravo dešava u mozgu.

Jedini problem je što,

ako zaista kažete glasovima
u svojoj glavi:

„Okej, samo napred, slušam”,

iznenada, vaš mozak ne zna
gde mu je zadnjica, a gde glava.

Jednostavno ne izgovara ništa

jer ga vodi otpor.

Ako pokušavate da zaustavite svoj um,

to je najbolji način da to postignete.

Znači, primećivanje je primećivanje
šta se dešava izvan vas samih,

primećivanje šta se dešava u vašem telu

i primećivanje šta vam prolazi kroz glavu.

Radikalna iskrenost podnosi izveštaj
šta primećujete. Tačka.

Izveštavate o tome šta primećujete

bez bilo kakvih posebnih,
uobičajenih načina laganja,

kao što su učtivost
i diplomatsko ponašanje.

Diplomatija radi jednostavno na način -

svet je potpuno otišao dođavola
i vrti se oko diplomatije.

Obično pričamo o odlasku u rat
ili o korišćenju diplomatije.

To nije tačno.

Diplomatija uzrokuje rat.

Znači, nas interesuje
vrednost obraćanja pažnje.

Ako ćete obavestiti neku osobu

o tome šta primećujete u svom umu,

morate da je obavestite
o svemu iz sva tri uma.

Oni će biti kontradiktorni.

Vaš reaktivni um će se javiti sa nečim,

izgovorićete to naglas,

a onda će vaš linearni um
da se javi sa još nečim,

kažete to naglas,
a oni su suprotstavljeni međusobno.

Zatim, vaš lični konstruktivni um
kaže nešto drugo

i ljudi pomisle: „Šta si ti? Lud?

Sve ove stvari ti se vrzmaju po glavi?”

Jesam, a i ti si.

Tako mi, ludi ljudi,
moramo da smislimo način

da bolje nagađamo šta se dešava,

ali, ako lažemo,

niko ne dobija priliku
da se umeša u vašu korist,

niti vi dobijate šansu
da reagujete u tuđu korist.

Pa, kakva je vrednost iskrenosti?

Vidite, život je nevolja. Tačka.

Ako imate tri uma, u nevolji ste.

Ako slažete, u nevolji ste.

Ako kažete istinu, u nevolji ste.

Znači, laganje vam donosi nevolju
i izgovaranje istine vam donosi nevolju,

pa se javlja pitanje
koja nevolja je najbolja,

a najbolja nevolja je ona koja se pojavi

kad god pričate istinu.

Čak i ako to uznemiri nekoga,
povredi ga ili uvredi.

Preporučujem vam da vređate ljude

i preporučujem vam da ih povređujete

i preporučujem vam da budete uz njih
dok to ne prevaziđu;

potrebno je samo oko 90 sekundi.

(Smeh)

(Aplauz)

Hvala vam.

Vaše primećivanje mora da prati neki red.

Voleli bismo da prvo primetite
šta se događa spolja,

koristite svoje oči i uši,
vaš osećaj za ravnotežu

i vaš odnos sa gravitacijom

i primetite najpre šta se dešava u svetu.

Zatim obavestite o tome
tog nekog ko je blizu vas.

Zatim, kao drugo, primetite šta se dešava
u okviru ograničenja vašeg tela.

Primećujem da postoji
tenzija u mom stomaku,

mala tenzija u ramenu desne ruke ovde,

malo kretanja ovde - to recite

i tek pošto ste podneli izveštaj
o ove dve stvari,

započinjete izveštavanje
o tome šta vam prolazi kroz umove.

Najbolji način da stupite u kontakt
sa onim što vam se dešava u umu

je da počnete na pravom mestu,
a pravo mesto nije vaš um.

Ne želite da ikada započnete
neki projekat razmišljanjem.

Zapravo, hoćete da ste utemeljeni
na svom iskustvu,

što označava kontinuum svesti.

Vodio sam osmodnevnu radionicu
dvadesetak godina,

tri, četiri ili pet puta godišnje,
trajala je osam dana,

sa oko šesnaest ljudi svakog puta.

Provodili smo 12, 14 sati svakodnevno
pokušavajući da dobijemo

ono što bi se postiglo
u toku jednogodišnje psihoterapije

nagurano u jednoj nedelji.

Oko desetak godina u tome,
naišli smo na neverovatno otkriće.

Otkrili smo melodiju
koja vam otvara put prosvetljenja;

zapravo, doživljavate prosvetljenje
za tri minuta.

Obično naplaćujem gomilu para za ovo,

ali ću vama ovo dati besplatno.

Ovo je melodija

koja će voditi ka prosvetljenju
za tri minuta.

(Grcanje) Douuuuuuuuuuu...

Douuuuuuuuu...

Douuuuuuuu...

Ako balavite, stižete do prosvetljenja
za dva minuta.

Znači, balavite...

(Smeh)

Postajete gluplji od tocila,
gluplji od ćuskije.

Douuuuuuuuu...

Tako počinjete ako hoćete
da doživite prosvetljenje.

Ne doživljavate prosvetljenje
tako što ćete biti pametni.

Biti pametan je najveće postojeće
blokirano prosvetljenje.

Ne dostiže se razmišljanjem.

Ako se utemeljite u svojoj gluposti,
što nazivamo glupozasnovanošću,

ako se glupozasnujete,

postoji način da počnete da primećujete

način koji obično osujetite primećivanjem,

to jest, svojim umom.

Razlog zbog kog radite
sve ovo je sledeći -

kada doživite iskustvo, ono dođe i prođe,

a kada odolevate
doživljavanju iskustva, ono opstaje.

Glavni oblik odolevanja iskustvima
jeste kroz razmišljanje.

Ako razmišljate,
kada pokušavate da smislite način

da izađete na kraj s nečim,

prvo treba da prestanete da razmišljate

i da osetite kako ćete pronaći izlaz.

Kada se otvorite
prema svesti u vašem telu,

svesti o drugim bićima oko vas

i svesti o tome šta vam se dešava u umu

i kada o svemu tome podnesete izveštaj,

ne kao zagovarač koji pokušava da ubedi

da ste u pravu,
oni greše ili nešto slično,

već samo da biste izvestili,

da biste mogli da podelite
i proverite sa drugima,

onda govorite istinu
o tome šta doživljavate

jer je to najznačajnija informacija
koja je potrebna i meni i vama

da bismo mogli da preživimo u svetu.

Verujem da je vaša lična sreća
značajno vezana za ovo,

da zavisi od ovoga,

a mislim da isto važi
i za opstanak ljudske vrste.

Želim da izađete napolje
i počnete sa budete radikalno iskreni.

Hvala.

(Aplauz)