Šugata Mitra: Sagraditi Školu u Oblaku

Na TED2013 bini, Šugata Mitra poželeo je veoma smelu TED Prize želju: Pomozite mi da napravim Školu u Oblaku, laboratoriju učenja u Indiji, gde će deca moći da istražuju i uče jedni od drugih - koristeći resurse i mentore iz oblaka. Saslušajte njegovu inspirativnu viziju Sredine samo-organizovanog učenja (SOLE) i saznajte nešto više na tedprize.org.

Kakva će biti budućnost učenja?

Ja imam plan,

ali da bih vam rekao
nešto više o tome,

moram vam ispričati
jednu kratku priču,

koja predstavlja dobar uvod.

Pokušao sam da istražim

gde je nastao način učenja
koji mi danas koristimo u školama,

odakle je došao?

Možete da pogledate
daleko u prošlost,

ali ako pogledate
današnje školovanje,

prilično je jasno odakle
je poteklo.

Poteklo je od pre oko 300 godina,

od poslednjeg

i najvećeg carstva na planeti.
("Britanskog carstva")

Zamislite da pokušavate
da vodite šou,

koji se sastoji u tome da treba
da obiđete celu planetu,

bez kompjutera,
bez telefona,

sa podacima koji su vam
napisani na parčetu papira,

i da putujete brodovima.

Ali Viktorijanci su uspeli u tome.

To što su uradili je neverovatno.

Stvorili su globalni računar

sastavljen od ljudi.

I danas je još uvek sa nama.

Zove se birokratska
administrativna mašina.

I da bi ta mašina radila,

potrebno vam je mnogo ljudi.

Napravili su još jednu mašinu
koja će stvarati te ljude:

školu.

Škole bi proizvodile ljude

koji bi potom postali delovi

birokratske administrativne mašine.

Moraju biti međusobno identični.

Moraju znati tri stvari:

moraju da imaju dobar rukopis,
jer su podaci pisani rukom;

moraju da znaju da čitaju;

i moraju da znaju da množe,

dele, sabiraju
i oduzimaju napamet.

Moraju da budu toliko identični da možete
uzeti nekoga sa Novog Zelanda

i odvesti ga u Kanadu

i on bi automatski bio funkcionalan.

Viktorijanci su bili sjajni inženjeri.

Projektovali su toliko
snažan sistem

da je i danas sa nama,

konstantno proizvodi identične ljude

za mašinu koja više ne postoji.

Carstva više nema,

i šta mi to radimo
sa tim pronalaskom

koji stvara identične ljude

i šta ćemo sledeće da uradimo

ako smo uopšte planirali
da nešto uradimo sa tim?

["Škole kakve ih znamo su zastarele"]

To je prilično snažan komentar.

Rekao sam škole kakve ih znamo
danas su zastarele.

Ne kažem da su pokvarene.

Veoma je popularno reći
da je obrazovni sistem pokvaren.

Nije pokvaren.
Fantastično je konstruisan.

Samo nam više nije potreban.
Istekao mu je rok.

Kakvi su današnji poslovi?

Pa, činovnici su računari.

Na hiljade ih je
u svakoj kancelariji.

I imate ljude koji dovode
ove računare

do njihovih činovničkih poslova.

Ovi ljudi ne moraju
da imaju lep rukopis.

Nije im potrebno da izvode
računske operacije napamet.

Ne moraju da znaju da čitaju.

Zapravo, potrebno je da umeju
da čitaju pronicljivo.

Tako da je to današnjica,
ali još uvek ne znamo

kako će izgledati poslovi
u budućnosti.

Znamo da će ljudi raditi
odakle žele,

kad god žele,
na način koji odaberu.

Kako će ih današnje školovanje pripremiti

za takav svet?

Pa, naleteo sam na celu ovu stvar
sasvim slučajno.

Učio sam ljude kako da pišu
kompjuterske programe

u Nju Delhiju,
pre 14 godina.

Pored mesta gde sam radio
nalazio se geto.

I često sam mislio o tome
kako li će ova deca ikada

naučiti da programiraju?

Ili ne bi trebala?

U isto vreme,
imali smo i puno roditelja,

bogataša, koji su imali računare,

i koji su mi govorili:
"Znate, ja mislim

da je moj sin nadaren,

jer radi neverovatne stvari
na računaru.

A moja kćerka -
ona je natprosečno inteligentna."

I tako dalje.
I odjednom sam pomislio,

kako to da svi bogati ljudi

imaju tako izuzetno
nadarenu decu?

(Smeh)

Šta su to siromašni
radili pogrešno?

Napravio sam rupu u graničnom zidu

sa getom pored moje kancelarije

i stavio računar unutra
kako bih video šta će se desiti

ako dam računar deci
koja ga nikada nisu imala,

koja ne znaju ni reč engleskog
i koja ne znaju šta je to internet.

Deca su dotrčala.

Bio je skoro metar od zemlje.
Pitala su: "Šta je to?"

Rekao sam:
"Pa, ne znam."

(Smeh)

Pitala su:
"Zašto ste to stavili ovde?"

Rekao sam:
"Eto tako."

A onda su pitala: "Možemo li da ga dodirnemo?"
Odgovorio sam: "Ako želite."

I otišao sam.

Oko osam sati kasnije,

pronašli smo ih kako surfuju
i uče jedni druge da surfuju.

Rekao sam:
"Pa to je nemoguće, jer -

kako bi bilo moguće?
Oni ne znaju ništa."

Moje kolege su rekle:
"Ne, postoji jednostavno rešenje.

Mora da je neko od tvojih
studenata prošao

i pokazao im kako da koriste miš."

Rekao sam:
"Da, verovatno je tako."

I ponovio sam eksperiment.
Otišao sam skoro 500 km od Delhija

u veoma udaljeno selo

gde je šansa pojave
softverskog inženjera

bila veoma mala.
(Smeh)

Ponovio sam eksperiment tamo.

Nisam imao gde da ostanem,
tako da sam postavio svoj računar,

otišao, vratio se posle par meseci,

i pronašao decu kako igraju igrice.

Kada su me videla,
rekla su,

"Želimo brži procesor i bolji miš."

(Smeh)

Rekao sam:
"Kako je, pobogu, moguće da znaju sve to?"

Rekli su mi nešto vrlo interesantno.

Iznerviranim glasom, rekli su:

"Dali ste nam mašinu koja
radi samo na engleskom,

tako da smo morali da naučimo engleski
kako bismo je mogli koristiti." (Smeh)

To je bilo prvi put da,
kao nastavnik,

čujem reči "naučiti sebe"
izrečene na tako uobičajen način.

Evo kratkog osvrta na te godine.

Ovo je prvi dan "Rupe u Zidu".

Sa desne strane je osmogodišnjak.

Sa leve strane je njegova
šestogodišnja učenica.

On je uči kako da surfuje.

Potom sam i u ostalim delovima zemlje,

više puta ponovio ovaj eksperiment

i dobio identične rezultate.

["Film Rupa u zidu - 1999"]

Osmogodišnjak objašnjava
starijoj sestri šta da radi.

I najzad devojčica objašnjava
šta je to na marathi jeziku,

i kaže:
"Unutra je procesor."

Tako sam počeo da objavljujem.

Objavio sam svuda.
Napisao sam i izmerio sve

i rekao da za devet meseci,
grupa dece,

ostavljena sa kompjuterom
na bilo kom jeziku

može da postigne isti rezultat
kao sekretarica na zapadu.

Video sam kako se to dešava
više puta.

Ali bio sam radoznao da saznam,
šta još mogu uraditi

ako već mogu ovoliko?

Počeo sam da eksperimentišem
sa drugim subjektima

među njima,
na primer, izgovorom.

Postoji jedna zajednica dece
u južnoj Indiji

koja imaju jako loš izgovor
engleskog jezika,

a potreban im je dobar izgovor
zbog boljih poslova.

Napravio sam im program
govor-u-tekst u kompjuteru,

i rekao: "Govorite u to dok se ne ispiše
ono što ste rekli."

(Smeh)

Tako su i uradili
i evo kratkog prikaza.

Kompjuter: Drago mi je.
Dete: Drago mi je.

Šugata Mitra: Razlog zbog kojeg sam
završio sa licem

ove mlade dame jeste to što pretpostavljam
da je mnogi od vas znaju.

Ona radi u korisničkom servisu
u Hajderabadu

i možda vas je maltretirala u vezi sa
računima za kreditne kartice

sa vrlo jasnim engleskim akcentom.

Onda se ljudi zapitaju,
dokle će sve ovo otići?

Gde je tome kraj?

Odlučio sam da uništim
sopstveni argument

tako što ću dati
apsurdan predlog.

Napravio sam hipotezu,
besmislenu hipotezu.

Tamil je južno-indijski jezik
i zapitao sam se

mogu li deca koja govore Tamil jezikom,
u selu u južnoj Indiji

naučiti nešto o biotehnologiji
replikacije DNK na engleskom

sa uličnog kompjutera?

Odlučio sam da ih ocenim.
Dobiće nulu.

Potrošiću par meseci,
ostaviću ga na nekoliko meseci,

vratiću se,
ponovo će dobiti nulu.

Vratiću se u laboratoriju i zaključiću
da su nam potrebni nastavnici.

Našao sam selo.
Kalikupam u južnoj Indiji.

Postavio sam "Rupu u Zidu"
i kompjutere tamo,

postavio sam raznovrsne stvari
o DNK replikaciji sa interneta,

od kojih većinu ni sam
nisam razumeo.

Deca su dotrčala i pitala:
"Šta je sve ovo?"

Rekao sam: "To je nešto vrlo tematski specifično
i jako važno. Ali je na engleskom."

Na to su rekli: "Kako ćemo razumeti
toliko složen engleski jezik

i te dijagrame i hemiju?"

Do tada sam već bio razvio
novi pedagoški metod

i primenio ga.
Odgovorio sam: "Nemam pojma."

(Smeh)

"Uostalom, ja sada odlazim."

(Smeh)

Tako sam ih ostavio
na nekoliko meseci.

Dobili su nule.
Dao sam im test.

Došao sam nakon
dva meseca

i deca su dotrčala u gomili
i rekla: "Ništa ne razumemo."

Pomislio sam:
"Šta sam uopšte očekivao?"

Rekao sam: "U redu,
ali koliko vam je bilo potrebno

da shvatite da ništa ne razumete?"

Rekli su: "Nismo odustali.

Svaki dan gledamo u to."

Na to sam rekao:
"Šta? Ne razumete ništa na ovom ekranu

pa ipak buljite u to dva meseca?
Zašto?"

Onda je mala devojčica
koju upravo vidite,

podigla ruku i rekla mi na lošem
tamilskom i engleskom:

"Pa, izuzev činjenice da

nepravilna replikacija
DNK molekula dovodi do bolesti,

nismo ništa drugo razumeli."

(Smeh)
(Aplauz)

Potom sam ih testirao.

Dobio sam obrazovnu nemogućnost,
sa nule na 30 procenata

za dva meseca
na tropskoj vrućini

sa kompjuterom ispod drveta
na jeziku koji nisu znali

radeći nešto što je decenijama
ispred njihovog vremena.

Apsurdno. Ali morao sam da pratim
viktorijanska pravila.

Sa trideset procenata se pada.

Šta da uradim da bi prošli?
Moraju da zarade još 20 poena.

Nisam mogao da nađem nastavnika.
Ali uspeo sam da nađem njihovu drugaricu,

22-godišnju devojku,
koja je radila kao računovođa

i koja se igrala sa njima
sve vreme.

I pitao sam ovu devojku:
"Možeš li da im pomogneš?"

Odgovorila je:
"Apsolutno ne.

Nisam imala nauku u školi.
Nemam pojma

šta oni to rade po ceo dan ispod drveta.
Ne mogu ti pomoći."

Rekao sam: "Reći ću ti kako.
Upotrebi metod bake."

Pitala je: "A šta je to?"

Rekao sam: "Stani iza njih.

I kad god nešto urade,
ti im samo reci:

'Uau, kako ste uspeli to da uradite?

Šta je sledeće? O Bože, kad sam ja bila kao vi
nisam mogla ništa slično da uradim.'

Znate, kako to bake rade."

Tako je ona to radila
naredna dva meseca.

Rezultat je skočio na 50 procenata.

Kalikupam je sustigao

moju kontrolnu grupu
u Nju Delhiju,

u bogatoj privatnoj školi sa obučenim
nastavnikom biotehnologije.

Kada sam video taj grafik znao sam da
ima načina da se izjednače tereni.

Ovo je Kalikupam.

(Deca pričaju)
Neuroni ... komunikacija.

Ugao kamere nije dobar.
Ovo je samo amaterski snimak,

ali ono o čemu ona govori,
kao što možete da zaključite,

jesu neuroni
i pokazuje rukama ovako,

govoreći da neuroni komuniciraju.

Sa 12.

I kakvi će biti poslovi?

Pa, znamo kakvi su danas.

Kakvo će biti učenje?
Znamo kakvo je danas,

deca su nadvijena nad svoje
telefone u jednoj ruci

i nevoljno odlaze u školu
sa knjigama u drugoj.

Kako će biti sutra?

Možda nećemo morati uopšte
da idemo u školu?

Da li će možda doći vreme
kada ćemo za dva minuta

moći da saznamo
šta nam je potrebno?

Može li biti -
razarajuće pitanje,

pitanje koje me je proganjalo
od Nikolasa Negropontea -

može li biti da se krećemo
prema budućnosti

u kojoj će znanje
biti suvišno?

Ali to je užasno.
Mi smo homo sapiensi.

Znanje je to što nas
odvaja od majmuna.

Ali pogledajte na ovaj način.

Prirodi je trebalo
100 miliona godina

da uspravi majmuna

i pretvori ga u Homo sapiensa.

Nama je trebalo svega 10 000 godina
da učinimo znanje suvišnim.

Kakvo je to postignuće.

Ali moramo da to integrišemo
u našu budućnost.

Podsticanje deluje kao ključ za to.

Ako pogledate Kupam,

ako pogledate sve eksperimente
koje sam sproveo,

to je bilo, jednostavno rečeno "Uau",
nazdravljanje učenju.

Postoje dokazi u neuronauci.

Reptilski deo mozga,
koji se nalazi u njegovom središtu,

blokira sve ostalo
kada je ugrožen,

gasi prefrontalni korteks,
delove koji uče,

sve to gasi.

Kažnjavanje i ispiti
se opažaju kao pretnje.

Mi teramo našu decu
da zatvore svoje mozgove

i potom zahtevamo
od njih da rade.

Zašto je stvoren ovakav sistem?

Zato što je bio potreban.

Postojao je period u doba carstava

kada su bili potrebni ljudi koji bi
preživeli u tim pretećim okolnostima.

Kada stojiš u rovu
potpuno sam,

ako možeš da preživiš,
onda si prošao.

Ako ne možeš,
onda si pao.

Ali te godine carstva su prošle.

Šta se dešava sa kreativnošću
u naše vreme?

Moramo da pomerimo ravnotežu

sa pretnje na zadovoljstvo.

Vratio sam se u Englesku
u potrazi za bakama.

Dao sam obaveštenja
u kojima je stajalo,

ako ste britanska baka,
ako imate internet i kameru,

možete li mi besplatno
dati jedan sat nedeljno?

Dobio sam 200
u prve dve nedelje.

Poznajem više britanskih baka
nego bilo ko drugi u univerzumu. (Smeh)

One se zovu Oblak Baka.

Oblak Baka je na internetu.

Ako neko dete ima problem,
mi potražimo Baku.

Ona se pojavi na Skajpu
i rešava stvari.

Video sam kako to rade
iz sela po imenu Digls

u severozapadnoj Engleskoj,

do sela Tamil Nadu u Indiji,

udaljenog 9500 km.

Ona to čini sa samo jednim
starinskim pokretom.

"Pssst."

U redu?

Pogledajte ovo.

Baka: Ne možeš me uhvatiti.
Recite.

Ne možeš me uhvatiti.

Deca: Ne možeš me uhvatiti.

Baka: Ja sam Džindžerbred Čovek.
Deca: Ja sam Džindžerbred Čovek.

Baka: Bravo!
Vrlo dobro!

Š.M.: Šta se to dešava ovde?

Mislim da bi trebalo
da pogledamo

učenje

kao rezultat edukativne
samo-organizacije.

Ako dozvolite da se edukativni proces
sam organizuje

pojaviće se učenje.

Nije stvar u tome da se natera
da se učenje desi.

Stvar je u tome da se dozvoli
da ono nastane.

Nastavnik pokreće proces,

a potom se sa strahopoštovanjem povuče

i posmatra kako učenje nastaje.

Mislim da sve ukazuje na to.

Ali kako ćemo znati?
Kako ćemo doći do saznanja?

Pa, ja planiram da izgradim

Sredine samo-organizovanog učenja
(SOLE).

To su zapravo širokopojasni internet, saradnja

i ohrabrivanje na jednom mestu.

Probao sam ovo u mnogim školama.

Pokušano je i širom sveta
i nastavnici

bi samo sa strane rekli:
"I dešava se samo od sebe?"

I ja bih odgovorio: "Da, dešava se samo od sebe."
"Kako ste znali?"

Rekao sam: "Nećete verovati
deci koja su mi rekla

i odakle su."

Ovo je "SOLE" na delu.

(Deca razgovaraju)

Ovo je u Engleskoj.

On održava red i mir,

jer setite se da nema
nastavnika u blizini.

Devojčica: Ukupan broj elektrona nije jednak
ukupnom broju protona - Š.M.: Australija

Devojčica: - daje mu pozitivno
ili negativno naelektrisanje.

Jonsko naelektrisanje
jednako je razlici

protona i elektrona u jonu.

Š.M.: Decenija ispred svog vremena.

Pa SOLEici, mislim da nam treba
kurikulum za velika pitanja.

Već ste čuli nešto o tome.
Znate šta to znači.

Bilo je vreme u kamenom dobu
kada su muškarci i žene

sedeli i gledali u nebo pitajući se:

"Šta su ta trepćuća svetla?"

Oni su napravili prvi kurikulum,
ali smo izgubili iz vida ova čudesna pitanja.

Sveli smo ih na tangentu ugla.

Ali to nije dovoljno seksi.

Način na koji biste pitali
devetogodišnjaka bio bi:

"Ako bi meteorit pretio
da udari u Zemlju,

kako bi mogao da znaš
da li će udariti ili ne?"

I ako on kaže:
"Šta? Kako?"

vi mu kažete: "Postoji magična reč.
Zove se tangenta ugla,"

i ostavite ga.
On će otkriti.

Evo par slika iz SOLE-a.

Pokušao sam sa neverovatnim,
neverovatnim pitanjima -

"Kada je svet nastao?
Kako će se završiti?" -

koje sam postavljao
devetogodišnjacima.

Ovo je o tome šta se dešava
sa vazduhom koji udišemo.

Ovo je rad učenika bez ikakve
pomoći nastavnika.

Nastavnik samo postavlja pitanje

i potom se povlači
i divi se odgovoru.

Pa šta je moja želja?

Moja želja je

da stvorimo budućnost učenja.

Ne želimo da budemo rezervni delovi

za veliki ljudski kompjuter,
zar ne?

Potrebno je da stvorimo
budućnost učenja.

I moram da - čekajte,

moram dobro da izaberem reči,

jer, znate, ovo je jako važno.

Moja želja je da pomognem
kreiranje budućnosti učenja

tako što ću podržati
decu celog sveta

da zakorače u svoju maštu
i da sarađuju.

Pomozite mi da izgradim tu školu.

Zvaće se Škola u Oblaku.

Biće to škola u koju će deca ići
po intelektualnu avanturu

pokrenuta velikim pitanjima koja će im
postavljati njihovi medijatori.

Način na koji bih želeo
to da uradim

jeste da izgradim objekat
gde ću proučavati ovo.

To je objekat koji će praktično
biti bez rukovodioca.

Biće samo jedna baka

koja će voditi računa
o sigurnosti i zdravlju.

Ostalo je iz oblaka.

Svetla se pale i gase
iz oblaka,

itd, itd... sve će biti urađeno
iz oblaka.

Ali vas želim iz drugog razloga.

Možete stvarati
Sredinu za samo-organizovano učenje

kod kuće, u školi,
van škole, u klubovima.

Veoma je jednostavno.
Postoji sjajan dokument

koji je napravio TED koji će vam
reći kako to da uradite.

Ako želite, molim vas uradite to

na svim kontinentima

i pošaljite mi podatke,

zatim ću ih sakupiti,
poslati u Školu u Oblaku

i stvoriti budućnost učenja.

To je moja želja.

I samo još nešto.

Odvešću vas na vrh Himalaja.

Na 3600 metara, gde je vazduh redak,

jednom sam tamo postavio
dva kompjutera za našu akciju

i deca su se okupila.

I tu je bila jedna devojčica
koja me je pratila naokolo.

Rekao sam joj: "Znaš, ja želim da dam
kompjuter svakome, svakom detetu.

Ne znam,
šta bi trebalo da uradim?"

I hteo sam krišom da je slikam.

Iznenada je podigla ruke ovako
i rekla mi:

"Kreni više sa tim."

(Smeh) (Aplauz)

Mislim da je to bio dobar savet.

Poslušaću njen savet.
Ućutaću.

Hvala vam.
Hvala vam puno.

(Aplauz)

Hvala vam. Hvala.
(Aplauz)

Puno vam hvala.
(Aplauz)