Rajan Lobo (Ryan Lobo): Fotografisanje sakrivene priče

Rajan Lobo je proputovao svet stvarajući fotofrafije koje govore o neobičnim ljudskim životima. U ovom nezaboravnom govoru on oblikuje kontroverzne priče kroz empatiju tako da mi možemo da doživimo patnju liberijskog ratnog zločinca, nečujnu snagu UN-ovih žena mirotvoraca i istrajnost nedovoljno cenjenih vatrogasaca iz Delhija.

Zovem se Rajan Lobo

i bavim se snimanjem dokumentaraca

širom sveta poslednjih 10 godina.

U toku rada na ovim filmovima

počeo sam da se bavim fotografijom,

što često ume da smeta snimateljima.

Shvatio sam da me fotografisanje gotovo obuzima.

A na kraju snimanja, poknekad bih osetio

da neke moje fotografije bolje pričaju priču

nego ponekad i izvrstan dokumentarac.

Osetio sam da fotografijama

uspevam da uhvatim nešto istinito

nezavisno od ciljeva i politika.

2007. sam posetio tri ratne zone.

Putovao sam u Irak, Avganistan i Liberiju.

Tamo sam doživeo

ljudsku patnju lično i izbliza,

zaronio sam u neke
prilično snažne i emotivne priče

i ponekad se bojao za sopstveni život.

Kao i uvek, vratio bih se u Bangalor

u, često žestoke rasprave kod prijatelja

gde smo raspravljali o različitim problemima

dok su se oni ogorčeno žalili
na novo radno vreme pabova

gde bi za jedno piće platili više

nego što plaćajau svoju
četrnaestogodišnju služavku.

Osećao bih se vrlo izolovanim
u ovim raspravama.

Ali u isto vreme sam preispitivao sebe,

sopstveni integritet i ulogu u pričanju priča.

Shvatio sam da sam se pomirio sa tim,

baš kao i moji prijatelji u tim raspravama

gde smo pričali priče

za koje smo nalazili izgovore

umesto da za njih preuzmemo odgovornost.

Ne želim da pričam u detalje
šta je dovelo do te diskusije,

ali recimo da je bilo alkohola, cigareta,

drugih supstanci i žena.

(Smeh)

Odlučio sam da sam ja,

ne kamera ili televizija,

niti bilo šta izvan mene samog,

jedini instrument u pričanju priča

kojega stvarno treba naštimovati.

Šta god sam pokušao da dostignem u životu,

uspeh ili priznanje, izmaklo mi je.

Paradoksalno, kada sam odustao od ovih ciljeva,

i radio iz saosećanja ili svrhe,

težio savršenstvu više nego rezultatu rada,

sve bi došlo na svoje, pa i ispunjenost.

Fotografija prevazilazi kulture, računajući i moju.

Za mene je jezik ono što izražava nedodirljivo,

što daje glas ljudima i pričama koje ga nemaju.

Pozivam vas u moje tri najskorije priče

koje govore o jednom pogledu na svet

koji može da objasni suštinu onoga

što ja nazivam pripovedanjem iz saosećanja.

2007. otišao sam u Liberiju,

gde sam sa grupom prijatelja radio

na nezavisnom filmu u sopstvenoj proukciji,
koji je još uvek nedovršen,

o legendarnom i okrutnom vojskovođi

pod imenom general Gologuzi.

Njegovo pravo ime je Džošua,
a ovde je prikazan u ćeliji

gde je nekada mučio i ubijao ljude,

uključujući i decu.

Džošua tvrdi da je on lično ubio

više od 10.000 ljudi
u toku građanskog rata u Liberiji.

Dobio je nadimak jer se borio potpuno go.

On je verovatno najveći živi

masovni ubica na svetu.

Jedna žena je gledala
kako general ubija njenog brata.

Džošua je naredio svojoj vojsci načinjenoj
od dece da čine strašne zločine,

a svoje naredbe sprovodio je vrlo oktruno.

Danas je većina ove dece zavisna od droga
kao što je heroin

i žive u bedi, kao ovi mladi ljudi sa slike.

Kako da živite sa samim sobom

kada znate da ste počinili užasne zločine?

General je danas kršteni hrišćanski jevanđelista.

I ima misiju.

Pratili smo Džošuu dok je hodao zemljom,

posećivao sela gde je nekada ubijao i silovao.

Tražio je oproštaj

i tvrdio da će pokušati da poboljša

živote svojih mladih vojnika.

U toku ovog putovanja,
očekivao sam

da će ga odmah ubiti,
a sa njim i sve nas.

Ali ono što sam video mi je otvorilo oči,

prikazalo mi je vid oproštaja

za koji sam mislio da je nemoguć.

Usred neverovatnog siromaštva i propadanja,

ljudi koji nemaju ništa oprostili su čoveku

koji im je oduzeo sve.

On moli za oproštaj,

i dobija ga od iste one žene

čijeg brata je ubio.

Senegalac, mladić koji ovde sedi na stolici

je bio vojnik kao dete,
pod generalovom komandom,

dok nije odbio da posluša naređenje

i general mu je pucao u obe noge.

Na ovoj slici on oprašta generalu.

Ugrozio je svoj život dok je prilazio ljudima

čije porodice je ubio.

Na ovoj fotografiji je okružen
ruljom u jednom siromašnom kraju.

Džošua nije progovorio

kada su iskalili svoj bes na njemu.

Meni ova slika izgleda kao da je
iz Šekspirove drame,

čovek, okružen raznim uticajima

koji se očajnički drži za neku istinu u sebi,

okružen velikom patnjom koju je sam stvorio.

Sve me je to jako dirnulo.

Ali pitanje je,

da li oproštaj i pokajanje
mogu da zamene pravdu?

Kako sam Džošua kaže,
on nema ništa protiv

da mu se sudi za zločine

i govori o njima širom Monrovije,
sa improvizovane govornice

publici u kojoj gotovo uvek ima njegovih žrtava.

Vrlo neverovatan zagovornik ideje

o razdvajanju države i crkve.

Druga priča koju ću vam ispričati

tiče se grupe vrlo posebnih žena boraca

sa prilično jedinstvenim sposobnostima
za oržavanje mira.

Liberia je opustošena u jednom

od afričkih najkrvavijih građanskih ratova

u kome je poginulo više od 200.000 ljudi,

hiljade žena je obeleženo silovanjem

i zločinima velikih razmera.

Liberija je sada dom

isključivo ženske grupe

mirotvoraca UN-a iz Indije.

Ove žene, od kojih je većina
iz malih gradova u Indiji,

pomažu održavanje mira
daleko od porodica i prijatelja.

Služe se pregovorima i tolerancijom

mnogo češće nego oružjem.

Komandant mi je rekao da žena ume da oceni

potencijalno opasnu situaciju

mnogo bolje nego muškarac.

I da su one definitivno sposobne
da je reše mirnim putem.

Ovaj čovek je veoma pijan

i zanimao ga je moj fotoaparat

dok nije primetio žene
koje su mu se obratile sa osmehom

i kalašnjikovima u pripripravnosti, naravno.

(Smeh)

Izgleda da ova grupa ima puno sreće

i nije pretrpela nikakve žrtve

iako je do sada desetine mirotvoraca
ubijeno u Liberiji.

I da, svi ti ubijeni ljudi bili su muškarci.

Mnoge od ovih žena su udate i imaju decu,

i kažu da im je najteži deo službe

što nisu sa svojom decom.

Išao sam sa ovim ženama u patrolu

i gledao kako prolaze pored muškaraca

od kojih su mnogi dobacivali
nepristojne komentare.

A kada sam upitao jednu od njih
o strahopoštovanju koje izazivaju,

rekla je: "Ne brini, tako je i kod kuće.

Znamo mi sa ovim momcima",

i ignorisala ih je.

U zemlji pogođenoj nasiljem prema ženama

indijske mirotvorkinje
su inspirisale mnoge žene iz okoline

da se pridruže policiji.

Ponekad, kada se rat završi
i filmska ekipa ode

najinspirativnije priče su one

koje su ispod površine.

Vratio sam se u Indiju
i niko nije hteo da kupi priču.

Jenda urednica mi je rekla
da nije zainteresovana

da radi "priče o fizičkom radu",
kako ih je nazvala.

2007. i 2009. radio sam na pričama o
vatrogasnoj stanici u Delhiju

koja je, leti, verovatno najaktivnija
vatrogasna stanica na svetu.

Odazivaju se na više od 5000 poziva
u samo dva meseca.

Uvek uprkos neverovatnim logističkim uslovima

kao što su vrućine i gužve u saobraćaju.

Dogodilo se nešto izvanredno tokom ovog snimanja.

Zbog gužve kasnili smo u jedan veliki

siromašni deo grada koji se zapalio.

Kako smo se približavali besna gomila
je napala naša vozila,

stotine ljudi sa svih strana
gađale su ih kamenjem.

Ljudi su bili prestravljeni

kada je rulja napala naše vozilo.

Ali ipak, uprkos neprijateljskim prilikama

vatrogasci su izašli iz vozila
i uspešno se borili sa vatrom.

Trčali su kroz neprijateljske gomile

dok su neki nosili kacige za motor
da spreče povrede.

Neki ljudi iz okoline su na silu oteli šmrkove

od vatrogasaca da bi gasili vatru
u svojim domovima.

Stotine domova je uništeno.

Ali pitanje koje mi se motalo po glavi je

šta je nateralo ljude
da unište vatrogasna vozila

koja idu da spasu njihove kuće?

Otkud toliki bes?

I kako smo mi odgovorni za ovo?

45 posto od 14 miliona ljudi u Delhiju

živi u bespravno sagrađenim krajevima

koji su hronično prenaseljeni.

Nemaju čak ni najosnovnije uslove za život.

Ovo je zajedničko svim našim
velikim gradovima.

Vraćam se na vatrogasce.
Ogromno hemijsko skladište se zapalilo,

na hiljade buradi petrohemikalija

zapalilo se i eksplodiralo je oko nas.

Bilo je toliko vrelo da su crevima

rashlađivali vatrogasce

koji su bili jako blizu vatre
bez zaštitne opreme.

Mi u Indiji volimo da se žalimo na vlast.

Ali ovde su načelnici vatrogasne stanice

R.C. Šarman i A.K.Šarman

gasili vatru sa svojim ljudima.

Nešto prelepo u zemlji

gde se često ne ceni fizički rad.

(Aplauz)

Tokom godina, preisptivao sam
svoju veru u moć pripovedanja.

Ozbiljno sam sumnjao u njenu delotvornost

i sopstvenu veru u ljudskost.

Ipak, film koji smo snimili se i dalje
pušta na kanalu Nacionalne Geografije.

A kada ga puste, zovu me svi momci
sa kojima sam bio tamo

da mi kažu da dobijaju
stotine poziva sa čestitkama.

Neki vatrogasci su mi rekli
da su i oni bili inspirisani

da rade bolje jer im je prijalo

da dobiju zahvalnost umesto bačenih cigli.

Izgleda da je ova priča pomogla
da se promeni slika o vatrogascima,

bar u mislima gledalaca,

onih koji čitaju novine
i onih čije kuće nisu u plamenu.

Nekad, fokusiranje na herojstvo,
lepotu i dostojanstvo

bez obzira na kontekst,

ističe ove nedodirljive vrednosti na tri načina:

kroz glavnog lika u priči,
kroz publiku

i kroz pripovedača takođe.

To je moć pripovedanja.

Usredsredite se na dostojanstveno,
hrabro i lepo,

i ono će da raste. Hvala.

(Aplauz)