Nasilništvo | Madlin Morgan | TEDxYouth@ParkCity

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Osobe koje imaju popularne uloge, kao što su navijačice, takođe prolaze kroz nasilje. Okolina i mediji nam serviraju fotografije zbog kojih češče maltretiramo druge. Promena počinje kod samog pojedinca i u pronalaženju sopstvene lepote.

Madlin je 15-godišnja učenica u srednjoj školi Park Siti u Park Sitiju u Juti. Ona je navijačica, skijašica, trkačica i đak generacije.

Kad pogledate ove fotografije, šta vidite?

Na šta prvo pomislite?

Možda vidite osobe koje su lepe,
mršave, besprekorne.

Usput,

nakon prelistavanja modnog časopisa

oko tri sekunde,

vaše samopouzdanje padne za oko 50%,

prema tekstu objavljenom u časopisu
„Psihologija danas“.

Šta sada vidite?

Jeste li promenili mišljenje?

Kad pogledate ove fotografije,

možda vidite osobe koje su debele,
ružne ili čak čudne.

Da li shvatate da to može biti
okarakterisano kao nasilje?

Ne brinite, nije vaša greška.

Društvo i mediji su vas naučili
da tako posmatrate te fotografije.

Zdravo, imam 15, skoro 16 godina.

Ja sam navijačica, skijašica,
trkačica i đak generacije

ovde, u srednjoj školi Park Siti.

Kad sam bila mala,

mamina i moja omiljena TV emisija
je bila „Sledeći američki top model“.

Tokom reklama, ja sam se pravila
da šetam po pisti kao model i šepurila se.

Zatim bih upitala mamu:

„Da li sam dovoljno mršava?
Da li sam dovoljno lepa da pobedim?“

Imajte na umu da sam imala osam godina.

Od malih nogu, mediji usmeravaju
naše razmišljanje

uz pomoć slika na Fejsbuku,
Instagramu, televiziji i u časopisima.

Svugde su oko nas.

Od kampanja za promociju lepote,
do definicije savršenstva,

devojkama se govori da moraju
imati ključne kosti

koje se vide na kilometar.

Kod dečaka se sve vrti
oko kose i linije vilice.

Ako ne možeš da ispuniš te standarde,

nisi vredan pažnje.

Mediji nam govore da nismo dovoljno dobri

i daju nam nerealne, fotošopirane,
savršene fotografije.

Zbog svega ovoga ja verujem
da podležemo nasilju.

Ne želim da ikog uvredim ovde,

ali ne verujem da se to nasilje
može tek tako zaustaviti.

Nema tog zakona, leka ili kazne
koju možeš da daš ljudima

da ih nateraš da prestanu
da se međusobno vređaju.

Ta promena počinje sa vama samima.

Kao što je jedan veliki čovek,
moj idol, jednom rekao:

„Moraš da budeš promena
koju želiš da vidiš u svetu.“

Nasilje počinje i prestaje
sa vama, pojedincima.

Htela bih da opovrgnem neke stereotipe
i da vam dam statističke podatke.

Za početak, nisu samo štreberi i čudaci

ti koje maltretiraju i nabijaju
u najbliži ormarić.

Ne, daleko od toga.

Bilo ko i svako je žrtva nasilja.

Mogu da se kladim da, kad bih pitala
svakog od vas da li ste bili žrtva,

da biste rekli „da“.

Godišnje 3,2 miliona učenika
bude žrtva vršnjačkog nasilja.

Jedan od četiri profesora
ne misli da je to problem,

i samo 4% profesora bi zapravo pomoglo

u situaciji maltretiranja.

Nova studija koju su izvršile „Foks vesti“
pokazuje da maltretiranje kod deteta

ostavlja veće emocionalne posledice

nego kada bi vas zlostavljala
odrasla osoba.

I, kome da verujete

kada prijatelj, profesor ili društvo
nisu uvek tu za vas?

Znam kakav je to osećaj:

potpuno sam, bez prijatelja,

kao da niko nikad neće razumeti.

I sama sam često bila žrtva
vršnjačkog nasilja.

Zvali su me raznim imenima poput
„debeljuca“ i „kurva“

i mnogim drugim nadimcima
od strane mnogo ljudi.

Znam sve te emocije koje oseti
jedno od šestoro dece svaki dan.

Mogu da vam kažem,
vršnjačko nasilje se stvarno dešava.

I povređuje vas, ne samo emotivno.

Koje je moje rešenje?

Uvek imate samog sebe.

Pogledajte u to ogledalo.

Malo bliže, malo jače.

Pronađite tu karakteristiku,
veštinu ili stvar koju volite kod sebe.

Znam da to nije lak zadatak.

Sami sebi smo najveći kritičari,

a mediji su nas naučili
da ne prihvatamo sebe,

da stalno pokušavamo da menjamo
i one najmanje stvari,

ali nikad ne dođemo do savršenstva.

Mogu da vam obećam da to postoji,

bilo da je na površini ili duboko iznutra.

Kad pronađete to, ne puštajte ga,

i sledeći put kad vas neko maltretira.
uhvatite se za to i kažite:

„Poznajem sebe,

oni nisu u pravu.

Oni nisu u pravu.“

Poznajete sebe mnogo bolje
nego što vas neki nasilnik poznaje.

Zašto onda slušati običnog prolaznika

kad možete slušati eksperta?

Ne dozvolite da vas iko obeshrabri.

Znam da, sledeći put
kad me neko nazove „debeljuco“,

neću biti agresivna

i ne, neću ni pobeći.

Ustaću i reći ću:

„Izvini, ali potpuno nisi u pravu.“

I otići ću.

Zato što to svakako ostavlja bolji utisak.

Smatram da sam ja primer
borbe protiv stereotipa

jer sam navijačica,

što se smatra popularnom pozicijom,

a ipak se konstantno suočavam sa nasiljem.

Pokazivanje ljudima ko ste zapravo

i nedozvoljavanje
da vas mediji i nasilnici definišu

je ono što ja zovem

„Lepota u ogledalu“.

Kada si ono što zapravo jesi,
to je meni mnogo privlačnije

od dobre kose ili vilice.

Vaš karakter je ono što vas definiše.

Nije potrebno da učite ceo svet
kako da prijave nasilnika

ili da kažete direktoru
da ste pročitali zlobnu SMS poruku.

Ne, potrebno je da ceo svet naučite
kako da budu ono što jesu

i da ne dozvole nikome,
bilo da je to nasilnik,

šef, profesor ili čak roditelj

da ih ubedi u suprotno.

Vi ste prelepi, zato i pokažite tu lepotu.

Hvala.

(Aplauz)