Kad pogledate ove fotografije, šta vidite? Na šta prvo pomislite? Možda vidite osobe koje su lepe, mršave, besprekorne. Usput, nakon prelistavanja modnog časopisa oko tri sekunde, vaše samopouzdanje padne za oko 50%, prema tekstu objavljenom u časopisu „Psihologija danas“. Šta sada vidite? Jeste li promenili mišljenje? Kad pogledate ove fotografije, možda vidite osobe koje su debele, ružne ili čak čudne. Da li shvatate da to može biti okarakterisano kao nasilje? Ne brinite, nije vaša greška. Društvo i mediji su vas naučili da tako posmatrate te fotografije. Zdravo, imam 15, skoro 16 godina. Ja sam navijačica, skijašica, trkačica i đak generacije ovde, u srednjoj školi Park Siti. Kad sam bila mala, mamina i moja omiljena TV emisija je bila „Sledeći američki top model“. Tokom reklama, ja sam se pravila da šetam po pisti kao model i šepurila se. Zatim bih upitala mamu: „Da li sam dovoljno mršava? Da li sam dovoljno lepa da pobedim?“ Imajte na umu da sam imala osam godina. Od malih nogu, mediji usmeravaju naše razmišljanje uz pomoć slika na Fejsbuku, Instagramu, televiziji i u časopisima. Svugde su oko nas. Od kampanja za promociju lepote, do definicije savršenstva, devojkama se govori da moraju imati ključne kosti koje se vide na kilometar. Kod dečaka se sve vrti oko kose i linije vilice. Ako ne možeš da ispuniš te standarde, nisi vredan pažnje. Mediji nam govore da nismo dovoljno dobri i daju nam nerealne, fotošopirane, savršene fotografije. Zbog svega ovoga ja verujem da podležemo nasilju. Ne želim da ikog uvredim ovde, ali ne verujem da se to nasilje može tek tako zaustaviti. Nema tog zakona, leka ili kazne koju možeš da daš ljudima da ih nateraš da prestanu da se međusobno vređaju. Ta promena počinje sa vama samima. Kao što je jedan veliki čovek, moj idol, jednom rekao: „Moraš da budeš promena koju želiš da vidiš u svetu.“ Nasilje počinje i prestaje sa vama, pojedincima. Htela bih da opovrgnem neke stereotipe i da vam dam statističke podatke. Za početak, nisu samo štreberi i čudaci ti koje maltretiraju i nabijaju u najbliži ormarić. Ne, daleko od toga. Bilo ko i svako je žrtva nasilja. Mogu da se kladim da, kad bih pitala svakog od vas da li ste bili žrtva, da biste rekli „da“. Godišnje 3,2 miliona učenika bude žrtva vršnjačkog nasilja. Jedan od četiri profesora ne misli da je to problem, i samo 4% profesora bi zapravo pomoglo u situaciji maltretiranja. Nova studija koju su izvršile „Foks vesti“ pokazuje da maltretiranje kod deteta ostavlja veće emocionalne posledice nego kada bi vas zlostavljala odrasla osoba. I, kome da verujete kada prijatelj, profesor ili društvo nisu uvek tu za vas? Znam kakav je to osećaj: potpuno sam, bez prijatelja, kao da niko nikad neće razumeti. I sama sam često bila žrtva vršnjačkog nasilja. Zvali su me raznim imenima poput „debeljuca“ i „kurva“ i mnogim drugim nadimcima od strane mnogo ljudi. Znam sve te emocije koje oseti jedno od šestoro dece svaki dan. Mogu da vam kažem, vršnjačko nasilje se stvarno dešava. I povređuje vas, ne samo emotivno. Koje je moje rešenje? Uvek imate samog sebe. Pogledajte u to ogledalo. Malo bliže, malo jače. Pronađite tu karakteristiku, veštinu ili stvar koju volite kod sebe. Znam da to nije lak zadatak. Sami sebi smo najveći kritičari, a mediji su nas naučili da ne prihvatamo sebe, da stalno pokušavamo da menjamo i one najmanje stvari, ali nikad ne dođemo do savršenstva. Mogu da vam obećam da to postoji, bilo da je na površini ili duboko iznutra. Kad pronađete to, ne puštajte ga, i sledeći put kad vas neko maltretira. uhvatite se za to i kažite: „Poznajem sebe, oni nisu u pravu. Oni nisu u pravu.“ Poznajete sebe mnogo bolje nego što vas neki nasilnik poznaje. Zašto onda slušati običnog prolaznika kad možete slušati eksperta? Ne dozvolite da vas iko obeshrabri. Znam da, sledeći put kad me neko nazove „debeljuco“, neću biti agresivna i ne, neću ni pobeći. Ustaću i reći ću: „Izvini, ali potpuno nisi u pravu.“ I otići ću. Zato što to svakako ostavlja bolji utisak. Smatram da sam ja primer borbe protiv stereotipa jer sam navijačica, što se smatra popularnom pozicijom, a ipak se konstantno suočavam sa nasiljem. Pokazivanje ljudima ko ste zapravo i nedozvoljavanje da vas mediji i nasilnici definišu je ono što ja zovem „Lepota u ogledalu“. Kada si ono što zapravo jesi, to je meni mnogo privlačnije od dobre kose ili vilice. Vaš karakter je ono što vas definiše. Nije potrebno da učite ceo svet kako da prijave nasilnika ili da kažete direktoru da ste pročitali zlobnu SMS poruku. Ne, potrebno je da ceo svet naučite kako da budu ono što jesu i da ne dozvole nikome, bilo da je to nasilnik, šef, profesor ili čak roditelj da ih ubedi u suprotno. Vi ste prelepi, zato i pokažite tu lepotu. Hvala. (Aplauz)