Unutar tajne industrije brodskog transporta

Skoro sve što posedujemo i koristimo u nekom trenutku do nas putuje teretnim brodom, preko široke mreže okeanskih puteva i luka o kojima većina nas ništa ne zna. Novinarka Rouz Džordž nas vodi kroz svet brodskog transporta, ključne stvari u lancu potrošačke civilizacije.

Pre par godina,

Harvardski poslovni fakultet odabrao je

najbolji poslovni model za tu godinu.

Odabrali su somalijske pirate.

Otprilike u isto vreme,

otkrila sam da su 544 pomorca

držali kao taoce na brodovima,

često ukotvljene
u blizini somalijske obale,

takoreći pod nosom.

Saznala sam te dve stvari i pomislila

šta se to dešava
sa brodskim transportom?

Da li bi se isto desilo
u nekoj drugoj industriji?

Da li bi 544 pilota

držali zarobljene u džambo-džetovima

na pisti mesecima ili čak godinu dana?

Ili 544 vozača autobusa?

To se ne bi desilo.

Tako sam se zainteresovala za temu

i otkrila još jednu činjenicu

zbog koje sam bila toliko zapanjena

jer je nisam znala

do svoje 42-43. godine.

A to je da i dalje jako
zavisimo od brodskog transporta.

Možda opšta populacija

misli da je brodski transport
zastarela industrija,

da Mobi Dik i Džek Sperou

dovoze stvari jedrilicama.

Brodski transport nije takav.

On nam je danas jednako bitan
kao i ranije.

Brodovi prevoze 90% svetske robe.

Od 1970. količina se
učetvorostručila.

Sada od brodova
zavisimo više nego ikada.

Ipak, tako ogromna industrija -

koja radi sa 100 000 brodova -

postala je skoro nevidljiva.

Reći tako nešto u Singapuru
zvuči apsurdno

jer su brodovi ovde toliko prisutni

da ih ima i na krovovima hotela.

(Smeh)

Ali, u svetu

ako opštu populaciju pitate šta zna

o brodovima i koliko
se robe prevozi brodovima,

uglavnom ćete čuti muk.

Ako nekoga na ulici

pitate da li su čuli za Majkrosoft

trebalo bi da kažu da

jer znaju da oni proizvode softver

za računar

i da obično radi.

Ali ako ih pitate da li su čuli za Mersk,

čisto sumnjam da će isto odgovoriti,

iako Mersk,

koji je samo jedna
od brojnih brodskih kompanija,

ima skoro isti prihod kao Majkrosoft.

[60 milijardi američkih dolara]

A zašto?

Pre nekoliko godina,

prvi pomorski zapovednik
Britanske mornarice -

zove se prvi morski
zapovednik iako se

glavnokomandujući u vojsci
ne zove zemljani zapovednik -

rekao je da mi, misleći na

zapadne industrijalizovane države,

da patimo od „morskog slepila“.

Ne vidimo more

kao industrijsko ili radno mesto.

More je nešto iznad čega letimo,

parče plavetnila
na karti avionskih puteva.

Nema šta da se vidi,
nastavite dalje.

Ja sam htela da otvorim svoje oči,

da izlečim svoje morsko slepilo,

pa sam pobegla na more.

Pre nekoliko godina,
pošla sam na putovanje

brodom Mersk Kendal,

teretnim brodom srednje veličine

koji je prevozio skoro 7000 sanduka.

Otisnula sam se iz Felikstoa

na južnoj obali Engleske,

a završila sam baš ovde u Singapuru

nakon pet nedelja,

znatno manje umorna
od putovanja nego sada.

Put brodom je bio pravo otkrovenje.

Prešli smo pet mora,

dva okeana, devet luka,

i mnogo sam naučila
o brodskom transportu.

Jedna od prvih stvari
koje su me iznenadile

kada sam se našla
na palubi broda Kendal

bilo je to što nema ljudi.
Gde su svi?

Prijatelji iz britanske mornarice
mi kažu da

plove zajedno sa 1000 mornara,

ali na brodu Kendal
bio je samo 21 član posade.

To je tako zato što je
brodski transport vrlo efikasan.

Pakovanje robe u kontejnere
ga je učinilo takvim.

Brodovi su sada automatizovani.

Mogu da rade s malom posadom.

Ali, to znači da je, rečima jednog

lučkog kapelana kojeg
sam jednom upoznala,

prosečan pomorac

na teretnom brodu ili
umoran ili iscrpljen,

zato što ritam modernog
brodskog transporta

nije nimalo blagonaklon prema
onome što se na moru

zove ljudski faktor,

što je čudan naziv
za koji ljudi ne shvataju

da ne zvuči nimalo ljudski.

Većina pomoraca koji
sada rade na teretnim brodovima

u lukama često provedu
manje od dva sata.

Nemaju vremena za odmor.

Na moru su mesecima,

i čak i kada su na palubi

nemaju pristup onome što

čak i petogodišnjaci uzimaju
zdravo za gotovo - pristup internetu.

Još jedna stvar koja me je
iznenadila na brodu Kendal

bilo je to pored koga sedim -

ne pored britanske kraljice; ne znam zašto
su me poseli ispod njenog portreta -

za stolom u brodskoj trpezariji

sedela sam pored
čoveka iz Mjanmara,

preko puta mene su bili
Rumun, Moldavac, Indijac.

Za drugim stolom je bio Kinez,

a u kabinama su bili FIlipinci.

Tako izgleda običan brod.

Kako je to moguće?

Tako što je najveća promena

koja se u zadnjih 60 godina
desila u brodskom transportu,

kada je opšta populacija
prestala da ga primećuje,

nešto što se zove
„otvoren pristup“,

ili „zastava pogodnosti“.

Brodovi sada mogu da plove
pod zastavom bilo koje države

koja to dozvoljava.

Možete ploviti pod zastavom udaljene

Bolivije, Mongolije,

Severne Koreje, iako nije baš popularna.

(Smeh)

Zato su na brodovima

multinacionalne, globalne,
pokretljive posade.

To me je iznenadilo.

Kada smo zašli u piratske vode,

iz moreuza Bab-el-Mandeb
ka Indijskom okeanu,

brod se promenio.

To je takođe bilo šokantno
jer sam iznenada

shvatila, kada mi je kapetan rekao,

da sam luda što putujem

teretnim brodom kroz piratske vode.

Nije nam više bilo dozvoljeno
da izađemo na palubu.

Duple straže su
pazile na opasnost od pirata.

U to vreme su kao taoce
držali 544 pomorca,

neke čak godinama,

zbog same prirode brodskog
transporta i „zastave pogodnosti“.

Ne sve, ali neke,

jer je manjini beskrupuloznih
vlasnika brodova

lako da sakriju

anonimnost koju
„zastave pogodnosti“ pružaju.

Šta još maskira naše morsko slepilo?

Ako se nađete na brodu

ili krstarici, i ako pogledate u odžak,

videćete crn dim.

Brodski transport

zahteva rigorozne mere,
jeftino gorivo,

pa se zato koristi
tzv. bunkersko gorivo,

koje mi je neko iz
tankerske industrije opisao

kao talog iz rafinerije,

ili sestra asfalta.

Brodski transport je
„najzelenija“ vrsta transporta.

U pogledu emitovanja
ugljenika po toni i milji,

brodovi emituju skoro
kao hiljaditi deo avio-prevoza

i deseti deo
kamionskog prevoza.

I to nije nimalo naivno,
jer ih ima puno.

Emisija ugljenika na brodovima
je od 3 do 4%,

skoro kao u avio-prevozu.

Ako se emisije ugljenika
nastale brodskim transportom stave

na listu zemalja
koje ga isto emituju,

biće na šestom mestu,

negde kod Nemačke.

2009. godine je izračunato
da 15 najvećih brodova

zagađuju česticama, čađi

i izduvnim gasovima

kao svi automobili na svetu zajedno.

Dobra vest je da sada

ljudi pričaju o održivom
brodskom transportu.

Pojavile su se zanimljive inicijative.

Ali zašto je toliko vremena trebalo?

Kada ćemo početi
da pričamo i razmišljamo

o morskim miljama kao o vazdušnim?

Takođe sam putovala u
zaliv Kejp Kod da vidim

nevolju severnoatlantskog kita usana,

jer mi je to jedna od najčudnijih stvari

koje sam doživela na moru,

i kako me je to
nateralo da razmislim.

Znamo da čovek utiče na okean

tako što lovi ribu, čak i previše,

ali ne znamo puno

o tome šta se dešava
ispod površine vode.

Zapravo, tu brodski
transport igra posebnu ulogu,

zato što buka motora
brodova doprinosi

oštećivanju zvučnog
staništa morskih stvorenja.

Svetlost ne dopire
ispod površine vode,

tako da morska stvorenja
poput kitova i delfina

i čak 800 vrsta ribe

komuniciraju putem zvuka.

Severnoatlantski kit usan

može da se čuje na skoro 150 km.

Pesma grbavog kita se

čuje preko celog okeana.

Ali i supertanker se takođe čuje

kako dolazi preko celog okeana,

i zbog podvodnog zvuka propelera

nekad je na istoj frekvenciji kao kitovi,

što može da ošteti
njihovo zvučno stanište

koje je njima
potrebno radi parenja,

nalaženja hrane

i partnera.

A zvučno stanište
severnoatlantskog kita usana

smanjeno je do 90%.

Još uvek nema zakona
koji regulišu zvučno zagađenje.

Kada sam stigla u Singapur,

i izvinjavam se što ću ovo reći,
nisam htela da se iskrcam sa broda.

Jako mi se dopalo na brodu Kendal.

Posada se lepo ophodila prema meni,

kapetan je bio pričljiv i zabavan,

i rado bih se prijavila
na još pet nedelja,

zbog čega je kapetan opet rekao

da sam luda što o tome razmišljam.

Ja nisam bila na tom
brodu devet meseci zaredom,

kao oni filipinski pomorci,

koji, kada sam ih pitala
da mi opišu svoj posao,

odgovoriše: „Dolar za nostalgiju.“

Imaju dobre plate,

ali život im je i dalje izolovan i težak

i često ispraćen opasnostima.

Kada sam vam sve ovo
ispričala, ne mogu da odlučim,

jer želim da salutiram pomorcima

koji nam donose 90% sve robe

i za to dobijaju vrlo
malo hvale i priznanja.

Htela bih da salutiram i
stotini hiljada brodova

koji su na moru,

koji obavljaju taj posao,
dolazeći i odlazeći

svakog dana, donoseći nam
sve što nam je potrebno.

Htela bih i da brodski transport

i mi, opšta populacija
koja tako malo zna o njemu,

da se malo zapitamo,

da budemo malo otvoreniji,

bar do 90%.

Smatram da svi možemo imati koristi

ako budemo radili
nešto vrlo jednostavno,

a to je da naučimo da vidimo more.

Hvala vam.

(Aplauz)