Endru Blum (Andrew Blum): Šta je u stvari internet?

Kada mu je veverica progrizla kabl i tako ga isključila, novinar Endru Blum je počeo da se pita šta je to, u stvari, internet? Tako je krenuo da to otkrije - podzemne kablove, tajne prekidače i ostale fizičke deliće koji čine mrežu.

Oduvek uglavnom pišem o arhitekturi,

o zgradama i pisanje o arhitekturi

se zasniva na određenim pretpostavkama.

Arhitekta projektuje zgradu
i ona postane mesto

ili kad mnogo arhitekata projektuje
mnogo zgrada, nastane

grad i bez obzira na ovu komplikovanu mešavinu

političkih, kulturoloških
i ekonomskih sila koje oblikuju

ova mesta, na kraju vi možete da odete

i posetite ih. Možete da se šetate između njih.

Možete da ih omirišete.
Da osetite.

Možete da iskusite njihovo postojanje.

Ono što me je zainteresovalo
poslednjih nekoliko godina

je da kako sve manje izlazim napolje u svet,

sve više i više provodim vremena
pred ekranom kompjutera.

Posebno pošto sam 2007. godine
nabavio iPhone,

nisam samo sedeo
pred ekranom po ceo dan,

nego kad bih pred kraj dana ustao,

gledao sam u ovaj mali ekran
koji sam nosio u džepu.

Ono što me je veoma iznenadilo je kako se brzo

moja veza sa fizičkim svetom promenila.

U ovom veoma kratkom periodu, bez obzira

da li je to biti onlajn
15 godina ili

sve vreme biti onlajn
četiri ili pet godina,

naš odnos prema našem okruženju
se promenio tako

da je naša pažnja stalno podeljena.

Mi gledamo i u ekrane

i u spoljni svet oko nas.

Ono što je ostavilo još veći utisak
na mene i na šta sam se zaista

navukao, je ideja da svet u ekranu

izgleda nije imao
sopstvenu fizičku pojavu.

Ako potražite slike interneta

sve što ćete naći je ova
Opteova slavna slika interneta

gde je predstavljen kao Mlečni put,
ovaj bezgranični prostor

gde jednostavno nema nas.

Izgleda da to nikada
nećemo potpuno razumeti.

To me stalno podseća
na sliku Zemlje sa Apoloa,

slika plavog klikera
i ta sličnost kao da upućuje

na to da nikada nećemo
razumeti internet kao celinu.

Mi smo nekako veoma mali
u odnosu na prostor koji zauzima.

Ako imamo taj svet i taj ekran i ako postoji

taj fizički svet oko mene,
nikada ne bih mogao

da ih povežem na jednom mestu.

A onda se dogodilo ovo.

Jednog dana mi je pukao internet,
kao što to ponekad biva

i momak iz kablovske je došao
da ga popravi i počeo je

prvo među prašnjavom gomilom kablova iza kauča,

da bi nastavio do lica moje zgrade,
u podrumu i na kraju u dvorištu iza

i tamo je bila ta velika
zbrka kablova naslonjena na zid.

A onda je video vevericu
kako trči uz žicu,

i rekao je: "Evo ga vaš problem.

Veverica vam gricka internet."
(Smeh)

Ovo se činilo neverovatnim.
Internet je tako

transcendentna ideja. To je set protokola
koji je promenio

sve od kupovine preko druženja do revolucija.

To definitivno nije nešto

što bi veverica mogla da sažvaće.
(Smeh)

Ali, sve je ukazivalo na to da jeste tako.

Veverica je zaista grickala moj internet.
(Smeh)

I onda mi se javila slika, šta bi se desilo

kada bi izvukao žicu iz zida i počeo

da je pratiš.
Kuda bi te vodila?

Da li je internet u stvari mesto
koje biste mogli da posetite?

Da li bih i ja mogao tamo?
Koga bih sreo?

Da li tamo zaista ima nečega?

Odgovor je, po svim tačkama, ne.

Ovo je internet, ova crna kutija
sa crvenom lampicom,

kao što je predstavljeno
u humorističkoj seriji "The IT Crowd".

Obično, živi na vrhu Big Bena

jer je tamo najbolji prijem signala,

ali uspeli su da srede
da ga njihova koleginica pozajmi

za to popodne i iskoristi
u prezentaciji na poslu.

Internetsko Veće staraca
je bilo voljno da im udovolji

nakratko i onda je ona,
gledajući u tu kutiju rekla:

"Ovo je internet? Ceo internet? Je li težak?"

Oni odgovaraju: "Naravno da nije,
internet nema težinu".

Bilo mi je neprijatno.
Tražio sam nešto

za čim izgleda samo budale tragaju.

Internet je ta neka bestelesna masa
ili zaista samo

blesava crna kutija
sa crvenom lampicom koja treperi.

To tamo nije bio stvarni svet.

Ali, u stvari, jeste. Tamo negde
postoji stvarni svet interneta

i tamo sam proveo oko dve godine,

na internet mestima. Bio sam
u velikim centrima podataka

koji koriste energiju koliko
i oveći gradovi u kojima se nalaze

i posetio sam mesto poput ovog,
u ulici Hadson broj 60 u Njujorku,

što je adresa jedne od zgrada na svetu,

jedne od malog broja zgrada,
oko tuce zgrada,

gde se sastaje i spaja
više internetskih mreža

nego bilo gde na svetu.

Taj spoj je nepobitno fizički proces.

Tu se ruter jedne mreže,
recimo Fejsbuka ili

Gugla ili B.T.-a ili Comcasta
ili Time Warnera, bilo šta da je,

spaja sa uobičajeno žutim optičkim kablom

na tavanici i dole u ruter neke druge mreže

i to je nepobitno fizička manifestacija
koja je iznenađujuće intimna.

Ova zgrada nalik zgradi Hadson 60
i desetku drugih zgrada,

ima 10 puta više mreža koje se u njoj spajaju

nego celi sledeći niz zgrada.

Lista ovih zgrada je jako kratka.

A ova zgrada na Hadsonu
je interesantna jer udomljava

oko šest vrlo važnih mreža,

koje su nakačene na podvodne kablove

koji putuju ispod okeana,

koji povezuje Evropu i Ameriku i sve nas.

To su kablovi na koje posebno hoću da se osvrnem.

Ako je internet globalni fenomen, a mi živimo

u globalnom selu, to je zbog toga
što postoje ti kablovi ispod

okeana, kablovi poput ovih.

U ovoj dimenziji oni su veoma mali.

Možete ih držati u ruci.
Nisu veći od baštenskog creva.

Ali u drugoj dimenziji oni su veoma ekspanzivni

i rastežu se koliko god
možete da zamislite.

Rastežu se preko celog okeana.
Dugi su 5 ili 8

hiljada kilometara i ako su

nauka i računarska tehnologija iza toga

vrlo komplikovane,
osnovni fizički proces iza toga je

vrlo jednostavan. Svetlo uđe
na jednom kraju okeana

i izađe na drugom i obično dolazi

iz zgrade koja se zova "dolazna stanica", obično

je ušuškana negde kraj obale

i postoje pojačivači koji su na okeanskom dnu

koji izgledaju malo poput tune i na svakih 80 km,

oni pojačavaju signal.
Pošto je brzina signala

veoma velika, osnovna jedinica je
10 gigabita u sekundi

što je verovatno bar hiljadu puta brže
od vaše konekcije kod kuće,

a što može da nosi 10 000 video strimova,

ali ne samo to, tu ne ide
samo jedan svetlosni talas

kroz jedno vlakno,
već ćete staviti verovatno

50 ili 60 ili 70 različitih
talasnih dužina ili boja svetlosti

kroz jedno jedino vlakno i imaćete verovatno

osam vlakana u jednom kablu,
po četiri u oba smera.

Oni su sićušni.
Nisu deblji od dlake.

Onda se oni spoje negde na kontinentu.

Spoje se u šahtu poput ovog.
Bukvalno,

ovo je mesto gde se uključuje
kabl dugačak 8 000 km.

Ovo je u Halifaksu, kabl
koji se proteže od Halifaksa do Irske.

I sam pejsaž se menja.
Pre tri godine,

kada sam počeo da razmišljam o ovome,
bio je jedan kabl

uz Zapadnu obalu Afrike,
predstavljen

na ovoj mapi Stiva Songa
u vidu te tanke crne linije.

Sada ima šest kablova i biće još,
po tri niz obe obale.

Kad se jedanput zemlja uključi
sa jednim kablom,

oni shvate da to nije dovoljno.
Ako hoće da prave industriju

oko toga, moraju da znaju da njihova veza

nije slaba, već je stalna.
Ako se kabl prekine

morate da šaljete brod u vodu,

bacite kuku, podignete ga,
pronađete drugi kraj

i onda osigurate njihovu vezu
i ponovo bacite u vodu.

To je jako težak fizički posao.

Ovo je moj prijatelj Simon Kuper,
koji je doskora radio

za Tata komunikacije,
komunikaciono krilo Tate,

velikog indijskog industrijskog konglomerata.

Nikad ga nisam sreo.
Samo smo komunicirali preko

sistema teleprezentacije,
koji me uvek natera

da mislim o njemu kao o čoveku unutar interneta.
(Smeh)

On je Englez. U industriji podvodnih kablova

Englezi dominiraju,
izgleda da svi imaju 42 godine.

(Smeh)
Zato što su svi počeli u isto vreme

kad i bum pre dvadesetak godina.

Tata je počela kad i biznis u komunikacijama

kad su doneli dva kabla,
jedan preko Atlantika

i drugi preko Pacifika
i nastavili su da dodaju deliće

na njih, dok nisu napravili pojas oko sveta,

što znači da će poslati vaše bitove
na istok ili zapad.

To je bukvalno svetlosni zrak oko sveta

i ako se kabl prekine na Pacifiku,
oni će ga poslati

u drugom pravcu.
Kad to urade

počinju da gledaju mesta koja bi još umrežili.

Tražili bi neumrežena mesta, a to je

sever i jug, uglavnom kablovi za Afriku.

Ono što me zadivljuje je
Simonova neverovatna geografska mašta.

On razmišlja o svetu neverovatno ekspanzivno.

Bio sam posebno zainteresovan
jer sam želeo da vidim

kako se pravi jedan takav kabl.
Vidite, sve vreme

provedeno onlajn, doživljavamo
ove prolazne trenutke povezanosti,

nekakvu kratku bliskost,
tvit ili Fejsbvuk post

ili mail i deluje da postoji fizička dimenzija toga.

Delovalo je kao da je postojao momenat kada se

kontinent uključio i želeo sam da to vidim.

Simon je radio na novom kablu,

WACS, Zapadno afrički kablovski sistem,
koji se prostirao od

Lisabona do zapadne obale Afrike,

do Obale Slonovače, Gane,
Nigerije, pa do Kameruna.

Rekao je da dolazi uskoro,
zavisi od vremenskih uslova,

javiće mi kad

i otprilike četiri dana unapred,
rekao mi je da

odem na tu plaži južno od Lisabona
i malo posle 9

ovaj momak će izaći iz vode.
(Smeh)

Nosiće zelenu najlonsku nit,
laganu nit

koja se zove linija poruka,
to je bio prvi link

između mora i zemlje,
taj link će imati

moć nad putem svetlosti od 15 000 km.

Onda je buldozer počeo da vuče kabl iz ovog

specijalizovanog broda za dolazne kablove i on je

plutao na bovama dok nije došao na pravo mesto.

Onda možete videti pregled engleskih inženjera.

A zatim, kad je bio na pravom mestu,
on je otišao nazad u vodu

držeći veliki nož, odsekao svaku bovu

koja je zatim odskočila u vazduh i kabl je pao

na morsko dno.
To je radio sve vreme izlaska

sa broda i kad je završio

dali su mu čašu soka i kolač,

a zatim je ponovo skočio u vodu
i otplivao nazad na obalu

i zapalio cigaretu.
(Smeh)

Onda kad je kabl bio na obali,

počeli su sa pripremom
povezivanja sa drugim krajem,

sa kablom koji je donet
sa dolazne stanice.

Prvo sa testerom za metal,
pa su počeli da ga

na neki način ogoljuju od plastike sa -

nalik kuvarima u kuhinjama,
na kraju su radili

kao draguljari da bi dobili
ova vlakna tanka kao dlaka kose

da bi ih poravnali sa kablom
koji je upravo spušten

i sa ovom mašinom za varenje
ih povezali i osigurali.

Kad vidiš ove momke
sa ovom testerom za metal

prestaješ da misliš o internetu kao o oblaku.

Počinje da bude vrlo fizički.

Ono što me je takođe iznenadilo
je da ma koliko

je to bazirano na sofisticiranoj tehnologiji,

ma koliko je to neverovatno nova stvar,
fizički proces

je tu oko nas vrlo dugo kao i njegova kultura.

Vidite lokalne radnike.
Vidite engleskog inženjera

koji daje uputstva u pozadini.
Još važnije,

mesta su ista. Ovi kablovi još uvek
povezuju klasične

gradove luke, mesta kao Lisabon, Mombasu,

Mumbai, Singapur, Njujork.

Proces na obali traje tri-četiri dana,

a onda kad je gotov,
postavljaju poklopac na šaht

preko toga pesak

i zaboravimo na to.

Deluje mi kao da pričamo mnogo o oblaku,

ali svaki put kad stavimo nešto na njega,

damo mu neku odgovornost.

Manje smo povezani sa njim.
Puštamo druge ljude da brinu o tome.

To nije u redu.

Postoji jedna rečenica Nila Stivensona

da bi umreženi ljudi trebalo da znaju
nešto o žicama za mrežu.

Mislim da bi trebalo da znamo

odakle internet dolazi i treba da

znamo šta je to
što nas sve fizički povezuje.

Hvala vam.
(Aplauz)

(Aplauz)

Hvala.
(Aplauz)