Дизајн који узима слепе у обзир

Какав би био град дизајниран за слепе људе? Крис Дауни је архитекта који је изненада ослепео 2008. године. Он упоређује свој вољени Сан Франциско пре и након тога и показује како промишљени дизајн који је њему побољшао живот сада може учинити свачији живот бољим, без обзира да ли виде или не виде.

И тако сам се, изашавши из аутобуса

запутио назад ка углу,

кренувши ка западу, на путу
ка едукацији за Брајеву азбуку.

Била је зима 2009. године

и био сам слеп већ око годину дана.

Ствари су се добро одвијале.

Кад сам безбедно стигао на другу страну,

скренуо сам лево,

притиснуо аутоматско дугме
за звучни сигнал за пешаке

и сачекао свој ред.

Када се укључио, кренуо сам

и безбедно стигао на другу страну.

Био сам путу да закорачим на тротоар

када сам чуо звук челичних столица

која клизе по плочнику испред мене.

Знам да постоји кафић на углу

и да имају столице испред,

те сам прилагодио свој ход улево

да бих се приближио улици.

Док сам се кретао,
столица је ишла упоредо.

Схватио сам да сам погрешио

и вратио се назад, удесно,

а столица је ишла за мном
савршено уједначено.

Сада сам се већ помало унервозио.

Вратио сам се уназад, улево,

а столица је ишла за мном,

блокирајући ми пут да идем даље.

Сада сам већ званично лудео.

Повикао сам:

„Ко је то, доврага, тамо? Шта се дешава?“

Баш тада, док сам викао,

чуо сам нешто друго, познати звекет.

Звучало је познато

и брзо сам узео у обзир другу могућност,

посегао сам левом руком

и моји прсти су се очешали о нешто длакаво

и налетео сам на уво,

уво пса, можда златног ретривера.

Његова узица је била везана за столицу,

док је газда ушао унутра по кафу,

а она је само била упорна
у својим настојањима да ме поздрави,

можда добије чешкање иза увета.

Ко зна, можда се јавила
да ради као добровољац.

(Смех)

Ова причица је заправо

о страховима и заблудама

које иду уз идеју кретања по граду

без вида,

док сте наизглед несвесни околине

и људи око вас.

Дозволите да одем корак уназад
и направим поставку.

На дан Св. Патрика 2008. године,

пријавио сам се у болницу ради операције

да ми се одстрани тумор на мозгу.

Операција је била успешна.

Два дана касније,
мој вид је почео да попушта.

Трећег дана је нестао.

Истог тренутка ме је обузео
невероватан осећај

страха, збуњености, рањивости,

као што би и сваког.

Ипак, како сам имао времена
да станем и размислим,

заправо сам почео да схватам

да треба да сам захвалан
због многих ствари.

Посебно сам размишљао о свом оцу,

који је преминуо због компликација

насталих због операције на мозгу.

Имао је 36 година.
Мени је тада било седам.

Тако, иако сам имао разлога

да се бојим онога што следи

и нисам имао појма шта ће се десити,

био сам жив.

Мој је син и даље имао оца.

Поред тога, нисам прва особа на свету

која је изгубила вид.

Знао сам да мора
да постоје различити системи,

технике и обуке које се могу уписати

да се живи испуњеним
и сврсисходним, активним животом

без вида.

Оног тренутка када су ме
отпустили из болнице,

неколико дана касније,
отишао сам са мисијом,

мисијом да изађем и добијем најбољу обуку

што пре је могуће и да почнем
са поновном изградњом свог живота.

За шест месеци сам се вратио на посао.

Моја обука је кренула.

Чак сам почео да возим и тандем бицикл

са својим старим другарима

и путовао сам на посао самостално,

идући пешке кроз град
и возећи се аутобусом.

Било је то пуно рада.

Међутим, оно што нисам очекивао

кроз брзу транзицију

било је невероватно упоредно искуство

мог доживљаја са видом
у односу на доживљај без њега

истих места и истих људи

током тако кратког временског периода.

Из тога су произашли увиди,

или изванвиди, како сам их звао,

ствари које сам научио
од како сам изгубио вид.

Ови изванвиди су се кретали од тривијалних

до истински дубоких,

од обичних до смешних.

Као архитекти, потпуна супротност

између мог доживљаја са видом и без њега

истих места и истих градова

током тако кратког периода

пружила ми је различите изванвиде

у сам град.

Најважнија ствар међу њима

коју сам схватио била је, заправо,

да су градови фантастична места за слепе.

Затим, био сам, такође, изненађен

склоношћу града да буде љубазан и брижан,

супротно од тога да је равнодушан
или горе од тога.

Затим сам почео да схватам

да је деловало као да слепи људи имају

позитиван утицај на сам град.

То ми је било мало чудно.

Дозволите да се удаљим и позабавим се тиме

зашто је град толико добар за слепе људе.

Неодвојиво од обуке
за опоравак од губитка вида

је учење да се ослоните
на своја невизуелна чула,

ствари које бисте, да видите,
можда игнорисали.

То је као да се потпуно нови свет
чулних информација

отвара за вас.

Заиста ме је погодила симфонија

суптилних звукова свуда око мене у граду

које чујете и са којима радите

да бисте схватили где се налазите,

како треба да се крећете
и где треба да идете.

Слично томе, само кроз дршку штапа,

можете да осетите
различите текстуре пода испод вас,

а временом изграђујете образац
тога где се налазите

и где сте се упутили.

Слично томе, сунце које обасјава
само једну страну лица

или ветар на вашем врату

даје вам наговештаје о вашем положају

и напретку кроз блок,

као и ваше кретање кроз време и простор.

Ту је, међутим, и чуло мириса.

Неке области и градови
имају сопствени мирис,

као и места и ствари око вас,

а ако имате среће,
можете да пратите и свој њух

до нове пекаре коју тражите.

Све ово ме је заиста изненадило,

јер сам почео да схватам

да је мој доживљај без вида

садржао много више осета

него што је мој доживљај
док сам видео икада имао.

Оно што ми је било упечатљиво
је и колико се град

око мене мењао.

Када поседујете вид,

сви се некако ослањају на себе,

гледају своја посла.

Међутим, ако изгубите вид,

то је потпуно друга прича.

Не знам ко кога посматра,

али сумњам да ме много људи посматра.

Нисам параноичан, али где год да одем,

добијам свакојаке савете -

иди овде, помери се тамо,
пази се од овога.

Пуно информација је добро.

Неке су од помоћи.
Многе су помало наопаке.

Треба да прокљувите шта заправо значе.

Неке од њих су погрешне и не помажу.

Све је, ипак, добро у ширем контексту.

Међутим, једном сам био у Оукленду,

шетао Бродвејем и дошао до ћошка.

Чекао сам на звучни сигнал за пешаке

и када се огласио, спремао сам се
да закорачим на улицу,

када ми је изненада десну руку

зграбио овај мушкарац,

вукао ме је за руку и извукао ме на прелаз

и вукао ме је по улици,

обраћајући ми се на мандаринском.

(Смех)

Није се могло побећи
од оловног стиска овог човека,

али ме је безбедно довео дотле.

Шта сам могао да учиним?

Верујте ми, постоје љубазнији начини

да понудите помоћ.

Не знамо да сте тамо,

па би било лепо да прво кажете „Здраво“.

„Да ли вам треба помоћ?“

Међутим, док сам био у Оукланду,
био ми је прави утисак

колико се град Оукланд променио

откако сам изгубио вид.

Свиђао ми се док сам видео. Био је фин.

Био је савршено добар град.

Међутим, када сам изгубио вид

и док сам шетао Бродвејем,

благосиљали су ме у сваком наредном блоку.

„Жив био, човече.“

„Само напред, брате.“

„Бог те благословио.“

То ми нису говорили док сам имао вид.

(Смех)

Чак и без вида, то ми се не дешава
у Сан Франциску.

Знам да то мучи
и неке моје слепе пријатеље;

нисам само ја у питању.

Често је то мисао

да је то емоција
која произилази из сажаљења.

Склон сам да помислим да произилази
из наше заједничке хуманости,

из нашег заједништва
и мислим да је то супер.

Заправо, ако се осећам лоше,

само одем на Бродвеј у центар Оукланда,

одем у шетњу и почнем
да се осећам боље тек тако,

истог тренутка.

То, такође, показује

како инвалидитет и слепило

превазилазе етничке, друштвене,

расне, економске границе.

Инвалидитет је оно што пружа
једнаке могућности.

Сви су добродошли.

Заправо, чуо сам изјаву
у заједници инвалида

да заправо постоје само два типа људи -

они са инвалидитетом,

а постоје и они који свој инвалидитет
још увек нису пронашли.

То је другачији начин
да се размишља о томе,

али мислим да је прелеп,

јер је засигурно далеко инклузивнији

од „ми насупрот њима“

или „они који нису инвалиди
насупрот инвалидима“

и много је искренији

и више поштује крхкост живота.

Тако је моја крајња порука за вас

да не само да је град добар за слепе,

већ да смо и потребни граду.

Толико сам сигуран у то

да желим да вам предложим данас

да би слепе требало узети
за прототип градских житеља

када се замишљају нови и сјајни градови,

а не као људе о којима се размишља

када се калуп већ излије.

Тада је прекасно.

Дакле, ако осмишљавате град
и узмете слепе у обзир,

имаћете богату мрежу тротоара
по ком се може ходати

са богатим мноштвом опција и избора

доступних на нивоу улица.

Ако осмишљавате град
и узмете слепе у обзир,

тротоаре ће бити лако предвидети
и биће их много.

Простор између зграда
имаће добру равнотежу

између људи и кола.

Заправо, кола, коме још она требају?

Ако сте слепи, не возите.

(Смех)

Они не воле кад возите.

(Смех)

Ако осмишљавате град
и узмете слепе у обзир,

пројектујете град са снажним,

приступачним, добро повезаним
системом јавног превоза

који повезује све делове града

и све регионе у околини.

Ако осмишљавате град
и узмете слепе у обзир,

биће послова, много послова.

Слепи људи, такође, желе да раде.

Желе да зарађују за живот.

Дакле, током пројектовања града за слепе,

надам се да ћете почети да схватате

да ће то заправо бити иклузивнији,

равноправнији, правичнији град за све.

На основу мог претходног искуства
док сам видео,

то звучи као прилично добар град,

било да сте слепи
или да имате инвалидитет,

или га још увек нисте открили.

Хвала вам.

(Аплауз)