Endi Padikomb (Andy Puddicombe): Potrebno je samo 10 minuta dnevno

Kada poslednji put ništa niste radili celih 10 minuta? Bez slanja poruka, priče ili čak razmišljanja? Ekspert za svesnost, Endi Padikomb, objašnjava moć transformacije koju to nosi u sebi: desetominutno osvežavanje uma pomoću jednostavnog vežbanja svesti i doživljaja sadašnjeg momenta. (Bez potrebe za tamjanom i sedenjem u čudnim položajima.)

Živimo u neverovatno užurbanom svetu.

Tempo života je često mahnit,
naši umovi su uvek okupirani

i stalno nešto radimo.

Imajući to u vidu,
želim da na momenat razmislite

kada poslednji put niste ništa radili?

Samo 10 minuta bez uznemiravanja?

Kad kažem ništa,
zaista mislim ništa.

Znači bez slanja poruka,
mejlova, interneta,

TV-a, priče, hrane, čitanja,

čak ni podsećanja na prošlost

ili planiranja budućnosti.

Jednostavno, ništa.

Vidim mnogo bezizražajnih lica.
(Smeh)

Verovatno se to desilo
pre mnogo vremena.

To je vrlo neobično, zar ne?

Govorimo o našim umovima.

Um, to je nešto
najvrednije i najdragocenije,

putem uma doživljavamo
svaki pojedinačni momenat

u svojim životima,
na njega se oslanjamo da bismo

bili srećni, zadovoljni,
emotivno stabilni kao pojedinci

i u isto vreme smo
ljubazni, promišljeni

i obzirni u svojim odnosima sa drugima.

To je isti onaj um od kog zavisimo

da postignemo fokusiranost,
kreativnost, spontanost

i da uradimo najbolje
sve što možemo da radimo.

A ipak, ne posvećujemo vreme
negovanju uma.

U stvari, više vremena posvećujemo
brizi o svojim automobilima,

odeći i frizuri nego

- OK, možda ne o frizuri,
ali shvatate šta hoću da kažem.

Rezultat je da smo pod stresom.

U umu se vrte razne misli
kao u mašini za pranje veša,

idu ukrug, mnogo teških,
konfuznih emocija

i zaista ne znamo kako
da se borimo sa tim

i tužna je činjenica
da smo tako poremećeni

da nismo više prisutni
u svetu u kom živimo.

Propuštamo stvari koje su nam najvažnije

i ludo je da svako samo pretpostavlja

da je život takav i
samo treba tako nastaviti.

A to nije tako.

Imao sam 11 godina kada sam otišao

na svoj prvi čas meditacije.

Verujte mi, tu je bilo svih stereotipa
koje možete zamisliti,

sedenje sa prekrštenim nogama na podu,

tamjan, biljni čaj, vegetarijanci,
sve to,

ali moja mama je išla i zanimalo me je to,
pa sam pošao sa njom.

Gledao sam i par kung fu filmova
i potajno sam se nadao

da ću možda naučiti
kako da letim,

tada sam bio vrlo mlad.

Kao i ostali ljudi tamo,
pretpostavljao sam

da je to samo aspirin za um.

Pod stresom si,
pa malo meditiraš.

Nisam mislio da bi to moglo biti
neka vrsta preventive,

dok nisam napunio 20 godina
i kad su mi se desile brojne stvari

u kratkom periodu,

zaista ozbiljne stvari koje su
izokrenule moj život

i iznenada sam bio preplavljen mislima

i teškim emocijama sa kojima
nisam znao da se izborim.

Svaki put kada bih gurnuo jednu dole

druga bi se pojavila ponovo.

Bio je to zaista stresan period.

Svi se borimo sa stresom
na razne načine.

Neki ljudi se zatrpaju poslom,

zahvalni za uzurpaciju.

Drugi se okrenu prijateljima, porodici,
gledaju da nađu pomoć.

Neki dohvate flašu,
neki lekove.

Moj način borbe sa tim je bio
da sam postao monah.

Ostavio sam studije,
otišao na Himalaje,

postao monah i počeo
da proučavam meditaciju.

Često me pitaju šta sam
naučio u tom periodu.

Očigledno, to je promenilo stvari.

Iskreno, postati monah u celibatu

znači i promenu mnogih stvari.

Ali, bilo je i više od toga.

Naučilo me je -
dalo mi je veću zahvalnost

i razumevanje sadašnjeg momenta.

Pod tim mislim ne izgubiti se u mislima,

ne biti ometan,

ne biti preplavljen teškim emocijama,

već umesto toga naučiti
kako biti ovde i sad

kako biti svestan, prisutan.

Mislim da je sadašnji momenat potcenjen.

Zvuči obično, ali provodimo
tako malo vremena

u sadašnjem trenutku,
koji je sve samo ne običan.

Nedavno istraživanje sa Harvarda

pokazuje da je naš um
prosečno izgubljen

u mislima skoro 47 posto
ukupnog vremena.

47 posto.

U isto vreme, ovo konstantno
vrludanje uma

je direktan uzrok tuge.

Nismo ovde tako dugo,

ali provesti skoro pola svog života
izgubljen u mislima

i potencijano biti prilično tužan,

deluje tragično,

posebno ako postoji nešto
što možemo da preduzmemo,

postoji pozitivna, praktična, moguća

naučno dokazana tehnika

koja našem umu dopušta
da bude zdraviji,

mnogo više svestan i manje ometan.

Lepota toga je da iako

je potrebno samo
oko 10 minuta dnevno,

to utiče na naš ceo život.

Ali potrebno je da znamo
kako to da radimo.

Potrebna nam je vežba, način

da bismo naučili da budemo više pažljivi.

To je osnova meditacije.

Ona nas zbližava
sa sadašnjim trenutkom.

Takođe potrebno je
da znamo kako joj prići

na pravi način
da bismo dobili najviše.

Za to mi služi ovo,
ako ste se pitali,

jer mnogi ljudi pretpostavljaju

da je meditacija u stvari
zaustavljanje misli,

oslobađanje od emocija,
neki način kontrole uma,

a u stvari,
ona je nešto sasvim drugo.

Više je reč o odvajanju,

videti misao jasno,

svedočenje da ona dolazi i odlazi,
emocije dolaze i odlaze

bez prosuđivanja, već sa relaksiranim,
fokusiranim umom.

Na primer, sada

ako se fokusiram previše na lopte,
onda je neizvodljivo

da se opustim
i pričam sa vama istovremeno.

Isto tako, ako se previše
opustim dok pričam,

onda nema načina da se fokusiram na lopte.
Ispustiću ih.

U životu i u meditaciji,
biće perioda

kada fokus postane preintenzivan

i život počinjemo da osećamo pomalo ovako.

Vrlo je neugodno tako živeti,

kada postanete tako stisnuti i pod stresom.

U drugim periodima,
možemo se previše opustiti

i stvari pomalo postanu ovakve.

Svakako u meditaciji -
(Hrče) -

završićemo u snu.

Tako da tražimo da postignemo balans,
fokusiranu relaksaciju

gde možemo svojim mislima
da dopustimo da dođu i odu,

bez uobičajenog mešanja.

Obično kada učimo
da postignemo pažnju

dešava se da nas misli ometaju.

Recimo to je neka anksiozna misao.

Sve ide glatko i kada
uočimo anksioznu misao,

to je kao: "Oh, nisam znao
da se brinem oko toga."

Vratiš se, ponoviš to.
"Oh, brinem se.

Zaista se brinem.
Tu ima mnogo briga."

I pre nego što se osvestimo,

brinemo se
jer smo zabrinuti.

Znate, to je ludo.
Stalno to radimo,

čak svakog dana.

Setite se poslednjeg puta

kada ste imali klimav zub.

Znate da se klima,
znate da boli.

A šta radite svakih 20, 30 sekundi?

(Mrmlja) Zaista boli.
Potpomažemo priču, zar ne?

Nastavljamo da govorimo to sebi

i to radimo sve vreme.
Samo kroz učenje da

um posmatramo na ovakav način,
možemo da pustimo

takve priče i načine ponašanja uma.

Kad sednete i posmatrate um
na ovaj način

možete da uvidite
mnoge različite obrasce.

Možete otkriti da je um
zaista nemiran i -

sve vreme.

Nemojte se iznenaditi ako se osećate
pomalo uznemireno u svom telu

kada sednete da ne radite ništa
i vaš um se tako oseća.

Možete otkriti um koji je vrlo dosadan

i skoro pa je sve mehanički,

deluje kao da se samo probudite,

odete na posao, jedete,
spavate, ustanete, radite.

Ili možda se ona jedna
kljucajuća misao

vrti u vašem umu.

Bez obzira šta je u pitanju,
meditacija nudi

mogućnost, potencijal
da se odmaknemo

i sagledamo stvari
iz druge perspektive,

da vidimo da stvari nisu
uvek onakve kao što deluju.

Ne možemo promeniti

svaku malu stvar
koja nam se dešava u životu,

ali možemo promeniti način
na koji je doživljavamo.

To je potencijal meditacije,
sabranosti.

Ne morate da zapalite
nikakav tamjan

i definitivno ne morate
da sedite na podu.

Sve što treba je da se
svakog dana 10 minuta

odvojite, da se zbližite
sa sadašnjim trenutkom

da biste osetili

intezivniji fokus,
mir i jasnoću u svom životu.

Hvala mnogo.
(Aplauz)