Kako zatvori mogu pomoći zatvorenicima da vode smislene živote

U Sjedinjenim Državama službe koje vode zatvore često se nazivaju Odeljenjima za korekcije. Pa ipak, one su fokusirane na držanje i kontrolisanje zatvorenika. Den Pačolki, zamenik sekretara Odeljenja za korekcije Vašingtona, iznosi drugačiji pogled: na zatvore koji obezbeđuju ljudske uslove za život, kao i priliku za smislen rad i učenje.

Mi smo organizacija koja je prihvatilište

za neodgovarajuće društveno ponašanje.

Ne mogu da definišem

ko dolazi kod nas ili koliko ostaje.

Mi dobijamo ljude kod kojih

ništa drugo nije uspelo,

ljude koji su prošli kroz sve druge

mreže društvene sigurnosti.

One ne mogu da ih drže, pa moramo mi.

To je naš posao:

da ih držimo i kontrolišemo.

Tokom godina, kao zatvorski sistem,

kao nacija i kao društvo

postali smo dobri u tome,

ali to ne treba da vas raduje.

Danas zatvaramo više ljudi
po glavi stanovnika,

nego ijedna druga država u svetu.

Imamo više crnaca u zatvoru danas,

nego što smo ih imali
za vreme ropstva 1850.

Kod nas su roditelji skoro tri miliona

dece iz naše zajednice

i postali smo novi azil,

najveća institucija za mentalno zdravlje
u ovoj zemlji.

Kad zatvorimo nekog,

to nije mala stvar.

Pa ipak, zovemo se Odeljenje za korekcije.

Danas želim da pričam

o promeni načina na koji
razmišljamo o korekcijama.

Verujem, i iskustvo mi govori,

da kada menjamo način na koji razmišljamo,

stvaramo nove mogućnosti, ili budućnosti,

a zatvorima treba drugačija budućnost.

Proveo sam celu svoju karijeru,
preko 30 godina, u Korekcijama.

Nastavio sam zanimanje svog oca.

On je bio veteran iz Vijetnama.

Zatvorska služba mu je odgovarala.

Bio je jak, čvrst, disciplinovan.

Ja nisam baš bio takav

i siguran sam da ga je to brinulo.

Na kraju sam odlučio da

ako ću da završim u zatvoru,

bolje da završim sa prave strane rešetaka,

pa sam pomislio da ga pogledam,

da obiđem mesto gde je moj otac radio,

zatvor na ostrvu Mek Nil.

To je bilo ranih '80-ih

i zatvori nisu bili baš onakvi
kao što ih vidite

na televiziji ili u filmovima.

Mnogo toga je bilo gore.

Ušao sam u deo sa ćelijama
koji je imao pet spratova.

Bilo je osmoro ljudi po jednoj ćeliji.

Bilo je 550 ljudi u tom odeljku.

I, u slučaju da ste se pitali,

delili su jedan toalet u tim malim
zatvorenim prostorima.

Čuvar je stavljao ključ u katanac

i stotine ljudi je
izbacivano iz svojih ćelija.

Stotine ljudi je izbacivano
iz svojih ćelija.

Otišao sam odatle najbrže što sam mogao.

Kasnije sam se vratio i postao čuvar tamo.

Moj posao je bio da upravljam
jednim od tih ćelijskih blokova

i kontrolišem te stotine ljudi.

Kad sam otišao da radim
u našem centru za primanje,

mogao sam da čujem zatvorenike
kako dolaze sa parkinga,

drmaju vrata ćelija, viču

i rasturaju svoje ćelije.

Kad zatvorite stotine agresivnih ljudi,

dobijete haos.

Držanje i kontrolisanje -
to je bio naš posao.

Naučili smo da to radimo efikasnije

pomoću nove vrste odeljka za smeštanje

zvanog Odeljak za intenzivno upravljanje,

moderne varijante samice.

Stavili smo zatvorenike iza čeličnih vrata

sa priključcima za lisice
da bismo mogli

da ih obuzdamo i damo im hranu.

I znate šta?

Postalo je tiše.

Neredi su se smirili.

Mesta su postala sigurnija

jer su najproblematičniji zatvorenici

sada mogli da budu izolovani.

Ali izolacija nije dobra.

Ako uskratite ljudima
društveni kontakt, postaće gori.

Bilo je teško premestiti ih iz
Odeljka za intenzivno upravljanje

i nama i njima.

Čak i u zatvoru, nije mala svar

zatvoriti nekog.

Moj sledeći posao bio je
u jednom od onih zatvora

gde su smešteni
problematičniji zatvorenici.

Do tada, industrija je mnogo napredovala,

i imali smo razne alate i tehnike

za suzbijanje problematičnog ponašanja.

Imali smo "beanbag" puške i suzavce

i štitove od pleksiglasa,

ručne bombe, ekipe za
reagovanje u nezgodama.

Odgovarali smo na nasilje silom

i na haos haosom.

Bili smo dobri u gašenju požara.

Dok sam bio tamo, sreo sam
dva iskusna zatvorska radnika

koji su takođe bili istraživači,

antropologa i sociologa.

Jednog dana, jedan od njih mi je rekao:

"Ti si dobar u gašenju požara.

Jesi li ikada razmišljao
kako da ih sprečiš?"

Bio sam strpljiv s njima

i objašnjavao im

našu primenu sile

da bismo učinili zatvore sigurnijim.

Oni su bili strpljivi sa mnom.

Iz tih razgovora rodile su se
neke nove ideje

i počeli smo sa malim eksperimentima.

Prvo smo počeli da obučavamo
naše čuvare u timovima,

umesto da ih šaljemo po jednog ili dvoje
na državnu akademiju.

Umesto 4 nedelje obuke, dali smo im 10.

Onda smo eksperimentisali
sa šegrtskim modelom,

gde smo uparivali novo osoblje
sa veteranima.

I jedni i drugi su se poboljšali.

Drugo, ubacili smo veštine

verbalnog smirivanja situacije u obuku

i to je postao deo primenjivanja sile.

To je bila nenasilna primena sile.

A onda smo uradili nešto još radikalnije.

Obučavali smo zatvorenike u tim veštinama.

Promenili smo repertoar veština

smanjujući nasilje, a ne samo
odgovarajući na njega.

Treće, kad smo proširili naše veštine,
probali smo novu vrstu dizajna.

Najveći i najkontroverzniji deo

ovog dizajna bio je naravno toalet.

Nije bilo toaleta.

To vam danas možda ne zvuči bitno,

ali tada je bilo itekako.

Niko nikada nije čuo
za ćeliju bez toaleta.

Svi smo mislili da je to opasno i ludo.

Čak je i osam ljudi u ćeliji imalo toalet.

Taj mali detalj je promenio
način na koji radimo.

Zatvorenici i osoblje su počeli
da dolaze u kontakt

češće i otvorenije i da razvijaju odnos.

Bilo je lakše otkriti konflikt
i intervenisati

pre nego što eskalira.

Prostorija je bila čistija, tiša,
sigurnija i humanija.

To je bilo efikasnije u održavanju mira

od bilo koje tehnike zastrašivanja
koju sam video dotad.

Međusobni kontakt menja način ponašanja,

i službenika i zatvorenika.

Promenili smo okruženje
i promenili smo ponašanje.

Zatim su me, za slučaj
da nisam naučio lekciju,

postavili u centralu

i tamo sam naleteo
pravo na promenu sistema.

Mnogo toga radi protiv promene sistema:

politika i političari, zakoni,

sudovi i parnice, unutrašnja politika.

Promena sistema je teška i spora,

i često vas ne vodi

tamo gde hoćete da idete.

Nije mala stvar promeniti
zatvorski sistem.

Tako da sam razmišljao
o svojim ranijim iskustvima

i setio se da kad smo stupali
u interakciju sa prestupnicima,

strasti su se stišavale.

Kad smo menjali okruženje,
menjalo se ponašanje.

I to nisu bile velike promene sistema.

To su bile male promene i one su stvorile

nove mogućnosti.

Onda sam prešao

na mesto upravnika malog zatvora.

I u isto vreme sam završavao školu

na koledžu Evergrin Stejt.

Dolazio sam u kontakt sa ljudima
različitim od sebe,

ljudima koji su imali različite ideje
i dolazili iz različitih profesija.

Jedna žena je bila prašumski ekolog.

Gledala je moj mali zatvor

i ono što je videla

bila je laboratorija.

Razgovarali smo i otkrili kako zatvorenici

mogu da pomognu napretku nauke

tako što bi im pomagali

u projektima

koje ne mogu sami da završe,

kao što je ponovno naseljevanje
ugroženih vrsta:

žaba, leptira, ugroženih
prerijskih biljaka.

U isto vreme, našli smo načina

da učinimo našu operaciju efikasnijom

kroz dodatak solarnog napajanja,

sakupljača kišnice, gajenja
organskog bilja, recikliranja.

Ova inicijativa je dovela
do mnogih projekata

koji su imali veliki društveni uticaj,

ne samo u našem sistemu

već i u sistemima drugih država.

Mali eksperimenti mnogo doprinose

nauci i zajednici.

Način na koji mislimo o našem radu
menja naš rad.

Ovaj projekat je učinio
moj posao zanimljivijim.

Bio sam uzbuđen

kao i osoblje, čuvari i zatvorenici.

Bili su inspirisani.

Svi su želeli da budu deo toga.

Davali su doprinos

za koji su mislili da je značajan i važan.

Da razjasnim šta se tu dešava.

Zatvorenici su veoma prilagodljivi.

Moraju da budu.

Često znaju više o našim sistemima

od ljudi koji ih vode.

I ovde su s razlogom.

Ne vidim svoj posao kao
kažnjavanje ili praštanje,

ali mislim da oni mogu imati

dobre i smislene živote
čak i u zatvoru.

To je bilo pitanje:

mogu li zatvorenici imati
dobre i smislene živote,

i ako mogu, kakav bi značaj to imalo?

Postavio sam to pitanje u vezi

sa zatvorima
sa najnasilnijim zatvorenicima.

Sećate se, Odeljci za
intenzivno upravljanje

su za kažnjavanje.

Tamo ne dobijate benefite
kao što je programiranje.

Tako smo mislili.

Ali onda smo počeli da shvatamo da je

baš ovim zatvorenicima
potrebno programiranje.

U stvari potrebno im je
intenzivno programiranje.

Tako da smo promenili razmišljanje
za 180 stepeni

i počeli da tražimo nove mogućnosti.

Pronašli smo novu vrstu stolice.

Umesto da koristimo stolicu
za kažnjavanje,

stavili smo je u učionice.

Nismo zaboravili svoju
odgovornost da kontrolišemo,

ali sada su zatvorenici mogli da
komuniciraju bezbedno, licem u lice

sa drugim zatvorenicima i osobljem,

i zato što kontrola
više nije bila problem,

svi su mogli da se fokusiraju
na druge stvari,

kao što je učenje.

Ponašanje se promenilo.

Promenili smo naše razmišljanje
i ono što je moguće,

i to mi daje nadu.

Ne mogu da vam kažem da će

bilo šta od ovoga funkcionisati.

Mogu da vam kažem da sada funkcioniše.

Naši zatvori postaju sigurniji
i za osoblje i za zatvorenike,

a kada su naši zatvori sigurni,

možemo da usmerimo energiju
u nešto više od kontrole.

Smanjenje recidiva može biti
naš konačni cilj,

ali nije jedini cilj.

Iskreno, sprečavanje zločina

zahteva mnogo više od mnogo više ljudi

i institucija.

Ako se oslanjamo samo na zatvore
da smanje zločine,

bojim se da nikad nećemo uspeti.

Ali zatvori mogu da urade neke stvari

za koje nismo mislili da mogu.

Zatvori mogu biti izvor inovacije

i održivosti,

naseljavanja ugroženih vrsta
i obnove okoline.

Zatvorenici mogu biti naučnici i pčelari,

spasioci pasa.

Zatvori mogu biti izvor smislenog rada

i prilika za osoblje

i zatvorenike koji žive tamo.

Možemo da držimo i kontrolišemo

i obezbedimo humano okruženje.

To nisu suprotstavljene stvari.

Ne možemo da čekamo
10 do 20 godina da otkrijemo

da li to vredi raditi.

Naša strategija nije
velika promena sistema.

Naša strategija je stotine malih promena

koje se dešavaju u nekoliko
dana ili meseci, a ne godina.

Treba nam više malih vodiča

gde ćemo učiti u hodu,

vodiča koji menjaju opseg mogućnosti.

Trebaju nam novi i bolji načini
za merenje uticaja

na angažman, na interakciju,

na sigurna okruženja.

Treba nam više prilika da učestvujemo

i doprinesemo našim zajednicama,

vašim zajednicama.

Zatvori treba da budu sigurni.

Možemo to da uradimo.

Zatvori treba da obezbede humana okruženja

gde ljudi mogu da učestvuju, doprinose,

i uče da smisleno žive.

Mi učimo kako da to uradimo.

Zato imam nade.

Ne treba da ostanemo
pri starim idejama o zatvoru.

Možemo to da definišemo.
Možemo to da stvorimo.

I kad uradimo to promišljeno i ljudski,

zatvori mogu postati više od prihvatilišta

za neodgovarajuće društveno ponašanje.

Možda konačno zaslužimo svoj naziv:

Odeljenje za korekcije.

Hvala vam.

(Aplauz)