Kako sam, slučajno, promenio način na koji se snimaju filmovi

Kako Holivud bira koje će priče biti ispričane na "velikom platnu"? Veoma često tu odluku donosi grupa ljudi koja samo zna koji su filmovi najviše zaradili. Producent Frenklin Leonard je tokom svoje karijere video previše odličnih scenarija koji nikada nisu bili realizovani samo zato što ne odgovaraju zadatim kriterijumima. Zato je pokrenuo "Crnu listu", anonimni mejl u kome bi podelio scenarija koja su bila njegovi lični favoriti i pitao: zašto ne snimamo ove filmove? Saznajte kako su neki od vaših omiljenih filmova ugledali svetlost dana sa ovim fascinantnim insajderskim pogledom na filmsku industriju.

Ovog vikenda,

na desetine miliona ljudi u SAD

i na desetine miliona ljudi širom sveta,

u Kolambusu, Džordžiji, u Kardifu, Velsu,

u Čongkingu, Kini, u Čenajiju, Indiji

će izaći iz svojih domova,

ući u svoja kola ili javni prevoz

ili će ići peške

i ući će u prostoriju

i sesti kraj nekog koga ne poznaju

ili možda, pak, poznaju,

i svetla će se ugasiti
i oni će gledati film.

Gledaće filmove o vanzemaljcima
ili robotima,

ili robotima vanzemaljcima
ili običnim ljudima.

Svi ti filmovi će, zapravo,
biti na istu temu - šta znači biti čovek.

Milioni će osetiti oduševljenje ili strah,

milioni će se smejati, a milioni plakati.

Svetla će se ponovo upaliti,

a oni će se ponovo naći u svetu
u kom su bili nekoliko sati ranije.

Milioni ljudi će videti taj svet
malo drugačije,

nego kada su ušli.

Odlazak u bioskop je, kao i odlazak
u hram ili džamiju ili crkvu

ili bilo koju drugu
religijsku instituciju,

na mnogo načina, sveti ritual.

Koji se ponavlja iz nedelje u nedelju.

Ja ću biti tamo ovog vikenda,

kao što sam bio većinu vikenda
između 1996. i 1990. godine,

u multipleksu, blizu šoping centra,

na oko 8 kilometara od mog doma
iz detinjstva, u Kolumbusu, Džordžiji.

Ono što je stvarno zanimljivo je da sam
u nekom trenutku od tada do danas,

sasvim slučajno promenio deo razgovora
koji se vodi na temu

koji će se filmovi praviti.

Priča počinje 2005. godine, u jednoj
kancelariji visoko iznad Sanset bulevara,

u kojoj sam radio
kao mlađi izvršni producent

u produkcijskoj kući Appian Way,
Leonarda Di Kaprija.

A za vas koji niste upoznati
kako filmska industrija funkcioniše,

to zapravo znači da sam bio jedan
od nekoliko ljudi koji rade

sa osobom koja se bavi produkcijom filmova
za ljude iza i za ljude ispred kamere,

čija ćete imena pre prepoznati nego moje.

U suštini, pomoćnik ste filmskog
producenta koji obavlja

neglamurozni deo posla koji ide
u kreativni aspekt produciranja filma.

Pravite liste pisaca, režisera i glumaca

koji bi mogli biti odgovarajući za filmove
koji želite da budu snimljeni;

srećete se sa mnogo njih
i njihovih predstavnika,

u nadi da ćete izmoliti uslugu
za neki datum u budućnosti.

I čitate, mnogo.

Čitate romane koji mogu postati filmovi,

čitate stripove koji mogu postati filmovi,

čitate članke koji mogu postati filmovi,

čitate scenarija koja mogu
postati filmovi.

I čitate scenarija pisaca koji
bi mogli da napišu adaptacije

tih romana, stripova, članaka,

kao i da ponovo napišu scenarija
na kojima vi već radite.

Sve ovo u nadi da ćete pronaći
sledeću veliku stvar

ili sledećeg velikog pisca
koji može da napravi nešto

što bi vama i vašoj kompaniji
stvorilo sledeću veliku stvar.

Godine 2005. sam bio izvršni producent za
razvoj u Leonardovoj produkcijskoj kući.

Pozvao me je predstavnik jednog scenariste

i poziv je počeo manje-više
kao i svi drugi razgovori te vrste:

"Imam Leov sledeći film."

U ovom filmu,
koji je njegov klijent napisao,

Leo bi glumio lobistu naftne industrije

čija devojka, lokalni meteorolog,
preti da ga napusti,

jer njegov rad doprinosi
globalnom zagrevanju.

Ova situacija je posledica vesti

da se formira uragan u Atlantiku

koji preti da nanese štetu poput Marije,
od Mejna do Mirtl Biča.

Leo, veoma tužan zbog raskida,

istražuje uragan detaljnije

i otkriva da na njegovom putu
preko Atlantika,

uragan prelazi preko odavno uspavanog,
mada sada aktivnog vulkana

koji će izbaciti toksični pepeo
u njegov centar

te će se on najverovatnije pretvoriti
u neku vrstu hemijskog oružja

koje će uništiti svet.

(Smeh)

U tom trenutku sam ga pitao:

"Da li mi ti to nudiš:
'Leo protiv toksične superoluje

koja će uništiti ljudsku vrstu?'"

A on je odgovorio:

"Pa, kad to tako sročiš zvuči smešno."

Sramota me je da priznam da sam mu tražio
da mi pošalje scenario i da sam pročitao

30 strana pre nego sam se uverio da je
stvarno onoliko loš koliko sam i mislio.

Sad, "Superoluja" je sasvim sigurno
ekstremni primer,

ali, takođe, nije neobičan.

Nažalost, većinu scenarija
nije tako lako odbaciti.

Na primer, komedija
o maturantkinji gimnazije,

koja, suočena sa neplaniranom trudnoćom,

donosi neobičnu odluku u vezi sa svojim
nerođenim detetom.

To je očigledno "Džuno".

Ukupno je zaradio 230 miliona
od prodaje karata,

imao 4 nominacije za Oskara, dobio jednog.

Šta kažete na tinejdžera iz Mumbaja
koji je odrastao u barakama,

koji hoće da se takmiči
u indijskoj verziji programa

"Želite li da postanete milioner?"?

Taj je lak - "Milioner iz blata".

Ukupno je zaradio 377 miliona
od prodaje karata,

10 nominacija za Oskara, dobio 8.

Šimpanza priča svoju priču

kako je živeti sa legendarnom pop zvezdom
Majklom Džeksonom.

Neko? Bilo ko?

(Smeh)

To je trik pitanje.

To je scenario koji se zove "Babls",

koji će režirati Taika Vaititi,

režiser filma "Tor: Ragnarok".

Dakle, veći deo posla
izvršinog producenta za razvoj

je da izdvaja "Superoluje"
od "Milionera iz blata",

i još malo opširnije,
pisce koji pišu "Superoluje"

od pisaca koji mogu da napišu
"Milionera iz blata".

A najlakši način da ovo uradite je,
očigledno, da pročitate sva scenarija,

ali je to, iskreno, nemoguće.

Praksa je pokazala da
Udruženje pisaca Amerike

registruje oko 50.000 novih
materijala svake godine,

a najviše scenarija.

Razumna procena bi bila
da oko 5.000 tih scenarija

uspe da prođe kroz razne filtere,
agencije, upravne kompanije,

komponovanje scenarija i slično

i pročita ih neko
u nekoj produkcijskoj kući

ili nekom velikom studiju.

Onda oni pokušavaju da odluče
da li ta scenarija mogu da postanu

jedan od 300 i manje filmova
koje objave veliki studiji

ili njima pripadajući
brendovi svake godine.

Već sam ranije opisao

da je to kao da ulazite
u knjižaru za koju je potrebno članstvo,

gde inventar nije organizovan,
nego razbacan,

a svaka knjiga ima istu
bezličnu naslovnicu.

Vaš posao je da uđete u tu knjižaru

i ne izađete dok ne nađete najbolje
i najprofitabilnije knjige koje ona ima.

Anarhično je i neprozirno.

Svi imaju svoj način borbe
sa ovim problemima.

Znate, većina se oslanja
na velike agencije

i misle da je, ako postoji neko
ko je zaista talentovan,

ta osoba uspela da pronađe
put do ovih agencija,

zanemarujući strukturalne barijere
koje postoje kako bi se

uopšte moglo doći do tih agencija.

Drugi, pak, stalno upoređuju
beleške među sobom

o tome šta su pročitali i šta je dobro

i nadaju se da je njihova grupa prijatelja
najbolja i najbolje povezana

i da ima najbolji ukus u čitavom gradu.

Dok drugi, pak, pokušavaju da pročitaju
sve, što je, opet, nemoguće.

Ako pročitaš 500 scenarija godišnje,

mnogo čitaš.

A to je opet samo mali procenat
svega što je objavljeno.

U osnovi, to je trijaža.

A kad primenjujete trijažu,
uglavnom se držite ustaljenih pravila

o tome šta funkcioniše, a šta ne.

Da komedija o mladoj ženi koja se bori
sa realnošću reprodukcije

neće biti dobro prodata.

Da priča o indijskom tinejdžeru neće biti
isplativa na domaćem tržištu,

niti bilo kom drugom u svetu,
osim tržišta u Indiji.

Da je jedini izvor isplativih filmova
jedna veoma mala grupa pisaca

koji su već našli način da žive
i rade u Holivudu,

koji već imaju najbolje
predstavnike u poslu

i koji pišu samo jedan žanr priča.

Mene je pomalo sramota da priznam
da sam se u tome i ja nalazio 2005 godine.

Sedeći u toj kancelariji
iznad Sanset bulevara,

zureći ka toj metaforičnoj,
anonimnoj knižari,

a da nisam pročitao nijedan
dobar scenario mesecima.

I zaključio sam da to znači da:

ili ja nisam dobro radio svoj posao,

koji je, makar prividno,
bio pronalaženje dobrih scenarija,

ili je čitanje loših scenarija
bio moj posao.

U tom slučaju, nedeljni pozivi moje majke

kada me pita da li mi je prijemni
za Pravni fakultet još uvek važeći

su verovatno bili nešto na šta je trebalo
da obratim više pažnje.

Ono što sam takođe znao

je da je trebalo da idem
na dvonedeljni odmor,

a ma koliko da je čitanje loših
scenarija naporno kada si na poslu,

još je napornije kada si na odmoru.

Te sam morao nešto da učinim.

Tako sam, jedne noći u mojoj
kancelariji, napravio listu

svih onih sa kojima sa doručkovao,
ručao, večerao ili išao na piće,

a koji su imali posao sličan mom
i poslao sam im anonimni mejl.

A imao sam veoma jednostavan zahtev.

Pošalji mi listu od najviše 10
tvojih omiljenih scenarija

koji ispunjavaju ova tri kriterijuma.

Prvi: scenario ti se dopada,

drugi: snimljena verzija tog scenarija
neće biti prikazana u bioskopima

do kraja te kalendarske godine,

i treći: scenario je otkriven ove godine.

Ovo nije bio zahtev za scenarija
koja bi postala sledeći veliki blokbaster,

nije bio zahtev za scenarija
koja bi dobila Oskara,

nisu morala da budu scenarija
koja su se dopala njihovim šefovima

ili koja je njihov studio želeo da snimi.

To je samo bila prilika da iskažu
svoje mišljenje

o onome što im se dopalo,

što je, u tom svetu, sve ređe.

Skoro svih 75 ljudi kojima sam poslao
mejl anonimno je odgovorilo.

A onda je još 20 drugih ljudi poslalo
mejl na taj anonimni mejl,

sa željom da učestvuje,

a ja sam se uverio da oni zaista rade
to što trvde da rade.

Potom sam organizovao glasove u tabelu,

izradio pivot tabelu,
stavio je u prezentaciju,

i veče pre nego što sam otišao na odmor,

stavio neko kvazi subverzivno ime na nju

i poslao je sa anonimne mejl adrese

svima koji su glasali.

Crna lista.

Počast svima koji su izgubili
karijere tokom antikomunističke histerije

1940-ih i '50-ih godina

i svesno izvrtanje ideje

da je crno nekako
imalo negativnu konotaciju.

Nakon što sam stigao u Meksiko,
seo sam u stolicu kraj bazena,

počeo da čitam ova scenarija i otkrio,
na moje iznenađenje i radost,

da je većina njih
zapravo bila veoma dobra.

Misija ostvarena.

Ono što se potom dogodilo

nikako nisam očekivao.

Nakon, otprilike, nedelju dana odmora,

svratio sam do biznis centra u hotelu
da pregledam svoje mejlove.

To je bilo u vreme pre iPhone-a.

Otkrio sam da je ona lista koju sam
napravio, anonimno,

upućena meni, na moju ličnu mejl adresu,

nekoliko desetina puta.

Svi su delili tu listu scenarija
koji su se dopali drugima,

čitali ih, a potom ih i sami zavoleli.

Moja prva reakcija,
koju ne mogu ovde da izgovorim,

ali ću je opisati kao strah,

je da ideja o ispitivanju ljudi
o njihovim scenarijima

definitivno nije bila nova ili genijalna.

Naravno, postojalo je neko nepisano
holivudsko pravilo da se o tome ćuti

koje je sprečavalo ljude
da to učine ranije,

koje sam ja samo bio previše naivan da bih
razumeo, jer sam bio na početku karijere.

Bio sam siguran da ću biti otpušten,

te sam tog dana odlučio da
pod A: nikada nikome neću reći

da sam ovo ja uradio,

i pod B: da neću ovo ponovo uraditi.

Onda se, 6 meseci kasnije,
desilo nešto još bizarnije.

Bio sam u mojoj kancelariji, na Sansetu,

i primio sam poziv agenta
jednog drugog pisca.

Poziv je počeo veoma slično
onom o "Superoluji":

"Imam Leov sledeći film."

To nije deo koji je zanimljiv.

Zanimljivo je bilo
kako se taj poziv završio.

Jer mi je taj agent potom rekao, citiram:

"Nemoj nikome da kažeš,
ali znam iz prve ruke

da će ovo biti scenario Broj jedan
na Crnoj listi sledeće godine."

(Smeh)

Da.

Malo je reći da sam bio zapanjen.

Evo ga agent koji, koristeći Crnu listu,
ono što sam ja napravio anonimno

i odlučio da ne to ne uradim nikad više,

pokušava da mi "proda" svog klijenta.

Nagovestiti da scenario ima vrednost

samo zato što bi mogao biti na listi
omiljenih scenarija.

Nakon tog poziva, sedeo sam u kancelariji,
zureći kroz prozor,

dok su se u meni smenjivali
osećaj šoka i vrtoglavice.

A potom sam shvatio
da je ovo što sam napravio

imalo mnogo veću vrednost

od toga da meni pronađe dobra scenarija
za čitanje na odmoru.

I tako sam ga ponovio sledeće godine,

a "LA Tajms" je otkrio da sam ja
taj koji je to napravio,

i godine nakon te,

i godine nakon te, napravio sam je
svake godine od 2005.

Rezultati su bili zapanjujući,

jer, ako ostavimo laganje bez pardona po
strani, onaj agent je zapravo bio u pravu.

Ova lista je bila dokaz mnogima
o vrednosti nekog scenarija,

a da sjajan scenario ima veću vrednost

nego što je, ja mislim, mnogo ljudi
prethodno očekivalo.

Ubrzo su pisci, čija su scenarija
bila na toj listi,

počeli da dobijaju poslove,

ta scenarija su počela da se snimaju,

a scenarija koja su bila snimljena

su najčešće bila ona
koja su kršila pretpostavke

o tome šta se prodavalo, a šta ne.

To su bila scenarija kao "Džuno"
i "Mala mis sanšajn"

i "Kraljica" i "Kraljev govor"

i "Pod lupom"

I da, "Milioner iz blata".

Čak i film o šimpanzi Majkla Džeksona
koji tek treba da izađe.

Mislim da je veoma važno
da se zaustavim ovde za trenutak

i kažem da ja nisam zaslužan za uspeh
bilo kog od ovih filmova.

Nisam ih napisao, nisam ih režirao, nisam
ih producirao, nisam radio osvetljenje

nisam spremao, ni posluživao hranu,

a svi znamo koliko je to važno.

Zasluga za te filmove,
zasluga za njihov uspeh,

ide ljudima koji su ih napravili.

Ono što jesam uradio, promenio sam način
na koji su ih ljudi videli.

Sasvim slučajno, pitao sam da li
ustaljena pravila uvek treba primeniti.

Naravno da je bilo filmova na toj listi
koji bi bili snimljeni

i bez Crne liste,

ali je bilo i mnogo onih
koji sasvim sigurno ne bi.

U najmanju ruku, ubrzali smo
produkciju mnogih od njih,

a ja mislim da je to vredno pomena.

Oko 1.000 scenarija
se našlo na Crnoj listi

od njenog začetka 2005.

Oko 325 je snimljeno.

Nominovani su za 300 Oskara,

dobili su ih 50.

Četiri od poslednjih 9 Oskara
za Najbolji film

dobila su scenarija sa Crne liste,

a 10 od poslednjih 20 Oskara za scenarija
su dodeljeni scenarijima sa Crne liste.

Sve u svemu, zaradili su
oko 25 milijardi dolara

u bioskopima širom sveta,

što znači da je stotine miliona ljudi

videlo ove filmove,
kada iz svojih domova dođu

i sednu kraj nekog koga ne poznaju,
a svetla se ugase.

I to da ni ne spomenem sve ono
što dolazi posle bioskopa,

kao npr. DVD, gledanje filmova online
i hajde da budemo iskreni, piraterija.

Pre pet godina
na današnji datum, 15. oktobar,

moj poslovni partner i ja smo se
još više fokusirali na ovu ideju

da talentovani scenaristi nisu bili
tamo gde smo mi očekivali da ih nađemo,

te smo napravili veb sajt koji bi
omogućio bilo kome na planeti,

ko ima scenario na engleskom jeziku,

da otpremi svoj scenario,
da isti bude procenjen

i dostupan hiljadama profesionalaca
iz filmske industrije.

Sa zadovoljstvom mogu da kažem da smo,
za pet godina koliko postoji,

uveliko uspeli da dokažemo poentu.

Na stotine pisaca širom planete
je uspelo da nađe agenta,

da dobije predugovor ili proda scenario.

Njih 7 je čak videlo snimanje svojih
filmova u poslednje 3 godine,

uključujući i film "Slavuj",

priču o psihološkom posustanku
jednog ratnog veterana,

u kom je lice Dejvida Ojelova
jedino na ekranu

tokom svih 90 minuta koliko film traje.

Nominovan je za Zlatni Globus
i dve Emi nagrade.

Takođe je nekako kul
što je više od desetine autora

koji su bili otkriveni na sajtu,

završilo na ovogodišnjoj Listi,

uključujući i dva od poslednja tri
najbolja pisca.

Jednostavno rečeno, ustaljena pravila
o dobrim scenarijima,

gde su bili i gde mogu biti nađeni,

bila su pogrešna.

Ovo se može primetiti jer,
kao što sam rekao ranije,

tokom trijaže pronalaženja filmova
i snimanja istih,

mnogo toga se oslanja
na ustaljena pravila.

A ta ustaljena pravila,

možda, samo možda,

mogu biti pogrešna sa velikim posledicama.

Filmovi o crncima se ne prodaju
dobro sa druge strane okeana.

Akcioni filmovi sa glavnom ženskom
ulogom ne idu dobro,

jer žene sebe vide u muškarcima,
ali muškarci sebe ne vide u ženama.

Da niko ne želi da gleda film o ženi
koja ima više od 40 godina.

Da naši heroji na ekranu moraju da
potpadnu pod veoma usku ideju o lepoti

koju mi smatramo konvencionalnom.

Šta to znači kada su sve te slike
projektovane na 10 metara

i svetla se ugase,

za dete koje liči na mene
u Kolambusu, Džordžiji?

Ili za muslimansku devojčicu
u Kardifu, Velsu?

Ili gej dete u Čenaju?

Šta to znači za to kako mi vidimo sebe

i kako vidimo svet
i to kako svet vidi nas?

Živimo u veoma čudnom vremenu.

I mislim da uglavnom, svi mi živimo
u stanju konstantne trijaže.

Prosto je previše informacija,

previše toga s čim se treba takmičiti.

Te tako po pravilu, imamo tendenciju
da automatski koristimo ustaljena pravila.

I smatram da je važno da sami sebe
stalno pitamo,

koliko je od tih ustaljenih pravila
sve ustaljeno, ali bez logike?

I po kojoj ceni?

Hvala vam.

(Aplauz)