Stariji ljudi su srećniji

U 20. veku dodali smo značajan broj godina našem životnom veku, ali da li je kvalitet života podjednako dobar? Iznenađujuće, jeste! Na TEDxWomen psihološkinja Laura Karstensen prezentuje istraživanje koje pokazuje da kako stare, ljudi postaju srećniji, zadovoljniji i imaju mnogo pozitivniji pogled na svet.

Ljudi žive duže

i društva postaju sve više seda.

Slušate o tome sve vreme.

Čitate o tome u novinama.

Slušate o tome na televiziji.

Ponekad sam zabrinuta,

toliko slušamo o tome

da smo počeli prihvatati duže živote

s dozom samozadovoljstva,

čak spokojstva.

Da ne bude zabune,

duži životi mogu

i ja verujem da hoće

poboljšati kvalitet života

u svim životnim dobima.

Da bismo ovo razmotrili,

dozvolite mi da prikažem širi kontekst.

Za više godina je produženo

trajanje prosečnog života

u 20. veku,

nego tokom svih

prethodnih milenijuma

ljudske evolucije.

U treptaju oka

gotovo smo udvostručili trajanje

životnog veka.

Pa ako vam se čini da niste baš
shvatili sve ovo u vezi sa starenjem,

nemojte se zabrinjavati.

To je sasvim nova stvar.

Stope plodnosti su padale

istovremeno sa

produživanjem prosečnog životnog veka.

Ta piramida

koja je uvek predstavljala
starosnu strukturu populacije,

sa mnogo mladih na dnu

i malim brojem starijih ljudi
na njenom vrhu

koji su uspeli i preživeli do starosti,

promenila je oblik

u pravougaonik.

Ako spadate u one

koji se ježe od statistika populacije,

ovo su podaci koji bi trebalo
da vas naježe.

Zato što to znači

da po prvi put u istoriji čovečanstva,

većina dece rođene

u razvijenom svetu,

ima priliku

da ostari.

Kako se to dogodilo?

Nismo genetički izdržljiviji
od naših predaka

pre 10.000 godina.

Ovo produženje životnog veka

je neverovatan proizvod kulture -

recept sadrži

nauku i tehnologiju,

i rasprostranjene promene u ponašanju

koje su poboljšale zdravlje i blagostanje.

Kroz kulturne promene,

naši preci su

u velikoj meri eliminisali ranu smrt,

te ljudi sada mogu uživati
u životu do kraja.

Postoje problemi povezani sa starenjem -

bolesti, siromaštvo,
gubitak društvenog statusa.

Nije baš vreme za ležanje na lovorikama.

Ipak, što više saznajemo o starenju,

postaje sve jasnije

da je kretanje nizbrdo

vrlo netačan opis.

Starenje donosi neka
izvanredna poboljšanja -

više znanja, stručnost -

i emocionalni aspekti života
se poboljšavaju.

Upravo tako,

stariji ljudi su srećni.

Srećniji su od sredovečnih ljudi,

a sigurno i od mladih.

Studija za studijom

dolazi do istog zaključka.

Centar za kontrolu bolesti
je nedavno sproveo anketu

u kojoj su pitali ispitanike

da li su doživeli značajnu
psihološku uznemirenost

u protekloj nedelji.

Potvrdno je odgovorilo
manje starijih ljudi

nego sredovečnih ispitanika,

i mladih ljudi.

Nedavna Galupova anketa

je pitala učesnike

koliko su stresa, brige i ljutnje

doživeli u proteklom danu.

Stres, briga i ljutnja,

sve to opada sa godinama.

Društveni naučnici ovo nazivaju
paradoksom starenja.

Ipak, ostariti nije lako.

Postavljali smo razna pitanja

da bismo videli možemo li
poništiti ovo saznanje.

Pitali smo da li je moguće

da su trenutne generacije starijih

sada i ranije bile

najbolje generacije.

Odnosno, da mlađi ljudi danas

možda neće osetiti takva poboljšanja

kad oni budu starili.

Pitali smo da li možda

stariji ljudi samo pokušavaju
pozitivnije predstaviti

egzistenciju koja je inače deprimirajuća.

(Smeh)

Što smo više pokušavali
da poništimo ovo saznanje,

nalazili smo sve više dokaza

koji ga potvrđuju.

Pre mnogo godina, sa kolegama
sam pokrenula istraživanje

u kome smo pratili istu grupu ljudi
tokom 10 godina.

Originalni uzorak je bio
između 18 i 94 godine.

Proučavali smo, da li se i kako
njihova emotivna iskustva menjanju

u periodu starenja.

Naši učesnici su nosili
elektronske pejdžere

nedelju dana.

Mi bismo im se nasumice javljali
tokom dana i večeri.

Svaki put kad bismo im se javili

pitali bismo ih nekoliko pitanja -

Na skali od jedan do sedam,
koliko ste trenutno srećni?

Koliko ste trenutno tužni?

Koliko ste trenutno frustrirani? -

kako bismo mogli dobiti osećaj

o vrsti emocija i osećanja koje su imali

u njihovoj svakodnevici.

Koristeći ovo intenzivno istraživanje

na pojedincima,

otkrili smo da nije samo jedna generacija

ta kojoj ide bolje od ostalih,

već su isti pojedinci
tokom vremena postepeno

prijavljivali relativno veće

pozitivno iskustvo.

Vidite ovaj blagi pad

u poodmaklim godinama.

Postoji blagi pad.

Ali ni u jednom momentu se ne vraća

na nivo koji vidimo

u ranoj zrelosti.

Bilo bi suviše pojednostavljeno

reći da su stariji ljudi "srećni."

Oni su u našem istraživanju pozitivniji,

ali su i skloniji nego mlađe osobe

da dožive pomešane emocije -

tugu istovremeno kad doživljavate sreću;

znate, suza u oku

kad se smešite prijatelju.

Drugo istraživanje je pokazalo

da se stariji ljudi nose sa tugom

komotnije.

Lakše prihvataju tugu nego mlađi ljudi.

Pretpostavljamo da bi ovo
moglo pomoći objašnjenju

zašto stariji ljudi bolje od mlađih ljudi

rešavaju žustre emotivne
konflikte i rasprave.

Stariji ljudi mogu sagledati nepravdu

sa saosećanjem,

ali ne i očajanjem.

Ako je sve ostalo jednako,

stariji ljudi usmeravaju
svoje kognitivne resurse,

poput pažnje i pamćenja,

rađe prema pozitivnoj informaciji
nego negativnoj.

Ako pokažemo starijim,
mlađim i sredovečnim ljudima slike,

kao ove koje vidite na ekranu

i kasnije ih pitamo

da se prisete svih slika koje mogu,

stariji ljudi, za razliku od mlađih,

pamte više pozitivnih slika

nego negativnih.

Upitali smo starije i mlađe ljude

da pogledaju lica
u laboratorijskim istraživanjima,

neka koja se mršte, a neka koja se smeju.

Stariji ljudi gledaju
prema nasmešenim licima

i sklanjaju pogled
sa namrštenih, ljutih lica.

U svakodnevnom životu,

ovo se odražava kroz više radosti

i zadovoljstva.

Kao društveni naučnici,
nastavljamo da ispitujemo

moguće alternative.

Rekli smo, stariji ljudi možda

govore o više pozitivnih emocija

zato što su kognitivno oštećeni.

(Smeh)

Rekli smo, da nisu moža

te pozitivne emocije samo jednostavnije
za obradu nego negativne emocije,

pa se prebacujete na pozitivne emocije?

Možda su nervni centri u našem mozgu

oštećeni tako

da više ne možemo
da obrađujemo negativne emocije.

To ipak nije u pitanju.

Većina mentalno jakih starijih osoba

su oni koji najčešće pokazuju
ovaj efekat pozitivnosti.

U uslovima gde je to zaista važno,

stariji ljudi obrađuju
negativnu informaciju

podjednako dobro
kao i pozitivnu informaciju.

Kako je to moguće?

U našem istraživanju,

otkrili smo da su te promene

bitno utemeljene

u jedinstvenoj ljudskoj sposobnosti
da posmatra vreme -

ne samo kao vreme na satu i kalendaru,

već kao vreme života.

I ako postoji paradoks starenja,

to je da saznanje da nećemo živeti zauvek

menja naš pogled na svet

u pozitivnom smislu.

Kad su vremenski okviri dugi i nejasni,

kao što obično i jesu u mladosti,

ljudi se stalno pripremaju,

pokušavaju da upiju
sve informacije koje mogu

rizikuju, istražuju.

Možemo provoditi vreme
sa ljudima koji nam se ni ne sviđaju,

jer je to na neki način zanimljivo.

Možemo naučiti nešto neočekivano.

(Smeh)

Idemo na sastanke na slepo.

(Smeh)

Znate, na kraju krajeva,

ako ne uspe, uvek postoji sutra.

Ljudi iznad 50.

ne idu na sastanke ne slepo.

(Smeh)

Kako starimo,

naši vremenski okviri se smanjuju

i naši ciljevi se menjaju.

Kad uvidimo da nemamo sve vreme sveta,

jasnije vidimo svoje prioritete.

Manje marimo za trivijalne stvari.

Uživamo u životu.

Zahvalniji smo,

pomirljiviji.

Ulažemo u emotivno važnije delove života,

i život postaje bolji,

pa smo iz dana u dan srećniji.

Ali ta ista promena perspektive

čini nas manje tolerantnim nego ikad

prema nepravdi.

Do 2015.

u SAD-u će biti više ljudi

koji su stariji od 60 godina,

nego onih ispod 15 godina.

Šta će se dogoditi sa društvima

koja su prepuna starijih ljudi?

Brojevi neće odrediti ishod.

Kultura hoće.

Ako uložimo u nauku i tehnologiju,

te pronađemo rešenja za stvarne probleme

sa kojima se stariji ljudi suočavaju

i usredsredimo se

na stvarne snage

starijih ljudi,

onda dodate godine života

mogu dramatično poboljšati kvalitet života

za sva životna doba.

Društva sa milionima

talentovanih, emotivno stabilnih građana

koji su zdraviji i školovaniji

od bilo koje generacije pre njih,

koji su potkovani znanjem

o praktičnim stvarima života

i motivisani

da reše velike stvari,

mogu biti bolja društva

nego ikada.

Moj otac, koji ima 92 godine voli da kaže:

"Prestanimo pričati samo

o tome kako spasiti starce

i počnimo da pričamo o tome

kako da oni spasu sve nas."

Hvala vam.

(Aplauz)