Како претворити градове који тону у пејзаже који се боре против поплава

Од Лондона до Токија, градови тону због климатских промена, а наша модерна бетонска инфраструктура нас чини још рањивијим на озбиљне поплаве, каже пејзажни архитекта и члан програма TED Fellows, Котчакорн Вораком. Али шта ако бисмо дизајнирали градове да помогну у борби против поплава? У овом инспиративном говору, Вораком показује како је развила огроман парк у Бангкоку који може да задржи скоро четири милиона литара кишнице, и тиме позива на више решења за климатске промене која поново повезују градове са природом.

У овом тренутку,

са сваким нашим удахом,

тону велики градови
на делтама широм света,

укључујући Њујорк, Лондон, Токио,
Шангај, Њу Орлеанс,

као и мој град, Бангкок.

Ово је уобичајена слика
последица климатских промена.

Ово је моја.

Ништа посебно, само крокодил на улици.

(Смех)

Ово је директна последица
климатских промена:

градови који тону.

Овде можете видети урбанизацију Бангкока,

како се шири у свим правцима,

премештајући се са порозног
и плодног земљишта -

земљишта које може да дише и упија воду -

у бетонску џунглу.

Овако изгледају одређени делови града
након 30 минута кише.

А сваки пут када киша пада,

пожелим да ми се ауто претвори у брод.

Земљиште нема места за воду.

Премашило је свој капацитет упијања.

Реалност метрополске регије Бангкока

јесте град са 15 милиона људи

који живе, раде и путују

на блатњавој речној делти
која се стално помера.

Бангкок годишње тоне
више од једног центиметра,

што је четири пута брже
од предвиђене стопе раста нивоа мора.

Дакле, могли бисмо бити
испод нивоа мора до 2030,

што ће доћи пребрзо.

Није случајност што сам ја,
као пејзажни архитекта, сада овде.

Као дете, одрасла сам
у једној од кућа у низу

поред прометног пута,
увек пуног саобраћаја.

Испред моје куће
налазио се избетонирани паркинг

који је био моје игралиште.

Једина жива створења на која бих наишла

и са којима би ми било забавно,

биле су лукаве малецне биљке
које су покушавале да расту кроз пукотину

у бетонском тротоару.

Омиљена игра са пријатељима

била је да копамо све већу
и већу рупу у тој пукотини

како би биљчице могле да расту -

да излазе све више и више.

И да, пејзажна архитектура
ми пружа прилику

да наставим да испуњавам
своју амбицију за копањем -

(Смех)

да поново повежем
избетонирано земљиште са природом.

Раније, Тајланђани - мој народ -

били смо прилагођени циклусу
кишних и сушних сезона,

могли сте нас назвати амфибијама.

(Смех)

Живели смо и на копну и на води.

Били смо прилагођени на оба.

И плављење је био радостан догађај,
када је вода плодила наше земљиште.

Али сада, плављење подразумева

катастрофу.

Године 2011,

Тајланд је погодила најразорнија

и најскупља поплава у његовој историји.

Поплава је централни Тајланд
претворила у једно огромно језеро.

На средини слике,
може се видети размера поплаве,

у односу на Бангкок,
уоквиреним жутом бојом.

Вода је надолазила са севера,

и преплавила неколико провинција.

Милиони људи,

укључујући мене и моју породицу,

били су приморани да се иселе
и остали су без домова.

Неки су морали да побегну из града.

Многи су били преплашени губитка
својих домова и ствари,

па су остали да живе
у поплављеним пределима,

без струје и чисте воде.

Мени ова поплава јасно показује

да нас је наша модерна инфраструктура,

а посебно наша замисао
о борби против поплава бетоном,

учинила изузетно рањивима
пред климатском непредвидивошћу.

Међутим, усред ове катастрофе,

ја сам пронашла свој позив.

Не могу само да седим и чекам
док мој град наставља да тоне.

Била сам потребна граду,

и могла сам да решим проблем.

Пре шест година,

започела сам свој пројекат.

Мој тим и ја победили смо на такмичењу

за дизајн Стогодишњег пaрка
Универзитета Чулалонгкорн.

Ово је била велика и храбра мисија

првог универзитета на Тајланду

поводом прославе
стогодишњице свог постојања,

када ће граду поклонити део земље
који ће служити као јавни парк.

Имати парк звучи нормално
за многе друге градове,

али не у Бангкоку,

који има најмање јавних
зелених површина по глави становника

међу мегаградовима у Азији.

Из нашег пројекта настао је
први нови јавни парк

током скоро 30 година.

Парк од 11 јутара -

велики зелени процеп у срцу Бангкока -

отворио се прошле године.

(Аплауз и овације)

Хвала вам.

(Аплауз)

Током четири године,
прошли смо безброј састанака

никада не одустајући од убеђивања људи

да овај парк неће бити
само за украс и рекреацију:

он мора да помогне граду
да се избори са проблемом воде,

мора да помогне граду
да се супротстави климатским променама.

Ево како то функционише.

Бангкок је раван град,

па смо искористили моћ гравитације
тако што смо нагнули цео парк,

како би сакупио сваку кап кише.

Сила гравитације утиче
на отицање воде од највише

до најниже тачке.

Овај парк има три главна елемента
који функционишу као један систем.

Први - зелени кров.

Ово је највећи зелени кров на Тајланду,

са резервоарима за кишницу
и музејом испод.

За време сушне сезоне,

сакупљена кишница може се користити
за наводњавање парка чак месец дана.

Вода са зеленог крова
даље отиче кроз својеврсне мочваре

са локалним воденим биљкама
које помажу у филтрирању

и прочишћавању воде.

А на нижем крају,

налази се језеро за ретенцију
које сакупља сву ту воду.

На овом језеру постоје педалине.

Људи могу да окрећу педале
и тако помогну у прочишћавању воде.

Њихово вежбање постаје активни део
воденог система парка.

Када вам живот да поплаву,

ви се забавите водом.

(Смех)

Стогодишњи парк даје простор
за људе и воду,

што је управо оно што је нама
и нашим градовима потребно.

Ово је амфибијски дизајн.

Овај парк не постоји
да бисмо се отарасили поплава.

Он постоји како бисмо пронашли начин
како да живимо са њима.

У овом парку, ниједна кап кише
није протраћена.

Парк може да сакупи
скоро 4 милиона литара воде.

(Аплауз)

Хвала вам.

(Аплауз)

Сваки пројекат за мене представља прилику

да направимо још зелених процепа
у овој бетонској џунгли

користећи пејзажну архитектуру као решење.

На пример, претварање
бетонског крова у урбану фарму,

која ће упијати кишу,

смањити број урбаних острва топлоте

и узгајати храну усред града;

поново употребити
напуштене бетонске конструкције

и од њих направити зелени мост за пешаке;

направити још један парк
отпоран на поплаве

на Универзитету Тамасат,

чиме је скоро довршен

до сада највећи зелени кров
на студентском насељу

у југоисточној Азији.

Велике поплаве су наша нова реалност,

што ставља регију југоисточне Азије -

регију са највећом дужином обале -

у огромну опасност.

Прављење парка је само једно решење.

Свест о климатским променама
подразумева да ми,

људи из свих професија,

све више и више имамо обавезу
да разумемо климатски ризик

и приложимо све што радимо
као део решења.

Зато што, ако наши градови
наставе овом путањом,

сличне кататрофе ће се догађати изнова

и изнова.

Проналазећи решења за градове који тону

је учинити немогуће

могућим.

И зато,

желела бих да са вама поделим једну реч
која ми је увек у глави,

а то је „tangjai“.

Буквалан превод „tang“
значи „чврсто стајати“,

а „jai“ значи „срце“.

Одлучно усмерите срце ка свом циљу.

На тајландском, када сте одлучни
да урадите нешто,

ви ставите tangjai испред свог рада,

да би све што радите било из срца.

Без обзира на тежину пута,

величину процепа,

ви морате догурати до вашег циља,

јер ту лежи ваше срце.

Да, Тајланд је дом.

Ова земља је мој једини дом,

и ту лежи моје срце.

Где лежи ваше?

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала вам.

Kòp kun ka.

(Аплауз и овације)