Dajte ovamo ženske superheroje!

Zašto je tako teško naći stvari za ženske superheroje? U ovom strastvenom, blistavom govoru, proučavalac studija medija (i otac devojčice opsednute „Ratovima zvezda“), Kristofer Bel govori o alarmirajućem nedostatku ženskih superheroja među igračkama i proizvodima namenjenim deci i kako to utiče na znanje koje deci prenosimo o svetu.

Najviše vremena provodim

misleći o devojčicama,

a u našem društvu je pomalo čudno
kad to kaže odrastao čovek.

Ipak, radim to. Najviše vremena
provodim misleći o devojčicama,

i mislim da je to zato
što i sam imam jednu.

Ovo je moja devojčica
i mislim da bi vam se stvarno dopala.

Pametna je i duhovita,

dobra prema ljudima i dobar prijatelj.

Međutim, kad pričam o svojoj kćeri,

reč koju vidim
da najviše koristim je „atleta“.

Moje dete je atletičarka.

Snažna je i brza,

ima sjajnu ravnotežu
i dobro kontroliše telo.

Ona je trostruki državni šampion,
tri puta zaredom u šaolin kempu.

Sa devet godina, ona je već
na pola puta do crnog pojasa.

Moja ćerka je atletičarka.

Kada čovek visok skoro 2 m
i težak 120 kg stane pred vas

i kaže da mu je ćerka atletičarka,

pomislili biste
da je to odraz njega samog.

Nije.

(Smeh.)

Moja žena je u srednjoj školi
dva puta igrala fudbal u državnoj ligi

i dva puta odbojku,

a ja sam igrao „Tamnice i zmajeve“.

I baš zato,

iako je moja ćerka atletičarka,

ona je isto tako i veliki čudak,
što ja volim kod nje.

Ona šeta po kući u ognjenom plaštu

koji je sama napravila.

Ona sedi na Gvozdenom prestolu -

(Smeh)

iako nikad nije gledala „Igru prestola“,

pre svega zato što mi nismo
najgori roditelji ikada.

Međutim, ona zna da postoji neko
koga zovu Majka zmajeva,

i ona sebe zove tako i uživa u tome.

Ona je i veliki fan stripova.

Upravo sad,
njen omiljeni junak je Grut.

Ona voli Gruta.

Ona obožava Neverovatnog Hulka.

Međutim, ono što moja ćerka
najviše voli, što joj je u srcu

su „Ratovi zvezda“.

Moje dete je Džedaj.

Mada, nekad je i Sit,

što je izbor koji ja poštujem.

(Smeh)

Međutim, moram da postavim jedno pitanje.

Zašto svaki put kad se moja ćerka preruši,

bilo u Gruta ili Neverovatnog Hulka,

ili Obi-Van Kenobija ili Darta Mola,

zašto je svaki junak
u koga se preruši - dečak?

I gde su svi ženski superheroji?

To i nije pravo pitanje,

jer ima mnogo ženskih superheroja.

Moje pravo pitanje je gde su stvari
za ženske superheroje.

Gde su kostimi? Gde su igračke?

Jer svaki dan, kada se moja ćerka
igra, kada se prerušava,

ona uči stvari

kroz proces koji u mom poslu
profesora studija medija

zovemo javnom pedagogijom.

Tačnije, to je način kako se društva
uče raznim ideologijama.

Kako ste naučili šta znači
biti čovek ili žena,

šta znači lepo se ponašati u javnosti,

šta znači biti patriota
i imati lepe manire.

Sve su to temeljni socijalni odnosi
koji nas grade kao ljude.

To je, ukratko, način na koji učimo
ono što znamo o drugim ljudima

i o svetu.

Međutim, mi živimo u društvu
koje je 100 posto medijski zasićeno.

To znači da je baš svaki aspekt
vašeg ljudskog postojanja,

pored vaših osnovnih telesnih funkcija,

na neki način dotaknut medijima.

Od auta koji vozite,
preko hrane koju jedete,

odeće koju nosite,

načina na koji gradite svoje odnose,

do samog jezika koji koristite
da biste formirali misao -

sve ovo je na neki način posredovano.

Znači, odgovor u našem društvu

na pitanje kako učimo ono što znamo
o drugim ljudima i o svetu

glasi - uglavnom preko medija.

Pa, ima jedna caka u tome,

jer u našem društvu

mediji nisu samo tehnologije i uređaji
za prenos informacija.

Oni su i korporativni entiteti.

A kad je prenos informacija
vezan za finansijsku dobit,

postoji problem.

Koliki problem?

Razmislite o ovome.

Godine 1983, 90 posto američkih medija
bilo je u posedu 50 kompanija.

Na bilo kom tržištu, 50 kompanija
koje nešto rade znači mnoštvo kompanija.

To je mnoštvo raznih pogleda na svet.

U 2015. godini
taj broj se smanjio na šest,

šest kompanija.

To su „NBC Juniversal Komkast“,
„AOL Tajm Vorner“,

kompanija „Volt Dizni“, „Njuz Kor“,
„Vajakom“ i korporacija CBS.

Ovih šest kompanija proizvodi
9 od svakih 10 filmova koje gledate,

9 od svakih 10 televizijskih emisija,
9 od svakih 10 pesama,

9 od svakih 10 knjiga.

Dakle, moje pitanje za vas je sledeće:

ako šest kompanija kontroliše
90 posto američkih medija,

koliko uticaja mislite da imaju na ono
što možete da gledate svakodnevno?

Jer u studijama medija,

mi često govorimo da nam mediji
ne mogu reći šta da mislimo,

i stvarno ne mogu; užasni su u tome.

Međutim, to i nije njihov posao.

Mediji nam ne govore šta da mislimo.

Mediji nam govore o čemu da mislimo.

Oni kontrolišu konverzaciju,

a sa tom kontrolom,

oni ne moraju da vas nateraju
da mislite ono što oni žele.

Samo će vas naterati da mislite
o stvarima o kojima žele da mislite,

i, još bitnije, da ne mislite
o stvarima o kojima ne žele da mislite.

Oni kontrolišu konverzaciju.

Kako to radi u praksi?

Hajde da pogledamo samo jednu kompaniju.

Uzećemo lak primer.

Popričajmo malo o kompaniji „Volt Dizni“.

Evo zašto uvek biram
kompaniju „Volt Dizni“.

Postoji li makar jedna osoba ovde
koja nikad nije gledala „Diznijev“ film?

Pogledajte. Upravo tako.

„Dizni“ sam izabrao jer ima
ono što zovemo stoprocentnim prodorom

u naše društvo.

Baš svaka osoba je izložena Dizniju,

pa je to za mene zgodan primer.

Od 1937. godine „Dizni“
zarađuje najviše novca

prodajući princeze devojčicama.

Zarađuje ogroman deo svog novca.

Osim, naravno, ako princeza
koja interesuje vašu ćerku,

kao moju, nije ova.

Vidite, 2012. godine,

„Dizni“ je kupio „Lukasfilm“
za četiri milijarde dolara

i „Diznijeve“ prodavnice su smesta
bile preplavljene Hanom Solom

i Obi-Van Kenobijem, Dartom Vejderom,
Lukom Skajvokerom i Jodom,

ali ne i Princezom Lejom.

Zašto?

Zato što ta princeza pravi zbrku
u javnoj pedagogiji za ove princeze.

Dakle „Dizni“ nije stavio robu
za Princezu Leju u prodavnice,

a kad su ljudi otišli tamo i pitali:

„Hej, gde su stvari za Princezu Leju?“

„Dizni“ je odgovorio:

„Nemamo nameru da opskrbimo radnju
robom za Princezu Leju.“

Fanovi su se naljutili i otišli na Tviter
sa haštagom „hoćemo Leju“.

A „Dizni“ je odgovorio:
„Čekajte, nismo tako mislili.

Mislili smo da još nemamo
robu za Princezu Leju,

ali nabavićemo je."

To je bilo 2012. godine,
a sada je 2015. godina,

a ako odete u „Diznijevu“ radnju,
kao ja nedavno,

i potražite stvari za Princezu Leju,

znate li koliko takvih artikala
ima u „Diznijevoj“ prodavnici?

Nijednog, jer „Dizni“ nema nameru
da stavi Princezu Leju u prodavnicu.

I to ne treba da nas iznenadi
jer smo saznali da je to njihova politika

kad su kupili „Marvel“ 2009. godine

za iznos od 4,5 milijardi dolara.

Jer kada zaradite mnogo novca
prodajući princeze devojčicama,

vi nekako poželite
da zaradite i na dečacima.

A šta je bolje prodati dečacima
od superheroja?

Tako je sada „Dizni“ dobio pristup
Kapetanu Americi i Toru,

Neverovatnom Hulku,

a dobili su pristup

čak i grupi superheroja
za koje niko nikad nije čuo.

„Marvel“ je toliko dobro
prodavao superheroje.

Prošle godine, izbacili su film
„Čuvari galaksije“.

To je film koji apsolutno
ne bi trebalo da funkcioniše.

Niko nije znao ko su oni
osim zaluđenika za strip poput mene.

Jedan od likova je drvo koje govori.

Jedan od likova je čovekoliki rakun.

To ne bi trebalo da funkcioniše.

I tako su oni rasturili
sa „Čuvarima galaksije“.

Ova junakinja u sredini zove se Gamora.

Igra je Zoi Saldana,

a snažna je, pametna i brza
i bori se kao nindža,

a igra je prelepa crnkinja,

i moja ćerka se zaljubila u nju.

Tako sam, kao i svaki dobri zaluđeni tata,
otišao da kupim ćerki Gamorine stvari

i kada sam stigao u radnju,
saznao sam nešto vrlo interesantno.

Ako sam hteo da joj kupim
ranac sa Gamorom,

pa, na njemu nije bilo Gamore.

Verovatno je trebalo da ovo reklamiraju
kao „neke“ od čuvara galaksije.

(Smeh)

Ako sam hteo da joj kupim pribor za užinu,
ni tu nje nije bilo,

i ako sam hteo da joj kupim majicu,

ni tu je nije bilo.

Zapravo, ako bih otišao
u radnju, kao tada,

i pogledao displej,

tamo bi stajala sličica Gamore,

ali ako zapravo pogledate robu na polici,

Gamore nema nigde.

Mogao sam da odem na Tviter
i haštagujem „gde je Gamora“,

poput miliona fanova širom sveta,

ali istina je da nisam bio
čak ni iznenađen,

jer znam šta je bilo
kad je „Dizni“ izbacio „Osvetnike“.

A baš ove godine dobili smo
novi film o njima, „Doba Ultrona“,

i bili smo jako uzbuđeni,

jer nije bilo samo jednog
već dva ženska superheroja,

Grimizna Veštica i Crna Udovica.

I bili smo jako uzbuđeni.

Međutim, evo prave istine o tome.

Iako Skarlet Johanson,

jedna od najpopularnijih glumica
u Americi, igra Crnu Udovicu,

a Crna Udovica je zvezda

ne jednog, ne dva,
već pet različitih „Marvelovih“ filmova,

ne postoji nijedan komad robe
za Crnu Udovicu.

Nijedan.

A ako odete u „Diznijevu“ radnju
i potražite kostim Crne Udovice,

ono što ćete naći su
Kapetan Amerika i Neverovatni Hulk.

Naći ćete Ajron Mena i Tora.

Naći ćete čak i Ratnu Mašinu,

koja čak i nije tako dugo na filmu.

Ono što nećete naći je Crna Udovica.

A mogao sam otići na Tviter
i haštagovati, kao mnogi,

„gde je Nataša“,

ali umoran sam od toga.

Umoran sam što moram to da radim.

Po celoj zemlji,

klinci se sada igraju kompletom
„Sajkl Blast Kvendžek“,

gde Kapetan Amerika
izleće na motoru iz aviona u pokretu

i to je stvarno fenomenalno.

Znate koliko fenomenalno?

Toliko da kad se to desilo u filmu,

to je uradila Crna Udovica.

Ne samo da su je izbrisali,

već i zamenili muškim likom.

I čemu nas to uči?

Tokom sledećih pet godina,

„Dizni“, „Braća Vorner“
i gomila filmskih studija

izbaciće preko 30 igranih filmova

o junacima iz stripova,

a od tih 30 igranih filmova,

tačno dva će imati glavne ženske likove.

Dva.

Biće žena i u ostalim filmovima,

ali one će biti pratioci,
potencijalne ljubavnice,

biće članovi timova.

Neće biti glavne junakinje.

I ako ono što učimo, ono što znamo

o drugim ljudima i svetu,
učimo kroz medije,

onda ove kompanije uče
moju ćerku da, čak i ako je snažna

i pametna i brza
i bori se kao nindža,

što sve važi za nju,

to nije bitno.

Nju će ili ignorisati, kao Gamoru,

ili izbrisati i zameniti dečakom,

kao Crnu Udovicu.

A to nije fer.

Nije fer prema njoj,
a ni prema vašim sinovima i kćerima.

Međutim, evo u čemu je stvar -

ja odgajam devojčicu,
a ona je u sebi mala muškarača,

što je, uzgred, užasan naziv za devojčicu.

On zapravo kaže
da te osobine koje vas definišu

zapravo nisu vaše,

već su vam ih samo na kratko
pozajmili dečaci.

Međutim, da li znate koliko patnje
će ona imati u životu

zato što je u sebi mala muškarača?

Nula. Nimalo.

Ljudi će reći da je slatka.

Smatraće je plahovitom,
jer u našem društvu,

davanje takozvanih
muških osobina devojčicama

smatra se nadgradnjom, bonusom.

Ja ne odgajam dečaka, poput Majka.

Majk je dečak iz Floride.

On ima 11 godina i najviše na svetu voli

šou koji se zove „Moj mali poni,
prijateljstvo je čarobno“,

poput miliona druge dece širom Amerike.

Taj šou se prodaje devojčicama
od pet do devet godina,

ali postoje milioni dečaka

i odraslih muškaraca

koji uživaju u „Mom malom poniju,
prijateljstvo je čarobno“.

Oni imaju klub.

Zovu se Broniz,

braća poni, dečaci koji vole ponije.

I ja sam jedan od njih.

I šta Majk i ja

i milioni drugih dečaka i ljudi
učimo iz tog ženskastog,

šonjastog sveta „Mog malog ponija“?

Pa, oni uče da vredno uče,
vredno rade i vredno se zabavljaju,

da izgledaju dobro i osećaju se dobro

i čine dobro,

i ne daj bože da učimo dečake
ovim mlakonjskim konceptima.

Dakle, druga deca iz komšiluka
maltretiraju Majka i tuku ga

i rugaju mu se,

i, u svojoj 11. godini, Majk ode kući

nađe kaiš, obmota ga oko vrata

i obesi se na svom krevetu.

Zato što smo razvili društvo

u kome bi dečak radije bio mrtav
nego da se misli da voli ženske stvari.

I to nije Majkova krivica.
To je naša krivica.

Mi smo ga izneverili.

Izneverili smo svoju decu.

I moramo da za njih radimo bolje.

Moramo prestati da činimo
da se ženski superheroji

pojavljuju samo na roze majicama
koje su namenjene devojčicama.

Moramo da prestanemo.

A kad sam ovo sastavljao,
ljudi su mi rekli:

„Pa, to se nikad neće desiti.“
A ja sam rekao: „Stvarno?“

Jer baš ove godine, „Target“ je najavio

da neće više deliti
radnje igračaka po rodovima.

Pomešaće ih.

Sad, pre nego što nas ruke zabole
od tapšanja „Targeta“ po ramenu,

baš ove nedelje izbacili su majicu

sa jednom od najslavnijih scena
iz „Ratova zvezda: Nova nada“,

gde se Princeza Leja suprotstavlja
Mračnom Gospodaru Sita,

odštampanoj na majici,

na kojoj je Princezu
misteriozno zamenio Luk.

Zato nemojmo da se mnogo
tapšemo po ramenima.

Isto tako, baš ove nedelje,

„Dizni“ je najavio da neće više deliti
kostime za Noć veštica na muške i ženske,

zbog čega im kažem: „Hvala, Dizni,

ali jedini kostimi koje pravite
su za muške superheroje,

pa da li je stvarno važno
ko će ih nositi?“

Baš ove nedelje, „Matel“,
koji pravi Barbiku,

najavio je da će izbaciti seriju
superheroina DC.

Zanimljivo je da su pričali s devojčicama

i pitali ih šta one žele
da vide na lutkama,

i, sad vidite da lutke imaju kolena

i laktove koji se savijaju da bi mogle
da rade ono što mogu superheroji.

I, molim vas, kupite ih.

I nemojte ih samo kupiti vašim ćerkama;

kupite ih i vašim sinovima,

jer važno je da se dečaci
igraju ženskih superheroja

baš kao što se moja ćerka igra
muških superheroja.

Zapravo, ono što bih voleo

je svet u kojem svaka osoba
koja ide u radnju

pođe sa malim nacrtom u glavi

da li treba ili ne treba da kupi
igračku za dečaka ili devojčicu,

a to je zaista jednostavan nacrt
jer na njemu stoji samo jedno pitanje,

a to je: „Da li se ova igračka
upravlja vašim genitalijama?“

(Smeh)

Ako je odgovor da,

onda to nije igračka za decu.

(Smeh)

A ako je odgovor ne,

onda jeste za dečake i devojčice.

Stvarno je jednostavno.

Jer danas govorimo o budućnosti
budućnosti, a u mojoj budućnosti,

dečaci i devojčice su jednako poštovani,

jednako cenjeni i, najvažnije od svega,
jednako predstavljeni.

Hvala vam.

(Aplauz)