Економска неправда пластике | Вен Џоунс (Van Jones) | TEDxGreatPacificGarbagePatch

Вен Џоунс излаже случај против загађења пластиком из перспективе социјалне правде. Јер, како он показује, пластично ђубре „прво и најјаче“ погађа сиромашне људе и сиромашне земље, са последицама које сви делимо без обзира на то где живимо и колико зарађујемо. Он нуди неколико моћних идеја које нам могу помоћи да повратимо нашу планету коју смо употребили и бацили.

Та-да!

(Смех)

Част ми је што сам овде

и почаствован сам
што ћу говорити о овој теми,

која је, по мом мишљењу
од велике важности.

Доста смо говорили

о грозним утицајима пластике

на планету и остале врсте,

али пластика погађа и људе,

нарочито оне сиромашне.

Када се ради о производњи пластике,

њеној употреби, као и одстрањивању,

сиромашни људи су ти

који имају мету на челима.

Људи су се веома узнемирили

када се догодило БП изливање нафте,
и то из врло добрих разлога.

Људи су мислили, „О, боже.

Ово је грозно, ово је нафта.
Она је у води.

Уништиће тамошње животне системе.

Повредиће људе.

Страшно је то што ће излив нафте
повредити људе у заливу.“

Оно о чему људи не размишљају је,

шта ако је нафта успешно стигла до обале?

Шта ако је нафта стигла
тамо где је покушавала?

Не само што би била спаљена у моторима

и додата у глобално загревање,

већ постоји и место
које се зове „сокак рака“,

а разлог том имену је

зато што петрохемијска индустрија

узима ту нафту и претвара је у пластику

и током тог процеса убија људе.

Скраћује животе људи
који живе тамо у заливу.

Дакле, нафта и петрохемикалије
нису само проблем када имамо изливање,

већ су и проблем када га нема.

Оно што не схватамо тако често

је цена коју сиромашни људи плаћају

да бисмо ми имали
неке краткотрајне производе.

Друга ствар коју не схватамо често је

да сиромашни људи
не пате само у месту производње.

Они такође пате

на месту употребе.

Они од нас који зарађују одређена примања

имају нешто што се зове избор.

Разлог због кога желите
много да радите и имате посао

уместо да будете сиромашни и шворц,

је да бисте имали изборе,
економске изборе.

Ми заправо добијемо шансу да одаберемо

да не користимо производе

који имају опасну,
отровну пластику у себи.

Остали људи који су сиромашни
немају те изборе.

Људи са ниским примањима су често они

који купују производе

који у себи имају опасне хемикалије
и које онда користе њихова деца.

То су људи који на крају

уносе несразмерне количине

ове отровне пластике.

А људи кажу: “Па, нека само купе
другачији производ.“

Па, проблем када сте сиромашни
је што немате те изборе.

Обично морате да купите
најјефтиније производе.

А они су често и најопаснији.

И као да то није довољно лоше,

да није само производња
пластике та која изазива

рак код људи на местима
као што су „сокак рака“, скраћује им живот

и наноси штету сиромашној деци
при крајњој употреби,

када се баци,

још једном, сиромашни људи су ти

који сносе терет.

Често мислимо да радимо добру ствар.

Седите у својој канцеларији

и пијете вашу флаширану воду, или шта већ,

и у себи мислите: „Еј, ово ћу да бацим.

Не, бићу пажљив.

Ставићу је у плаву канту.“

Мислите: „Ја ћу своју
да ставим у плаву канту.“

А онда погледате у колегу и кажете:

„Па, кретену.

Ти си своју ставио у белу канту.“

То користимо као морални изговор.

Осећамо се добро.

Па, можда сам само ја у питању.

Ти се не осећаш тако, већ ја.

И тако имамо ту врсту моралног момента
када се добро осећамо.

Али када бисмо могли
да пратимо ту флашицу

на свом путовању,

били бисмо шокирани
да откријемо да ће, пречесто,

та флашица бити стављена на брод.

Отићи ће преко океана

о нечијем трошку.

И завршиће у некој земљи
у развоју - често у Кини.

Мислим да у нашим мислима замишљамо
да ће неко да узме ту флашицу

и да каже: „О, флашице.

Толико смо срећни што те видимо, флашице.“

(Смех)

„Толико си добро служила.“

Онда флашицу измасирају,

и дају јој медаљу.

И питају је: „Шта би сада
волела да радиш?“

А флашица каже, „Е па, не знам баш.“

Али то није оно што се стварно дешава.

Та флаша заврши спаљена.

Рециклирање пластике
у многим земљама у развоју

значи њено паљење,

сагоревање пластике,

које испушта невероватне
токсичне хемикалије

и, опет, убија људе.

И тако је сиромашним људима

који праве ове производе

у петрохемијским центрима
као што је „сокак рака“;

сиромашним људима који користе
ове производе у несразмерним количинама;

чак и људима на самом крају
линије рециклирања

живот скраћен,

и сви су увелико оштећени

овом зависношћу коју имамо
од једнократних производа.

Сада мислите - знам како се осећате -

себи кажете: „То је стварно грозно

за те сиромашне људе.

То је грозно, јадни ти људи.

Надам се да ће неко урадити
нешто да им помогне.“

Али оно што не разумемо је -

ево нас овде у Лос Анђелесу.

Много смо напорно радили
да бисмо смањили количину смога

који је овде постојао.

Али чик погодите?

Пошто у Азији сада имају
толико прљаве производње,

зато што закони за заштиту животне средине

тренутно не штите људе Азије,

скоро сав чист ваздух који смо добили

и смањење токсичности у ваздуху

које смо постигли овде у Калифорнији

су избрисани прљавим ваздухом
који долази из Азије.

Дакле, сви смо погођени. Сви трпимо.

Само су сиромашни људи
погођени први и у највећој мери.

Али прљава производња, сагоревање токсина,

недостатак стандарда
за животну средину у Азији

заправо стварају толико прљавог загађења,

да оно долази преко океана и брише
наше добитке, овде у Калифорнији.

Вратили смо се тамо
где смо били седамдесетих.

Налазимо се на једној планети

и морамо да будемо у могућности
да допремо до сржи ових проблема.

Корен овог проблема је, по мом мишљењу,

сама идеја о томе да се нешто може бацити.

Видите, ако разумете везу

између онога што радимо

да бисмо затровали и загадили планету

и онога што радимо сиромашним људима,

стижете на једну веома забрињавајућу,

али исто тако и веома корисну мисао:

да бисмо загадили планету,

морамо да загадимо људе.

Али ако створимо свет
у коме не загађујемо људе,

нећемо моћи да загадимо ни планету.

Тренутно се налазимо на месту

где постоји обједињавање
социјалне правде као идеје

и екологије као идеје;

сада коначно можемо да видимо

да су они заиста, напослетку, једна идеја.

А то је идеја да ништа не можемо бацити.

Немамо ресурсе кратког употребног рока.

Немамо природне врсте кратког рока.

А, немамо ни људе кратког рока.

Немамо планету за бацање

и немамо децу за бацање -
све је драгоцено.

И како се сви полако враћамо
том основном појму,

почињу да се јављају нове могућности.

Биомимикрија

је нова,

наука у настајању,

која је постала веома важна
идеја социјалне правде.

Ви, који тек сада учите о овим стварима,

биомимикрија значи

поштовање мудрости свих врста.

Демократија,

значи поштовање мудрости
свих људи - и доћи ћемо до тога.

Али биомимкрија значи
поштовати мудрост свих врста.

Испоставља се да смо ми
веома паметна врста.

Због овог великог кортекса
или чега већ, веома смо поносни.

Али ако желимо да направимо нешто чврсто,

онда се сетимо: „Знам да ћу
направити нешто чврсто.

Узећу усисиваче и пећнице

и извући ћу ствари из земље

и загрејати их и отровати и загађивати,

али направио сам ову чврсту ствар.

Баш сам паметан.“

А када погледате око себе,
све што видите је разарање.

Али, знате шта?

Ви сте паметни,
али не толико колико и шкољка.

Њен оклоп је тврд.

Нема вакума, нема пећница,

нема отрова, нема загађења.

Испоставља се да су остале врсте

одавно откриле како да створе
много ствари које су нама потребне

користећи биолошке процесе
које природа зна добро да користи.

Са том идејом биомимикрије,

научници су коначно схватили

да имамо толико тога
да научимо од осталих врста -

не мислим да узмемо миша

па да га напунимо стварима.

Не мислим на тај начин -
да малтретирамо мале врсте -

већ мислим да их поштујемо,
да поштујемо оно што су постигли.

То је биомимикрија

која отвара врата

ка производњи без имало отпада,

производњи са нула загађења;

са њом бисмо заправо имали

висок квалитет живота,
високи животни стандард

без загађивања планете.

Та идеја биомимикрије -

поштовање мудрости свих врста

у комбинацији са идејом

демократије и социјалне правде,

поштовањем мудрости и вредности свих људи,

би нам обезбедила другачије друштво.

Имали бисмо другачију економију.

Имали бисмо еколошко друштво

на које би доктор Кинг био поносан.

То би требало да буде наш циљ.

Начин да тамо стигнемо је да први признамо

да идеја једнократне употребе

не само да штети

врстама о којима смо говорили,

већ и корумпира наше само друштво.

Толико смо поносни
што живимо овде у Калифорнији.

Управо смо гласали и сви су рекли:

„Е па, не у нашој држави.

Не знам шта оне остале државе раде.“

(Смех)

Толико смо поносни.

И ја сам поносан.

Али у Калифорнији,

иако смо светски лидери
у неким еколошким стварима,

такође смо, нажалост, светски лидери

у неким криминалним стварима.

Калифорнија има једну од највиших стопа
у слању људи у затвор

од свих 50 држава.

Тренутно имамо морални изазов.

Стало нам је да спасимо

неке мртве материјале са отпада,

али некада нам није толико стало

да спасимо жива бића, људе.

Рекао бих да живимо у држави

са 5% светске популације,

и 25% производње гасова
са ефектом стаклене баште,

али исто тако и са 25%
светских затвореника.

Сваки четврти затвореник у свету

је затворен управо овде, у САД-у.

То се поклапа са идејом

да је бацање нешто у шта верујемо.

Ипак,

тај покрет још увек

мора да шири своје присталице,

мора да расте,

да би стигао изван нашег
природног прага удобности;

један од изазова за успех овог покрета,

за циљ да се отарасимо пластике
и помогнемо преокрету економије

је да људи на њега гледају са сумњом.

Питају следеће питање:

„Како то да су ови људи
толико страствени?“

Сиромашна особа, особа са ниским
примањима, неко из „сокака рака“,

неко у Ватсу,

неко у Харлему,
неко у индијанском резервату

може себи рећи, и то са пуним правом:

„Како то да су ови људи толико страствени

у своме циљу

да пластична флаша

добије другу животну шансу,

или да алуминијумска лименка
добије другу шансу,

а ипак, када је моје дете у невољи

и оде у затвор,

оно не добије другу шансу?“

Како овај покрет
може бити толико страствен

када говори да не морамо да бацамо ствари,
да не бацамо мртве материјале,

а да ипак прихватају

одбачене животе и одбачене заједнице
као што је „сокак рака“?

Тако сада имамо шансу

да будемо искрено поносни на овај покрет.

Третирање оваквих тема

нам даје додатну снагу

да допремо до осталих покрета

и постанемо отворенији и да растемо.

И коначно можемо да се ослободимо
те луде дилеме у којој смо били.

Ви сте већином добри људи меког срца.

Када сте били млађи,
било вам је стало до целог света,

и у једном тренутку неко је рекао
да морате да одаберете неку ствар,

морали сте да усмерите
љубав само на једну ствар.

Не можете волети цео свет -

морате да радите на дрвећу,

или морате да радите на имиграцији.

Морате да га сузите
да би било само о једној ствари.

И заиста, рекли су вам:

„Да ли ћеш да грлиш дрво,

или ћеш да грлиш дете? Бирај.

Да ли ћеш да грлиш дрво

или ћеш да грлиш дете. Бирај.“

Па, када почнете да радите
на стварима као што је пластика,

схватате да је читава ствар повезана

и на срећу, већина нас
је благословена што има две руке.

Можемо грлити оба.

Хвала вам пуно.

(Аплауз)