Kako popraviti urušeni obrazovni sistem bez dodatnog novca

Sima Bansal je utabala stazu reforme javnog obrazovanja u 15 000 škola Harajane u Indiji postavljanjem ambicioznog cilja - do 2020. godine, 80 odsto dece treba da ima znanje na nivou razreda. Nastoji da ispuni taj cilj tragajući za reformama koje će funkcionisati u svakoj školi, bez dodatnih sredstava. Bansal i njen tim su naišli na uspeh koristeći kreativne, jednostavne tehnike kao što je komuniciranje sa nastavnicima pomoću grupnih dopisivanja, a one su već merljivo poboljšale učenje i angažovanje u školama Harajane.

Svi imamo svoje predrasude.

Na primer, neki od nas
skloni su da pomisle

da je veoma teško transformisati
neuspešne vladine sisteme.

Kada pomislimo na vladine sisteme,

skloni smo da pomislimo da su arhaični,
sa ustaljenim navikama

i možda da je vođstvo
jednostavno previše birokratsko

da bi moglo da promeni stvari.

Pa, danas želim da osporim tu teoriju.

Želim da vam ispričam priču
o veoma velikom vladinom sistemu

koji ne samo da je stupio
na stazu reformi,

već je takođe pokazao
prilično spektakularne rezultate

za manje od tri godine.

Ovako izgleda učionica
u državnoj školi u Indiji.

Postoji milion takvih škola u Indiji.

Čak i za mene, koja živim
u Indiji celog života,

ulaženje u jednu od takvih škola
prilično je uznemirujuće.

Do trenutka kada deca napune 11 godina,

50 posto njih je toliko zaostalo
u svom obrazovanju

da nemaju nade da će to nadoknaditi.

Jedanaestogodišnjaci ne mogu
da vrše prosto sabiranje,

ne mogu da konstruišu
gramatički ispravnu rečenicu.

To su stvari koje bismo vi i ja
očekivali da dete od osam godina

može da uradi.

Do trenutka kada deca
napune 13 ili 14 godina,

obično napuste školu.

U Indiji, državne škole
ne samo da nude besplatno obrazovanje,

već nude i besplatne udžbenike,
besplatne radne sveske, besplatne obroke,

ponekad čak i školarine u novcu.

Ipak, 40 posto roditelja danas

odlučuje da ispiše svoju decu
iz državnih škola

i plati iz svog džepa
da ih upiše u privatnu školu.

Radi poređenja, u SAD-u,
daleko bogatijoj zemlji,

taj broj je svega 10 procenata.

To znatno svedoči o tome koliko je uništen
državni obrazovni sistem Indije.

U takvoj situaciji sam dobila poziv
u leto 2013. godine

od apsolutno brilijantne dame
po imenu Surina Radžan.

Ona je u to vreme bila rukovodilac
Odeljenja školskog obrazovanja

u državi pod imenom Harajana u Indiji.

Rekla nam je: „Vidite,
predvodim ovo odeljenje

poslednje dve godine.

Probala sam veliki broj stvari
i ništa ne deluje.

Možete li nekako da pomognete?“

Dozvolite da vam malo opišem Harajanu.

Harajana je država
koja ima 30 miliona ljudi.

Ima 15 000 državnih škola

i preko 2 miliona dece
u tim državnim školama.

Tako sam u suštini,
tim telefonskim razgovorom,

obećala da ću pomoći državi i sistemu
velikim kao Peru ili Kanada

da se transformiše.

Dok sam počinjala ovaj projekat,
bila sam bolno svesna dve stvari.

Prvo, da nikada ranije nisam radila
ništa slično ovome.

Kao drugo, mnogi drugi jesu,
ali možda bez naročitog uspeha.

Dok smo moje kolege i ja
pregledali širom zemlje

i širom sveta,

nismo mogli naći drugi primer

koji bismo mogli samo preuzeti
i ponoviti u Harajani.

Znali smo da moramo
sami da utremo svoj put.

No, kako bilo, uskočili smo u to
i kako smo uskočili,

najrazličitije ideje
počele su da nam se javljaju.

Ljudi bi rekli: „Hajde da promenimo
način na koji regrutujemo nastavnike,

hajde da zaposlimo nove direktore,

obučimo ih i pošaljemo ih
na međunarodna obrazovna putovanja,

hajde da donesemo tehnologiju u učionice.“

Do kraja prve nedelje,
imali smo 50 ideja na stolu,

sve su bile sjajne i delovale ispravno.

Nije bilo šanse da možemo
da primenimo 50 stvari.

Zato sam rekla: „Čekajte, stanite.

Hajde da najpre makar odlučimo
šta pokušavamo da postignemo.“

Uz mnogo povuci-potegni i rasprava,

Harajana je postavila cilj
koji je glasio: do 2020. godine,

hoćemo da 80 posto naše dece
ima znanje na nivou razreda.

Pojedinosti cilja ovde nisu bitne,

ali je bitno koliko je cilj precizan,

jer nam je zaista omogućio
da uzmemo sve te ideje

koje su bačene na nas

i da kažemo koje ćemo sprovesti.

Da li ova ideja podržava ovaj cilj?
Ako je tako, hajde da je zadržimo.

Ako ne podržava ili nismo sigurni,
hajde da je stavimo sa strane.

Jednostavno kao što i zvuči, posedovanje
vrlo preciznog direktnog cilja

nam je zaista omogućilo
da budemo vrlo jasni i fokusirani

na našem putu transformacije.

Kada se osvrnemo
na poslednje dve i po godine,

to je bila ogromna pozitivna stvar za nas.

Dakle, imali smo cilj

i sada je trebalo da otkrijemo
šta su problemi, šta ne funkcioniše.

Pre nego što smo otišli u škole,
dosta ljudi nam je reklo

da je kvalitet obrazovanja loš

ili zato što su nastavnici lenji,
ne dolaze u škole,

ili su nesposobni, zapravo ne znaju
kako da podučavaju.

Pa, kada smo otišli u škole,
otkrili smo nešto sasvim drugačije.

Većim delom vremena, većina nastavnika
je zapravo bila u školama.

Kada biste razgovarali sa njima,

shvatili biste da su savršeno sposobni
da podučavaju razrede osnovne škole.

Međutim, nisu podučavali.

Otišla sam u školu

gde su učitelji nadgledali
izgradnju učionice i toaleta.

Otišla sam u drugu školu

gde su dva učitelja
otišla u obližnju banku

da ulože novac od stipendije
na račune dece.

Za vreme ručka, većina učitelja
je provodila celokupno svoje vreme

kuvajući podnevni obrok,
nadgledajući i poslužujući učenike.

Stoga smo pitali učitelje:

„Šta se dešava, zašto ne predajete?“

Oni su rekli: „Ovo se očekuje od nas.

Kada kontrolor dođe da nas obiđe,

ovo su upravo one stvari koje proverava -

da li je napravljen toalet,
da li je serviran obrok.

Kada moj direktor ode na sastanak
u glavnoj ustanovi,

upravo to su stvari
o kojima se diskutuje.“

Vidite, desilo se da se,
tokom protekle dve decenije,

Indija borila sa problemima pristupa,
obezbeđivanja dovoljno škola,

i upisa, dovođenja dece u škole.

Zato je vlada pokrenula
čitavu gomilu programa

koji se bave tim izazovima,

a nastavnici su postali
implicitni izvršioci ovih programa.

Ne eksplicitno, ali implicitno.

A sada je zapravo bilo potrebno
ne da se nastavnici dalje obučavaju

ili da se nadgleda njihovo prisustvo,

već reći im da je najvažnije

da se vrate u učionice i predaju.

Treba ih pratiti,
procenjivati i nagrađivati

u pogledu kvaliteta podučavanja,

a ne vezano za raznorazne druge stvari.

Tako, dok smo prolazili
kroz obrazovni sistem,

dok smo ga dublje proučavali,
otkrili smo nekoliko suštinskih uzroka

koji su određivali i oblikovali način
na koji su se ljudi ponašali u sistemu.

Shvatili smo da,
ako ne promenimo te konkretne stvari,

možemo uraditi gomilu drugih stvari.

Možemo da obučavamo,
možemo doneti tehnologiju u škole,

ali se sistem neće promeniti.

Bavljenje tim suštinskim pitanjima
koja nisu bila očigleda

postalo je ključni deo programa.

Dakle, imali smo cilj
i imali smo probleme,

a bilo je potrebno
da sada razrešimo koja su rešenja.

Očigledno je da nismo hteli
da otkrijemo vruću vodu,

pa smo rekli: „Hajde da vidimo
šta možemo da nađemo.“

Pronašli smo lepe, male pilot eksperimente

širom zemlje i sveta,

male stvari koje su uradili NVO-i
i fondacije.

Međutim, bilo je zanimljivo
da nijedna nije obuhvatala velike razmere.

Sve su bile ograničene
na 50, 100 ili 500 škola,

a ovde smo tražili rešenje
za 15 000 škola.

Zato smo razmotrili razloge;

ako te stvari zaista funkcionišu,
zašto se ne prošire?

Dešava se to da, kada tipičan NVO dođe,

ne samo da donese svoju stručnost,

već donese i dodatne resurse.

Možda će doneti novac,

možda dovedu ljude,

možda donesu tehnologiju.

U 50 ili 100 škola u kojima deluju,

ti dodatni resursi zaista donose promenu.

Međutim, sada zamislite
da rukovodilac ovog NVO-a

ode kod upravnika
Odeljenja za školsko obrazovanje

i kaže: „Hajde da ovo uradimo
za 15 000 škola.“

Gde će taj muškarac ili žena naći novac

da bi povećao opseg na 15 000 škola?

On nema dodatnog novca,

nema resurse.

Samim tim, inovacije se ne proširuju.

Zato smo na početku projekta rekli:

„Šta god da moramo da uradimo
mora da bude prilagodljivo,

mora da deluje u svih 15 000 škola.“

Samim tim, treba da funkcioniše
u okvirima postojećeg budžeta

i resursa koje država zaista ima.

Lakše reći nego učiniti.

(Smeh)

Mislim da je ovo definitivno bio trenutak

kada me je moj tim mrzeo.

Provodili smo mnogo dugih sati
u kancelariji, u kafićima,

ponekad čak i u barovima,

češući se po glavi i govoreći:

„Koja su rešenja,
kako ćemo rešiti ovaj problem?“

Mislim da smo na kraju
pronašli rešenja za mnoge probleme.

Daću vam jedan primer.

U kontekstu efikasnog učenja,

jedna od stvari o kojima ljudi govore
jeste praktično učenje.

Deca ne treba da memorišu
stvari iz knjiga,

već treba da se bave aktivnostima,

a to je mnogo efikasniji način učenja.

To u suštini znači davati stvari učenicima

kao što su kuglice,
štapiči za učenje, računaljke.

Međutim, nismo imali takav budžet
da to možemo da damo

za 15 000 škola, dva miliona dece.

Bilo nam je potrebno drugo rešenje.

Ničeg se nismo mogli setiti.

Jednog dana, jedan od članova
mog tima je otišao u školu

i video nastavnika kako sakuplja
grančice i kamenje iz bašte napolju,

donosi ih u učionicu

i daje ih učenicima.

To je bio veliki „eureka“ momenat za nas.

Dešava se da sada u udžbenicima u Harajani

nakon svakog koncepta imamo mali okvir

u kome su instrukcije
za nastavnike koje kažu:

„Da biste predavali o ovom konceptu,
evo aktivnosti koju možete da uradite.

Uzgred, da biste sproveli ovu aktivnost,

evo stvari koje možete koristiti
iz vašeg neposrednog okruženja,

bilo da je to bašta napolju
ili učionica unutra,

koje se mogu koristiti
kao sredstva za učenje za decu.“

Vidimo kako nastavnici širom Harajane

koriste mnogo inovativnih stvari
da bi mogli da podučavaju učenike.

Na ovaj način, šta god da osmislimo,

u mogućnosti smo to da sprovedemo

u okviru svih 15 000 škola od prvog dana.

Ovo me dovodi do poslednje stavke.

Kako primenjujete nešto
u okviru 15 000 škola

i 100 000 nastavnika?

Odeljenje je nekada imalo proces

koji je veoma zanimljiv.

Volim da ga zovem „lanac nade“.

Napisali bi pismo u glavnoj ustanovi

i poslali ga na sledeći nivo,

a to su okružne kancelarije.

Nadali su se da bi u svakoj
od ovih okružnih kancelarija

činovnik dobio pismo,
otvorio bi ga, pročitao

i zatim ga prosledio na sledeći nivo,

a to su kancelarijski prostori.

Onda biste se nadali da će,
u kancelarijskim prostorijama,

neko drugi dobiti pismo,

otvoriti ga, pročitati i proslediti ga
u nekom trenutku ka 15 000 direktora.

Zatim biste se nadali da su direktori

dobili pismo, primili ga, razumeli

i počeli da sprovode.

Bilo je pomalo smešno.

Znali smo da je tehnologija odgovor,

ali smo takođe znali da većina tih škola

nema kompjuter ili imejl.

Međutim, nastavnici imaju
pametne telefone.

Stalno su na SMS porukama,
na Fejsbuku i Vatsapu.

Tako da su sada u Harajani

svi direktori i nastavnici podeljeni
u stotine grupa na Vatsapu

i svaki put kada nešto treba
da se saopšti,

samo se objavi u svim grupama na Vatsapu.

Širi se kao šumski požar.

Odmah možete proveriti ko je primio,

ko je pročitao.

Nastavnici mogu istog trenutka
da postave pitanja radi razjašnjenja.

Što je zanimljivo,

na ta pitanja ne daju odgovore
samo glavne ustanove.

Drugi nastavnik
iz sasvim drugog dela države

će ustati i dati odgovor.

Svi se ponašaju kao svačija grupa kolega

i stvari se sprovode.

Tako danas, kada odete u školu u Harajani,

stvari izgledaju drugačije.

Nastavnici su se vratili u učionice

i predaju,

često pomoću inovativnih tehnika.

Kada kontrolor dođe da poseti učionicu,

on ili ona ne proverava
samo izgradnju toaleta,

već i kakav je kvalitet predavanja.

Jednom u tromesečju,

procenjuju se ishodi učenja
svih učenika širom zemlje

i nagrađuju se škole kojima dobro ide.

Škole kojima ne ide tako dobro

nađu se u teškim razgovorima.

Naravno, takođe dobiju dodatnu podršku

da bi ubuduće mogle da budu bolje.

U kontekstu obrazovanja,

vrlo je teško brzo videti rezultate.

Kada ljudi govore o promenama
koje su sistematične i velikog obima,

govore o periodima od 7 ili 10 godina,

ali ne i u Harajani.

Poslednjih godinu dana,
sprovedena su tri nezavisna istraživanja

koja su merila ishode učenja kod učenika,

koja ukazuju da se nešto suštinski bitno,

nešto jedinstveno dešava u Harajani.

Nivo učenja kod dece prestao je da opada

i počeo je da raste.

Harajana je jedna
od nekoliko država u zemlji

koja pokazuje napredak,

a svakako pokazuje najbržu stopu napretka.

To su još rani znaci,

ispred je dug put,

ali nam ovo daje mnogo nade
u pogledu budućnosti.

Nedavno sam otišla u jednu školu

i dok sam odlazila,

naletela sam na damu,

zvala se Parvati,

bila je majka deteta

i bila je nasmejana.

Upitala sam: „Zašto se smejete,
šta se dešava?“

A ona je rekla: „Ne znam šta se dešava,

ali ono što znam je da moja deca uče,

zabavljaju se,

i za sada prestajem
sa potragom za privatnom školom

u koju bih ih poslala.“

Vraćam se odakle sam počela.

Mogu li se vladini sistemi transformisati?

Svakako da verujem da mogu.

Mislim da, ako im pružite
odgovarajuća sredstva,

mogu da pomere planine.

Hvala.

(Aplauz)