Govoriti srcem | Marlen Lašet | TEDxTrondheim

O mirisu jezika i tome kako bolesna žaba može da spasi vaš dan.

Marlen je filolog i stručnjak za komunikaciju, sa strašću za pripovedanjem i jezicima.

Na svom ozbiljno razigranom blogu, ona piše o radostima i prendostima multilingvalizma i kulturnim razlikama. Priče na njenom blogu zasnovane su na anegdotama iz njenog života kao poliglote i zasnovane su na lingvističkim i kulturnim saznanjima i iskustvu.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Oko 365 miliona ljudi koristi engleski
kao maternji jezik.

Više od dve milijarde drugih
uče i govore engleski

kao drugi ili treći jezik.

Ukoliko govorite engleski,

razumeće vas skoro 2,5 milijarde ljudi.

Zašto biste naučili
bilo koji drugi strani jezik?

NIje li to uzaludno gubljenje vremena?

Nelsona Mandelu su žestoko kritikovali

crni stanovnici Južnoafričke republike
jer je govorio afrikans.

Odgovorio je:

"Kada čoveku pričaš
na jeziku koji razume,

to ide u njegovu glavu.

Kada mu pričaš na njegovom jeziku,

to ide u njegovo srce."

Evo u čemu je stvar:

ako želite da pridobijete nekoga,

morate se obratiti njihovom srcu.

Pape znaju to.

Jovan Pavle drugi govorio je
tečno oko deset jezika

i desetak drugih
koje je slabije poznavao.

Gde god da je išao, pozdravio bi ljude

sa makar nekoliko rečenica
na njihovom maternjem jeziku;

a to je bio veoma bitan faktor
u njegovoj popularnosti.

Ljudi sa svekrvama iz inostranstva

ili svekrve iz inostranstva
takođe to znaju.

Možda će pričati engleski
sa svojim devojkama,

ali ako žele da budu u dobrim odnosima
sa devojčinom majkom,

mladići su voljni da nauče
najluđe jezike,

uključujući holandski.

(Smeh)

Obično to upali.

Zašto?

Pa, naš maternji jezik
je u potpunosti vezan

za našu ličnost i identitet.

Cela naša lična istorija
duboko je ukorenjena,

utopljena je u naš maternji jezik.

Postoji toliko sećanja i osećanja
vezanih za reči, izraze,

čak i za gramatiku uz koju smo odrasli.

Ako naučite nečiji jezik,

pokazujete da ste zaista zainteresovani

za život, ličnost te osobe.

Koja svekrva ne bi bila polaskana?

Kada čujete svoj jezik,
osećate se povezano.

Kada putujete

i pričate stranim jezikom
danima ili nedeljama,

onog trenutka kada se ukrcate na avion

i kada vas posada pozdravi
na sopstvenom jeziku,

znate da idete kući.

Kada bi maternji jezici imali miris,

mislim da bi mirisali na kolače

i prijatnu pileću supu

i bakin parfem -

možda čak i malo na moljce.

Ovo je možda razlog
zašto izmišljeni jezici,

poput esperanta, nikad nisu zaživeli
u razmeri u kojoj se moglo očekivati.

Koliko god dobro smišljeni,

jednostavni, laki za učenje,

nijedna zemlja nije kao svoj jezik
usvojila neki veštački jezik.

Čak ni kao strani jezik
koji bi se sistematski učio

u velikoj razmeri na duži period vremena,

iako su neki pokušavali.

Ali nekako, uprkos poteškoćama
sa prirodnim jezicima,

poput iritantnih nepravilnosti,

razlike između pisanja i izgovora,

ponekad apsurdne složenosti gramatike -

ali uprkos svemu tome,

radije učimo jezike
koji su organski rasli s ljudima.

Izmišljeni jezici se obraćaju glavi.

Prirodni jezici mirišu na kolače.

Za Nelsona Mandelu, učenje afrikansa
bilo je "upoznavanje svog neprijatelja".

Rekao je: "Morate znati njihov jezik
i njihove strasti

i nade i strahove,
ako želite da ih pobedite."

Uradio je to. Uspelo je.

Ali ne radi se uvek
o neprijateljima, zar ne?

Ovo se može primeniti
na sve ljudske veze.

A ja ću biti poslednja da izjavim
da su svekrve neprijatelji -

po definiciji.

Pre oko sedam ili osam godina,

vozila sam kroz Poljsku sa porodicom.

Prodavnice samo što se nisu zatvorile,
a trebalo je da kupimo hranu.

Konačno smo videli supermarket
sa druge strane ulice.

Jedini način da tamo stignemo na vreme
bio je da napravimo polukružno skretanje.

To sam i uradila.

To je verovatno bilo opasno.

Definitivno je bilo protiv zakona.

Na parkingu, pre nego što sam stigla
čak i da ugasim motor -

čula sam kucanje.

Spustila sam prozor
i pojavila su se dva para očiju.

Svaki par očiju nalazio se na policajcu.

Ne mogu da kažem
da naročito tečno govorim poljski

u najboljem slučaju,

ali mogla sam da održavam
jednostavan razgovor.

Ali u toj situaciji, ipak,
sa krivom savešću,

oči u oči sa dva predstavnika zakona
u uniformama,

svaka smislena poljska reč koju sam znala
prosto je isticala iz mene.

Ali nisam pomislila ni na sekund

da se sa ovom situacijom
nosim na engleskom.

Engleski bi mi verovatno dao
lingvističku prednost,

ali od toga bi policajcima
verovatno bilo neprijatno.

Bila sam odlučna da se držim poljskog.

Kako?

Taj sićušni ugao Poljske u mom mozgu
prosto se ispraznio do kraja,

osim jedne stvari.

Bila je jedna stvar
koju sam tako često ponavljala

da sam mogla da je recitujem u snu.

Bila je to dečja pesmica,

o bolesnoj žabi.

(Smeh)

To sam imala.

Znam da je to bilo bizarno,
ali izbrbljala sam:

(Poljski) "Žabi je bilo loše

pa je otišla do lekara
i rekla da je bolesna.

Doktor stavlja naočari
jer je bio prilično star."

Pogledala sam policajce.

Zurili su u mene.

(Smeh)

Čini mi se kao da se jedan od njih
počešao po glavi.

A onda su se nasmejali.

Smejali su se.

Onda sam se opustila,

dovoljno da mi nekoliko bitnijih reči

dođe nazad do glave,

mogla sam da skrpim nekoliko polurečenica

nalik na: "Puno žao, potrebna hrana,
neću nikad više."

Pustili su me.

Dok sam uletela u prodavnici, izustili su:
(Poljski) “Szczęśliwej podróży!"

"Lep put vam želimo!"

Nije mi namera da vas podstaknem
da učite strane jezike

kako biste putovali po svetu,
kršili zakon i izvlačili se s time.

Ali ova mala epizoda ilustruje
kako nekoliko reči,

koliko god prostih ili luckastih,
samo nekoliko reči,

može da ode pravo do srca i otopi ga.

Usput, postojala je
jedna alternativa bolesnoj žabi.

Bila je još jedna stvar
koju sam znala jednako dobro,

pesma o napijanju.

(Smeh)

Time možda ne bih dobila osmeh,

možda putovanje
do lokalne policijske stanice

na alko-test.

Ne morate da naučite mnogo jezika

i ne morate da ih naučite detaljno.

Mnogo se uradi sa malo toga.

Deset reči do srca mogu imati veći uticaj

nego hiljadu reči do glave.

Uvek možete odabrati da koristite engleski
i da se nađete na pola puta.

Ali možete i odabrati da budete
osoba koja će preći tu polovinu

i upoznati novog poznanika ili suparnika,
ko god to bio,

upoznati ih na njihovoj teritoriji.

Govorenje tuđeg jezika vas ne čini slabim,

već dokazuje vašu snagu.

Osoba koja ima hrabrost
i potrudi se da pređe granice,

osoba je koja pobeđuje na kraju.

Ne bojte se da grešite.
Greške vas čine ljudima.

A ovde imate bonus:

ukoliko pogrešite tamo negde,

dajete priliku drugima
da vam pomognu, da vas sretnu.

Na ovaj način,
veza koju ste započeli biće jača.

Onda, da li želite da vas razumeju

ili da se povežete?

Nastavimo da učimo i koristimo engleski.

Kako bismo komunicirali
sa izmešanim publikama, kao na TEDx-u.

Engleski je moćan alat za deljenje znanja,

za međunarodne skupove
o svetskim problemima.

Pre svega, engleski je autoput
do 365 miliona srca.

Za 365 miliona ljudi,
engleski miriše na kolače.

Ali zašto stati tu?

Zašto ne napraviti dodatni napor

i naučiti još najmanje jedan strani jezik?

Postoji mnogo različitih vrsta kolača.

Hajde da probamo neki novi kolač.

Hvala vam.

(Aplauz)