Depresija je oboljenje civilizacije | Stiven Ilardi | TEDxEmory

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Stiven Iljardi je profesor kliničke psihologije i autor knjige „Lek za depresiju: program od 6 koraka za pobedu nad depresijom bez lekova“. Stekao je doktorat u oblasti kliničke psihologije na Univerzitetu Djuk 1995. godine i od tada radi na fakultetima Univerziteta u Koloradu, a trenutno i na Univerzitetu u Kanzasu. Kao autor preko 40 stručnih radova o mentalnim bolestima, dr Iljardi je nacionalno priznati stručnjak za depresiju. Njegov rad je dobio prestižnu Blau nagradu Američkog udruženja psihologa za doprinose ovom polju na početku svoje karijere, a njegovo istraživanje o neuronauci depresije finansiraju Nacionalni instituti za mentalno zdravlje.

Dr Iljardi je takođe dobio nekoliko većih nagrada za predavače, kao priznanje za dinamični i aktivni pristup u učionici. Nedavno je izabran iz grupe od preko 2 000 instruktora kao dobitnik najviše počasti škole za predavače, nagrade HOPE za izvrsnost u nastavi. Takođe je ostao aktivan u kliničkoj praksi i lečio je nekoliko stotina depresivnih pacijenata tokom svoje karijere. Dr Iljardi živi u Lorensu u državi Kanzas sa svojom suprugom Marijom i ćerkom Ebi.

Smatram da je depresija jedna od reči
koje su najtragičnije pogrešno shvaćene

u čitavom engleskom jeziku.

Evo u čemu je problem:

depresija ima
dva sasvim različita značenja,

u zavisnosti od konteksta.

Tako, u svakodnevnom razgovoru,

kada ljudi kažu da su depresivni,

oni koriste reč depresija
kao sinonim za tugu.

To je normalna ljudska reakcija

u susretu sa različitim životnim nedaćama.

U tom smislu, svi poznajemo bol depresije.

Međutim, u kliničkom kontekstu,

depresija označava razornu bolest.

Jesam li ga našao? Tu je, u redu.

Za razornu bolest.

Stručno rečeno, o njoj govorimo

kao o velikom depresivnom poremećaju.

To je bolest koja lišava ljude
okrepljujućeg sna,

lišava ih energije,

lišava ih fokusiranosti,
koncentracije, pamćenja,

seksualnog nagona, sposobnosti
da dožive životna zadovoljstva.

Kod većine osoba,

lišava ih sposobnosti

da vole, rade i igraju se.

Može ih čak i lišiti

njihove volje za životom,
a reći ću vam zašto.

Zato što, kao što znamo,
depresija aktivira

moždane puteve za bol

do te mere da većina
klinički depresivnih osoba,

ako razgovarate sa njima,
i ako spuste štit, reći će vam,

kao što su i meni rekli stotine puta -

to je patnja.

To je agonija.

To je mučenje.

Mnogi počinju da razmatraju smrt

kao dobrodošli način oslobađanja.

Depresija je glavni pokretač samoubistava,

koja danas odnose preko milion života
svake godine širom sveta.

Znam o čemu verovatno razmišljate
u ovom trenutku:

„Čoveče, ovaj govor će biti baš...“

(Smeh)

Znate, depresivan.

Stoga ću vam dati
prijateljski nagoveštaj radnje -

nije, zaista nije!

Depresija, da, to je podmukao neprijatelj.

Ipak, otkrio sam, za svojih 20 godina
kliničkih istraživanja i kliničkog rada,

da je to neprijatelj
koji se može pobediti.

To su dobre vesti

i to su vesti na koje ću se usredsrediti

većim delom večerašnjeg govora.

Najpre, još malo loših vesti.

Depresija je sada prerasla
u globalnu epidemiju.

Zapravo, ako pogledamo SAD,

danas pronalazimo da će približno
jedan od četiri Amerikanca

doživeti očajničku, iznurujuću bol
depresivne bolesti

do svoje 75. godine.

Postaje još gore.

Izgleda da se stopa depresije povećava

iz generacije u generaciju.

Dakle, svaka sledeća grupa koja se rodi

ima višu stopu depresije

od one koja joj prethodi.

Sada želim da pogledate ove linije.

Imamo četiri različite generacije
na ovom grafikonu.

Zelena linija sa desne strane,

to su najstariji Amerikanci.

Do trenutka kada uđu
u svoje 60-e i 70-e godine,

njihova životna stopa depresije
iznosi oko 10%.

To je užasno, ali je mnogo niže

u odnosu na svaku narednu generaciju.

Sada pogledajte liniju
zbog koje sam najviše uznemiren;

to je ona skroz levo.

To su naši najmlađi odrasli Amerikanci.

Da li vidite šta se dogodilo?

Do svojih srednjih 20-ih godina,

već imaju stopu depresije od 25%.

Sećate se, govorimo
o potencijalno smrtonosnoj,

iznurujućoj bolesti.

Ako se ne kontroliše, to je bolest
koja može da izazove oštećenje mozga.

Ukoliko izvršimo ekstrapolaciju te linije,

do ulaska u srednje godine,

njihova životna stopa depresije
već će iznositi preko 50%.

Pa šta se, pobogu, dešava?

Šta podstiče tu epidemiju?

Šta možemo da uradimo po tom pitanju?

Šta izaziva depresiju?

Pa, sa jedne strane,

kada postavimo ovo pitanje,

naići ćemo na odgovor
koji je zaista komplikovan.

Izvršeno je, bukvalno,
hiljade i hiljade objavljenih istraživanja

koja su otkrila vrtoglavi niz faktora

koji su prisutni u nastanku depresije:

biološke, psihološke,

kulturne, društvene, bihejvioralne.

Međutim, ako zakoračimo u ovu složenost,

počinjemo da otkrivamo

da često postoji zajednička putanja
koja se nalazi u njenoj osnovi.

Primarni pokretač.

Osnovni okidač.

Nazivam ga bežanje
kao reakcija mozga na stres.

Svi znamo za reakciju na stres.

Zamišljamo je, verovatno,
kao „bori se ili beži“ reakciju

u njenom najekstremnijem obliku.

Hteo bih da razmislite o toj reakciji,

naročito o tome kako se razvila
i prilagodila da bi nam bila od koristi.

Reakcija „bori se ili beži“ je nastala

primarno da bi pomogla našim precima

u susretu sa opasnim životinjama
ili nekom drugom fizičkom opasnošću.

Šta je to zahtevalo?

Intenzivnu fizičku aktivnost

koja bi trajala nekoliko sekundi,
nekoliko minuta,

možda nekoliko sati
u ekstremnim slučajevima.

Ta reakcija imala visoku cenu,

ali u redu, ako se time rešavamo
onoga što treba.

Evo problema.

Kod mnogih Amerikanaca, Evropljana

i ljudi u čitavom zapadnom svetu

reakcija na stres traje nedeljama,

mesecima, čak i godinama bez prekida.

Kada se to dešava,

to je neverovatno toksično
za telo i mozak.

To ometa nervne puteve u mozgu

da koriste neurohemikalije
za koje ste čuli,

poput dopamina i serotonina,

acetilholina, glutamata.

Ovo ometanje može direktno dovesti
do depresivnog oboljenja.

Takođe može oštetiti mozak,

ako se vremenom ne kontroliše,

naročito u oblastima
kao što je hipokampus,

koji je uključen u konsolidaciji pamćenja,
kao i u frontalnom korteksu.

Takođe pokreće reakciju upale

kroz čitavo telo i mozak.

Evo šta smo saznali o depresiji -

mozak pod upalom je depresivni mozak.

Ovo je zaista zanimljivo,

jer su epidemiolozi otkrili veliki broj,

veliku grupu bolesti

koje su jako raširene
i stvaraju epidemiju širom sveta.

Možete videti spisak:

arteroskleroza,

dijabetes,

gojaznost,

alergije,

astma,

mnoge vrsta raka.

To su sve upalne bolesti.

Sve su to bolesti koje su epidemične

u industrijalizovanom savremenom svetu

i uglavnom nepostojeće

u savremenim urođeničkim grupama.

Smatram da treba da dodamo depresiju,

kliničku depresiju,

ovom spisku.

Ona pokazuje sva obeležja
oboljenja civilizacije.

Znate li šta to znači?

To je bolest stila života.

Uzmite u obzir iskustvo naroda Kaluli

sa visoravni Papua Nove Gvineje.

Detaljno ih je izučavao

antropolog Edvard Šifelin.

Proveo je više od decenije među Kalulima.

Jedno od njegovih istraživačkih pitanja

bilo je koliko često Kaluli
imaju u iskustvu

iste vrste mentalnih bolesti
koje mi imamo.

Svakako da je pronašao neke njihove vrste.

Intervjuisao je preko dve hiljade
pripadnika Kalulija

i detaljno ih ispitivao

o njihovom doživljaju kliničke depresije.

Znate li šta je otkrio?

Jedan neznatni slučaj od 2 000!

To im daje stopu kliničke depresije

koja je verovatno
oko sto puta niža od naše.

Reći ću vam zašto smatram
da je to vredno zapažanja.

Zato što, između ostalog,

Kaluli žive stvarno teškim životom.

Zaista! Imaju visoku stopu
mortaliteta novorođenčadi.

Imaju visoku stopu parazitskih infekcija.

Imaju visoku stopu nasilne smrti.

Ipak, oni ne postaju klinički depresivni!

Oni nesumnjivo žale.

Ne zatvaraju se u sebe.

Šta ih štiti?

Stil života.

Naime, Kaluli žive stilom života

koji je vrlo sličan životu naših predaka

tokom čitave epohe pleistocena

koja je trajala 1,8 miliona godina.

Da li ste znali da se 99,9 procenata

ljudskog iskustva i onog pre pojave ljudi

odigralo u kontekstu lovaca sakupljača?

Šta to znači?

Većina uticaja selekcije

koja su oblikovala naše genome

su iz pleistocena.

I dalje smo veoma dobro prilagođeni

na takvu vrstu okruženja
i takav stil života.

Ne kažem da od tada nije bilo promena,

jer, naravno, pre 10 do 12 hiljada godina,

imali smo otkriće poljoprivrede.

Genetska selekcija
se u izvesnoj meri odvijala

tokom tog perioda.

Bila je ne tako značajna.

Međutim, šta se desilo pre 200 godina,

sa industrijskom revolucijom?

Nazvana je „drastična sredinska mutacija“.

Sviđa mi se taj termin.

Kao da je savremeni američki
i zapadni život

drastično nepovezan

sa svime što je bilo pre toga.

Naša sredina je drastično mutirala,

ali koliko se ljudski genom promenio

tokom poslednjih 200 godina?

Nije. Nije se promenio.

To je osma generacija.
To nije dovoljno vremena.

Šta to znači?

Postoji temeljno nepodudaranje

između gena koje nosimo,

tela i mozga koje oni grade

i sveta u kome se nalazimo.

Izneću ovo pred vas
što je bojažljivije moguće.

Mi nismo stvoreni,

nismo predviđeni za ovo.

Nismo predodređeni

za sedeći, kućni,

društveno izolovani, lišen od sna,

prepun brzom hranom,
pomahnitali tempo savremenog života.

Rezultat?

Epidemija depresivne bolesti.

Ja sam istraživač depresije.

Obučen sam u okviru
tradicionalne škole psihoterapije.

Obrazovan sam u kontekstu gde sam naučio
sve o lekovima protiv depresije.

Želim da vam kažem odmah na početku -
nisam protiv lekova.

Verujem u borbu protiv depresije

svim mogućim sredstvima koje imamo.

Međutim, znate šta?

Ako ovu epidemiju napadamo samo lekovima,

nećemo je popraviti.

Barem do sada nismo.

Koliko mislite

da je upotreba antidepresiva porasla

poslednjih 20 godina?

(Smeh)

Da li biste hteli da pogađate?

(Nejasni odgovori iz publike)

Sviđa mi se ta pretpostavka.

Hiljadu i sedamsto posto?
Porasla je preko 300%.

Znači, blizu ste.

(Smeh)

Preko 300%!

A šta se dogodilo sa stopom depresije

u međuvremenu?

Nastavila je da raste.

Jedan od devetoro Amerikanaca
iznad 12 godina

trenutno uzima antidepresive.

Jedan na svakih devet!

Trenutno, jedan na svakih pet,

prema nekim procenama,

ih je probao u nekom trenutku.

Jesmo li razrešili epidemiju?

Ne, nismo ni blizu toga.

Odgovor je, po mom mišljenju,
promena stila života.

Videćete iza sebe

spisak šest elemenata stila života.

Kada smo moj istraživački tim i ja

pre sedam godina
doživeli ovo otkrovenje,

okupili smo se i počeli da pretražujemo
literaturu o depresiji,

postavljajući pitanje:

„Šta to Kaluli rade što ih štiti?“

Konkretno, na osnovu
svega što znamo o depresiji.

Šta su naši preci radili
što ih je štitilo?

Ubrzo smo pronašli šest faktora

koji su promenili neurohemiju.

Šest faktora za koje se zna
da su protivdepresivni.

Šest faktora koje možemo povratiti

i utkati u tkanje

našeg svakodnevnog života u sadašnjosti

da bismo se zaštitili

od ove razorne bolesti.

Tako smo osmislili novi program lečenja.

Prilično je ambiciozan, priznajem.

Da li sam mislio da će delovati?
Nisam baš bio siguran.

Znate šta?

Nisam se obrazovao za psihoterapeuta,

kao istraživač intervencija.

Bavio sam se osnovama
neuronaučne psihopatologije.

Ipak, vodila me je strast da vidim
da ova epidemija bude poražena.

Imao sam strast da lečim osobe
koje sam poznavao,

koje su sve probale,
ali su i dalje bile depresivne.

Tako smo se, sa velikom strepnjom,

upustili u osmišljanje ovog programa.

Rezultati su premašili moje najluđe snove!

Postoji šest glavnih elemenata.

Preći ću preko njih što brže mogu
za ovo vreme koje nam preostaje.

Prvo je vežbanje.

Vežbanje je dobro za nas.

Koliko vas... Da li mogu da vidim ruke?

Koliko vas je došlo danas sa znanjem

da je vežbanje stvarno dobro za nas?

Sve ruke su podignute.

E, sad, da li je to promenilo
vaše ponašanje?

Za neke od vas, jeste.

Svi znaju da je vežbanje dobro za nas.

Evo u čemu je problem -

mnogi imaju teškoća da to primene.

Znate šta? Mnogo ljudi ne shvata
koliko je vežbanje dobro -

upravo ću reći nešto
što je možda pomalo kontroverzno,

a ne govorim metaforično -
vežbanje je lek.

Vežbanje je bukvalno lek.

Ono menja mozak i telo
na blagotvorne načine

koji su mnogo snažniji
od bilo kojih pilula koje uzimate.

Da, to što sam rekao.

Snažniji od bilo kojih pilula.

U stvari, reći ću nešto
još kontroverznije.

Ako biste mogli da uzmete
neurološke i fiziološke efekte vežbanja

i stavite ih u pilulu,

sva blagotvorna dejstva
neurosignaliziranja u mozgu,

dejstva usmerena protiv starenja,
sve do nivoa hromozoma

u svakoj ćeliji u telu,

dejstva poboljšanja mentalne bistrine,

smatram, a recite ako mislite da sam lud,

mislim da bi ta pilula postala

najprodavaniji lek svih vremena.

Mislim da bi ljudi platili
bilo koju cenu da imaju taj lek.

Ipak, postoji problem.

Mi ne vežbamo.

Ne vežbamo.

Centar za kontrolu i prevenciju bolesti
nam poručuje da 60% odraslih Amerikanaca

ne upražnjava redovno fizičke aktivnosti.

Ipak, kada pogledamo
grupe lovaca sakupljača,

oni provode četiri ili više sati
svakodnevno u intenzivnim aktivnostima.

Zapravo, izgledaju kao elitni sportisti.

Čak i kada su u srednjim godinama,
pa i stariji od toga.

Evo šta me oduševljava -

ako ih pitate,

reći će vam da ne vežbaju.

Ne vežbaju! Zaista ne vežbaju.

Vežbanje bi bilo suludo za njih.

Šta oni rade? Oni žive!

Žive!

Ovde je...

(Smeh)

Da, znam. I meni se sviđa.

Evo jedne prljave tajne posla.

Ako ništa drugo ne zapamtite
iz ovog govora, hoću da upamtite ovo -

vežbanje nije prirodno.

Stvoreni smo da budemo fizički aktivni

u službi ciljeva prilagođavanja.

Nismo stvoreni da vežbamo.

Kada stavite laboratorijskog pacova
na pokretnu traku

i pokrenete je do te tačke

da se kreće brže nego što bi to hteo,

znate šta će biti, ako to dopustite...

Spustiće se na zadnjicu

i traka će mu poderati
krzno i kožu sa leđa.

Tako da nekako oseća naš bol, zar ne?

(Smeh)

Kada zurite u neku spravu za vežbanje,

postoji deo vašeg mozga koji vrišti:

„Nemoj to da radiš!
Nigde nećeš stići na tome!“

(Smeh)

Pa kako da rešimo ovaj problem?

Na našem programu lečenja

radili smo dve stvari.

Učinili smo vežbanje
prirodnim i društvenim.

Šta je najprirodnija aktivnost na svetu?

Šetanje!

I pogodite šta?

Brzo hodanje, znate kakvo?

Kao kad kasnite na autobus,
kao da ćete možda propustiti avion.

Takva vrsta šetnje će vam ubrzati puls
u aerobnom opsegu, a tu i treba da bude.

U zavisnosti od vaše starosti,
vaš puls treba da bude između 120 i 150.

To je dovoljno da pojača signaliziranje

u vašim putevima za prenošenje
dopamina i serotonina.

Ispitivano je dva puta
uporedo sa Zoloftom.

Na duže staze, pobedilo je.

U kojoj dozi?

Trideset minuta, tri puta nedeljno.

To je mala doza.

Može vam promeniti život.

Voleo bih da imam vremena
da pređem preko svega ostalog

što treba da pređemo,

ali ću vam govoriti
samo o još jednoj stvari -

omega-3 masti.

Da li ste znali da je vaš mozak

većinom sačinjen od masti?

Da li ste znali

da mozak čini 60% masti suve težine?

Dakle, ako vas neko nazove masnoglavim,

(Smeh)

možda vam upućuje kompliment.

(Smeh)

U redu, evo o čemu se radi.

Naša tela mogu da proizvode sve masti
koje su nam potrebne, uz dva izuzetka.

Nazivaju se esencijalne masti.

Čuli ste za njih, omega-6 i omega-3.

One imaju dopunske uloge u telu i mozgu.

Omega-6 su upalne.

Omega-3 su protivupalne.

Potrebne su nam ravnomerno.

Predodređeni smo da ih imamo ravnomerno.

Omega-3 potiču iz trave, biljaka i algi,
kao i životinja koje ih jedu.

Omega-6 nam dolaze
iz žitarica i jezgrastog voća,

semenja i životinja koje ih jedu.

Što čini, uzgred, većinu mesa
kojim se snabdevamo.

Naši preci, lovci i sakupljači,
imali su omega-6 i omega-3 kiseline

u optimalnoj ravnoteži,
što je otprilike 1:1.

Normalno funkcionišemo i sa 2:1.

Verovatno smo u redu čak i sa 3:1.

Međutim, pogodite šta se dešava?

Savremena američka ishrana,

preplavljena brzom i obrađenom hranom,

kao i mesom životinja
koje se hrane žitaricama...

Vidite li koliki je odnos?

Sedamnaest prema jedan!
Sasvim izvan ravnoteže.

To je vrlo snažno upalno,
veoma depresivno.

To nam ukazuje da, naravno,
ako bismo dopunili ishranu sa omega-3,

to bi moglo imati antidepresivno dejstvo.

Pogodite šta?

Više od desetine kontrolisanih ispitivanja
je upravo to potvrdilo.

Koja je doza antidepresiva?

Ostaviću vas sa ovim,
nadam se, važnim savetom.

Najbolje istraživanje ukazuje
da postoji specifičan molekul omega-3

koji se naziva EPA.

U dozi, prilično velikoj dozi,

od 1 000 do 2 000 mg dnevno,

pokazalo se da je antidepresiv.

Mnogim našim pacijentima
je to značajno koristilo,

ne samo u pogledu njihove depresije,

već i drugih upalnih stanja.

Moja priča je da je,

kada sam počeo da koristim
omega-3 kao dodatak ishrani

pre nekoliko godina,

nestala upala tetive u mom kolenu

i mogao sam da ponovo trčim
po čitavom košarkaškom terenu.

Prestalo je sušenje mojih očiju

i mogao sam da nastavim da nosim sočiva.

Neverovatno unapređuje zdravlje

na mnogo različitih načina.

Za one među vama
koji žele da saznaju detalje

o ovom programu lečenja,

samo ću da pretrčim,

jer mi ponestaje vremena.

Ima dosta toga što bih da podelim sa vama.

Ne govorim stvarno o kravama.

Stvoreni smo kao vrlo društvena vrsta.

Stvoreni smo da se povezujemo.

Da li ste znali da vreme
provedeno licem u lice

u fizičkom prisustvu voljenih osoba

zapravo koči našu reakciju na stres?

Da li ste znali da su naši preci
provodili ceo dan,

svaki dan u društvu voljenih osoba,

svojih prijatelja?

Razmislite o količini vremena uživo

koje su oni provodili sa ljudima
koji su im najviše značili,

a šta smo mi uradili?

Zamenili smo vreme provedeno
licem u lice za vreme preko ekrana.

Licem u lice za Fejsbuk,
da li je tako bolje?

(Smeh)

A rezultat je poražavajući.

Rezultat je poražavajući.

Rođeni smo da se povezujemo.
Potrebna nam je ta povezanost.

U našem protokolu lečenja,

veoma se trudimo da pomognemo
svakoj depresivnoj osobi

da se odupre impulsu da se povuče u sebe.

Zato što, kada ste bolesni,

telo vam poručuje
da se zatvorite i povučete.

Kada ste fizički bolesni od gripa,
to je adaptivno.

Kada imate kliničku depresiju,

to je najgora stvar
koju možete da uradite,

čak i ako vam svaki delić vašeg bića
govori sasvim suprotno.

Imamo dosta dobrih podataka
vezanih za naše rezultate

i, kao što rekoh, prevazišli su
naša najluđa očekivanja.

Većina pacijenata koji su došli kod nas

probali su lekove i nisu se oporavili.

Većina njih je probala
tradicionalnu terapiju

i to nije bio pravi odgovor.

Većina se oporavila,

a takođe su bili voljni
da promene svoj način života.

Pre godinu i po smo imali čoveka

koji se borio sa depresijom 41 godinu.

Neprekidno.

Bio je to jedan od najsrećnijih dana
u mom životu kada je došao na seansu,

nakon 14 nedelja,

pogledao po sobi
sa suzama u očima i rekao:

„Ovakvog se osećaja sećam,
kako je to biti slobodan.“

To je ostvarljivo!

I dalje radimo na poboljšanju programa.

I dalje radimo
na tome da ga učinimo boljim.

Voleo bih da imam vremena da podelim
sa vama neke od stvari koje smo saznali.

Za one među vama
koji žele da znaju više o tome,

pozivam vas da odete na naš vebsajt.

Imamo mnogo detalja.

Želim vam svima radostan život
bez depresije.

Hvala.

(Aplauz)