Тамна страна слободне воље | Грег Карусо | TEDxChemungRiver

Овај говор је одржан на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Шта би се десило ако бисмо сви веровали да не постоји слободна воља? Као скептик у вези са питањем слободне воље, Грег Карусо тврди да би друштву било боље да слободна воља не постоји.

У последње време
много размишљам о овом питању:

шта би се десило ако бисмо престали
да верујемо у слободну вољу?

Шта би то значило
за наше међуљудске односе,

друштво, моралност и суштину закона?

На пример, да ли би одбацивање
концепта слободне воље

имало страшне последице по друштво?

Или би то, пак, имало хуманизован ефекат

на наше поступке и политику

који би нас ослободио негативних ефеката
вере у слободну вољу?

Оно што желим да представим данас

је да веровање у слободну вољу
није добра ствар,

већ да има тамну страну
без које би нам било боље.

Знам да је то контраинтуитивно.

Многи људи се плаше да живот
без слободне воље води нихилизму

и недостатку жеље да се иде даље,
мисле да би то нарушило моралност.

Или да бисмо онда ослободили криминалце,

будући да не би било моралне одговорности.

Међутим, ја бих желео да вам прикажем
један други приступ данас.

Он почиње од скептичног приступа
слободној вољи.

Ја сам скептик по питању слободне воље.
Ја негирам њено постојање.

Скептици слободне воље сматрају
да је оно што смо и шта радимо,

на концу, резултат фактора
на које не можемо да утичемо.

Због тога,

ми никада нисмо морално одговорни
за наше поступке

у основном директном смислу

који би нас квалификовао
за похвалу и кривицу.

Кроз историју су се појављивали
бројни филозофски и научни аргументи

за скептицизам слободне воље,

које сам промовисао у свом раду.

Мада, ја нисам данас овде
да бих вас убедио да немате слободну вољу.

То није мој циљ.

Ја сам, заправо,
заинтересован за једно друго питање:

„шта би се десило ако бисмо прихватили
ову перспективу”?

Шта би се десило ако бисмо практично
престали да верујемo у слободну вољу?

Да ли би то, свеукупно гледано,
била добра или лоша ствар?

Управо сам по том питању оптимиста.

Оптимиста сам по питању идеје живота
без слободне воље.

Сматрам да сам оптимистичан скептик.

Као оптимистичан скептик,

сматрам да живот без слободне воље

није само могућ, већ је и пожељан.

Потрага за смислом живота и одржавање
добрих међуљудских односа, на пример,

не би билo угроженo.

Иако би извесни казнени системи,

на пример, они засновани
на моделу одмазде и заслужене казне,

били искључени,

превентиван притвор и рехабилитација
би и даље били оправдани.

Мало касније ћу рећи нешто више о овоме.

Као оптимистичан скептик,

сматрам да би живот без слободне воље
могао бити добар за нас

и за наше односе са другима,

будући да би тежио да искорени
често деструктиван облик моралног беса,

тип моралног беса који нарушава
наше везе и социјалну политику.

Како бисмо боље разумели
мрачну страну слободне воље,

ја желим да говорим
о скорашњим емпиријским открићима

у области психологије моралне политике.

Та открића су заправо показала

да постоји известан број занимљивих
и потенцијално забрињавајућих корелација

између веровања у слободну вољу

и других моралних,
религијских и политичких веровања.

Посебно желим да истакнем да је откривено
да је веровање у слободну вољу

повезано са вишим нивоима религиозности,
казненим доктринама

и великим бројем конзервативних веровања,

као што су веровање у правичан свет
и десничарска ауторитарност.

Данас ћу се фокусирати
само на два аспекта -

везу између веровања у слободну вољу
и казнених доктрина

и везу између веровања у слободну вољу
и веровања у правичан свет.

Узмимо казнене доктрине за пример.

Ово истраживање је показало да,
када је веровање у слободну вољу јако,

што видимо на примеру појачаних казни,

људи су спремнији да се залажу
за теже казнене форме

у разноврсним ситуацијама.

А то је и логично. Ако сматрамо
да људи имају слободну вољу,

онда верујемо и да њихови поступци
заслужују хвалу и казну.

Ако се понашају неморално,
желимо да видимо да су кажњени, зар не?

Овај став је сличан концепту одмазде:

желите да они који су вас повредили
једнако пате као ви.

Мана оваквог размишљања
је да оно може да узрокује морални бес

који је деструктиван за међуљудске односе
као и за социјалну политику.

Посматрано на макро нивоу,

веровање у слободну вољу
је релативно јако у САД.

Тачније, уграђено је у митологију

сировог појединца,
сиромашног човека, самог на своме,

особе која се подиже ни из чега

и превазилази све животне потешкоће.

Будући да смо толико предани
овом веровању,

ми смо друштво
релативно склоно казненим мерама.

Узмимо ову просту чињеницу за пример:

становништво САД-а
чини 5% светске популације,

али има 25% затвореника на нивоу света.

Поновићу ово,
јер је статистика запањујућа:

ми имамо мали удео
у светској популацији од само 5%,

али имамо 25% затвореника на нивоу света.

Мислим да није контроверзно да кажем да је
наш кривични правосудни систем посрнуо.

Он не ради, не штити нас,
не смањује стопу криминала -

све у свему, не води нас
ка социјалним циљевима којима тежимо.

Он не смањује стопу рецидивизма -
прекршаји се понављају.

Ако прихватимо перспективу скептика,

можда бисмо могли да усвојимо
ефективније и хуманије мере.

Допустите ми да грубо прикажем

како би се скептик слободне воље понео
према питању криминала.

Недалеко одавде живи професор
Дерек Перебум.

Он предаје на Универзитету Корнел
и скептик је као и ја.

Он је предложио модел за опасне криминалце

заснован на аналогији карантина.

Људи који болују од заразних болести
немају утицај на то стање,

па нису за то ни морално одговорни.

Ми не сматрамо
да их због тога треба казнити.

Али сматрамо да је оправдано

да такве особе буду у карантину,
у име јавне безбедности.

Иста ствар се може рећи
за опасне криминалце.

Чак и ако бисте усвојили
перспективу коју заступам,

верујући да појединци,
на концу, нису одговорни

за оно што су постали,

али да бисмо и даље могли да их држимо
у притвору зарад јавне безбедности.

Али, то би имплицирало
велики број значајних реформи,

за које сматрам да су и важне и добре.

За почетак, једна од наших дужности

би била добробит
и рехабилитација криминалаца,

баш као што смо дужни

и да бринемо о особи
која је у карантину због болести.

Надаље,

не бисмо третирали сурово
особе у притвору,

баш као што тако не третирамо
ни особе у карантину.

Следеће, уколико би казне
биле мање сурове,

морали бисмо да изаберемо блаже од њих.

То би могло да нас подстакне
на преиспитавање неких грубљих закона

и неких од суровијих облика казни
у затворима високе безбедности.

Напослетку,

уколико сте бар мало слични мени,
сматраћете да су последичне околности

оно што потиче такво понашање

и да би скептици слободне воље
могли да усмере новац, ресурсе и пажњу

на решавање системских узрока
који доводе до криминала:

финансије, неравноправност
и образовна неједнакост.

Уместо да кривимо и кажњавамо људе

на концу, требало би да покушамо
да спречимо криминално понашање у старту.

(Аплауз)

Хвала.

Не само да сматрам
да скептици слободне воље

могу да се успешно носе са криминалом,

већ то могу да раде
и хуманије и ефективније.

Да се осврнем и на другу ставку
коју сам поменуо:

овим истраживањем је доказано
да је веровање у слободну вољу

повезано са веровањем у правичан свет.

Шта је то?

У основи, то је веровање
да је свет правичан,

да се добре ствари дешавају
добрим људима, а лоше лошима.

Али то је такође приступ који криви жртву,

јер претпоставља да је она добила
шта је заслужила

и да су они које је задесила несрећа
сами то проузроковали.

Шездесетих година прошлог века,

психолози су изумели скалу
за правичан свет.

Она пројектује приврженост овом веровању,

али и природну тенденцију коју људи имају

да криве унесрећене за сопствену несрећу.

Вишегодишња проучавања су показала
да је висок проценат овог веровања

повезан са вероватноћом
омаловажавања невиних жртава

и веровањем у институције
и надлежне органе.

Кривица се приписује сиромашнима,
а хвала богатима.

Као што сам већ рекао,
овде се првенствено криви жртва.

Манифестације тог става се виде
у свим аспектима друштва.

Једна од штетнијих

је тенденција заступљена
и међу становништвом и у правном систему

да се жртве силовања
криве за своје околности.

Ако је свет правичан

и добре ствари се дешавају
добрим људима, а лоше лошима,

покушавајући да ускладимо
један такав страшан чин,

верујући истрајно да је свет правичан,

ми невину жртву претварамо у кривца.

Жртва се обукла провокативно;

шетала је тамо где није требало да шета.

Још једна манифестација приступа
где се криви жртва

се може видети у друштву.

На пример, кривица
која се приписује сиромашнима.

Тврдња да су социјални случајеви
лењи или просјаци.

Окривљавање деце и родитеља
због образовне неједнакости.

Али, ми сви знамо,
барем у својим рационалним тренуцима,

да свет није правичан

и да лутрија живота није увек фер.

Ми морамо да признамо улогу
коју срећа игра у нашим животима,

у томе ко смо и какви смо испали, зар не?

Немају сви исту стартну позицију.

Како већ рекох на почетку,
ја сам оптимиста.

Уколико усвојимо ову перспективу скептика,

оптимистичан сам да ћемо моћи
да се ослободимо

неких од ових веровања
и штетних тенденција.

У ствари, недавно је урађена студија
објављена у Гласнику психологије

која је открила да смањењем вере
у слободну вољу

људи постају мање склони казнама

и да захтевају блажи приступ
у великом броју хипотетичких ситуација.

Ово указује на две ствари:
прво, потврђује оно што сам навео раније,

да када је вера у слободну вољу јака,
склонији смо казненим мерама.

Друго, то ми даје наду

да бисмо можда могли да се одрекнемо
неких од штетнијих веровања

и тако смањимо ниво моралног беса
о коме сам већ говорио.

Мој предлог је веома прост.

Хајде да се не плашимо скептицизма
слободне воље. Прихватимо га.

Хајде да се одрекнемо
вере у слободну вољу и, са њом,

погубног веровања у заслужену казну,
где људи заслужују оно што су добили.

Оставимо ову прикладну мисао по страни,

решимо се моралног беса
и престанимо да кривимо жртву.

Уместо тога, усмеримо пажњу
на тежак задатак

решавања узрока
који су довели до криминала,

финансијске и образовне неједнакости.

Када се будемо одрекли вере
у слободну вољу, то ће нам допустити

да јасније сагледамо узроке и системе

који обликују појединце и њихово понашање.

То ће нам допустити да усвојимо
хуманије и ефектније стратегије

у образовању, казненом закону
и социјалним питањима.

Хвала најлепше.

(Аплауз)