vimeo.com/.../261565601

Pozdrav trablmejkersi
... dobrodošli u „Trouble“ (Nevolju).

Moje ime nije važno.

Nakon nedavnih skandala
koji su potresli Holivud,

korporativne medijske kuće,
akademski svet, amaterski sport

i naravno Vašington DC

... tema seksualnog zlostavljanja
je postala priča koja se stalno vrti

u američkim vestima.

Ali iako je dobro videti
da šačica moćnih muškaraca

barem počinje da
bude pozivana na odgovornost

zbog mizoginog ponašanja

... seksualnog zlostavljanja
i napadanja žena

očigledno nije ništa novo.

I sve ovde skorašnje priče samo su
mikroskopska reprezentacija

daleko raširenijeg
i sistemskog problema.

Ako čak i poznate ličnosti nisu
bezbedne od ovog tipa zlostavljanja

... šta nam to govori
o nama ostalima?

Seksualno nasilje je
temelj patrijarhata,

jednog od najstarijih i
najpodmuklijih sistema dominacije

u ljudskoj istoriji.

Ovo nasilje ima mnogo oblika

od sliovanja
i seksualne eksploatacije,

do nametanja
mizoginih standarda lepote

i rodnih normi,

do zakona i društvenih tabua
kojima se nastoji da se ostvari kontrola

nad ženskom seksualnošću,
telesnom autonomijom

i reproduktivnim zdravljem.

Patrijarhat je dubinski utkan
u samu društvenu strukturu;

on je ukorenjen u
nuklearnoj porodici

i načinima na koje se
deca podižu različito

zavisno od roda
koji im je određen na rođenju.

On je kodovan u naš jezik,

i pojačan religijom
i popularnom kulturom,

pomaže oblikovanju
viđenja sveta

i našeg mesta u njemu.

On se manifestuje u bezbrojnim
svakodnevnim iskustvima i radnjama,

oblikujući ciklus koji se
sam produžava i ojačava

i koji se prenosi
generacijama,

šireći svoj uticaj
na sve sfere

ljudske aktivnosti i ponašanja.

Ali daleko od prihvatanja
uloge večite žrtve,

tokom istorije, žene
su dosledno pružale otpor

patrijarhalnim sistemima
društvene, politčke

i ekonomske kontrole.

Danas, mi smo na
čelu revolucionarnih

antikapitlističkih i antikolonijalnih
pokreta širom sveta,

pored toga što igramo
vodeću ulogu u pružanju otpora

protiv bele nadmoći
i policijskog terora,

za LGBTQ oslobođenje,

i protiv ejblizma,

zatvorske psihologije i
zatvorsko-industrijskog kompleksa.

Tokom narednih trideset minuta

mi ćemo istaći neke
od tekućih borbi

sa kojima se suočavaju
žene širom sveta

i razgovarati sa više
zajebanih komentatorki

koje će pričati o
suprotstavljanju društvenim tabuima,

borbi protiv seksizma,

podrivanju sistema
muške dominacije

... i prave
puno nevolja.

Rečju, definisala bih
patrijarhat kao osvajanje.

Pored neke vrste
svakodnevnih predrasuda,

to je sistem moći
koji je institucionalizovan

u raznim aspektima
našeg svakodnevnog života.

To je društveni, ekonomski,
politčki sistem

koji je ukorenjen u
rodnom tlačenju.

Sistem rasno određene
rodne regulacije

koji društveno i materijalno
privileguje muškost,

i muškarce... i maskulinost.

Trans, queer
i nebinarne ljude,

i sve druge stvari,
ponašanja i atribute

koje bismo povezali
sa ženstvenim,

ili ženstvenošću
smatra se inferiornim.

To je društveni sistem
koji uspostavlja,

kodifikuje nadmoć,

superiornost muškaraca u
svakoj sferi društvenog života

nad ženama.

Borbe žena
širom sveta

pokazuju da postoje
brojni zajednički problemi,

poput nedovoljne zastupljenosti
ili marginalizacije

u kulturnim, ekonomskim
i političkim sferama.

Jedna od objedninjujućih
karakteristika patrijarhata

koju možemo videti širom sveta
je nametanje

rodne binarnosti, sa
nasiljem koje se vrši nad

onima koji se ne uklapaju
u stereotipe

– u očekivan način
predstavljanja

onoga šta je muško
ili šta je žensko.

Patrijarhalni sistem, kao
sistem rodne regulacije,

vrti se oko transmizoginije

– koju patrijarhat
shvata kao kaznu

za neuspelu muškost.

Zato što se trans žene ne
shvataju kao prave žene

već pre kao neuspeli muškarci.

I nasilje protiv trans
žena služi dvostrukoj svrsi.

Ono dopušta cis muškarcima
da ponovo nametnu i ponovo uspostave

sopstveni smisao muškosti
kažnjavanjem trans žena

zbog svoje lične nesigurnosti
u pogledu svoje heteroseksualnosti,

i zato što ih privlače
trans žene, što dovodi

u pitanje čitavu
njihovu muškost.

I zatim to takođe služi kao
upozorenje trans ženama.

Donekle konzistentno
iskustvo patrijarhata,

ako ono uopšte postoji
... jer naravno

patrijarhat se doživljava
različito od strane različitih rodova

i mnogih drugih identiteta
koji se preklapaju sa patrijarhatom

– naročito je potčinjavanje

posebno ako pogledamo na
potčinjavanje i nejednakost

u intimnim odnosima,

i u takozvanim
„domaćim sferama“.

Dakle to je jedan od načina
na koje patrijarhat

nastavlja da bude tako dominantan,
pa ipak tako nevidljiv.

Patrijarhalni odnosi,
dominacija muškaraca nad ženama,

obično je posledica

sistema koji
eksploatiše ljudski rad.

I stoga
kontrola nad ženama,

nad njihovim reproduktivnim kapacitetom,
nad njihovim radom u domaćinstvu

– to je ustvari cilj, barem
onih koji kontrolišu društvo.

Patrijarhat je,
barem po mom gledištu,

povezano sa klasnim sistemom.

Sa sistemom eksploatacije
koji seže s one strane odnosa

između muškaraca i žena.

Ekonomski, podređivanje
žena i femica

manifestuje se i platnom jazu
i na način koji se

ženski rad podcenjuje,
bez obzira kakav je.

I bilo da je to na
tradicionalnije načine

... ako su to curanderas,
ili iscelitelji,

obično su to žene.

Kada govorimo o
znanju naših predaka

koje prenose
naše bake

putem matrilinearnih veza
- to je vrsta znanja

koje se često odbacuje.

Postoji aproprijacija
ženske genijalnosti.

Rada žena koji
muškarci pripisuju sebi.

Svi oni klišei o tome
kako, znate

„iza svakog velikog muškarca
stoji žena“.

Kao, iza svake velike žene
ima još deset drugih žena

koje su sjajne i koje su
podizale jedna drugi

i da jedna drugu ohrabre
da pronađu svoju moć

i pronađu svoje glasove.

Patrijarhat sve to ignoriše.

Tokom čitave istorije
patrijarhat briše genijalnost žena.

On briše trud
koji ulažemo

da bi pomogli našim zajednicama
da budu prosperitetne.

Da pomognemo našoj deci
da budu napredna.

Ja sam govorila o „patrijarhatu
nadnice“ da bih definisala,

znate, način na koji
kapitalizam održava

rodno zasnovane hijerarhije.

Patrijarhat nadnice kaže,

ili implikuje,
razmere nadnica.

I činjenica da kapitalizam
organizuje većinu

ženskog neplaćenog rada kao

temeljnog materijalnog
uslova za stvaranje

patrijarhalne kontrole.

Nedavno smo videli
sa pokretom #MeToo,

kako je pitanje uznemiravanja
ili zlostavljanja žena

nešto što stvarno
prevazilazi

sve klasne linije
i sve kulturne linije.

Takođe je važno istaći
da patrijarhat

ne implikuje da svi muškarci
imaju moć nad svim ženama.

Uzmimo na primer slučaj
Sjedinjenih Država.

Jasno je da rasni odnosi
imaju suštinski efekat

na definisanje i toga

koji muškarci imaju moć
nad čijim ženama.

Ja mislim o patrijarhatu,
ne samo na način

da on pogađa žene,
već na način

da on pogađa muškarce
u našim zajednicama.

On sputava njihov rast.

On anestezira njihovu
sposobnost da budu odgovorni,

njihovu emocionalnu dubinu.

Njihovu spremnost da rastu
i da razumeju

da mogu postati
bolji ljudi,

povezaniji sa
svojom duhovnošću.

Povezaniji sa svojom
svrhom u ovom životu.

Posebno u
– kad ljudi pričaju o,

znaš, revolucionarnom smislu
postoji taj stereotip

da mora da se bude žestok
i super militantan.

I nama je to apsolutno potrebno.

Apsolutno nam je potrebno
da branimo naše zajednice.

Ali mi takođe treba da budemo
u stanju da međusobno komuniciramo.

I da budemo razumni,
da se srdžba ne podrazumeva.

U Knjizi postanja,

koja je slučajno
glavna priča o stvaranju

za oko 4,2 milijarde
sledbenika

judaizma,
hrišćanstva i islama

... malo je reći da

žene baš i
ne isgledaju sjajno.

I ako je verovati
nesumnjivo muškim autorima

ovog teksta
... za sve je kriva Eva.

Jer čak i ako joj je
dat zemaljski raj

da uživa u njemu,

ova nezahvalna bludnica
je uradila jednu stvar

koju joj je njen dobronamerni
muški Bog rekao da ne radi.

I još gore od toga,
ona je prevarila svog muža

da preuzme krivicu sa njom
... čak iako se odrekao

jednog od svojih rebara
da bi ona mogla biti napravljna.

Pojevši zabranjenu jabuku
sa Drveta znanja,

Eva je bila odgovorna
za originalni greh

... i krajnjoj liniji
za pad čovečanstva.

Prilično zajebano.

I hiljadama godina,

Glavne institucije
organizovane religije

su učinile sve što je u
njihovoj moći da bi se postarale

da niko ne zaboravi
užasnu istinu

koja je upakovana
u ovu surovu laž.

Katolička crkva je
imala ogromnu ulogu

u negovanju
mizoginističke koncepcije žene.

Crkva je imala
ogromnu ulogu,

posebno u
definisanju ženske seksualnosti

kao nečeg grešnog.

Kao nečeg što
treba da bude kontrolisano.

Dakle žena je
velika grešnica.

Žena je ta koja
mora da se pokriva,

jer ona je stalno
iskušenje za muškarca.

Seksualnost je vrlo jaka,
potencijalno subverzivna snaga.

Znate, ovde bih
htela odmah da dodam

da ovu zainteresovanost
crkve sa njom dele

politička
i sudska vlast.

Zato što posebno u
kapitalističkom sistemu u razvoju

krajem srednjeg veka,

znate, pitanje
kontrole seksualnosti,

kontrole prokreacije,
je postalo strateško pitanje.

Postalo je strateški cilj.

Iste te tehnike,

vrednosti koje su prožete
obezvređivanjem žene

... su izvožene.

Tokom kolonizacije,
hrišćanstvo je koristilo bibliju

i njene priče
da bi dokazalo da je patrijarhat

božija volja.

Hrišćanske,
katoličke religije

koje su nametnute
obogotvoravaju muškarca.

i obožavaju boga kao muškarca.

I one nemaju ni malo mesta
za sveto žensko.

Kolonizaciji je bilo heophodno
da podeli i uništi zajednice

da bi dobila
pristup zemlji.

Po dolasku, naseljenici su
vrlo brzo primetili

da urođeničke žene
često zauzimaju pozicije

moći u svojim zajednicama,

i u svojim
sistemima upravljanja.

I znači premda je bilo
opštih napada

na urođeničke zajednice,

bilo je i
vrlo specifičnih napada

direktno usmerenih na
urođeničke žene.

Ako pogledamo u istoriju,

pogledamo
izvlačenje resursa

... načine na koji su svi naši
ne-ljudski rođaci bili

tretirani i pretvarani u robu
i kradeni i prodavani

... čini mi se da
ljudima iz tih religija

malo šta je sveto.

Jedna od prvih stvari u koje
su ubedili muškarce

u tim zajednicama je da je
njihova jednakost sa ženom

bila znak inferiornosti.

I to je urađeno
putem religije,

i na razne druge načine,

i zapravo ih navela
da i sami pomognu u procesu

uklanjanja žena sa
tih pozicija moći.

Način na koji su
kolonizatori napali,

i nastavljaju da napadaju
i uništavaju

i omalovažavaju
zemlju koja nam daje život

... je ekstremna paralela
sa načinom na koji su kolonizatori

takođe naročito
zlostavljali urođenice.

Pokret MMIW (Ubijene i
nestale urođenice) u Kanadi

je bio urođenički
odgovor na krizu

prekomerne zastupljenosti Inuitkinja,
Metiskinja i žena Prvih naroda

u slučajevima nestalih
osoba i ubistava.

Urođenice čine do
4% stanovništva,

ali čine 16%
ubistava u Kanadi.

Smrti i nestanci
urođenica

često se ignorišu
ili loše obrađuju od strane policije.

Presuda Tini Fontejn

... nedavna oslobađajuća
presuda u tom slučaju,

koja je bila prilično
poražavajuća

– vidite kako se te
stvari odigravaju.

I znači vi vidite stvari
kao kad su

neposredno izricanja presude,
The Globe and Mail

imali članak preko
čitave naslovne strane o

tome kako je ona imala drogu
i alkohol u svom sistemu

kada je pronađena.

Kao da to na neki način opravdava
to što je ubijena

i bačena u reku
u vreći za spavanje.

Evropski verski sistem,

sistem društvenih struktura,
počiva na hijerarhiji.

Hijerarhije koje su sada
na snazi postavljaju žene

– tamnopute žene –
na samo dno.

Džezebel je jedan od
likova koji kontrolišu

crnačku ženstvenost
koja je zasnovana na ideji

da su crnkinje neuporedivo
seksualno agresivne

i nekontrolisano
promiskuitetne,

i hiperseksualne
i animalistične.

I to ima veze sa ropstvom
u Sjedinjenim Državama

u tom smislu da su crnkinje
bile prisiljavane da trpe

seksualno nasilje
svojih gospodara.

Zato što su ih videli
isključivo kao tela koja su postojala

za seksualnu konzumaciju i
seksualnu dominaciju belaca.

To se uklopilo
u savremeu ideju

da crnkinje
"nije moguće silovati".

Da smo mi čisto seksualna
bića koja uvek žele seks.

I tako kada smo
seksualno viktimizovane,

mi nismo shvaćene
kao legitimne žrtve

na način kako to
belkinje jesu.

U Siriji imate porast

broja autoritarnih
islamističkih grupa,

koje su u različitom stepenu
postavile ograničenja za žene

u pogledu
njihovog učešća,

ili ograničenja kretanja
ili odevanja.

Ali sa Daešom (Islamska Država),
videli smo ove ekstreme užasa

počinjenene protiv žena.

Ponovno uvođenje
seksualnog ropstva,

kao i policijske kontrole
nad ženama u društvenom prostoru

– što je bilo potpuno
strano sirijskom društvu.

Ali ja mislim da je takođe
važno priznati

da su žene bile
u prvom planu

borbe protiv ekstremizma.

Naravno,
u kurdskim oblastima

borkinje YPJ
su stvarno razbuktale

maštu sveta
zbog hrabrosti koju su pokazale

u borbi protiv Daeša.

U Raki je bila
jedna sjajna žena, Suad Nofal,

koja je postala ikona
sirijskih revolucionara

zato što je samostalno
pravila demonstracije

protiv Daeša
tokom dva meseca.

Svakoga dana ona je
protestovala protiv njih

i tražila od njih da odu.

I u Idlibu, videli ste
žene u prvom planu

protesta protiv Nusre.

Mislim da je važno
da se zna

da su mnoge od ovih žena
pobožne, da nose hidžab,

da su muslimanke.

Ali ono što one govore je
da odbijaju da se potčine

režimu tiranije,
i one odbijaju svaku

drugu tiraniju
koja pokušava da je zameni.

I one odbijaju svakoga
ko pokušava da im nametne

autoritaran poredak,

ili da im diktira
šta će obući

ili kakva treba da bude
njihova društvena uloga.

Sudeći po Visokom komesarijatu
UN za izbeglice,

2017. zabeleženo je
258 miliona migranata

koji žive u raznim
zemljama širom sveta.

Ova cifra uključuje
gotovo 26 miliona ljudi

koji su zvanično
registrovani kao izbeglice.

I tokom proteklih
nekoliko godina,

po prvi put u
zabeleženoj istoriji,

većina onih koji su
primorani da beže

su bile žene i deca.

Odluka da se
napusti svoj dom,

i čitav život koji
ste nappravili za sebe,

to niko ne radi
tek tako.

Prisilna migracija je
užasan beg u

neizvesnost i nesigurnost

... i to je posebno tačno
za žene izbeglice

i migrantkinje radnice,

koje se suočavaju sa specifičnim
skupom rizika i opasnosti,

povrh brojnih
iskušenja koje dele

sa svojim muškim kolegama.

Dok rat,
otimanje teritorija,

ekstremna ekonomska nejednakost
i klimatske promene nastavljaju

da destabilizuju naš svet,
čovečanstvo je

na pragu novog doba
još većih nivoa

seoba
i premeštanja.

I dok se ovaj
proces ubrzava,

žene će nastaviti da
nose najveći teret.

Feminizacija migracija
je zapravo realnost

da će žene nastaviti da budu
najviše pogođene ratovima,

okupacijom, militarizmom,
klimatskim promenama,

prisilnim siromaštvom
zahvaljujući kolonijalizmu i neoliberalizmu.

I da su žene primarno te
koje su u pokretu.

Na globalnom jugu

– u većem delu Afrike,
Latinske Amerike, delovima Azije –

imate ogroman nivo

siromaštva.

Počevši sa dužničkom krizom
krajem 1970-ih

i potom primenom
programa

strukturalnog prilagođavanja,

što su brutalni
programi štednje.

Znate, širom kontinenata

imate ogromnu
pauperizaciju,

koja je pokrenula
ogromne migratorne tokove.

Jedan od najvećih mitova
te ideje da

takozvani „Zapad“
i globalni sever

rado prihvataju izbeglice.

Broj ljudi
koji uopšte uspeju

da stignu do globalnog severa
je majušan.

Većina ljudi koji su raseljeni
su raseljeni, znate,

unutar svojih zemalja,

ili u susedne zemlje.

Uslovi za život
raseljenih,

siromaštvo,
težak život

... te stvari su uticale
na porast nasilja u porodici

prema ženama koje
često žive u kampovima.

Zato što muškarci prazne
svoje frustracije na

žene u svojim porodicama.

Provela sam puno vremena
sa izbeglicama u Libanu,

u Jordanu i Iraku.

I na svim tim mestima
srela sam žene koje su se

organizovale oko pitanja
nasilja u porodici

ili ranog stupanja brak.

Te vrste rasizma,
antimigrantske reakcije,

sa kojima se nosimo
širom sveta

– mi vidimo to u Evropi,

mi to vidimo sa
Rohindža izbeglicama,

mi to vidimo
na Mediteranu,

mi to vidimo
u Novom Zelandu i ostrvu Manus,

i u Sjedinjenim Državama
i Kanadi

... zaista svuda.

Žene često čine
više od polovine

svetskih migranata i znači
žene se nose s tim.

I žene se takođe
nose i sa

specifičnom ranjivošću
žene u pokretu,

i suočavanju sa
utvrđenim granicama.

Dakle to znači da, znate,
žene su stvarno izložene

silovanju i seksualnom nasilju.

60% žena koje prelaze
južnu granicu SAD

prijavljuju seksualno nasilje
na granici.

To je samo još
jedan nivo nečega

što se koristi protiv vas.

Žene bez papira koje u
situacima zlostavljanja u porodici,

ili koje su bile
seksualno napastvovane,

imaju malo ili nimalo toga
što im stoji na raspolaganju.

Strah od deportacije,

strah od odvajanja
od dece,

agresivne taktike deportacije
koje se koriste

... čine ženu
još nezaštićenijom.

One moraju da se suoče
sa višegodišnjom izolacijom,

isključenjem, što
podrazumeva i nasilje.

Jer mnogo puta
kada stignu

one nemaju
odgovarajuća dokumenta,

ili su im ona
oduzeta.

I one postaju izložene

vrlo brutalnim oblicima
eksploatacije.

Tako da ljudi
nisu spremni da govore.

Ljudi nisu spremni
da govore protiv

nepoštenih radnih uslova,

ili seksualnog uznemiravanja
od strane njihovih poslodavaca.

Uvek i večito ponovo,
znate,

u interesu svoje dece;

opstanka; da bi bile
u stanju da zarade za život

nakon što su isterane
iz svoje domovine.

Migrantkinje su takođe,
opet, često bile

primarni negovatelji
svoje dece,

često su te
koje su odgovorne za

dobrobit svoje dece
dok su u pokretu.

Ili se nose sa
razdvajanjem porodice.

Tako da su odvojene
od svoje dece

... ponekad i decenijama.

I sve to je potpuno
povezano sa patrijarhatom

u smismu bremena
sa kojim se žene suočavaju,

reproduktivnog rada
i rada u domaćinstvu

kod kuće.

Ako pogledamo zajednice
koje su još uvek vezane za zemlju

– znači urođeničke zajednice,
seljačke zajednice,

poljoprivredne zajednice,

u najvećem delu
globalnog juga –

mi znamo da su žene
u prvim borbenim redovima

brige za svoje domove.

Za ekonomiju proste reprodukcije
u njihovim zajednicama

i njihovim selima.

I znači kada smo suočeni sa,
na primer, klimatskim promenama

– bilo da je u pitanju suša
ili poplave,

žene su te
koje su primorane da odu.

Zato što su žene zapravo
često primarni hranioci porodice

u zajednicama u kojima
su ljudi još uvek

vezani za zemlju.

Kada je vaš čitav identitet,
i vaš izvor sredstava za život

i vaše duhovne prakse
još uvek zasnovani na zemlji,

i vi ste primorani
da napustite zemlju.

Kada vi više ne možete
da posećujute vaša sveta mesta.

Odakle su potekle
priče o vašem poreklu.

Odakle potiču vaš narod.

Kulturni genocid koji
se dešava je nemerljiv.

Upotreba žena
za podršku kolonijalnoj

ili imperijalističkoj
intervenciji nije ništa novo.

Čitav projekat
kolonizacije,

misije civilizovanja
koja datira od pre 500 godina,

često je koristio
feminističku logiku.

I te vrste narativa
su moguće zato što,

naravno, jedan od načina
na koje imperijalizam radi

jeste isključivanje
urođeničkih glasova.

I to je nešto što
Gajatri Spivak naziva

„vrlo starom civlizaotrskom logikom
belog muškarca i bele žene

koji spašavaju tamnopute žene
od tamnoputih muškaraca“.

Tela žena su
upotrebljena kao instrument

povraćanja
ovih orijentalističkih

i islamofobnih tropa
koji ne dolaze samo od država,

već na žalost i od strane
mnogih zapadnih levičara

ili zapadnih feministkinja.

Ljudi idu u Siriju na
putovanja sponzorisana od strane režima,

i onda se vrate
i pišu članke o

tome kako su na plaži
videli žene u bikinijima,

ili žene koje piju
alkohol u noćnim klubovima.

I poruka koju tako
šalju je:

„OK... genocid je okej,
sve dok društvena i

oslobođena elita iz Damaska
može da se zabavlja u bikinijima.“

A to je očigledno apsurdno.

Stvar u vezi sa feminizmom
je da

on može da ima
mnogo različitih oblika.

I dakle nije neuobičajeno
da država,

a posebno Imperija,
da feminizam shvata

kao tobože
progresivnu logiku.

I mi to takođe vidimo
na sličan način u

u zatvorskom
industrijskom kompleksu,

gde nam je rečeno da
nam treba više zatvora

i da nam treba više pandura.

Zato što treba
da zaštitimo žene.

Ja mislim da je važno
da istaknemo da su crnkinje

izložene zatvaranju
i državnom nasilju.

Crnkinje se zatvaraju
od prilike četiri puta

češće od belkinja.

Kriminalizacija
crnkinja

takođe je indikativna
za ideju javnosti,

i javne bezbednosti koja
se vrti oko pretnji

belkinjama.

Što uključuje sve
tamnopute ljude.

I znači policija
i zatvori

i vojske su deo
imperijalne logike.

Deo zatvorske države
koja koristi, često, feminističku

logiku za jačanje
belačke nadmoći,

za jačanje društvene kontrole.

Često se kaže da je
revolucionarna teorija

domen starih
bradatih belaca.

Ne samo da ovaj mit
čini nevidlivim bezbrojne

teoretske doprinose
revolucionarki

tokom godina,

od Roze Luksemburg
do Komandante Ramone,

on takođe ignoriše činjenicu
da su tokom dugog perioda

kada su muškarci uživali
skoro isključivo pravo da

im se ideje objavljuju
i da se o njima debatuje, žene

bile zauzete sprovođenjem
revolucionarne teorije u praksu.

Od Luize Mišel,
koja je držala barikade

pariške komune dok se brinula
za ranjene drugove i drugarice,

do Lusi Parsons,

suosnivačica Industrijskih
radnika i radnica sveta (IWW)

i žena koju je čikaška policija
jednom prilikom opisala kao

„opasniju od
hiljade izgrednika“.

Od Eme Goldman,

koja je jednom pretukla Johana Mosta
na bini sa bičem

zato što je pričao gluposti,

do Marije Nikiforove,

strašne ukrajinske
anarhističke komandantkinje

i dželatkinje kako belogardejaca
tako i boljševika.

Od Kano Sugako,

koja je obešena u svojoj 29.
godini zbog neuspešnog

atentata na
japanskog cara,

do Asate Šakur,

koja je uspela da pobegne
iz utrobe američkog sistema gulaga

i sada je na FBI-evoj
listi najtraženijih

skoro četiri decenije.

Da ne spominjemo druge žene
kojima se ne zna broj

koje su sprovodile
propagandu delom,

učestvovala u nemirima, predvodila seljačke bune
i borila se na prvim borbenim linijama

revolucija širom sveta.

I do dana današnjeg, žene
i dalje istrajavaju,

predvode bezbrojne
borbe širom sveta,

bilo onih koje se vode
protiv ekstrakcije resursa

i tekuće krađe
urođeničkih zemalja,

oslobođenja sirijskih
teritorija od Daeša

i borbe protiv turske
agresije u Rožavi,

ili pak borbi
protiv rasističke policije

u takozvanim
Sjedinjenim Državama.

Mislim da bi bilo koji vid organizovanja
trebalo da ima feministički karakter.

Ja mislim da ako postoji
nešto što utiče na

tvoju zajednicu
sa čim želiš da se pozabaviš,

to bi trebalo da bude
sa antikolonijalnim,

matrijarhalnim fokusom
sa ženom u centru.

I, znači, što se mene tiče
tip feminizma koji

o kojem hoću da govorim
nije tip feminizma

kog zanima društvena kontrola.

To nije fieminizam
kog zanima

ko je jebeni direktor,
ili ko će biti

sledeći predsednik
imperije.

Ali to jeste tip feminizma
koji je zasnovan na

oslobođenju, jel tako?

On je antikapitalistički,
on je antirasistički,

i više i više i više od toga.

I on traži slobodu.

Bilo koja vrsta feminizma

– imperijalni feminizmi
i drugi –

koji traže više kontrole,
koji traže više dominacije,

antiteza su onoga
što je pravi feminizam

ako feminizam shvatimo
kroz prizmu oslobođenja.

Nadam se da novi
feministički pokret u nastajanju

uči lekcije
iz prošlosti.

Vi ne možete zamisliti da promenite
uslove u kojima se nalaze žene

prostom zamenom
oblika eksploatacije.

Veoma je važno umesto toga
shvatiti, znate,

koji su
strukturalni mehanizmi

koji omogućavaju
tu eksploataciju.

I tu mi treba
da se organizujemo.

Feministički projekti koji
su sada zaista uzbudljivi

su feminizmi koji razumeju
različite veze

između svih tih različitih
sistema u kojima živimo.

Feminizmi radničke klase,
na primer.

Feminizmi koji u žiži
ima iskustva seksualnih radnica.

Transfeminizmi,
urođenički feminizmi,

crnački feminizmi,
migrantski feminizmi,

svi ti razni tipovi
koji razumeju

da su ti sistemi
povezani,

i da feminizam
nije prosto

napredovanje nekih žena
na račun drugih.

Mene takođe najviše interesuje
feminizam koji ima za cilj

da učini vidljivim
sve različite vrste rada

koji postoje u našem društvu.

Mi treba da učimo
iz njihovih iskustava.

Mi treba da
promovišemo njihove glasove.

I na taj način, mi možemo
da uradimo nešto po pitanju

trenutne neravnoteže
i da se postaramo da Sirijke

mogu da govore u svoje ime i
da predstavljaju same sebe.

Ma samo napravite
devojčaku bandu, kapiraš?

Svi bi trebalo da imaju

sopstvenu devojačku bandu
u svoj susedstvu,

i u svojim zajednicama.

Naši pokreti
nikada neće biti delotvorni

ako se u njima ne osećamo
bezbedno.

I anarhizam
i crnački feminizam

teoretišu o nasilju
rasnog kapitalizma.

Oni teoretišu
o nasilju

američke države.

Da bismo ih sintetisali

u crnački feministički
anarhizam, na primer,

to bi značilo učiniti
delotvornijom rasnu

i rodnu kritiku države.

I da bi takođe
rasno osvestili antidržavnu

politiku anarhizma.

Ja podstičem žene
i femice

da se uključe u prostore
kojima dominiraju muškarci

... ali idu tamo i
čuvaju jedni drugima leđa.

I promene te
prostore u nešto

što je prijateljski nastrojeno
i inkluzivnije

prema ljudima svih rodova.

I to ne znači nužno
da treba da bude manje radikalno,

ili da se preduzimaju
manje konfrontacione akcije.

I to ne znači
menjanje prioriteta

i da se pokuša prioritetizovanje
dobrotvornog rata na račun revolucionarne borbe,

ili agresivnog ili
konfrontacionog rada.

To znači rekonstektualizovanje
te stvari

ne kao u
domenu mačizma,

već kao nešto u čemu
mogu da se angažuju svi ljudi.

Ja ne znam da li je nasilje
uvek odgovor,

ali ja mislim da u nekim
situacijama može biti odgovor.

I ako pričate o
femicidu, kulturi silovanja,

seksualnom nasilju, usponu
mizogine desnice

... ja mislim da je to
situacija u kojoj sve

treba da bude na stolu
da se barem diskutuje.

Vi ne želite da odustanete
od angažovanja na takav način.

To vas čini
vrlo ranjivim.

Ja ne verujem
u magična rešenja

... odnosno mislim
da ima puno važnog

i smislenog posla
koji treba da se obavi.

To se manje tiče
specifičnih pitanja

ili oblasti na
koju ste fokusirani,

a više se tiče načina
na koji se angažujete u njima.

Da li gledate na stvari
šire od pukih individualnih akcija

pokušavajući da ih sagledate
u smislu kolektivnih odgovora

... materijalnih odgovora?

Da li gledate na
pokušaje da se izgradi autonomija

izvan države?

Da li gledate na pokušaje
da se izgradi feministička politka

koja se ne svodi samo na
peticije predstavnicima

ili pokušaje da se dobije
institucionalizovanije predstavljanje?

Mislim da je svet sranje
generalno gledano.

Ali mislim da zato što
je generalno sranje,

jedina vredna stvar koja
može da se uradi je borba.

I ja mislim da ima puno
stvarno insprativne istorije

i puno stvarno
divnih ljudi

koji su uzvratili udarac
i borili se

na puno različitih načina.

I korisno je
pogledati neke

od različitih stvari
koje su oni uradili.

Iako je još uvek
pred nama dug put

do ukidanja rodno
zasnovane nejednakosti,

prošlih nekoliko decenija
smo videli veliki napredak

za žene širom sveta.

Svaki korak napred
je bio borba,

pošto su muškarci svih fela
nastojali da zadrže

razne manifestacije
moći i kontrole

koje su im omogućeni
pod patrijarhatom.

Ali danas, čak iako su mnoge
od ovih teško izvojevanih pobeda

ugrožene i preti im
da budu poništene

od strane revitalizovanih
pokreta muške reakcije,

autoritarnog nacionalizma
i verskog fundamentalizma.

Od Aktivista za muška prava (MRA),
koji krive feministkinje

za mnoge tegobe sa kojima
se muškarci suočavaju pod kapitalizmom

do nasilne mizoginije
koje se ugradila

u srce alt-desnice,

do verskog fanatizma
Majka Pensa

i Islamske Države.

Ovo nije vreme kada treba
da počivamo na lovorikama

naših prošli dostignuća

... suštinski je važno da
nastavimo da produbljujemo i širimo

borbu protiv patrijarhata
na svim frontovima,

i da se pripremimo
za bitke koje su pred nama.

Dakle u ovom trenutku,
mi bismo želeli da vas podsetimo

Da bi „Trouble“ trebalo
gledati u grupama,

i da se koristi kao resurs
za promovisanje diskusije

i kolektivnog organizovanja.

Da li ste zainteresovani
za pokretanje

revolucionarnog
feminističkog kolektiva,

ili da pomognete boljem
inkorporiranju feminističke analize

u vaše postojeće
projekte?

Razmislite o tome da zajedno sa
nekim drugovima i drugaricama,

organizujete
projekciju ovog filma,

i da prodiskutujete
ono što to podrazumeva.

Da li ste zainteresovani
za redovno prikazivanje „Nevolje“

u svom kampusu, infošopu,
mesnoj zajednici,

ili samo kod kuće
sa prijateljima i prijateljicama?

Postanite Trablmejker!

Za 10 meseci mesečno,
mi ćemo vam poslati

sa poboljšanu kopiju emisije,
i komplet za projekcije

sa dodatnim resursima
i nekim pitanjima

koje možete da upotrebite
da biste pokrenuli diskusiju.

Ako ne možete da priuštite da
nas podržite finansijski, nema frke!

Vi možete da strimujete i/ili da
skinete sav naš sadržaj besplatno

sa našeg sajta:

Ako imate bilo kakve sugestije
u pogledu tema za emisiju,

ili samo želite da sa nama stupite
u kontakt, pišite nam na:

Ova epizoda ne bi bila moguće

bez izdašne pomoći

Karle, Džona, Devin
i Nikosa Pelasgosa.

A sad paljba,
i make some trouble!