Pozdrav trablmejkersi ... dobrodošli u „Trouble“ (Nevolju). Moje ime nije važno. Nakon nedavnih skandala koji su potresli Holivud, korporativne medijske kuće, akademski svet, amaterski sport i naravno Vašington DC ... tema seksualnog zlostavljanja je postala priča koja se stalno vrti u američkim vestima. Ali iako je dobro videti da šačica moćnih muškaraca barem počinje da bude pozivana na odgovornost zbog mizoginog ponašanja ... seksualnog zlostavljanja i napadanja žena očigledno nije ništa novo. I sve ovde skorašnje priče samo su mikroskopska reprezentacija daleko raširenijeg i sistemskog problema. Ako čak i poznate ličnosti nisu bezbedne od ovog tipa zlostavljanja ... šta nam to govori o nama ostalima? Seksualno nasilje je temelj patrijarhata, jednog od najstarijih i najpodmuklijih sistema dominacije u ljudskoj istoriji. Ovo nasilje ima mnogo oblika od sliovanja i seksualne eksploatacije, do nametanja mizoginih standarda lepote i rodnih normi, do zakona i društvenih tabua kojima se nastoji da se ostvari kontrola nad ženskom seksualnošću, telesnom autonomijom i reproduktivnim zdravljem. Patrijarhat je dubinski utkan u samu društvenu strukturu; on je ukorenjen u nuklearnoj porodici i načinima na koje se deca podižu različito zavisno od roda koji im je određen na rođenju. On je kodovan u naš jezik, i pojačan religijom i popularnom kulturom, pomaže oblikovanju viđenja sveta i našeg mesta u njemu. On se manifestuje u bezbrojnim svakodnevnim iskustvima i radnjama, oblikujući ciklus koji se sam produžava i ojačava i koji se prenosi generacijama, šireći svoj uticaj na sve sfere ljudske aktivnosti i ponašanja. Ali daleko od prihvatanja uloge večite žrtve, tokom istorije, žene su dosledno pružale otpor patrijarhalnim sistemima društvene, politčke i ekonomske kontrole. Danas, mi smo na čelu revolucionarnih antikapitlističkih i antikolonijalnih pokreta širom sveta, pored toga što igramo vodeću ulogu u pružanju otpora protiv bele nadmoći i policijskog terora, za LGBTQ oslobođenje, i protiv ejblizma, zatvorske psihologije i zatvorsko-industrijskog kompleksa. Tokom narednih trideset minuta mi ćemo istaći neke od tekućih borbi sa kojima se suočavaju žene širom sveta i razgovarati sa više zajebanih komentatorki koje će pričati o suprotstavljanju društvenim tabuima, borbi protiv seksizma, podrivanju sistema muške dominacije ... i prave puno nevolja. Rečju, definisala bih patrijarhat kao osvajanje. Pored neke vrste svakodnevnih predrasuda, to je sistem moći koji je institucionalizovan u raznim aspektima našeg svakodnevnog života. To je društveni, ekonomski, politčki sistem koji je ukorenjen u rodnom tlačenju. Sistem rasno određene rodne regulacije koji društveno i materijalno privileguje muškost, i muškarce... i maskulinost. Trans, queer i nebinarne ljude, i sve druge stvari, ponašanja i atribute koje bismo povezali sa ženstvenim, ili ženstvenošću smatra se inferiornim. To je društveni sistem koji uspostavlja, kodifikuje nadmoć, superiornost muškaraca u svakoj sferi društvenog života nad ženama. Borbe žena širom sveta pokazuju da postoje brojni zajednički problemi, poput nedovoljne zastupljenosti ili marginalizacije u kulturnim, ekonomskim i političkim sferama. Jedna od objedninjujućih karakteristika patrijarhata koju možemo videti širom sveta je nametanje rodne binarnosti, sa nasiljem koje se vrši nad onima koji se ne uklapaju u stereotipe – u očekivan način predstavljanja onoga šta je muško ili šta je žensko. Patrijarhalni sistem, kao sistem rodne regulacije, vrti se oko transmizoginije – koju patrijarhat shvata kao kaznu za neuspelu muškost. Zato što se trans žene ne shvataju kao prave žene već pre kao neuspeli muškarci. I nasilje protiv trans žena služi dvostrukoj svrsi. Ono dopušta cis muškarcima da ponovo nametnu i ponovo uspostave sopstveni smisao muškosti kažnjavanjem trans žena zbog svoje lične nesigurnosti u pogledu svoje heteroseksualnosti, i zato što ih privlače trans žene, što dovodi u pitanje čitavu njihovu muškost. I zatim to takođe služi kao upozorenje trans ženama. Donekle konzistentno iskustvo patrijarhata, ako ono uopšte postoji ... jer naravno patrijarhat se doživljava različito od strane različitih rodova i mnogih drugih identiteta koji se preklapaju sa patrijarhatom – naročito je potčinjavanje posebno ako pogledamo na potčinjavanje i nejednakost u intimnim odnosima, i u takozvanim „domaćim sferama“. Dakle to je jedan od načina na koje patrijarhat nastavlja da bude tako dominantan, pa ipak tako nevidljiv. Patrijarhalni odnosi, dominacija muškaraca nad ženama, obično je posledica sistema koji eksploatiše ljudski rad. I stoga kontrola nad ženama, nad njihovim reproduktivnim kapacitetom, nad njihovim radom u domaćinstvu – to je ustvari cilj, barem onih koji kontrolišu društvo. Patrijarhat je, barem po mom gledištu, povezano sa klasnim sistemom. Sa sistemom eksploatacije koji seže s one strane odnosa između muškaraca i žena. Ekonomski, podređivanje žena i femica manifestuje se i platnom jazu i na način koji se ženski rad podcenjuje, bez obzira kakav je. I bilo da je to na tradicionalnije načine ... ako su to curanderas, ili iscelitelji, obično su to žene. Kada govorimo o znanju naših predaka koje prenose naše bake putem matrilinearnih veza - to je vrsta znanja koje se često odbacuje. Postoji aproprijacija ženske genijalnosti. Rada žena koji muškarci pripisuju sebi. Svi oni klišei o tome kako, znate „iza svakog velikog muškarca stoji žena“. Kao, iza svake velike žene ima još deset drugih žena koje su sjajne i koje su podizale jedna drugi i da jedna drugu ohrabre da pronađu svoju moć i pronađu svoje glasove. Patrijarhat sve to ignoriše. Tokom čitave istorije patrijarhat briše genijalnost žena. On briše trud koji ulažemo da bi pomogli našim zajednicama da budu prosperitetne. Da pomognemo našoj deci da budu napredna. Ja sam govorila o „patrijarhatu nadnice“ da bih definisala, znate, način na koji kapitalizam održava rodno zasnovane hijerarhije. Patrijarhat nadnice kaže, ili implikuje, razmere nadnica. I činjenica da kapitalizam organizuje većinu ženskog neplaćenog rada kao temeljnog materijalnog uslova za stvaranje patrijarhalne kontrole. Nedavno smo videli sa pokretom #MeToo, kako je pitanje uznemiravanja ili zlostavljanja žena nešto što stvarno prevazilazi sve klasne linije i sve kulturne linije. Takođe je važno istaći da patrijarhat ne implikuje da svi muškarci imaju moć nad svim ženama. Uzmimo na primer slučaj Sjedinjenih Država. Jasno je da rasni odnosi imaju suštinski efekat na definisanje i toga koji muškarci imaju moć nad čijim ženama. Ja mislim o patrijarhatu, ne samo na način da on pogađa žene, već na način da on pogađa muškarce u našim zajednicama. On sputava njihov rast. On anestezira njihovu sposobnost da budu odgovorni, njihovu emocionalnu dubinu. Njihovu spremnost da rastu i da razumeju da mogu postati bolji ljudi, povezaniji sa svojom duhovnošću. Povezaniji sa svojom svrhom u ovom životu. Posebno u – kad ljudi pričaju o, znaš, revolucionarnom smislu postoji taj stereotip da mora da se bude žestok i super militantan. I nama je to apsolutno potrebno. Apsolutno nam je potrebno da branimo naše zajednice. Ali mi takođe treba da budemo u stanju da međusobno komuniciramo. I da budemo razumni, da se srdžba ne podrazumeva. U Knjizi postanja, koja je slučajno glavna priča o stvaranju za oko 4,2 milijarde sledbenika judaizma, hrišćanstva i islama ... malo je reći da žene baš i ne isgledaju sjajno. I ako je verovati nesumnjivo muškim autorima ovog teksta ... za sve je kriva Eva. Jer čak i ako joj je dat zemaljski raj da uživa u njemu, ova nezahvalna bludnica je uradila jednu stvar koju joj je njen dobronamerni muški Bog rekao da ne radi. I još gore od toga, ona je prevarila svog muža da preuzme krivicu sa njom ... čak iako se odrekao jednog od svojih rebara da bi ona mogla biti napravljna. Pojevši zabranjenu jabuku sa Drveta znanja, Eva je bila odgovorna za originalni greh ... i krajnjoj liniji za pad čovečanstva. Prilično zajebano. I hiljadama godina, Glavne institucije organizovane religije su učinile sve što je u njihovoj moći da bi se postarale da niko ne zaboravi užasnu istinu koja je upakovana u ovu surovu laž. Katolička crkva je imala ogromnu ulogu u negovanju mizoginističke koncepcije žene. Crkva je imala ogromnu ulogu, posebno u definisanju ženske seksualnosti kao nečeg grešnog. Kao nečeg što treba da bude kontrolisano. Dakle žena je velika grešnica. Žena je ta koja mora da se pokriva, jer ona je stalno iskušenje za muškarca. Seksualnost je vrlo jaka, potencijalno subverzivna snaga. Znate, ovde bih htela odmah da dodam da ovu zainteresovanost crkve sa njom dele politička i sudska vlast. Zato što posebno u kapitalističkom sistemu u razvoju krajem srednjeg veka, znate, pitanje kontrole seksualnosti, kontrole prokreacije, je postalo strateško pitanje. Postalo je strateški cilj. Iste te tehnike, vrednosti koje su prožete obezvređivanjem žene ... su izvožene. Tokom kolonizacije, hrišćanstvo je koristilo bibliju i njene priče da bi dokazalo da je patrijarhat božija volja. Hrišćanske, katoličke religije koje su nametnute obogotvoravaju muškarca. i obožavaju boga kao muškarca. I one nemaju ni malo mesta za sveto žensko. Kolonizaciji je bilo heophodno da podeli i uništi zajednice da bi dobila pristup zemlji. Po dolasku, naseljenici su vrlo brzo primetili da urođeničke žene često zauzimaju pozicije moći u svojim zajednicama, i u svojim sistemima upravljanja. I znači premda je bilo opštih napada na urođeničke zajednice, bilo je i vrlo specifičnih napada direktno usmerenih na urođeničke žene. Ako pogledamo u istoriju, pogledamo izvlačenje resursa ... načine na koji su svi naši ne-ljudski rođaci bili tretirani i pretvarani u robu i kradeni i prodavani ... čini mi se da ljudima iz tih religija malo šta je sveto. Jedna od prvih stvari u koje su ubedili muškarce u tim zajednicama je da je njihova jednakost sa ženom bila znak inferiornosti. I to je urađeno putem religije, i na razne druge načine, i zapravo ih navela da i sami pomognu u procesu uklanjanja žena sa tih pozicija moći. Način na koji su kolonizatori napali, i nastavljaju da napadaju i uništavaju i omalovažavaju zemlju koja nam daje život ... je ekstremna paralela sa načinom na koji su kolonizatori takođe naročito zlostavljali urođenice. Pokret MMIW (Ubijene i nestale urođenice) u Kanadi je bio urođenički odgovor na krizu prekomerne zastupljenosti Inuitkinja, Metiskinja i žena Prvih naroda u slučajevima nestalih osoba i ubistava. Urođenice čine do 4% stanovništva, ali čine 16% ubistava u Kanadi. Smrti i nestanci urođenica često se ignorišu ili loše obrađuju od strane policije. Presuda Tini Fontejn ... nedavna oslobađajuća presuda u tom slučaju, koja je bila prilično poražavajuća – vidite kako se te stvari odigravaju. I znači vi vidite stvari kao kad su neposredno izricanja presude, The Globe and Mail imali članak preko čitave naslovne strane o tome kako je ona imala drogu i alkohol u svom sistemu kada je pronađena. Kao da to na neki način opravdava to što je ubijena i bačena u reku u vreći za spavanje. Evropski verski sistem, sistem društvenih struktura, počiva na hijerarhiji. Hijerarhije koje su sada na snazi postavljaju žene – tamnopute žene – na samo dno. Džezebel je jedan od likova koji kontrolišu crnačku ženstvenost koja je zasnovana na ideji da su crnkinje neuporedivo seksualno agresivne i nekontrolisano promiskuitetne, i hiperseksualne i animalistične. I to ima veze sa ropstvom u Sjedinjenim Državama u tom smislu da su crnkinje bile prisiljavane da trpe seksualno nasilje svojih gospodara. Zato što su ih videli isključivo kao tela koja su postojala za seksualnu konzumaciju i seksualnu dominaciju belaca. To se uklopilo u savremeu ideju da crnkinje "nije moguće silovati". Da smo mi čisto seksualna bića koja uvek žele seks. I tako kada smo seksualno viktimizovane, mi nismo shvaćene kao legitimne žrtve na način kako to belkinje jesu. U Siriji imate porast broja autoritarnih islamističkih grupa, koje su u različitom stepenu postavile ograničenja za žene u pogledu njihovog učešća, ili ograničenja kretanja ili odevanja. Ali sa Daešom (Islamska Država), videli smo ove ekstreme užasa počinjenene protiv žena. Ponovno uvođenje seksualnog ropstva, kao i policijske kontrole nad ženama u društvenom prostoru – što je bilo potpuno strano sirijskom društvu. Ali ja mislim da je takođe važno priznati da su žene bile u prvom planu borbe protiv ekstremizma. Naravno, u kurdskim oblastima borkinje YPJ su stvarno razbuktale maštu sveta zbog hrabrosti koju su pokazale u borbi protiv Daeša. U Raki je bila jedna sjajna žena, Suad Nofal, koja je postala ikona sirijskih revolucionara zato što je samostalno pravila demonstracije protiv Daeša tokom dva meseca. Svakoga dana ona je protestovala protiv njih i tražila od njih da odu. I u Idlibu, videli ste žene u prvom planu protesta protiv Nusre. Mislim da je važno da se zna da su mnoge od ovih žena pobožne, da nose hidžab, da su muslimanke. Ali ono što one govore je da odbijaju da se potčine režimu tiranije, i one odbijaju svaku drugu tiraniju koja pokušava da je zameni. I one odbijaju svakoga ko pokušava da im nametne autoritaran poredak, ili da im diktira šta će obući ili kakva treba da bude njihova društvena uloga. Sudeći po Visokom komesarijatu UN za izbeglice, 2017. zabeleženo je 258 miliona migranata koji žive u raznim zemljama širom sveta. Ova cifra uključuje gotovo 26 miliona ljudi koji su zvanično registrovani kao izbeglice. I tokom proteklih nekoliko godina, po prvi put u zabeleženoj istoriji, većina onih koji su primorani da beže su bile žene i deca. Odluka da se napusti svoj dom, i čitav život koji ste nappravili za sebe, to niko ne radi tek tako. Prisilna migracija je užasan beg u neizvesnost i nesigurnost ... i to je posebno tačno za žene izbeglice i migrantkinje radnice, koje se suočavaju sa specifičnim skupom rizika i opasnosti, povrh brojnih iskušenja koje dele sa svojim muškim kolegama. Dok rat, otimanje teritorija, ekstremna ekonomska nejednakost i klimatske promene nastavljaju da destabilizuju naš svet, čovečanstvo je na pragu novog doba još većih nivoa seoba i premeštanja. I dok se ovaj proces ubrzava, žene će nastaviti da nose najveći teret. Feminizacija migracija je zapravo realnost da će žene nastaviti da budu najviše pogođene ratovima, okupacijom, militarizmom, klimatskim promenama, prisilnim siromaštvom zahvaljujući kolonijalizmu i neoliberalizmu. I da su žene primarno te koje su u pokretu. Na globalnom jugu – u većem delu Afrike, Latinske Amerike, delovima Azije – imate ogroman nivo siromaštva. Počevši sa dužničkom krizom krajem 1970-ih i potom primenom programa strukturalnog prilagođavanja, što su brutalni programi štednje. Znate, širom kontinenata imate ogromnu pauperizaciju, koja je pokrenula ogromne migratorne tokove. Jedan od najvećih mitova te ideje da takozvani „Zapad“ i globalni sever rado prihvataju izbeglice. Broj ljudi koji uopšte uspeju da stignu do globalnog severa je majušan. Većina ljudi koji su raseljeni su raseljeni, znate, unutar svojih zemalja, ili u susedne zemlje. Uslovi za život raseljenih, siromaštvo, težak život ... te stvari su uticale na porast nasilja u porodici prema ženama koje često žive u kampovima. Zato što muškarci prazne svoje frustracije na žene u svojim porodicama. Provela sam puno vremena sa izbeglicama u Libanu, u Jordanu i Iraku. I na svim tim mestima srela sam žene koje su se organizovale oko pitanja nasilja u porodici ili ranog stupanja brak. Te vrste rasizma, antimigrantske reakcije, sa kojima se nosimo širom sveta – mi vidimo to u Evropi, mi to vidimo sa Rohindža izbeglicama, mi to vidimo na Mediteranu, mi to vidimo u Novom Zelandu i ostrvu Manus, i u Sjedinjenim Državama i Kanadi ... zaista svuda. Žene često čine više od polovine svetskih migranata i znači žene se nose s tim. I žene se takođe nose i sa specifičnom ranjivošću žene u pokretu, i suočavanju sa utvrđenim granicama. Dakle to znači da, znate, žene su stvarno izložene silovanju i seksualnom nasilju. 60% žena koje prelaze južnu granicu SAD prijavljuju seksualno nasilje na granici. To je samo još jedan nivo nečega što se koristi protiv vas. Žene bez papira koje u situacima zlostavljanja u porodici, ili koje su bile seksualno napastvovane, imaju malo ili nimalo toga što im stoji na raspolaganju. Strah od deportacije, strah od odvajanja od dece, agresivne taktike deportacije koje se koriste ... čine ženu još nezaštićenijom. One moraju da se suoče sa višegodišnjom izolacijom, isključenjem, što podrazumeva i nasilje. Jer mnogo puta kada stignu one nemaju odgovarajuća dokumenta, ili su im ona oduzeta. I one postaju izložene vrlo brutalnim oblicima eksploatacije. Tako da ljudi nisu spremni da govore. Ljudi nisu spremni da govore protiv nepoštenih radnih uslova, ili seksualnog uznemiravanja od strane njihovih poslodavaca. Uvek i večito ponovo, znate, u interesu svoje dece; opstanka; da bi bile u stanju da zarade za život nakon što su isterane iz svoje domovine. Migrantkinje su takođe, opet, često bile primarni negovatelji svoje dece, često su te koje su odgovorne za dobrobit svoje dece dok su u pokretu. Ili se nose sa razdvajanjem porodice. Tako da su odvojene od svoje dece ... ponekad i decenijama. I sve to je potpuno povezano sa patrijarhatom u smismu bremena sa kojim se žene suočavaju, reproduktivnog rada i rada u domaćinstvu kod kuće. Ako pogledamo zajednice koje su još uvek vezane za zemlju – znači urođeničke zajednice, seljačke zajednice, poljoprivredne zajednice, u najvećem delu globalnog juga – mi znamo da su žene u prvim borbenim redovima brige za svoje domove. Za ekonomiju proste reprodukcije u njihovim zajednicama i njihovim selima. I znači kada smo suočeni sa, na primer, klimatskim promenama – bilo da je u pitanju suša ili poplave, žene su te koje su primorane da odu. Zato što su žene zapravo često primarni hranioci porodice u zajednicama u kojima su ljudi još uvek vezani za zemlju. Kada je vaš čitav identitet, i vaš izvor sredstava za život i vaše duhovne prakse još uvek zasnovani na zemlji, i vi ste primorani da napustite zemlju. Kada vi više ne možete da posećujute vaša sveta mesta. Odakle su potekle priče o vašem poreklu. Odakle potiču vaš narod. Kulturni genocid koji se dešava je nemerljiv. Upotreba žena za podršku kolonijalnoj ili imperijalističkoj intervenciji nije ništa novo. Čitav projekat kolonizacije, misije civilizovanja koja datira od pre 500 godina, često je koristio feminističku logiku. I te vrste narativa su moguće zato što, naravno, jedan od načina na koje imperijalizam radi jeste isključivanje urođeničkih glasova. I to je nešto što Gajatri Spivak naziva „vrlo starom civlizaotrskom logikom belog muškarca i bele žene koji spašavaju tamnopute žene od tamnoputih muškaraca“. Tela žena su upotrebljena kao instrument povraćanja ovih orijentalističkih i islamofobnih tropa koji ne dolaze samo od država, već na žalost i od strane mnogih zapadnih levičara ili zapadnih feministkinja. Ljudi idu u Siriju na putovanja sponzorisana od strane režima, i onda se vrate i pišu članke o tome kako su na plaži videli žene u bikinijima, ili žene koje piju alkohol u noćnim klubovima. I poruka koju tako šalju je: „OK... genocid je okej, sve dok društvena i oslobođena elita iz Damaska može da se zabavlja u bikinijima.“ A to je očigledno apsurdno. Stvar u vezi sa feminizmom je da on može da ima mnogo različitih oblika. I dakle nije neuobičajeno da država, a posebno Imperija, da feminizam shvata kao tobože progresivnu logiku. I mi to takođe vidimo na sličan način u u zatvorskom industrijskom kompleksu, gde nam je rečeno da nam treba više zatvora i da nam treba više pandura. Zato što treba da zaštitimo žene. Ja mislim da je važno da istaknemo da su crnkinje izložene zatvaranju i državnom nasilju. Crnkinje se zatvaraju od prilike četiri puta češće od belkinja. Kriminalizacija crnkinja takođe je indikativna za ideju javnosti, i javne bezbednosti koja se vrti oko pretnji belkinjama. Što uključuje sve tamnopute ljude. I znači policija i zatvori i vojske su deo imperijalne logike. Deo zatvorske države koja koristi, često, feminističku logiku za jačanje belačke nadmoći, za jačanje društvene kontrole. Često se kaže da je revolucionarna teorija domen starih bradatih belaca. Ne samo da ovaj mit čini nevidlivim bezbrojne teoretske doprinose revolucionarki tokom godina, od Roze Luksemburg do Komandante Ramone, on takođe ignoriše činjenicu da su tokom dugog perioda kada su muškarci uživali skoro isključivo pravo da im se ideje objavljuju i da se o njima debatuje, žene bile zauzete sprovođenjem revolucionarne teorije u praksu. Od Luize Mišel, koja je držala barikade pariške komune dok se brinula za ranjene drugove i drugarice, do Lusi Parsons, suosnivačica Industrijskih radnika i radnica sveta (IWW) i žena koju je čikaška policija jednom prilikom opisala kao „opasniju od hiljade izgrednika“. Od Eme Goldman, koja je jednom pretukla Johana Mosta na bini sa bičem zato što je pričao gluposti, do Marije Nikiforove, strašne ukrajinske anarhističke komandantkinje i dželatkinje kako belogardejaca tako i boljševika. Od Kano Sugako, koja je obešena u svojoj 29. godini zbog neuspešnog atentata na japanskog cara, do Asate Šakur, koja je uspela da pobegne iz utrobe američkog sistema gulaga i sada je na FBI-evoj listi najtraženijih skoro četiri decenije. Da ne spominjemo druge žene kojima se ne zna broj koje su sprovodile propagandu delom, učestvovala u nemirima, predvodila seljačke bune i borila se na prvim borbenim linijama revolucija širom sveta. I do dana današnjeg, žene i dalje istrajavaju, predvode bezbrojne borbe širom sveta, bilo onih koje se vode protiv ekstrakcije resursa i tekuće krađe urođeničkih zemalja, oslobođenja sirijskih teritorija od Daeša i borbe protiv turske agresije u Rožavi, ili pak borbi protiv rasističke policije u takozvanim Sjedinjenim Državama. Mislim da bi bilo koji vid organizovanja trebalo da ima feministički karakter. Ja mislim da ako postoji nešto što utiče na tvoju zajednicu sa čim želiš da se pozabaviš, to bi trebalo da bude sa antikolonijalnim, matrijarhalnim fokusom sa ženom u centru. I, znači, što se mene tiče tip feminizma koji o kojem hoću da govorim nije tip feminizma kog zanima društvena kontrola. To nije fieminizam kog zanima ko je jebeni direktor, ili ko će biti sledeći predsednik imperije. Ali to jeste tip feminizma koji je zasnovan na oslobođenju, jel tako? On je antikapitalistički, on je antirasistički, i više i više i više od toga. I on traži slobodu. Bilo koja vrsta feminizma – imperijalni feminizmi i drugi – koji traže više kontrole, koji traže više dominacije, antiteza su onoga što je pravi feminizam ako feminizam shvatimo kroz prizmu oslobođenja. Nadam se da novi feministički pokret u nastajanju uči lekcije iz prošlosti. Vi ne možete zamisliti da promenite uslove u kojima se nalaze žene prostom zamenom oblika eksploatacije. Veoma je važno umesto toga shvatiti, znate, koji su strukturalni mehanizmi koji omogućavaju tu eksploataciju. I tu mi treba da se organizujemo. Feministički projekti koji su sada zaista uzbudljivi su feminizmi koji razumeju različite veze između svih tih različitih sistema u kojima živimo. Feminizmi radničke klase, na primer. Feminizmi koji u žiži ima iskustva seksualnih radnica. Transfeminizmi, urođenički feminizmi, crnački feminizmi, migrantski feminizmi, svi ti razni tipovi koji razumeju da su ti sistemi povezani, i da feminizam nije prosto napredovanje nekih žena na račun drugih. Mene takođe najviše interesuje feminizam koji ima za cilj da učini vidljivim sve različite vrste rada koji postoje u našem društvu. Mi treba da učimo iz njihovih iskustava. Mi treba da promovišemo njihove glasove. I na taj način, mi možemo da uradimo nešto po pitanju trenutne neravnoteže i da se postaramo da Sirijke mogu da govore u svoje ime i da predstavljaju same sebe. Ma samo napravite devojčaku bandu, kapiraš? Svi bi trebalo da imaju sopstvenu devojačku bandu u svoj susedstvu, i u svojim zajednicama. Naši pokreti nikada neće biti delotvorni ako se u njima ne osećamo bezbedno. I anarhizam i crnački feminizam teoretišu o nasilju rasnog kapitalizma. Oni teoretišu o nasilju američke države. Da bismo ih sintetisali u crnački feministički anarhizam, na primer, to bi značilo učiniti delotvornijom rasnu i rodnu kritiku države. I da bi takođe rasno osvestili antidržavnu politiku anarhizma. Ja podstičem žene i femice da se uključe u prostore kojima dominiraju muškarci ... ali idu tamo i čuvaju jedni drugima leđa. I promene te prostore u nešto što je prijateljski nastrojeno i inkluzivnije prema ljudima svih rodova. I to ne znači nužno da treba da bude manje radikalno, ili da se preduzimaju manje konfrontacione akcije. I to ne znači menjanje prioriteta i da se pokuša prioritetizovanje dobrotvornog rata na račun revolucionarne borbe, ili agresivnog ili konfrontacionog rada. To znači rekonstektualizovanje te stvari ne kao u domenu mačizma, već kao nešto u čemu mogu da se angažuju svi ljudi. Ja ne znam da li je nasilje uvek odgovor, ali ja mislim da u nekim situacijama može biti odgovor. I ako pričate o femicidu, kulturi silovanja, seksualnom nasilju, usponu mizogine desnice ... ja mislim da je to situacija u kojoj sve treba da bude na stolu da se barem diskutuje. Vi ne želite da odustanete od angažovanja na takav način. To vas čini vrlo ranjivim. Ja ne verujem u magična rešenja ... odnosno mislim da ima puno važnog i smislenog posla koji treba da se obavi. To se manje tiče specifičnih pitanja ili oblasti na koju ste fokusirani, a više se tiče načina na koji se angažujete u njima. Da li gledate na stvari šire od pukih individualnih akcija pokušavajući da ih sagledate u smislu kolektivnih odgovora ... materijalnih odgovora? Da li gledate na pokušaje da se izgradi autonomija izvan države? Da li gledate na pokušaje da se izgradi feministička politka koja se ne svodi samo na peticije predstavnicima ili pokušaje da se dobije institucionalizovanije predstavljanje? Mislim da je svet sranje generalno gledano. Ali mislim da zato što je generalno sranje, jedina vredna stvar koja može da se uradi je borba. I ja mislim da ima puno stvarno insprativne istorije i puno stvarno divnih ljudi koji su uzvratili udarac i borili se na puno različitih načina. I korisno je pogledati neke od različitih stvari koje su oni uradili. Iako je još uvek pred nama dug put do ukidanja rodno zasnovane nejednakosti, prošlih nekoliko decenija smo videli veliki napredak za žene širom sveta. Svaki korak napred je bio borba, pošto su muškarci svih fela nastojali da zadrže razne manifestacije moći i kontrole koje su im omogućeni pod patrijarhatom. Ali danas, čak iako su mnoge od ovih teško izvojevanih pobeda ugrožene i preti im da budu poništene od strane revitalizovanih pokreta muške reakcije, autoritarnog nacionalizma i verskog fundamentalizma. Od Aktivista za muška prava (MRA), koji krive feministkinje za mnoge tegobe sa kojima se muškarci suočavaju pod kapitalizmom do nasilne mizoginije koje se ugradila u srce alt-desnice, do verskog fanatizma Majka Pensa i Islamske Države. Ovo nije vreme kada treba da počivamo na lovorikama naših prošli dostignuća ... suštinski je važno da nastavimo da produbljujemo i širimo borbu protiv patrijarhata na svim frontovima, i da se pripremimo za bitke koje su pred nama. Dakle u ovom trenutku, mi bismo želeli da vas podsetimo Da bi „Trouble“ trebalo gledati u grupama, i da se koristi kao resurs za promovisanje diskusije i kolektivnog organizovanja. Da li ste zainteresovani za pokretanje revolucionarnog feminističkog kolektiva, ili da pomognete boljem inkorporiranju feminističke analize u vaše postojeće projekte? Razmislite o tome da zajedno sa nekim drugovima i drugaricama, organizujete projekciju ovog filma, i da prodiskutujete ono što to podrazumeva. Da li ste zainteresovani za redovno prikazivanje „Nevolje“ u svom kampusu, infošopu, mesnoj zajednici, ili samo kod kuće sa prijateljima i prijateljicama? Postanite Trablmejker! Za 10 meseci mesečno, mi ćemo vam poslati sa poboljšanu kopiju emisije, i komplet za projekcije sa dodatnim resursima i nekim pitanjima koje možete da upotrebite da biste pokrenuli diskusiju. Ako ne možete da priuštite da nas podržite finansijski, nema frke! Vi možete da strimujete i/ili da skinete sav naš sadržaj besplatno sa našeg sajta: Ako imate bilo kakve sugestije u pogledu tema za emisiju, ili samo želite da sa nama stupite u kontakt, pišite nam na: Ova epizoda ne bi bila moguće bez izdašne pomoći Karle, Džona, Devin i Nikosa Pelasgosa. A sad paljba, i make some trouble!