Šta neku reč čini „stvarnom”?

Neko bi mogao reći da reči iz engleskog slenga poput „hangry” (biti besan od gladi), „defriend” (prestati biti prijatelj s nekim na društvenoj mreži) i „adorkable” (biti simpatična budala) popunjavaju bitne značenjske praznine u engleskom jeziku, čak iako se ne nalaze u rečniku. Na kraju krajeva, ko zapravo odlučuje o tome koje će se reči naći na tim brižljivo čuvanim stranama? Istoričar jezika, En Kurzen, na šarmantan način razmatra ljude koji stoje iza rečnika i odluke koje oni donose svakoga dana.

Treba da počnem tako što ću vam reći

nešto o svom društvenom životu,

što se, znam, ne čini relevantnim,

ali jeste.

Kada me ljudi upoznaju na žurkama

i saznaju da sam profesor engleskog jezika

koji se specijalizuje u jezicima,

uglavnom imaju jednu od dve reakcije.

Jedan deo ljudi izgleda prepadnuto. (Smeh)

Često kažu nešto kao:

„Oh, bolje da pazim šta ću da kažem.

Siguran sam da ćeš čuti svaku grešku
koju napravim”,

a onda prestanu da pričaju. (Smeh)

Čekaju da odem

da pričam sa nekim drugim.

Druga grupa ljudi -

njihove oči zasvetle

i kažu:

„Vi ste upravo ona osoba
sa kojom želim da razgovaram”,

a onda mi kažu šta god misle

da je pogrešno u engleskom jeziku.

(Smeh)

Pre nekoliko nedelja,
bila sam na jednoj večeri

i čovek sa moje desne strane

počeo je da mi priča o svim načinima

na koje internet degradira engleski jezik.

Spomenuo je Fejsbuk i rekao:

„Defrendovati?
Mislim, da li je to uopšte prava reč?”

Želim da zastanem kod tog pitanja.

Šta čini neku reč stvarnom?

Moje društvo za večerom i ja znamo

šta glagol „defrendovati” znači,

ali kada nova reč kao „defrendovati”

postaje stvarna?

Ko uopšte ima ovlašćenje da donese

takvu zvaničnu odluku o rečima?

To su pitanja o kojima želim
danas da pričam.

Mislim da većina ljudi,

kada kažu da reč nije stvarna,

zapravo misli na to

da se ne pojavljuje

u standardnom rečniku.

To, naravno, otvara brojna pitanja,

uključujući i pitanje ko piše rečnike.

Pre nego što odem dalje,

dozvolite mi da razjasnim

svoju ulogu u svemu ovome.

Ja ne pišem rečnike.

Ipak, ja sakupljam nove reči,

slično načinu

na koji to rade uređivači rečnika,

a odlična stvar u poslu
istoričara engleskog jezika

je u tome što ovo mogu
da nazovem „istraživanjem”.

Kada predajem istoriju engleskog jezika,

tražim od studenata

da me nauče 2 nove reči iz slenga
pre početka časa.

Tokom godina, naučila sam

odlične nove reči iz slenga na ovaj način,

uključujući „gladnomrzljiv”

što znači da ste mrzovoljni ili besni
zato što ste gladni,

ili „smotoljiv”

što znači da ste neodoljivi
na pomalo smotan način.

Jasno, izvanredne reči koje će popuniti

važne praznine u engleskom jeziku.
(Smeh)

Ipak, koliko su te reči stvarne

ako ih prevashodno koristimo kao sleng

a još uvek se ne pojavljuju u rečniku?

Kada smo kod toga,
hajde da se okrenemo rečnicima.

Uradiću ovo kao podizanje ruku.

Koliko vas redovno konsultuje rečnike

u štampanom ili elektronskom obliku?

Okej, to izgleda kao većina vas.

Sada drugo pitanje. Opet, podizanje ruku:

Koliko vas je ikada pogledalo da vidi

ko je uređivao rečnik koji koristite?

Okej, prilično manji broj.

Donekle znamo
da ljudske ruke stoje iza rečnika,

ali nismo baš sigurni čije su to ruke.

Ovo me u stvari fascinira.

Čak i najkritičniji ljudi

skloni su da ne budu mnogo kritični
u vezi rečnika,

ne praveći razliku između njih

i ne postavljajući gomilu pitanja

o tome ko ih je uredio.

Samo razmislite o frazi

„potraži u rečniku”,

koja sugeriše da su svi rečnici

potpuno isti.

Razmislite o biblioteci
u ovom studentskom gradu,

gde odlazite u čitaonicu

i gde se nalazi ogromno,
kompletno izdanje rečnika

na pijedestalu,
na počasnom i poštovanom mestu,

koji je izložen otvoren
kako bismo mogli stati ispred njega

da bismo dobili odgovore.

Nemojte me shvatiti pogrešno.

Rečnici su fantastični izvori,

ali su proizvod ljudi

i nisu vanvremenski.

Iznenađena sam kao profesorka

da govorimo studentima
da kritički pristupaju svakom tekstu

koji pročitaju, svakom sajtu koji posete,

osim rečnicima,

koje obično tretiramo
kao da su bez autora,

kao da su došli niotkuda
da nam daju odgovore

o tome šta reči stvarno znače.

Evo o čemu se radi:
ako pitate uređivače rečnika,

oni će vam reći

da samo pokušavaju da održe korak s nama

dok menjamo jezik.

Prate šta pričamo i pišemo

i pokušavaju da otkriju

šta će se zadržati, a šta neće.

Moraju da rizikuju

zato što žele
da ostave utisak savremenosti

i obuhvate reči koje će opstati,

kao što je „LOL”,

ali ne žele da deluju pomodarski

i obuhvate reči koje neće opstati,

a mislim da je trenutno reč

koju posmatraju „YOLO” -

samo jednom se živi.

Družim se sa uređivačima rečnika

i možda ćete biti iznenađeni

jednim od mesta gde se srećemo.

Svakoga januara,

odlazimo na godišnji sastanak
Društva američkog dijalekta,

gde, između ostalog,

glasamo za reč godine.

Tamo bude oko 200 ili 300 ljudi koji dođu,

neki su od najpoznatijih lingvista
u Sjedinjenim Državama.

Da vam približim atmosferu sastanka -

dešava se tačno pred sniženje cena pića.

Svako ko dođe može da glasa.

Najvažnije pravilo je da možete da glasate
samo jednom rukom.

U prošlosti, neki od pobednika bili su

„tvit” 2009. godine

i „hašteg” 2012. godine.

„Čed” bila je reč

za 2000. godinu,

jer ko je pre 2000. znao šta je to,

i „WMD” za 2002. godinu.

Postoje i druge kategorije

za koje takođe glasamo,

a moja omiljena je

najkreativnija reč godine.

Raniji pobednici u ovoj kategoriji su

„područje rekombobulacije”

koje se nalazi na aerodromu u Milvokiju
posle sigurnosne provere,

gde možete da se rekombobulationišete.
(Smeh)

Možete da opet stavite svoj kaiš,

vratite kompjuter u torbu.

Zatim, moja omiljena reč sa ovog glasanja
za sva vremena -

multi-zabušavanje.

(Smeh)

A multi-zabušavanje

je kada imate otvorene prozore na ekranu

pa izgleda kao da radite,

dok se zapravo zezate na internetu.

(Smeh) (Aplauz)

Da li će se sve ove reči zadržati?
Sigurno neće.

Napravili smo i neke sumnjive izbore,

na primer, 2006. godine,

kada je reč godine bila „plutonisan”

sa značenjem „degradiran”.

(Smeh)

Ipak, neki od prethodnih pobednika

sada se čine sasvim uobičajenim,

kao što su „ap”

„e” kao prefiks

i „guglati” kao glagol.

Nekoliko nedelja pre našeg glasanja,

Državni univerzitet Lejk Superior

objavljuje listu zabranjenih reči
za tu godinu.

Interesantno je da postoji

prilično veliko preklapanje

između njihove liste i one koju razmatramo

za reči godine,

a ovo se dešava zbog toga
što primećujemo iste stvari.

Primećujemo reči koje počinju
da se ističu.

To je u stvari pitanje stava -

da li vam smetaju jezičke novine
i promena jezika

ili nalazite da je to zabavno,
interesantno,

nešto što je vredno proučavanja

kao deo živog jezika.

Lista Državnog univerziteta Lejk Superior

nastavlja u engleskom jeziku
prilično dugu tradiciju

nezadovoljstva novim rečima.

Evo Dina Henrija Alforda 1875. godine

koji je bio veoma zabrinut

da je „poželjnost” zaista grozna reč.

Godine 1760, Bendžamin Frenklin

napisao je pismo Dejvidu Hjumu

priznajući da je reč „kolonizovati” loša.

Tokom godina, videli smo i zabrinutost

zbog novih izgovora.

Evo Semjuela Rodžersa 1855. godine

koji je zabrinut
zbog nekih pomodnih izgovora

koje smatra uvredljivim

i kaže: „kao da reč 'kontemplirati'
nije dovoljno loša,

od reči „balkon” mi je muka”.

(Smeh)

Reč je pozajmljena iz italijanskog

i izgovarala se kao bal-KOU-ni.

Ove žalbe nam se sad čine čudne,

ako ne i stvarno „smotoljive" - (Smeh) -

ali znate šta:

i dalje se prilično uzbuđujemo
oko promene jezika.

Imam celu fasciklu u svojoj kancelariji

sa novinskim člancima

koji izražavaju zabrinutost
oko nelegitimnih reči

koje ne treba da su uključene u rečnik,

u šta spada i „LOL”

kada je ušla u Oksfordski engleski rečnik

i „defrendovati”

kada je ušla u Oksfordski američki rečnik.

Imam i članke koji izražavaju zabrinutost

zbog reči „pozivnica”
kao imenice,

„uticati” kao glagola,

zato što samo zubi mogu biti impaktirani,

a „podsticanje” se opisuje

kao „dosadno, birokratsko
nepropisno izražavanje”.

Nije baš slučaj da uređivači rečnika

ignorišu ovakve stavove o jeziku.

Pokušavaju da nam obezbede
informacije o rečima

koje se smatraju slengom,
ili neformalnima,

ili uvredljivima,
često kroz oznake korišćenja,

ali one su često nejasne

zato što pokušavaju da opišu šta radimo

i znaju da se često okrećemo rečnicima

da bismo dobili informacije
o tome kako da koristimo reč

pravilno ili prikladno.

Kao odgovor na to,
rečnici „Američkog nasledstva”

uključuju oznake korišćenja.

Oznake korišćenja
obično se javljaju sa rečima

koje su problematične u nekom smislu,

a jedan od načina
na koji mogu biti problematične

je da menjaju značenje.

Oznake korišćenja uključuju
ljudske odluke,

a mislim da ih, kao korisnici rečnika,

često nismo svesni

kao što bi trebalo.

Da bih vam pokazala šta mislim,

pogledaćemo jedan primer,

ali pre nego što to uradimo,

želim da vam objasnim
čime uređivači rečnika

pokušavaju da se bave
u ovoj uređivačkoj oznaci.

Razmislite o reči „pregledati”

i kako je koristite.

Pretpostavljam da mnogi od vas razmišljaju

o brzom bacanju pogleda, skeniranju,
brzom čitanju.

Neki od vas će u to uključiti
čak i hodanje,

zato što pregledavate police radnje

ili nešto slično tome.

Možda vas iznenadi saznanje da,

ako pogledate većinu standardnih rečnika,

prva definicija je „pažljivo čitati”

ili „pažljivo prostudirati”.

„Američko nasledstvo”
ima to kao prvu definiciju.

Zatim imaju, kao drugu definiciju,
„letimice pogledati”,

a pored toga kažu „problem sa upotrebom”.

(Smeh)

Zatim uključuju belešku za upotrebu

koju vredi pogledati.

Dakle, evo je:

„Pregledati je dugo značilo
temeljno čitati...

ali reč se češće slobodnije koristi

da označava jednostavno čitati...

Dalje proširenje reči u značenju
'letimično, brzo pogledati'

tradicionalno se smatra greškom,

ali rezultati našeg glasanja ukazuju

da to postaje donekle prihvatljivije.

Kada su ih upitali u vezi sa rečenicom:

'Imao sam samo trenutak
da brzo pregledam priručnik',

66 procenata Komisije za upotrebu

smatralo je da je neprihvatljiva
1988. godine,

58 procenata 1999. godine,

a 48 procenata 2011. godine."

Ah, Komisija za upotrebu,

to telo od poverenja
sačinjeno od jezičkih stručnjaka,

koje postaje blaže po ovom pitanju.

Nadam se da trenutno mislite:

„Čekaj, ko je u Komisiji za upotrebu

i šta da radim sa njihovim izjavama?”

Ako pogledate početni deo

rečnika „Američkog nasleđa”,

zapravo možete naći imena

ljudi koji se nalaze u toj Komisiji.

Ali, ko još gleda u početni deo rečnika?

Ima negde oko 200 ljudi
u Komisiji za upotrebu.

Uključuju akademike,

novinare, kreativne pisce.

Ima tu i ljudi iz Vrhovnog suda

i nekoliko lingvista.

Počevši od 2005. godine,
lista uključuje i mene.

(Aplauz)

Evo šta možemo da uradimo za vas.

Možemo vam predstaviti

spektar mišljenja o spornom korišćenju.

To jesu i trebalo bi da budu
naša ovlašćenja.

Nismo akademija jezika.

Jednom godišnje, dobijem glasački listić

koji mi postavlja pitanje
da li su nove upotrebe,

novi izgovori, nova značenja prihvatljivi.

Evo šta radim da bih popunila listić -

slušam šta drugi ljudi pričaju i pišu.

Ne slušam sopstvene preferencije

i nenaklonosti o engleskom jeziku.

Biću iskrena sa vama:

ne sviđa mi se reč „uticajan”,

ali to ništa ne znači u smislu

da li upotreba reči „uticajan”
postaje uobičajena

ili prihvatljivija u pisanoj prozi.

Da budem odgovorna,

ono što radim je pregledavanje upotrebe,

što često uključuje pregled

onlajn baza podataka

kao što su Gugl knjige.

Ako potražite „uticajan” na Gugl knjigama,

evo šta ćete naći.

Sigurno je da se reč „uticajan”

pokazala korisnom za određene pisce

a postala je sve korisnija

tokom poslednjih 20 godina.

E, sad, biće promena u jeziku

koje se neće sviđati svima.

Biće takvih promena da ćete pomisliti:

„Stvarno?

Da li jezik mora tako da se promeni?”

Ono što govorim je

da bi trebalo manje da žurimo

sa zaključkom da je ta promena grozna,

treba da manje žurimo da drugima nametnemo

ono što nam se sviđa ili ne sviđa kod reči

i da ne bi trebalo da olako zaključujemo

da je engleski jezik u nevolji.

Nije. Bogat je, živ

i prepun kreativnosti
onih koji njime govore.

Gledano unazad, mislimo da je fascinantno

da je reč „fino”
nekada označavala „budalasto”,

a da je reč „desetkovati”

označavala ubiti jednog na svakih deset.

(Smeh)

Mislimo da je Ben Frenklin bio blesav

što je brinuo o „primetiti”
kao glagolu.

Pa, znate šta?

Mi ćemo izgledati prilično blesavo

za 100 godina

što smo zabrinuti
oko glagola „uticati”

i „pozivnice” kao imenice.

Jezik se neće tako brzo promeniti

da ne možemo da održimo korak sa tim.

Jezik prosto tako ne funkcioniše.

Nadam se da možete

da shvatite jezik ne kao zabrinjavajući,

već kao zabavan i fascinantan,

na isti način kao što to rade
uređivači rečnika.

Nadam se da ćete uživati što ste deo

kreativnosti koja stalno stvara jezik

i održava ga snažnim.

Kako reč postane deo rečnika?

Tako što je koristimo

i nastavljamo da je koristimo,

a uređivači rečnika
obraćaju pažnju na nas.

Ako mislite: „Ali to dozvoljava
svima nama da odlučimo

šta reči znače”,

rekla bih vam: „Da, tako je,

i oduvek je tako i bilo”.

Rečnici su sjajan vodič i izvor,

ali ne postoji
spoljašnji objektivni autoritet za rečnike

koji je vrhovni arbitar
koji odlučuje šta reč znači.

Ako zajednica govornika koristi reč

i zna šta ona znači - stvarna je.

Ta reč može biti šatrovačka,

može biti neformalna,

može biti reč koju smatrate

nelogičnom ili bespotrebnom,

ali ta reč koju koristimo -

ta reč je stvarna.

Hvala vam.

(Aplauz)