Šta se dogodi kada je glavni cilj medija profit?

U ovom odmerenom govoru, Dejvid Patnam postavlja veliko pitanje o medijima: da li imaju moralnu obavezu da informišu građane, ili imaju slobodu da jure profit po svaku cenu, kao i bilo koji drugi biznis? Njegovo rešenje za uspostavljanje balansa profita i odgovornosti je smelo, i možda se nećete složiti. (Snimljeno na TEDxHousesofParliament)

Počeo bih, ako mi dozvolite,

pričom o pužu iz Pejzlija.

U veče 26. avgusta
1928. godine,

Mej Donahju je uhvatila
voz iz Glazgova

do grada Pejzlija, 11 kilometara
istočno od grada,

i tamo je u kafe Velmedou

pila škotski koktel sa sladoledom,

mešavinu sladoleda i piva od đumbira,

koji joj je kupio prijatelj.

Pivo od đumbira je bilo
u smeđoj, neprovidnoj flaši

sa nalepnicom na kojoj je pisalo:
,,D. Stivenson, Ulica Glen, Pejzli''.

Popila je jedan deo

ali kako je ostatak đumbirovog
piva bio sipan u njenu čašu,

puž u stanju raspadanja

isplivao je na površinu iste.

Tri dana kasnije, primljena je

u bolnicu u Glazgovu

gde su joj ustanovljeni težak slučaj
upale probavnog trakta i šok.

Slučaj Donahju protiv Stivensona,
koji je usledio

postavio je važan pravni presedan:

Za Stivensona, proizvođača
đumbirovog piva,

smatrano je da ima dužnu pažnju

prema Mej Donahju,

iako oni nisu imali nikakav ugovor,

i iako ona nije čak ni kupila piće.

Jedan od sudija, Lord Atkin,
opisao je to ovako:

Morate se pobrinuti da izbegnete
dela ili propuste

za koje možete da pretpostavite

da je moguće da povrede vašeg suseda.

Svakako, bez obaveze
dužne pažnje, moramo se zapitati

koliko bi ljudi moralo da dobije

gastroenteritis pre nego što bi
Stivensonova proizvodnja bila prekinuta.

Molim vas, zapamtite
tu priču o pužu iz Pejzlija,

zato što ona predstavlja bitan princip.

Prošle godine, Udruženje Hansard,
nevladina dobrotvorna organizacija

koja se zalaže za očuvanje
parlamentarne demokratije

i ohrabrivanje većeg uključivanja
javnosti u politiku,

objavilo je, pored svog
godišnjeg pregleda

političkih aktivnosti, dodatni deo

posvećen u potpunosti
politici i medijima.

Ovo su samo neki od prilično
deprimirajućih zaključaka

tog istraživanja.

Tabloidi ni na koji način

ne unapređuju političku svest
svojih čitalaca,

koja je slična onima koji

uopšte ne čitaju novine.

Verovatnoća da će se
čitaoci isključivo tabloida složiti

sa negativnim pogledom
na politiku je dvaput veća

nego kod ljudi koji ne čitaju novine.

Oni ne samo da su manje politički aktivni.

Oni prate medije koji ohrabruju

njihovo negativno vrednovanje politike,

doprinoseći fatalističkom i ciničnom

stavu prema demokratiji
i njihovoj ulozi unutar iste.

Nije ni čudo što je
zaključak izveštaja da

u ovom slučaju, štampa,
a posebno tabloidi,

ne ispunjavaju i ne shvataju važnost

svoje uloge u našoj demokratiji.

Sumnjam da bi iko
od ovde prisutnih mogao

ozbiljno da ospori takvo viđenje stvari.

Ali, ako je Hansard u pravu,
a obično to jesu,

onda se suočavamo
sa veoma ozbiljnim problemom,

i ja bih želeo da se
u narednih deset minuta

fokusiram na njega.

Od slučaja sa pužem iz Pejzlija,

a posebno tokom poslednje decenije,

mnoga mišljenja su nastala

o samoj definiciji dužne pažnje

i njenoj povezanosti sa brojnim
aspektima civilnog stanovništva.

Uopšteno, dužna pažnja
nastaje kada pojedinac

ili grupa pojedinaca započne aktivnost

za koju postoji mogućnost
da može da naudi drugima,

bilo fizički, mentalno ili ekonomski.

Ovo se posebno odnosi
na neke očigledne oblasti,

poput našeg saosećanja
za decu i mlade,

za osoblje, i za stare i nemoćne.

Retko se, ako i ikad, to prenosi
na jednako važna pitanja

o krhkosti sadašnjeg sistema vlade,

do predstave o tome da su
iskrenost, tačnost i neutralnost

presudni za proces izgradnje

i primene informisane,

demokratije u kojoj svi učestvuju.

I što više o tome razmišljate,

čudnije izgleda.

Pre par godina,
imao sam zadovoljstvo

da otvorim novu školu

na severoistoku Engleske.

Učenici su je nazvali Akademija 360.

Dok sam hodao kroz impresivni,

staklom prekriven atrijum,

ispred sebe, ispisano na zidu

slovima nalik na vatru

ugledao sam poznatu
naredbu Marka Aurelija:

Ako nije istina, nemoj reći;

ako nije ispravno, nemoj uraditi.

Profesor me je video
kako gledam u to

i rekao je: ,,To je moto naše škole''.

Dok sam išao vozom
nazad za London,

nisam mogao to da izbacim iz glave.

Razmišljao o tome
da li nam je zaista bilo potrebno

preko 2000 godina da dođemo do toga

da ta jednostavna rečenica

predstavlja ono što najmanje
očekujemo jedni od drugih.

Zar nije vreme da razvijemo koncept

dužne pažnje

i proširimo ga da uključi brigu

o zajedničkim, ali sve ugroženijim
demokratskim vrednostima?

Pored svega, odsustvo dužne pažnje

u mnogim profesijama

može prelako dovesti do optužbi za nehat,

a kada je to slučaj,
možemo li zaista živeti sa mišlju

da smo nehajni

prema zdravlju sopstvenog društva

i vrednostima koje ga suštinski održavaju?

Da li bi iko mogao da kaže,
argumentovano,

da su isti mediji koje je Hansard osudio

preduzeli dovoljne mere
da izbegnu ponašanje

za koje su lako mogli da predvide

da će urušiti ili oštetiti

naše krhke demokratske vrednosti?

Sigurno ima onih koji će tvrditi

da bi se ovo lako moglo svesti

pod cenzuru, iako autocenzuru,

ali ne prihvatam taj argument.

Sigurno je moguće

izbalansirati slobodu govora

sa širim moralnim i društvenim vrednostima.

Objasniću i zašto primerom uzetim

iz karijere koju sam imao kao reditelj.

Sve to vreme, nikada nisam prihvatio

da reditelj treba da se
upusti u stavljanje

sopstvenog posla izvan
ili iznad onoga za šta

veruje da je dostojno vrednosti

kojima se vodi u životu,
sopstvene porodice,

i budućnosti društva u kom svi mi živimo.

Otići ću i dalje.

Odgovoran reditelj nikada ne bi
trebalo da obezvredi svoj rad

do tačke u kojoj taj rad
postaje išta manje od istine

o svetu koji on sam želi da nastanjuje.

Sa moje tačke gledišta, reditelji,
novinari, pa čak i blogeri,

moraju se suočiti
sa društvenim očekivanjima

koja dolaze sa kombinovanjem
moći koju ima njihov medij

i njihovim izoštrenim
profesionalnim umećem.

Očigledno, ovo nije obavezna dužnost,

ali za talentovanog reditelja
i odgovornog novinara,

ili blogera, čini mi se da je neophodna.

Moramo uvek imati na umu
da je naša ideja

o ličnoj slobodi i njenom pratiocu,
umetničkoj slobodi,

još uvek prilično nova

u istoriji ideja zapadne kulture,

i iz tog razloga je često potcenjena

i brzo može biti narušena.

To je privilegija koja se lako gubi,

a jednom izgubljena,
jednom predana,

može se pokazati kao nešto
što se jako teško dobije nazad.

U prvoj liniji odbrane

moraju biti naši sopstveni standardi,

ne oni koji su nam propisani
od strane cenzora ili zakonodavstva,

već naši sopstveni standardi
i integritet.

Integritet sa kojim se suočavamo

sa onima sa kojima radimo

i standardi kojima funkcionišemo
unutar društva.

I ovi naši standardi

treba da budu jedno sa održivim
društvenim poretkom.

Oni su deo kolektivne odgovornosti,

odgovornosti umetnika i novinara

da se nose sa svetom onakvim
kakav on zaista jeste,

a ovo, za uzvrat, mora ići zajedno

sa odgovornošću onih
koji vode društvo

da se isto tako suoče sa tim svetom,

ne padajući u iskušenje
da se koriste

razlozima njegove bolesti.

Ipak, kao što je i postalo jasno

u poslednjih par godina,

takva odgovornost je u velikoj meri

napuštena od strane
ogromnog broja medija.

Kao posledica toga,
u čitavom Zapadnom svetu,

previše pojednostavljena
načela onih koji se bune

i njihov apel uveliko razočaranoj

starijoj populaciji

uz ravnodušnost i bavljenje trivijalnostima

koje generalizuju mlade,

sve zajedno, ova i druga slična

savremena odstupanja

prete da iscede život

iz aktivne, potkrepljene debate
i učestvovanja,

sa naglaskom na aktivnost.

Najvatreniji zastupnici ljudskih prava
mogu tvrditi

da je sud trebalo da odbaci
slučaj Donahju protiv Stivensona

i da bi Stivenson na kraju svakako
morao da prekine proizvodnju

ukoliko bi nastavio da prodaje
pivo u kom ima puževa.

Mislim ipak da većina nas prihvata

da država propiše dužnu pažnju,

ali ključna reč ovde je ,,razumno''.

Sudije mogu postaviti pitanja poput,
da li su preduzete razumne mere

i da li su se mogle predvideti
posledice nekih dela?

Daleko od naglašavanja
dominantne moći države,

voleo da primenimo
mali test zdravog razuma

na one u medijima

koji, nakon svega,
postavljaju sadržaj i ton

velikog dela našeg demokratskog diskursa.

Demokratija, da bi funkcionisala,
zahteva da

razumni ljudi izdvoje vreme
da razumeju i razgovaraju

o teškim, ponekad jako
kompleksnim stvarima,

i da to čine u atmosferi koja teži

razumevanju koje vodi makar do,

ako ne dogovora, onda produktivnog

kompromisa.

Politika se svodi na izbore,

a unutar tih izbora,
svodi se na prioritete.

Radi se o pomirenju suprotnih prioriteta

kad god i gde god je to moguće
zasnovano na činjenicama.

Ukoliko su same činjenice iskrivljene,

vrlo je verovatno da će rešenja
samo dovesti do daljeg konflikta,

sa svim problemima
i ograničenjima u društvu

koja će neizbežno uslediti.

Mediji moraju da odluče:

da li vide svoju ulogu
kao senzacionalističku

ili kao informativnu?

Jer na kraju, sve se svodi na kombinaciju

poverenja i vođstva.

Pre pedeset godina, ove nedelje,
predsednik Džon F. Kenedi

održao je dva revolucionarna govora;

prvi o razoružanju,
i drugi o građanskim pravima.

Prvi je gotovo odmah

doveo do Sporazuma
o zabrani nuklearnih proba,

a drugi je doveo do Povelje
o građanskim pravima 1964. godine,

i oba predstavljaju
ogromne skokove u napredak.

Demokratija, sa dobrim vođstvom
i dobrom informisanošću,

može da postigne velike stvari,

ali postoji jedan preduslov.

Moramo da verujemo
da oni koji donose odluke

to rade ne u svom najboljem interesu,

već u interesu celog naroda.

Potrebne su nam opcije
zasnovane na činjenicama,

jasno predočenim,

ali ne one opcije nekoliko moćnih

i potencijalno manipulativnih korporacija

koje jure svoje interese,

već jasne, nepristrasne informacije

pomoću kojih ćemo
izvesti sopstvene zaključke.

Ukoliko želimo da obezbedimo
pristojan, ispunjen život

za našu decu, i za decu naše dece,

moramo do najviše
moguće mere da usavršimo

dužnu pažnju za živu,

i nadajmo se trajnu, demokratiju.

Hvala vam što ste me saslušali.

(Aplauz)