Siromaštvo nije karakterni nedostatak, već nedostatak novca

"Ideje mogu, i zaista menjaju svet", kaže istoričar Ratger Bregman, iznoseći svoje argumente za jednu provokativnu ideju: zagarantovan osnovni prihod. Saznajte više o petstogodišnjoj istoriji ideje i zaboravljenom savremenom eksperimentu u kome je zapravo bila uspešna - i zamislite koliko energije i talenta bismo oslobodili, kad bismo se otarasili siromaštva jednom za svagda.

Želeo bih da počnem jednostavnim pitanjem:

zašto siromašni donose
toliko loših odluka?

Znam da je pitanje neprijatno,

ali pogledajte podatke.

Siromašni više pozajmljuju, manje štede,

više puše, manje vežbaju, više piju

i manje zdravo se hrane.

Zašto?

Pa, standardno objašnjenje

je jednom sumirala
britanska premijerka, Margaret Tačer.

Nazvala je siromaštvo "manom ličnosti".

(Smeh)

U suštini, nedostatkom karaktera.

Sad, siguran sam da je malo vas
koji biste bili toliko bezobzirni.

Međutim, zamisao da nešto
nije u redu sa siromašnima

nije svojstvena jedino gđi Tačer.

Neki od vas možda veruju
da bi siromašni trebalo da odgovaraju

za lične greške.

A drugi tvrde da bi trebalo
da im pomognemo da donose bolje odluke.

Ali u srži je ista pretpostavka:

nešto nije u redu s njima.

Kad bismo samo mogli da ih promenimo,

kad bismo mogli da ih naučimo
kako da žive svoje živote,

kad bi samo slušali.

I, da budem iskren,

ovako sam i ja dugo vremena razmišljao.

Pre tek nekoliko godina sam otkrio

da je sve što sam mislio da znam
o siromaštvu pogrešno.

Sve je počelo kad sam slučajno
nabasao na stručni rad

nekoliko američkih psihologa.

Putovali su oko 13000 kilometara,
sve do Indije,

zbog fascinantnog istraživanja.

A radilo se o eksperimentu
sa uzgajivačima šećerne trske.

Trebalo bi da znate da ovi zemljoradnici
prikupe oko 60 procenata

svog godišnjeg prihoda odjednom,

odmah nakon žetve.

Ovo znači da su jedan deo godine
relativno siromašni,

a drugi deo godine su bogati.

Istraživači su tražili od njih da urade
test inteligencije pre i posle žetve.

Ono što su kasnije otkrili,
potpuno me je raspametilo.

Zemljoradnici su pre žetve
imali značajno gore rezultate na testu.

Efekti života u siromaštvu,
ispostavilo se,

odgovaraju gubitku 14 poena
količnika inteligencije.

Sad, da vam to slikovito objasnim,

to je uporedivo s gubitkom noćnog sna

ili s efektima alkoholizma.

Nekoliko meseci kasnije,
čuo sam da Eldar Šafir,

profesor na Univerzitetu Prinston
i jedan od autora ovog istraživanja,

dolazi u Holandiju, gde ja živim.

Pa smo se sreli u Amsterdamu

kako bismo razgovarali o ovoj novoj,
revolucionarnoj teoriji siromaštva.

I mogu da je sumiram u dve reči:

mentalitet oskudnosti.

Ispostavlja se da se ljudi
različito ponašaju

kada smatraju za nešto da je oskudno.

A o čemu se radi, nije naročito bitno -

bilo da nemaju dovoljno vremena,
novca ili hrane.

Svima vam je poznat onaj osećaj,

kad imate previše obaveza

ili kada odlažete pauzu za ručak

i šećer u krvi vam padne.

Ovo vam sužava usredsređenost
na trenutni nedostatak -

na sendvič koji morate odmah da dobijete,

na sastanak koji počinje za pet minuta

ili račune koje morate da platite sutra.

Te, dugoročna perspektiva
nestaje s vidika.

Možete to uporediti s novim kompjuterom

na kom odjednom radi
10 zahtevnih programa.

Postaje sve sporiji i sporiji,
pravi greške.

Vremenom se zamrzne -

ne zato što se radi o lošem kompjuteru,

već zato što ima previše
toga da obavi odjednom.

Siromašni imaju isti problem.

Ne donose glupe odluke zato što su glupi,

već zato što žive u kontekstu

u kom bi bilo ko donosio glupe odluke.

Te sam iznenada shvatio

zašto mnogi od naših programa
protiv siromaštva ne funkcionišu.

Ulaganja u obrazovanje, na primer,
često su potpuno nedelotvorna.

Siromaštvo nije nedostatak znanja.

Skorašnja analiza 201 istraživanja

o efikasnosti obuke raspolaganja novcem

je došla do zaključka
da obuka nije imala nikakav efekat.

Nemojte me pogrešno razumeti -

ovo ne znači da siromašni ne nauče ništa -

mogu da budu mudriji, zasigurno.

Međutim, to nije dovoljno.

Ili, kako mi je profesor Šafir rekao:

"To je kao da učite nekoga da pliva,

a onda ga bacite u olujno more."

I dalje pamtim kako sam sedeo tu,

zbunjen.

A onda mi je sinulo

da smo ovo mogli da shvatimo
decenijama ranije.

Mislim, ovim psiholozima nisu trebali
nekakvi komplikovani skeneri za mozak;

dovoljno je bilo
da izmere IQ zemljoradnika,

a testovi inteligencije su izumljeni
pre više od 100 godina.

Zapravo sam se setio da sam već čitao
o psihologiji siromaštva.

Džordž Orvel, jedan od najvećih
pisaca koji je ikad postojao,

iz prve ruke je iskusio
siromaštvo 1920-ih.

"Suština siromaštva", pisao je,

"je u tome što ono poništava budućnost."

I čudio se, citiram:

"Kako ljudi uzimaju zdravo za gotovo
da imaju pravo da vam popuju

i da se mole za vas,

čim vam prihodi padnu
ispod određenog nivoa."

Sad, svaka ova reč i danas ima odjek.

Naravno, veliko pitanje glasi:

šta može da se uradi?

Savremeni ekonomisti imaju
nekoliko rešenja na raspolaganju.

Možemo pomoći siromašnima
s njihovom papirologijom

ili im poslati tekstualnu poruku
da ih podsetimo da plate račune.

Ovaj tip rešenja je uveliko popularan
kod savremenih političara,

uglavnom jer,

pa, gotovo da ništa ne košta.

Mislim da su ova rešenja simbol našeg doba

u kojem se suviše često
bavimo simptomima,

ali ignorišemo osnovni uzrok.

Pa se pitam:

zašto prosto ne izmenimo kontekst
u kom siromašni žive?

Ili, vraćajući se
na kompjutersku analogiju:

zašto da nastavimo da popravljamo softver

kad lako možemo da rešimo problem
instaliranjem dodatne memorije?

U tom momentu, profesor Šafir
je odgovorio praznim pogledom.

I nakon nekoliko sekundi je rekao:

"Ah, shvatam.

Misliš, želiš prosto da daš
više novca siromašnima

kako bi iskorenio siromaštvo.

Ah, naravno, to bi bilo sjajno.

Ali plašim se da ta vrsta
levičarske politike,

koju imate u Amsterdamu -

ne postoji u Americi."

Međutim, da li je ovo zaista
staromodna, levičarska ideja?

Sećam se da sam čitao o starom planu -

nečemu što su predložili
neki vodeći istorijski mislioci.

Filozof Tomas Mor je to
prvi put nagovestio u knjizi "Utopija",

pre više od 500 godina.

A zastupnici ovoga se protežu
čitavim spektrom od levo do desno,

od učesnika kampanje za građanska prava,
Martina Lutera Kinga,

do ekonomiste Miltona Fridmana.

A radi se o neverovatno prostoj ideji:

zagarantovanosti osnovnog prihoda.

Šta je to?

Pa, to je lako,

to je mesečni dohodak, dovoljan
da vam plati osnovne potrebe:

hranu, smeštaj, obrazovanje.

Krajnje je bezuslovno,

pa vam niko neće govoriti
šta morate da radite za to

i niko vam neće govoriti
šta da radite s tim.

Osnovini prihod nije usluga, već pravo.

Uz njega ne ide ljaga.

Pa, kako sam saznao
za pravu prirodu siromaštva,

nisam mogao da prestanem da se pitam:

da li je ovo zamisao
na koju smo svi čekali?

Da li zaista može da bude tako prosto?

A u tri godine koje su usledile,

pročitao sam sve što sam mogao da nađem
o osnovnom prihodu.

Istražio sam desetine eksperimenata

koji su izvedeni širom sveta

i nije mi trebalo dugo da nabasam
na priču o gradiću

koji je uspeo -
koji je zapravo iskorenio siromaštvo.

Ali onda...

skoro svi su zaboravili na to.

Priča počinje u Dofinu, u Kanadi.

Svi u ovom gradiću su 1974.
imali zagarantovan osnovni prihod,

time je obezbeđeno da niko
ne padne ispod crte siromaštva.

Na početku eksperimenta,

armija istraživača je stigla u grad.

Četiri godine je sve išlo kako treba.

Ali onda je na vlast izglasana nova vlada,

a novi kanadski kabinet nije video
mnogo koristi od skupog eksperimenta.

Pa, kad je postalo jasno da nije preostalo
novca da se analiziraju rezultati,

istraživači su odlučili da spakuju
dokumenta u nekih 2000 kutija.

Prošlo je 25 godina,

a onda je Evelin Fordžet,
kanadska profesorka,

našla zabeleške.

Tokom tri godine je podvrgavala podatke
svim tipovima statističke analize,

i šta god da isprobala,

rezultati su svaki put bili isti:

eksperiment je bio veoma uspešan.

Evelin Fordžet je otkrila

da ljudi u Dofinu,
ne samo da su bili bogatiji,

već i pametniji i zdraviji.

Uspeh dece u školama se značajno popravio.

Stopa hospitalizacije je umanjena
za skoro 8,5 procenata.

Incidenti kućnog nasilja su bili u padu,

kao i žalbe na mentalno zdravlje.

A ljudi nisu davali otkaz na poslu.

Jedini koju su malo manje radili
su bili nove majke i đaci -

koji su duže išli u školu.

Slični rezultati su kasnije otkriveni

u bezbroj drugih eksperimenata
širom planete,

od SAD-a do Indije.

Dakle...

evo šta sam naučio.

Kada se radi o siromaštvu,

mi, bogati, bi trebalo da prestanemo
da se pravimo da najbolje znamo.

Trebalo bi da prestanemo da šaljemo
cipele i igračke siromašnima,

ljudima koje nikad nismo upoznali.

I trebalo bi da se otarasimo ogromne
industrije pokroviteljskih birokrata

kad jednostavno možemo
da njihove plate damo

siromašnima, kojima oni tobož pomažu.

(Aplauz)

Jer, mislim, sjajna stvar kod novca

je što ljudi mogu njime da kupe
stvari koje su im potrebne,

a ne stvari koje samoproklamovani
stručnjaci misle da su im potrebne.

Samo zamislite koliko briljantnih naučnika
i preduzetnika i pisaca,

poput Džordža Orvela,

trenutno vene u oskudici.

Zamislite koliko energije
i talenta bismo oslobodili,

kad bismo se otarasili siromaštva
jednom za svagda.

Verujem da će osnovni prihod
ljudima delovati poput rizičnog kapitala.

Ali ne možemo priuštiti da ga ne usvojimo

jer je siromaštvo veoma skupo.

Samo pogledajte troškove
dečjeg siromaštva u SAD-u, na primer.

Procenjuje se na 500 milijardi
dolara godišnje,

u vidu većih troškova zdravstvene nege,
većih stopa ispisivanja iz škole

i više kriminala.

Sad, ovo je neverovatno traćenje
ljudskog potencijala.

Ali razgovarajmo o onome što bode oči.

Kako uopšte možemo da priuštimo
zagarantovan osnovni prihod?

Pa, zapravo je mnogo jeftinije
nego što biste pomislili.

U Dofinu su ga finansirali
putem negativnog poreza na prihod.

Ovo znači da vam se prihod dopunjava

čim padnete ispod granice siromaštva.

A u ovom scenariju,

prema procenama
naših najboljih ekonomista,

za neto trošak od 175 milijardi -

to je četvrtina ulaganja u vojsku SAD-a,
jedan procenat BDP-a -

mogli biste da izdignete sve osiromašene
Amerikance iznad granice siromaštva.

Mogli biste zapravo
da iskorenite siromaštvo.

E, to bi trebalo da nam bude cilj.

(Aplauz)

Prošlo je vreme za koještarije
i sitne pomake.

Zaista verujem da je došlo vreme
za radikalno nove ideje,

a osnovni prihod je mnogo više
od tek još jednog zakonskog akta.

Takođe se radi o potpuno novoj zamisli
toga šta je posao.

A u tom smislu,

neće samo osloboditi siromašne,

već i nas ostale.

Trenutno, milioni ljudi osećaju

da njihovi poslovi
nemaju mnogo smisla, niti značaja.

Nedavna anketa među 230.000 zaposlenih

u 142 države

je otkrila da svega 13 procenata radnika
zapravo voli svoj posao.

A druga anketa je otkrila
da gotovo 37 procenata britanskih radnika

ima posao za koji smatraju
da je bespotreban.

Kao što Bred Pit kaže
u "Borilačkom klubu":

"Prečesto radimo poslove koje mrzimo

da bismo mogli da kupimo
gluposti koje nam ne trebaju."

(Smeh)

Sad, da se razumemo -

ne govorim ovde
o nastavnicima i đubretarima

i negovateljima.

Kad bi oni prestali da rade,

bili bismo u nevolji.

Govorim o svim tim dobro plaćenim
profesionalcima sa odličnim biografijama

koji zarađuju baveći se...

P2P sastancima strateških transaktora

dok mozgaju o vrednosti dodataka
neorganizovanog koautorstva

u mrežnom društvu.

(Smeh)

(Aplauz)

Ili nešto slično.

Samo zamislite još jednom
koliko talenata traćimo,

samo zato što govorimo deci
da će morati da "zarađuju za život".

Ili se setite jadikovke matematičkog
genija koji radi u Fejsubuku:

"Najbolji umovi moje generacije

razmišljaju kako da navedu ljude
da klikću na reklame."

Ja sam istoričar.

A ako nas istorija ičemu uči,

to je da stvari mogu da budu drugačije.

Ništa nije neizbežno

kod toga kako smo trenutno
osmislili društvo i ekonomiju.

Ideje mogu da promene, i menjaju svet.

I mislim da je naročito
u proteklih nekoliko godina

postalo i više nego jasno

da se ne možemo držati statusa kvo -

da su nam potrebne nove ideje.

Znam da se mnogi od vas
možda osećaju pesimistično

zbog budućnosti rastuće nejednakosti,

ksenofobije

i klimatskih promena.

Ali nije dovoljno znati protiv čega smo.

Takođe moramo da budemo za nešto.

Martin Luter King nije rekao:
"Imam noćnu moru."

(Smeh)

Imao je san.

(Aplauz)

Dakle...

evo mog sna:

verujem u budućnost

u kojoj vrednost vašeg rada
neće određivati

veličina vaše plate,

već količina sreće koju širite

i količina smisla kojeg pružate.

Verujem u budućnost

u kojoj svrha obrazovanja nije u tome
da vas pripremi za novi beskoristan posao,

već za svrsishodan život.

Verujem u budućnost

u kojoj život bez siromaštva
nije privilegija,

već pravo koje svi zaslužujemo.

Dakle, tu smo.

Tu smo.

Imamo istraživanja, imamo dokaze

i imamo sredstva.

Sad, više od 500 godina nakon što je
Tomas Mor pisao o osnovnom prihodu

i 100 godina nakon što je Džordž Orvel
otkrio pravu prirodu siromaštva,

svi moramo da promenimo pogled na svet

jer siromaštvo nije karakterni nedostatak.

Siromaštvo je nedostatak novca.

Hvala vam.

(Aplauz)