Da li vas novac čini zlobnim?

Zapanjujuće je šta može da otkrije nameštena partija Monopola. U ovom zabavnom ali osvešćujućem govoru, socijalni psiholog Pol Pif predstavlja svoje istraživanje o tome kako se ljudi ponašaju kada se osećaju bogatima. (Evo tajne: loše.) Ali iako je problem nejednakosti složen i obeshrabrujući izazov, postoje i dobre vesti. (Snimljeno na TEDxMarin.)

Želim da na trenutak

pomislite na učestvovanje
u igri Monopola,

osim što u ovoj igri, ta kombinacija

veštine, talenta i sreće

koji vam pomažu da uspete
u igrama, kao i u životu,

postaje nebitna,

jer je igra nameštena

i vi imate prednost.

Imate više novca,

više prilika za kretanje po tabli

i više pristupa resursima.

Dok razmišljate o tom iskustvu,

želim da se zapitate,

kako bi to iskustvo kada ste

privilegovani igrač u nameštenoj igri

promenilo način na koji mislite o sebi

i ponašate se prema drugom igraču?

Sproveli smo istraživanje
na kampusu univerziteta Berkli

kako bismo ispitali upravo to pitanje.

Doveli smo više od 100 parova

stranaca u laboratoriju

i bacanjem novčića

nasumično odredili da jedan od to dvoje

bude bogati igrač u nameštenoj igri.

Dobili su duplo više novca.

Kada su prošli polje "Start",

dobili su duplo veću platu

i mogli su da bacaju
dve kockice umesto jedne,

tako da su mogli mnogo više
da se kreću po tabli.

(Smeh)

Tokom 15 minuta,

preko skrivenih kamera smo posmatrali
šta se dešavalo.

Danas po prvi put želim

da vam pokažem malo onoga što smo videli.

Oprostićete nam zbog kvaliteta zvuka

u nekim slučajevima, jer su to
ipak bile skrivene kamere.

Stoga smo obezbedili titlove.

Bogati igrač: "Koliko imaš
novčanica od 500?"

Siromašni: "Samo jednu."

Bogati: "Ozbiljno?"
Siromašni: "Da."

Bogati: "Ja imam tri.
(Smeje se)

Ne znam zašto su mi dali toliko."

Pol Pif: Okej, igračima je
ubrzo postalo jasno

da se nešto dešava.

Jedna osoba očito ima dosta više novca

od druge osobe, a ipak

kako je igra trajala,

videli smo primetne

i dramatične razlike koje su
počele da se pojavljuju

između dva igrača.

Bogati igrač

je počeo glasnije da se kreće po tabli,

bukvalno udarajući tablu figurom

dok se kretao.

Kod bogatih igrača
bilo je verovatnije da se vide

znaci dominacije,

neverbalni znaci,

pokazivanje moći i slavljenje.

Sa strane smo stavili činiju sa perecama.

Nalazi se u donjem desnom ćošku.

Ovo nam je omogućilo da gledamo
ponašanje igrača u vezi s konzumiranjem.

Samo pratimo koliko će
pereca učesnici pojesti.

Bogati igrač:
"Da li su te perece neki trik?"

Siromašni igrač: "Ne znam."

PP: U redu, nije čudno što su
nas ljudi skontali.

Pitaju se šta ta činija pereca

uopšte tu radi.

Jedan se čak pita,
kao što ste upravo videli,

da li je ta činija tu kao trik?

Ipak, uprkos tome, moć situacije

se čini kao da neminovno dominira

i bogati igrači počinju
da jedu više pereca.

Bogati igrač: "Obožavam perece."

(Smeh)

PP: I kako igra ide dalje,

jedan od zaista zanimljivih
i dramatičnih šablona

za koje smo primetili da se javljaju

je taj da bogati igrači zapravo

počinju da budu nekulturniji
prema drugoj osobi,

sve manje osetljivi prema patnji

tih jadnih, siromašnih igrača

i sve više i više pokazuju

svoj materijalni uspeh,

sa većom verovatnoćom da pokažu
kako im dobro ide.

Bogati igrač: "Imam novca za sve."

Siromašni igrač: "A koliko je to?"

Bogati igrač: "Duguješ mi 24 dolara.

Ubrzo ćeš izgubiti sav svoj novac.

Kupiću to. Imam toliko novca.

Imam toliko novca
da mi treba cela večnost."

Bogati igrač 2: "Kupiću celu ovu tablu."

Bogati igrač 3: "Brzo će ti nestati novca.

Sada mi ne možeš skoro ništa."

PP: U redu, evo šta mislim

da je izuzetno zanimljivo,

a to je kada smo na kraju 15 minuta

zamolili igrače da pričaju
o svom iskustvu tokom igre.

I kada su bogati igrači pričali

o tome zašto su neminovno pobedili

u ovoj nameštenoj igri Monopola -

(Smeh) -

pričali su o tome šta su uradili

kako bi kupili te različite nekretnine

i zaslužili svoj uspeh u igri

i postali su dosta manje svesni

različitih svojstava situacije,

uključujući bacanje novčića

koje ih je nasumično postavilo

na to privilegovano mesto.

A to je zaista neverovatan uvid

u to kako um daje smisao prednosti.

Ova igra Monopola se može koristiti

kao metafora za razumevanje društva

i njegove hijerarhijske strukture,
gde neki ljudi

imaju dosta novca i uticaja,

a dosta ljudi ih nema.

Imaju dosta manje novca i uticaja

i manje pristupa bitnim resursima.

Proteklih sedam godina
moje kolege i ja proučavamo

efekte ovakvih hijerarhija.

Kroz desetine istraživanja

i hiljade učesnika širom zemlje
pronalazimo

to da kako se nivo
nečijeg bogatstva uvećava,

njihove emocije saosećanja
i empatije se smanjuju,

a njihov osećaj prava i zasluge

i ideologija sopstvenog interesa rastu.

U istraživanjima smo otkrili da će zapravo

bogatiji pojedinci sa većom verovatnoćom

da opravdavaju pohlepu kao moralno dobru

i težnju ka sopstvenom interesu

kao poželjnu i moralnu.

Danas želim da pričam

o nekim implikacijama ove
ideologije sopstvenog interesa,

zašto bismo trebali da brinemo
o ovim implikacijama

i završiću s time
šta bi moglo da se uradi.

Neka od prvih istraživanja
koje smo vršili u ovom području

posmatrala su ponašanja pomaganja,

nešto što socijalni psiholozi nazivaju

prosocijalnim ponašanjem.

Zaista nas je zanimalo ko je više sklon

da ponudi pomoć drugoj osobi,

neko bogat ili neko siromašan.

U jednom od istraživanja,
bogati i siromašni

članovi zajednice dolaze u laboratoriju

i svakome damo ekvivalent 10 dolara.

Učesnicima smo rekli da mogu

tih 10 dolara da zadrže za sebe

ili da podele deo tog novca

ako žele, sa nekim strancem

koji je potpuno nepoznat.

Nikada neće sresti tog stranca,
niti će stranac sresti njih.

I samo posmatramo koliko ljudi daju.

Pojedinci koji zarađuju 25 000, a ponekad

i manje od 15 000 dolara godišnje,

dali su 44% više svog novca

tom strancu

nego pojedinci koji zarađuju 150 000

ili 200 000 dolara godišnje.

Dali smo ljudima da igraju igre

kako bismo videli ko je skloniji varanju

kako bi uvećao šanse za dobitak.

U jednoj od igara, zapravo smo
namestili kompjuter

kako bi određeni broj na kockicama

bio nemoguć.

U ovoj igri niste mogli
da dobijete više od 12,

a ipak, što ste bogatiji,

veće su šanse da ćete varati u ovoj igri

kako biste stekli šansu
za novčanu nagradu od 50 dolara,

ponekad čak 3 do 4 puta veće šanse.

Izveli smo drugo istraživanje
gde smo posmatrali

da li bi ljudi bili skloni
da uzmu slatkiše

iz tegle sa slatkišima
na kojoj je jasno naznačeno

da su slatkiši za decu -

(Smeh) -

sa učesnicima - ne šalim se.

Znam da zvuči kao da se šalim.

Izričito smo rekli učesnicima

da je ta tegla sa slatkišima
za decu koja učestvuju

u razvojnoj laboratoriji u blizini.

Ona su u istraživanju. Ovo je za njih.

I samo smo posmatrali
koliko slatkiša su učesnici uzimali.

Učesnici koji su se osećali bogatim

uzimali su duplo više slatkiša

od učesnika koji su se osećali siromašno.

Čak smo proučavali automobile,

i to ne bilo koje automobile,

nego da li su vozači određenih
vrsta automobila

manje ili više skloni da krše zakon.

U jednom od ovih istraživanja
posmatrali smo

da li će vozači stati pešaku

kojeg smo postavili da čeka
da pređe na pešačkom prelazu.

U Kaliforniji, kao što znate,

jer sam siguran da svi ovo radimo,

po zakonu mora da se stane
pešaku koji čeka da pređe ulicu.

Evo primera kako smo to uradili.

Na levoj strani je naš saradnik

koji se pretvara da je pešak.

Kako prilazi, crveni kamionet
se uspešno zaustavlja.

U tipičnom kalifornijskom stilu,
pretiče ga autobus

koji zamalo pregazi našeg pešaka.

(Smeh)

Evo primera skupljeg automobila,

Prijusa, koji prolazi,

i BMW koji radi isto.

Uradili smo ovo za stotine vozila

kroz nekoliko dana,

samo prateći ko staje a ko ne.

Otkrili smo da kako se skupoća

automobila povećava,

povećava se i sklonost vozača

da prekrši zakon.

Nijedan od automobila

u najjeftinijoj kategoriji

nije prekršio zakon.

Blizu 50% automobila

u našoj najskupljoj kategoriji

prekršilo je zakon.

Sprovodili smo druga istraživanja
gde smo otkrli da su

bogatiji pojedinci skloniji
da lažu u pregovorima,

da podržavaju neetičko ponašanje na poslu

poput krađe gotovine iz kase,

uzimanja mita, laganja mušterija.

Ne želim da sugerišem

da samo bogati ljudi

pokazuju ove šablone ponašanja.

Uopšte ne. Zapravo mislim da se svi mi

u našim svakodnevnim životima

borimo sa ovim motivacijama
koje se međusobno bore,

kada i da li da svoj interes stavimo

iznad interesa drugih ljudi.

I to je razumljivo,

jer je američki san ideja

gde svako ima jednake prilike

da uspe i prosperira,

dok god se posvetimo tome
i naporno radimo,

a deo toga podrazumeva da ponekad

morate da stavite sopstveni interes

iznad interesa i dobrostanja
ljudi iz vaše okoline.

Ali pronalazimo da

što ste bogatiji, to ste i skloniji

da jurite za vizijom ličnog uspeha,

dostignuća i ostvarivanja,

na štetu ljudi u vašoj okolini.

Ovde sam za vas prikazao
prosečne prihode po domaćinstvu

za svaku petinu i za 5% vrha populacije

kroz proteklih 20 godina.

1993. razlika između drugačijih

petina populacije što se tiče primanja

bila je prilično ozbiljna.

Nije teško da se vidi da razlike postoje.

Ali kroz proteklih 20 godina
ta značajna razlika

je postala jedinstveni veliki kanjon

između onih na vrhu i svih ostalih.

Zapravo, 20% vrha populacije

poseduje skoro 90%
ukupnog bogatstva u ovoj zemlji.

Na neviđenom smo nivou

ekonomske nejednakosti.

To znači da bogatstvo ne samo da postaje

sve više koncentrisano u rukama
odabranih pojedinaca,

nego da američki san postaje

sve više nedostižan

za sve veću većinu ljudi.

A ako je situacija takva,
kao što smo otkrili,

da što ste bogatiji,

imate veći osećaj prava na to bogatstvo

i skloniji ste da svoj interes
činite prioritetom,

iznad interesa drugih ljudi,

i da ste voljni da radite stvari
kako biste služili tom interesu,

onda nema razloga da mislimo

da će se ti šabloni promeniti.

Zapravo postoje osnovani
razlozi da mislimo

da će se oni samo pogoršati

i tako bi to izgledalo
kada bi stvari samo ostale iste,

istom linearnom stopom,
tokom narednih 20 godina.

Ekonomska nejednakost

je nešto što bi trebalo sve da nas brine,

ne samo zbog onih na dnu

društvene hijerarhije,

već zato što pojedinci i grupe

sa dosta ekonomske nejednakosti
žive lošije,

i to ne samo oni na dnu, već svako.

Postoji dosta ubedljivih istraživanja

iz vrhunskih laboratorija širom sveta

koja pokazuju niz stvari

koje su potkopane

kako se pogoršava ekonomska nejednakost.

Društvena mobilnost,
stvari do kojih nam je stalo,

fizičko zdravlje, društveno poverenje,

sve se smanjuje kako raste nejednakost.

Slično tome, negativne stvari

u društvenim skupovima i društvima,

poput gojaznosti i nasilja,

zatvorske i drugih kazni,

pogoršavaju se kako raste
ekonomska nejednakost.

Još jednom, ovo su ishodi
koje će iskusiti ne samo

nekoliko ljudi, nego koji rezonuju

kroz sve slojeve društva.

Čak i oni na vrhu doživljavaju ove ishode.

Šta da radimo?

Ovaj slap ubitačnih negativnih efekata

koji se sami nastavljaju

se možda čini kao nešto
što se otrglo kontroli

i kao da ne postoji ništa
što možemo da uradimo,

svakako ništa kao pojedinci.

Zapravo, u svom istraživanju

u laboratoriji pronašli smo

da male psihološke intervencije,

male promene u ljudskim vrednostima

malo guranje u određenom pravcu,

mogu da vrate nivo
egalitarizma i saosećanja.

Na primer, podsećanje ljudi

na prednosti saradnje,

prednosti zajednice,

prouzrokuju da bogatiji pojedinci
budu jednako darežljivi

kao siromašni.

U jednom istraživanju ljudima smo dali
da pogledaju kratak snimak

od samo 46 sekundi,
o siromaštvu u detinjstvu

koji je služio kao podsetnik
o potrebama drugih

u svetu oko njih

i nakon gledanja toga,

pogledali smo koliko su ljudi bili voljni

da ponude svoje vreme strancu

ispred njih u laboratoriji
koji je bio u nevolji.

Sat vremena nakon gledanja ovog snimka,

bogati ljudi postali su jednako darežljivi

što se tiče vremena uloženog
da pomognu ovoj osobi,

strancu, kao neko siromašan,

sugerišući da ove razlike nisu

urođene ili kategorične,

nego prilagodljive

blagim promenama u ljudskim vrednostima,

malom guranju ka saosećanju,

i gurkanju ka empatiji.

A izvan zidova naše laboratorije,

počinjemo da primećujemo
znakove promene u društvu.

Bil Gejts, jedan od najbogatijih
pojedinaca u našoj zemlji,

u svom govoru za početak godine
na Harvardu,

pričao je o problemu
sa kojim se suočava društvo,

gde je nejednakost najveći izazov

i pričao je o tome šta mora da se uradi
kako bi se borili protiv ovoga,

rekavši: "Najveći uspesi čovečanstva

nisu u otkrićima,

već u tome kako se ta otkrića koriste

da bi se smanjila nejednakost."

A tu je i Zavet davanja,

gde više od 100 najbogatijih pojedinaca

u našoj zemlji

zaveštava pola svog bogatstva
u dobrotvorne svrhe.

A nastaju i brojni

ključni pokreti,

poput "Mi smo jedan procenat",

"Generacija resursa"

i "Bogatstvo za opšte dobro",

gde oni najprivilegovaniji

članovi populacije,

članovi jednog procenta i drugi,

ljudi koji su bogati

koriste svoje ekonomske resurse,

odrasli i mladi, to je
za mene najimpresivnije,

koriste svoje privilegije

svoje ekonomske resurse,

da bi se borili protiv nejednakosti

podržavajući društvene politike,

promene u društvenim vrednostima

i promene u ponašanju ljudi

koje rade protiv njihovog
ekonomskog interesa

ali koje možda na kraju uspeju
da vrate američki san.

Hvala vam.

(Aplauz)