Легенда забаве о смисаоном животу

Током 1970-их (и деценија које су уследиле), телевизијски продуцент Норман Лир дотакао је животе милиона људи помоћу комедија које мењају културу, као што су „Све у породици“,„Џеферсонови“ и „Добра времена“, померајући границе ере и дајући глас у току ударног термина Американцима који нису довољно заступљени. У интимном, паметном разговору са Ериком Хиршбергом, скромно и хумористички прича о томе како су његови рани односи са „лудошћу људског стања“ обликовали његов живот и креативну визију.

Ерик Хиршберг: Претпостављам да Норману
није потребно опширно представљање,

али је TED-ова публика интернационална,

разнолика је,

те ми је дат задатак да започнем
са његовом биографијом,

што би веома лако одузело свих 18 минута.

Тако ћемо, уместо тога, одрадити
93 година у 93 секунди или мање.

(Смех)

Рођен си у Њу Хемпширу.

Норман Лир: Њу Хејвену, у Конектикату.

ЕХ: Њу Хејвен, у Конектикату.

(Смех)

НЛ: Оде још седам секунди.

ЕХ: Право у центар.

(Смех)

Рођен си у Њу Хејвену, у Конектикату.

Отац ти је био преварант; то сам погодио.

Одвели су га у затвор
када си имао девет година.

Летео си на 52 мисије
као ратни пилот у Другом светском рату.

Вратио си се -

НЛ: Радио оператер.

ЕХ: Вратио си се у Л.А.
да би се пробио у Холивуду,

прво у јавности, затим на ТВ-у.

Ниси похађао школу за писца, званично,

али си прокрчио свој пут унутра.

Твој пробој, деби,

био је мали шоу
под називом „Све у породици“.

То си пропратио низом хитова

који до данашњег дана
немају премца у Холивуду:

„Сенфорд и син“, „Мод“, „Добра времена“,

„Џеферсонови“, „Дан по дан“,

„Мери Хартман, Мери Хартман“,

да наведемо тек делић.

Не само да су комерцијално -

(Аплауз)

Не само да су комерцијално успешни,

већ су многи од њих
погурали културу напред

кроз давање недовољно заступљеним
члановима друштва

њихов први глас у ударном термину.

Једном си имао седам емисија
међу првих десет најгледанијих.

У једном тренутку,

окупио си публику
од 120 милиона људи недељно

која је гледала твоје садржаје.

То је већа публика од оне за Супербоул 50,

који се дешава једном годишње.

НЛ: Човече.

(Смех)

(Аплауз)

ЕХ: А нисмо чак ни стигли
до дела „човече“.

(Смех)

Нашао си се на листи непријатеља
Ричарда Никсона;

имао је ту листу.

То је за аплауз, такође.

(Аплауз)

Примљен си у Телевизијску кућу славних
од првог дана њеног постојања.

Затим су уследили филмови.

„Пржени зелени парадајз“,

„Принцеза млада“,„Буди поред мене“,

„Ово је 'Спајнал Теп'“.

(Аплауз)

Поново наводим само делић.

(Аплауз)

Затим си окренуо нови лист,

започео трећи чин као политички активиста,
фокусирајући се на заштиту Првог амандмана

и одвајање цркве од државе.

Покрећеш „Народ за амерички начин“.

Купујеш Декларацију независности

и враћаш је људима.

Остајеш активан у свету забаве и политике

до зрелог доба 93. године,

када пишеш књигу

и ствараш документарац
о својој животној причи.

Након свега тога,

коначно мисле
да си спреман за TED говор.

(Смех)

(Аплауз)

НЛ: Волим што сам овде

и волим тебе
јер си пристао да урадимо ово.

ЕХ: Хвала што си питао. Част ми је.

Па, ево мог првог питања.

Да ли је твоја мајка била поносна на тебе?

(Смех)

НЛ: Моја мајка...

какво место за почетак.

Да кажем то овако -

када сам се вратио из рата,

показала ми је писма
која сам јој писао док сам био ван земље,

а то су у потпуности била љубавна писма.

(Смех)

Ово заиста описује моју мајку.

Била су то љубавна писма,

као да сам их писао...

била су љубавна писма.

Годину дана након тога
сам питао мајку да ми их да,

јер сам желео да их сачувам
током предстојећих година свог живота...

Бацила их је.

(Смех)

То је моја мајка.

(Смех)

Најбољи начин да сумирам скорије време,

а ово је такође скорије време,

пре доста година,

када су покренули Кућу славних
коју си поменуо.

Била је недеља ујутро

када ме је позвао момак који је водио
ТВ академију науке и уметности.

Звао ме је да ми каже
да су цео дан пре тога имали састанке

и у поверењу ми је рекао
да ће отворити Кућу славних,

a ово су биле славне личности.

Кренуо сам да кажем „Ричард Никсон“,

јер је Ричард Никсон -

ЕХ: Не верујем да им је он био на листи.

НЛ: Вилијем Палеј,
који је покренуо Си-Би-Ес,

Дејвид Сарноф, који је покренуо Ен-Би-Си,

Едвард Р. Мароу,

најбољи страни кореспондент,

Педи Чајефски,

мислим да је он најбољи писац
ког је икада изнедрила телевизија,

Милтон Берл, Лусил Бол

и ја.

ЕХ: Није лоше.

НЛ: Зовем мајку одмах,
у Хардфорд у Конектикату.

„Мама, то и то се десило,

покрећу Кућу славних.“

Кажем јој имена са листе и моје име,

а она каже:

„Слушај, ако они то хоће да ураде,
ко сам ја да приговарам?“

(Смех)

(Аплауз)

То је моја мама.

Мислим да је ово пожњело овакав смех

зато што свако има неки делић те мајке.

(Смех)

ЕХ: И рођена је јеврејска мајка
из комедије, баш ту.

Па, твој отац је, такође,
имао важну улогу у твом животу,

већим делом зато што није био ту.

НЛ: Да.

ЕХ: Испричај нам шта се десило
када си имао девет година.

НЛ: Летео је за Оклахому

са тројицом мушкараца
за које је моја мајка рекла:

„Не желим да ишта имаш са њима.

Не верујем тим људима.“

Тада сам чуо,

можда не први пут:

„Умукни, Џенет. Одох.“

И отишао је.

Испоставило се да је покупио
неке лажне обвезнице

са којима је летео широм земље
да би их продао.

Ипак, чињеница да је ишао
у Оклахому авионом

и да ће ми донети каубојски шешир,

који је носио Кен Мајнард,
мој омиљени каубој...

Знате, ово је било неколико година

након што је Линдберг
прешао Атлантски океан.

Мислим, била је егзотична ствар
што мој отац иде тамо.

Међутим, када се вратио,

ухапсили су га када је изашао из авиона.

Те ноћи су новинари били свуда око куће,

мој отац је држао свој шешир
испред свог лица,

привезан лисицама за детектива,

а моја мајка је распродавала намештај
јер смо одлазили;

није желела да остане у тој држави срама,

у Челзију у Масачусетсу.

Пошто смо продавали намештај,

кућа је била препуна људи.

У сред свега тога,

нека чудна будала ми је ставила
руку на раме и рекла:

„Па, сада си ти глава породице.“

Плачем, а овај кретен каже:
„Ти си сада глава породице.“

Мислим да је то тренутак

када сам почео да увиђам
лудост људског стања.

Тако...

требало ми је пуно година
да се вратим на то

и да доживим да је то било корисно.

Међутим -

ЕХ: Интересантно је
да то називаш корисним.

НЛ: Корисно је јер ми је то била
одскочна даска,

у смислу да сам могао да мислим

да је било будаласто рећи
уплаканом деветогодишњем дечаку:

„Сад си ти глава куће.“

Затим, док сам плакао, рекао је:

„А глава куће не плаче.“

И ја...

(Смех)

Тако...

Осврнем се и помислим

да је то тренутак када сам спознао
лудост људског стања.

и то је тај дар који сам користио.

ЕХ: Дакле, имаш оца који је одсутан,

имаш мајку за коју изгледа
ништа није довољно добро.

Да ли мислиш да те је то што си кренуо
као дете које нико никада није чуо

покренуло да кренеш путем

који се завршио са тобом
као одраслом особом

која има недељну публику
од 120 милиона људи?

НЛ: Свиђа ми се како си формулисао питање,

јер претпостављам
да сам провео живот желећи,

ако ништа друго, желећи да ме чују.

Мислим -

то је једноставан одговор, да,

то је оно што је покренуло -

па, било је и других ствари.

Док ми је отац био одсутан,

зезао сам се са кристалним
радио-пријемником

који смо заједно направили

и ухватио сигнал за који се испоставило
да је отац Коглин.

(Смех)

Да, некоме је смешно.

(Смех)

Није смешно;

ово је био кретен,

још један кретен,

који је био врло гласан
у мржњи према „Новом договору“,

Рузвелту и Јеврејима.

Први пут сам налетео на помисао

да постоје људи на овом свету који ме мрзе

јер сам имао родитеље Јевреје.

То је имало огроман утицај на мој живот.

ЕХ: Значи, имао си детињство

у ком није било пуно мушких узора,

осим твог деде.

Причај нам о њему.

НЛ: О, мој деда.

Па, ево како сам увек причао о том деди.

Постојале су параде,

мноштво парада док сам био дете.

Постојале су параде Дана ветерана,

а није постојао Дан председника.

Постојао је рођендан Абрахама Линколна,

рођендан Џорџа Вашингтона,

Дан заставе

и пуно других малих парада.

Мој деда ме је водио

и стајали бисмо на углу улице,

држао би ме за руку,

а ја бих погледао навише и видео
како му се суза слива низ лице.

Пуно ми је значио.

Имао је обичај да пише
америчким председницима.

Свако писмо је кретало са:

„Мој најдражи, мили г. Председниче“,

а онда би му рекао нешто сјајно
о нечему што је урадио.

Међутим, када се није слагао
са председником, такође је писао:

„Мој најдражи, мили г. Председниче,

зар ти нисам рекао прошле недеље...?“

(Смех)

С времена на време,
сјурио бих се низ степенице

и покупио пошту.

Живели смо на трећем спрату,

Улица Јорк, број 74,
у Њу Хејвену, у Конектикату.

Покупио бих малу белу коверту

на којој је писало:
„Шаја Ц. се позива на ову адресу.“

То је прича коју сам причао о свом деди -

ЕХ: Одговарали су му у ковертама -

НЛ: Одговарали су му.

НЛ: Лично сам их показивао

када сам гостовао код Фила Донахјуа
и других пре њега;

буквално је неколико десетина интервјуа
у којима сам причао ту причу.

Ово ће бити по други пут да сам рекао
да је цела та прича била измишљена.

Истина је да ме је деда водио на параде,

на пуно парада.

Истина је да му се суза сливала низ лице.

Истина је да је писао понеко писмо

и да сам ја заиста ишао по те ковертице.

Међутим, „мој најдражи,
мили г. Председниче“

и остатак тога

је прича коју сам позајмио
од доброг пријатеља

чији је деда био онај
који је писао та писма.

Мислим, крао сам деду Артура Маршала

и присвојио га.

Увек.

Када сам почео да пишем своје мемоаре -

„Чак сам и ово...“

Шта кажете на то?

„Чак сам и ово доживео.“

Када сам почео да пишем мемоаре

и почео да размишљам о томе,

онда сам -

ја сам -

лепо сам се исплакао

и схватио колико ми је био потребан отац.

Толико много да сам присвојио
деду Артура Маршала.

Толико пуно, да је реч „отац“ -

иначе, имам шесторо деце.

Моја омиљена улога у животу.

То и да будем супруг моје жене Лин.

Међутим, украо сам идентитет тог човека
јер ми је био потребан отац.

Сада када сам прошао кроз гомилу глупости,

изашао из тога

и опростио свом оцу -

најбоља ствар коју -

најгора ствар коју -

реч коју желим да искористим
и на коју помислим везану за њега

је да је био битанга.

Чињеница да је лагао, крао, варао

и ишао у затвор...

Све то стапам у реч „битанга“.

ЕХ: Постоји изрека да аматери позајмљују,
а професионалци краду.

НЛ: Ја сам професионалац.

ЕХ: Ти си професионалац.

(Смех)

Тај цитат се широко приписује Џону Ленону,

али се испоставило
да га је украо од Т. С. Елиота.

Значи, у добром си друштву.

(Смех)

ЕХ: Желео бих да причам о твом послу.

Очигледно, о утицају твог рада се писало

и сигуран сам да си о томе
слушао читавог живота -

од каквог је значаја за људе,
за нашу културу,

чуо си аплауз када сам само навео
имена твојих емисија,

уз твој рад је одрасла
половина људи у овој просторији.

Ипак, да ли су се икада појавиле
приче о утицају твог рада

које су те изненадиле?

НЛ: О, боже -

изненадиле и одушевиле од главе до пете.

Постојало је „Вече са Норманом Лиром“
током прошле године

које су група импресарија хип-хопа,

извођача и Академија саставили.

Поднаслов „Вечери са...“

био је „Шта 92-годишњи Јеврејин...“ -

у то време 92-годишњи -

„и свет хип-хопа имају заједничко?“

Расел Симонс је био
међу седам људи на тој сцени.

Када је причао о тим емисијама,

није причао о Холивуду,

Џорџу Џеферсону у „Џеферсоновима“

или емисији која је била пета
на листи емисија.

Причао је о једноставној ствари
која је имала дубок -

ЕХ: Утицај на њега?

НЛ: Утицај на њега.

Оклевао сам због употребе речи „промена“.

Тешко ми је да замислим,

знате, да мењам нечији живот,

али је он то тако формулисао.

Видео је да Џорџ Џеферсон
исписује чек у „Џеферсоновима“

и није до тада знао
да црнац може да испише чек.

Каже да му је то толико утицало на живот,

да му је променило живот.

Када чујем такве ствари,

мале ствари,

јер знам да у овој публици не постоји нико

ко вероватно није одговоран данас
за неку стварчицу коју је урадио за неког,

без обзира да ли је то мало
као осмех или неочекивано „здраво“,

толико је мала ствар то било.

Може бити да је кореограф на сету

ставио чековну књижицу тамо,

а Џорџ није имао шта да ради
док је причао, па га је исписао;

не знам.

Ипак -

ЕХ: Значи, као додатак дугачкој листи
коју сам поделио на почетку,

требало је да поменем
да си измислио хип-хоп.

(Смех)

НЛ: Па...

ЕХ: Желим да причам о -

НЛ: Па онда то и учини.

(Смех)

ЕХ: Имао си живот пун остварења,

али си изградио и смисаони живот.

Сви тежимо ка томе да урадимо
обе ове ствари;

не успемо сви у томе.

Ипак, чак и они међу нама који успеју
да постигну обе ове ствари

веома ретко заиста и схвате
како да их споје.

Успео си да погураш напред културу
кроз своју уметност

док си успевао да постигнеш
комерцијални успех на светском нивоу.

Како си остварио обе ствари?

НЛ: Ево где ми мисли одлутају када чујем
рецитацију о свему што сам постигао.

Ова планета је једна у милијарду,

тако нам кажу,

у универзуму којих има милијарду -

милијарде универзума,

милијарде планета...

коју покушавамо да спасимо

и која треба да се спаси.

Међутим,

шта год да сам можда постигао је -

моја сестра ме је једном питала
шта да ради везано за нешто

што се дешавало
у Њувигтону, у Конектикату.

Рекао сам јој: „Пиши свом одборнику,
градоначелнику, неком.“

Рекла ми је: „Па, ја нисам Норман Лир,
ја сам Клер Лир.“

Тада сам први пут рекао
оно што ћу сада рећи.

Рекао сам: „Клер, уз све оно што мислиш
да сам можда учинио

и све што си ти урадила“,

а никада није отишла из Њувингтона,

„да ли можеш да се приближиш довољно

када узмеш у обзир
величину планете и тако даље,

да би измерила било шта што сам учинио
у односу на било шта што си ти учинила?“

Дакле...

Убеђен сам да смо сви одговорни

да учинимо онолико
колико сам ја можда постигао.

Разумем шта говорите -

ЕХ: То је артикулисано скретање -

НЛ: Морате да сте спремни
да прихватите величину и обим

створитељевог предузећа овде.

ЕХ: Овде, на овој планети
ти си заиста био важан.

НЛ: Ја сам кучкин син.

(Смех)

ЕХ: Имам само још једно питање за тебе.

Колико се старо осећаш?

НЛ: Вршњак сам сваког са којим причам.

ЕХ: Осећам се као да имам 93. године.

(Аплауз)

НЛ: Идемо одавде?

ЕХ: Па, осећам се као да ми је 93,

али се надам да ћу се једног дана осећати
младо као особа која седи преко пута мене.

Даме и господо,

неупоредиви Норман Лир.

(Аплауз)

НЛ: Хвала.

(Аплауз)