Kerolin Stil (Carolyn Steel): Kako hrana oblikuje naše gradove

Svakoga dana, u gradu veličine Londona, servira se 30 miliona obroka. Ali odakle dolazi sva ta hrana? Arhitekta Kerolin Stil priča o svakodnevnoj čaroliji hranjenja grada i pokazuje kako su davni putevi hrane oblikovali moderni svet.

Kako nahraniti grad?

To je jedno od najvećih pitanja našeg vremena.

Ipak, ono se retko postavlja.

Uzimamo zdravo za gotovo to da, kada uđemo u prodavnicu

ili restoran, ili u foaje pozorišta za nekih sat vremena,

tamo nas čeka hrana

koja je magično došla od nekud.

Ali kada pomislite da svakog dana, za grad veličine Londona,

dovoljna količina hrane mora da se proizvede,

da se transportuje, kupi i proda,

skuva, pojede i odbaci,

i da nešto slično tome mora de se desi svaki dan

za svaki grad na Zemlji,

neverovatno je da se gradovi uopšte hrane.

Živimo u ovakvim mestima kao da su

oni najprirodnija stvar na svetu,

zaboravljajući da, pošto smo životinje

i moramo da jedemo,

zapravo zavisimo od prirode

baš kao što su i naši preci zavisili.

Kako se sve više nas seli u gradove,

sve više se priroda

transformiše u neverovatne predele kao što je ovaj iza mene,

to je polje soje u Mata Grosu u Brazilu,

kako bismo se nahranili.

Ovo su izuzetni predeli.

Ali malo nas ih uopšte vidi.

Štaviše, ovi predeli

ne služe samo za našu ishranu.

Kako se sve više nas seli u gradove,

više nas jede meso

tako da trećina godišnje proizvodnje žita na svetu

služi za ishranu životinja,

a ne nas ljudskih životinja.

I znajući da je potrebno tri puta više žita -

zapravo deset puta više žita -

da se nahrani jedan čovek ako je ono prvo prošlo kroz životinju,

onda to nije baš efikasan način da se nahranimo.

To je rastući problem.

Procenjeno je da će do 2050. duplo više

nas živeti u gradovima.

Takođe je procenjeno da će se konzumirati duplo

više mesa i mlečnih proizvoda.

Tako da meso i urbanizam rastu ruku pod ruku.

To će predstavljati ogroman problem.

Nahraniti šest milijardi gladnih mesojeda

do 2050.

To je velik problem. Zapravo, ako nastavimo ovako,

to je problem koji verovatno nećemo biti spospobni da rešimo.

Svakog dana se izgubi 19 miliona hektara prašuma

da bi se napravila obradiva zemlja.

Iako u isto vreme gubimo istu količinu

postojećih obradivih površina zbog salinizacije i erozije.

Veoma smo gladni za fosilnim gorivima, takođe.

Potrebno je otprilike 10 kalorija da bi se proizvela svaka kalorija

hrane koju konzumiramo na zapadu.

Iako prozvodimo hranu po visokoj ceni,

mi je zapravo ne cenimo.

Trenutno se polovina hrane proizvedene u SAD baci.

Na kraju ovog dugog procesa,

ne uspevamo ni da pravilno nahranimo planetu.

Milijarda ljudi je gojazna, dok milijarda ljudi gladuje.

Ništa od toga nema mnogo smisla.

Kada pomislite da 80% svetske trgovine hranom

kontroliše samo 5 multinacionalnih korporacija,

to je jeziva slika.

Kako se selimo u gradove, svet prihvata zapadnjački načih ishrane.

Ako pogledamo u budućnost,

to je neodrživ način ishrane.

Kako smo dospeli ovde?

I što je važnije, šta ćemo da uradimo u vezi s tim?

Pa, da prvo odgovorim na malo lakše pitanje,

rekla bih da je početak ovog

procesa pre 10 000 godina.

Na antičkom Bliskom istoku,

u oblasti Plodnog Polumeseca (Mesopotamija).

Jer kao što vidite bila je oblika polumeseca.

I bila je plodna.

I na tom mestu, pre oko 10 000 godina

nastala su dva izuzetna otkrića,

poljoprivreda i urbanizam,

otprilike na istom mestu, u isto vreme.

Ovo nije slučajnost.

Jer poljoprivreda i gradovi su povezani. Potrebni su jedno drugom.

Naši antički preci

su prvi otkrili žito i to je bio

dovoljno velik izvor hrane,

i dovoljno stabilan da izdržava stalna naselja.

I kada pogledamo kakva su bila ta naselja,

vidimo da su bila zbijena.

Bila su okružena plodnom zemljom

a veliki hramovi su dominirali,

kao ovaj u Uru,

koji su ustvari bili

produhovljeni centri za distribuciju hrane,

jer su hramovi organizovali žetve,

sakupljali žito, nudili ga bogovima

i onda davali ljudima žito koje bogovi nisu pojeli.

Dakle, recimo

da se sav duhovni i fizički život ovih gradova

vrteo oko žita i žetve

koja ih je održavala.

Ustvari, to je tako bilo u svakom antičkom gradu.

Ali naravno, nisu svi bili tako mali.

Rim je imao oko milion stanovnika

do prvog veka nove ere.

Kako se hranio jedan ovakav grad?

Odgovor je ono što nazivam "antički put hrane".

Za početak, Rim je imao pristup moru,

što je omogućavalo da uvozi hranu iz veoma dalekih krajeva.

Ovo je bio jedini način da se ovo uradi u antičkom svetu,

jer je bilo veoma teško transportovati hranu putevima

koji su bili neravni.

A očigledno je hrana brzo trošena.

Tako je Rim vešto izvojevao rat

u Kartagini i Egiptu,

samo da bi se dočepao njihovih rezervi žita.

Ustvari, moglo bi se reći da je širenje Carstva

ustvari bilo jedan dug, spor

militarizovani pohod u kupovinu.

(smeh)

Ustvari - volim ovu činjenicu, moram da je pomenem:

Rim je ustvari uvozio ostrige iz Londona

u jednom trenutku. Mislim da je to izvanredno.

Tako je Rim oblikovao svoje zaleđe

kroz svoj apetit.

Interesantno je da se još nešto

desilo u pre-industrijskom svetu.

Ako pogledamo mapu Londona iz sedamnaestog veka,

vidimo da žito dolazi Temzom,

na dnu ove mape.

Znači, žitne pijace su bile na jugu grada.

A putevi koji vode od njih

do Čipsajda (Cheapside), što je bila glavna pijaca,

su takođe bili žitne pijace.

I ako pogledate ime jedne od tih ulica,

Bread Street (Ulica Hleba), jasno vam je

šta se tu događalo pre 300 godina.

I naravno, isto važi za ribu.

Riba je takođe dolazila rekom. Ista stvar.

Naravno, čuveni Bilingsgejt (Billingsgate) je prva londonska riblja pijaca,

koja je na tom mestu radila do polovine osamdesetih.

Što je izuzetno, kad razmislite.

Svi su lutali okolo

sa mobilnim telefonima koji su izgledali kao cigle

a smrdljiva riba se zadesila tu u luci.

To je još jedna stvari u vezi s hranom u gradovima:

kada se ustanove putevi kojima dolazi,

veoma retko se menjaju.

Meso je sasvim drugačija priča

jer, naravno, životinje su mogle da ušetaju u grad.

Veoma mnogo mesa je u London

dolazilo sa severozapada,

iz Škotske i Velsa.

Dolazilo je, stizalo u grad sa severozapada,

i zato se Smitfild (Smithfield),

poznata londonska mesna pijaca, nalazila tamo.

Živina je dolazila iz Istočne Anglije, sa severoistoka.

Pomalo se osećam kao na vremenskoj prognozi. Kako god.

Ptice su dolazile

sa nogama zaštićenim malim platnenim cipelama.

I kada bi stigle u istočni kraj

Čipsajda, tu bi bile prodate.

Zato se zove Poultry (živina).

Ustvari, ako biste pogledali mapu bilo kog grada

pre industrijskog doba,

videli biste kuda je hrana dolazila.

Možete stvarno videti kako je fizički oblikovan hranom,

i čitajući imena ulica, koja daju dosta znakova.

Friday Street (Ulica petka), u ranijem životu,

je ulica gde ste kupovali ribu petkom.

Ali morate je zamisliti punu hrane.

Jer su ulice i javna mesta

bila jedina mesta gde je hrana prodavana i kupovana.

Ako pogledamo sliku Smitfilda iz 1830.

vidite da bi bilo veoma teško živeti u ovakvom gradu

i ne znati odakle dolazi vaša hrana.

Zapravo, ako ste ručali nedeljom,

velike su šanse bile da je vaš ručak mukao i blejao

ispred vašeg prozora samo tri dana ranije.

Ovo je očigledno bio organski grad,

deo organskog ciklusa.

I onda deset godina kasnije sve se promenilo.

Ovo je slika Velike Zapadne Železnice iz 1840.

Kao što vidite, neki od najranijih putnika

bile su svinje i ovce.

Odjednom ove životinje više ne ulaze u pijacu.

Kolju ih van vidokruga i van svesti,

negde u selima.

A u gradove dolaze vozom.

Ovo menja sve.

Za početak, omogućava

po prvi put nastajanje gradova,

bilo koje veličine i oblika, bilo gde.

Gradovi su nekada bili ograničeni geografijom:

morali su da dopreme hranu veoma zahtevnim fizičkim sredstvima.

Najednom su efektno oslobođeni geografije.

I kao što možete videti iz ovih mapa Londona,

za 90 godina od postanka voza,

od male grudve koju je prilično lako nahraniti,

životinjama koje same dolaze, i slično,

postali su veliko razmetanje

koje bi bilo veoma, veoma teško nahraniti peške,

bilo da se radi o životinjama ili ljudima.

To je naravno bio samo početak. Posle vozova došli su automobili.

I ovde je stvarno kraj ovog procesa.

To je konačno odvajanje grada

od bilo kakve očigledne veze sa prirodom.

To je grad lišen mirisa,

lišen nereda i sigurno lišen ljudi.

Jer niko ne bi ni pomišljao da šeta u takvom okruženju.

Ustvari, do hrane su dolazili tako što bi seli u svoja kola,

odvezli se do neke kutije na periferiji,

vratili se sa hranom za nedelju dana

i pitali se šta će, zaboga, da rade s tim.

I ovo je zapravo trenutak kada se naša veza,

sa hranom i sa gradovima, potpuno menja.

Imamo hranu - koja je bila centar,

društvena srž grada - na periferiji.

Kupovina i prodaja hrane bila je društveni događaj.

Sada je anonimna.

Nekada smo kuvali; sada samo dodamo vodu,

ili pokoje jaje, ako pravite tortu ili nešto drugo.

Ne mirišemo hranu da vidimo da li je dobra za jelo.

Samo pročitamo deklaraciju na pozadini pakovanja.

I ne cenimo hranu. Ne verujemo joj.

Umesto da joj verujemo, mi je se bojimo.

I umesto da je cenimo, mi je bacamo.

Jedna od najvećih ironija modernih sistema hrane

je ta da su ono što su obećali da će olakšati,

ustvari otežali.

Omogućivši izgradnju gradova bilo gde, na bilo kom mestu,

ustvari su nas udaljili od naše najvažnije veze,

a to je naša veza sa prirodom.

I napravili su nas zavisnim od sistema koje jedino oni mogu održati,

a koji su, videli smo, neodrživi.

I šta ćemo da uradimo u vezi sa tim?

Ovo nije novo pitanje.

Tomas Mor (Thomas More) se pre 500 godina isto ovo pitao.

To je lice njegove knjige "Utopija".

To je bio niz polu-nezavisnih gradova-država,

ako to zvuči donekle poznato,

na dan hoda jedan od drugog, gde su svi bili ludi za poljoprivredom,

gajili su povrće u svojim dvorištima,

i jeli zajednička jela, itd.

I mislim da može da se tvrdi da je

hrana osnovni princip uređenja Utopije.

Iako Mor nikada to nije na taj način postavio.

Evo još jedne veoma poznate "Utopijske" vizije,

"The Garden City" od Ebenezera Hauarda (Ebenezer Howard).

Ista ideja. Niz polu-nezavisnih gradova-država.

Male grudve gradova sa obradivom zemljom okolo,

povezane međusobno prugom.

I opet, moglo bi se reći da je hrana

princip uređenja u ovoj viziji.

Čak je i izgrađena, ali nema nikakve veze

sa Hauardovom vizijom.

I to je problem sa ovim utopijskim idejama,

što su utopijske.

Utopija je reč koju je Tomas Mor koristio namerno.

To je bila neka šala. Ima dvostruko poreklo iz grčkog.

Može da znači dobro mesto ili nikakvo mesto.

Jer to je ideal. Imaginarna stvar. Ne možemo je imati.

I mislim, kao konceptualni alat

za razmišljanje o veoma dubokom problemu ljudskog stanovanja,

nije od neke koristi.

Tako sam smislila alternativu,

Sitopiju, od starogrčkog

"sitos" za hranu i "topos" za mesto.

Mislim da već živimo u Sitopiji.

Živimo u svetu koji je oblikovan hranom,

i ako to shvatimo, možemo iskoristiti hranu kao veoma moćan alat -

konceptualni alat, alat dizajna, za drugačije oblikovanje sveta.

Dakle, da možemo to da uradimo, kako bi Sitopia izgledala?

Mislim da izgleda ovako nekako.

Moram da upotrebim ovaj slajd. Taj izraz lica ovog psa.

Ali, ovo je - (smeh)

hrana je u centru života,

u centru porodičnog života, slavi se,

uživa se u njoj, ljudi odvajaju vreme za hranu.

To je mesto gde bi hrana trebalo da se nalazi u našem društvu.

Ali ne možete imati ovakve prizore ako nemate ovakve ljude.

Inače, ovo mogu biti i muškarci.

To su ljudi koji razmišljaju o hrani,

koji razmišljaju unapred, planiraju,

koji mogu da zure u gomilu povrća

i da je prepoznaju.

Potrebni su nam takvi ljudi. Mi smo deo mreže.

Jer bez ovakvih ljudi ne možemo imati ovakva mesta.

Namerno sam izabrala ovo jer jedan muškarac kupuje povrće.

Ali mreže, pijace gde se hrana gaji na lokalnom nivou.

Zajedničko je. Sveže je.

Deo je društvenog života grada.

Jer bez toga ne možete imati ovakvo mesto,

hranu koja se gaji lokalno ali je i deo predela,

a nije samo roba kao kompromisno rešenje

negde bogu iza nogu.

Krave sa pogledom.

Gomile humusa koji se puši.

Ovo ustvari sklapa celu stvar.

Ovo je projekat jedne zajednice

koju sam nedavno posetila u Torontu.

To je staklena bašta gde se deci priča

sve o hrani i gajenju svoje hrane.

Ovo je biljka koja se zove Kevin, ili možda

biljka koja pripada klincu koji se zove Kevin, ne znam.

U svakom slučaju, ovakvi projekti

koji pokušavaju da nas ponovo spoje sa prirodom su veoma važni.

Za mene je Sitopia način gledanja.

Treba prepoznati da Sitopia

već postoji u malim krajevima svuda.

Trik je u tome da se povežu,

da se hrana koristi kao način posmatranja.

I ako to uradimo, prestaćemo da gledamo gradove

kao velike neproduktivne grudve, kao što je ova.

Videćemo ih ovako,

kao deo produktivne organske mreže

čiji su neizbežni deo,

simbiotski povezani.

Ali naravno, ni to nije najbolja slika.

Jer moramo prestati da proizvodimo ovakvu hranu.

Trebalo bi da razmišljamo o permakulturi.

Zato mislim da ova slika

sumira, po meni, način razmišljanja koji na je potreban.

To je rekonceptualizacija

načina na koji hrana oblikuje naše živote.

Najbolja slika ovoga za koju znam je od pre 650 godina.

"Alegorija dobre vlade", od Ambrozija Lorencetija (Ambrogio Lorenzetti).

O vezi između grada i sela.

Mislim da je poruka ovoga veoma jasna.

Ako grad vodi računa o selu,

selo će voditi računa o gradu.

Želim da pitam

šta bi Ambrozije Lorenceti naslikao

da je slikao ovu sliku danas.

Kako bi alegorija dobre vlade izgledala danas?

Mislim da je to hitno pitanje.

Koje moramo da pitamo

i moramo početi da odgovaramo.

Znamo da smo ono što jedemo.

Moramo da shvatimo da je i svet ono što jedemo.

I ako prihvatimo tu ideju, možemo koristiti hranu

kao moćan alat da bolje oblikujemo svet.

Mnogo vam hvala.

(aplauz)