Iza laži negiranja Holokausta

„Postoje činjenice, postoje mišljenja i postoje laži“, kaže istoričarka Debra Lipstat, dok iznosi izvanrednu priču o svom istraživanju o negatorima Holokausta i njihovom namernom iskrivljenju istorije. Lipstat nas podstiče da krenemo u ofanzivu protiv onih koji napadaju istinu i činjenice. „Istina nije relativna“, kaže ona.

Dolazim pred vas danas
da bih govorila o lažovima,

sudskim parnicama

i smehu.

Prvi put kada sam čula
za negiranje Holokausta,

smejala sam se.

Negiranje Holokausta?

Holokausta koji se problematično ističe

kao najbolje dokumentovani
genocid na svetu?

Ko bi mogao da poveruje
da se nije dogodio?

Razmislite o tome.

Da bi negatori bili u pravu,

ko bi morao da greši?

Pa, pre svega, žrtve -

preživeli koji su nam ispričali
svoje užasne priče.

Ko još bi morao da greši?

Posmatrači.

Ljudi koji su živeli u mnogim gradićima,
selima i većim gradovima

na Istočnom frontu,

koji su posmatrali svoje susede
kako ih okupljaju -

muškarce, žene, decu, mlade, stare -

i odvode na periferiju grada

da bi ih ubili
i ostavili mrtve u jarugama.

Ili Poljaci,

koji su živeli u gradićima i selima
u okolini logora smrti,

koji su dan za danom gledali

dok su vozovi odlazili puni ljudi

i vraćali se prazni.

Ali pre svega, ko bi morao da greši?

Počinioci.

Ljudi koji kažu: „Mi smo to učinili.

Ja sam to učinio.“

Možda dodaju napomenu.

Kažu: „Nisam imao izbora;
bio sam primoran da to uradim.“

Ali ipak kažu: „Uradio sam to.“

Razmislite o tome.

Ni na jednom suđenju za ratne zločine
od kraja Drugog svetskog rata

počinilac nijedne nacionalnosti
nikada nije rekao: „To se nije desilo.“

Opet, možda su rekli: „Bio sam primoran“,
ali nikada da se nije dogodilo.

Razmislivši o svemu tome,

rešila sam da se negiranje
neće naći na mom rasporedu;

imala sam veće stvari o kojima
bih brinula, pisala i istraživala,

pa sam produžila dalje.

Nešto više od decenije kasnije,

dva starija akademika -

dvojica među najistaknutijim
istoričarima Holokausta -

prišli su mi i rekli:

„Debra, hajdemo na kafu.

Imamo ideju za istraživanje
za koju mislimo da je savršena za tebe.“

Zaintrigirana i polaskana
time što su prišli meni sa idejom

i pomislili da sam vredna toga,

upitala sam: „Šta je u pitanju?“

A oni su rekli: „Negiranje Holokausta.“

Po drugi put sam se nasmejala.

Negiranje Holokausta?

Ljudi koji misle da je Zemlja ravna ploča?

Ljudi koji misle da je Elvis živ?

Njih treba da izučavam?

A ova dvojica su rekli:

„Da, zaintrigirani smo.

U čemu je stvar sa njima?

Koji im je cilj?

Kako uspevaju da ubede ljude
da poveruju u ono što govore?“

Pomislih, ako oni misle
da je to vredno truda,

prihvatila bih se trenutne razonode -

možda na godinu dana,
možda dve, tri, možda čak i četiri -

u akademskom smislu, to je na trenutak.

(Smeh)

Radimo vrlo sporo.

(Smeh)

I posmatrala bih ih.

Tako sam i uradila.

Sprovela sam istraživanje
i došla sam do mnogo stvari,

a dve među njima bih želela
da danas podelim sa vama.

Prva -

negatori su vukovi u jagnjećoj koži.

Svi su isti: nacisti, neonacisti -

možete da odlučite
da li ćete staviti „neo“ ili ne.

Ali kada sam ih pogledala,

nisam videla nikakve uniforme
kao iz Šucštafela,

simbole na zidu poput svastike,

pozdrave „zig hajl“ -

ništa od toga.

Umesto toga sam pronašla

ljude koji su paradirali
kao ugledni akademici.

Šta su imali?

Imali su institut.

„Institut za istorijski pregled“.

Imali su časopis - uglađen časopis -

„Časopis istorijskog pregleda“,

takav da je bio pun radova -

radova krcatim fusnotama.

Imali su i novo ime.

Ne neonacisti,

ne antisemiti -

revizionisti.

Rekli su: „Mi smo revizionisti.

Rešeni smo da uradimo jednu stvar -

da ispravimo greške u istoriji.“

Međutim, sve što je trebalo da uradite
je da zađete malo ispod površine,

i šta biste tu pronašli?

Isto ulagivanje Hitleru,

veličanje Trećeg rajha,

antisemitizam, rasizam, predrasude.

To je ono što me je zaintrigiralo.

Bio je to antisemitizam,
rasizam i predrasude

koji su paradirali
kao da su racionalni diskurs.

Druga stvar koju sam otkrila -

mnogi među nama su naučeni da misle
da postoje činjenice i mišljenja -

nakon izučavanja negatora,

imam drugačije mišljenje.

Postoje činjenice,

postoje mišljenja

i postoje laži.

A ono što negatori žele
jeste da uzmu svoje laži,

zaodenu ih kao da su mišljenja -

možda zaoštrena mišljenja,

možda mišljenja koja izlaze
iz uobičajenih okvira,

ali ako su to mišljenja,

onda bi trebalo da budu deo razgovora.

A zatim zadiru u činjenice.

Objavila sam svoj rad -

objavljena je knjiga

„Negiranje Holokausta,
uznapredovali napad na istinu i sećanje“

i izašla je u mnogo različitih zemalja,

uključujući ovde,
kod „Pingvina“ u Britaniji.

Završila sam sa tim ljudima
i bila sam spremna da produžim dalje.

Onda je stiglo pismo
od britanskog „Pingvina“.

Po treći put sam se nasmejala -

greškom.

Otvorila sam pismo

i ono me je obavestilo da Dejvid Irving
protiv mene podnosi tužbu zbog klevete

u Ujedinjenom Kraljevstvu

jer sam ga nazvala negatorom Holokausta.

Dejvid Irving tuži mene?

Ko je Dejvid Irving?

Dejvid Irving je pisac istorijskih dela,

većinom o Drugom svetskom ratu,

a praktično svi ti radovi
zauzimali su poziciju

da nacisti nisu stvarno bili tako loši,

a saveznici nisu zaista bili tako dobri.

A Jevreji, šta god da im se dogodilo,
na neki način su to zaslužili.

Poznavao je dokumenta,

znao je činjenice,

ali ih je nekako obrnuo
da dobije ovo mišljenje.

Nije oduvek poricao Holokaust,

ali je krajem '80-ih godina

prihvatio to sa velikim žarom.

Razlog mom smehu
je takođe bilo to što ovaj čovek

ne samo da je negirao Holokaust,

već je delovao prilično ponosno na to.

U pitanju je bio čovek - citiram -

koji je rekao:
„Potopiću bojni brod Aušvic.“

U pitanju je bio čovek

koji je pokazao broj
tetoviran na ruci preživelog i rekao:

„Koliko novca si zaradio

od tog istetoviranog broja na ruci?“

U pitanju je bio čovek koji je rekao:

„Više ljudi je umrlo
u automobilu senatora Kenedija

na Čapakvidiku

nego što je umrlo
u gasnim komorama u Aušvicu.“

To je američka referenca,
ali možete je potražiti.

Ovo nije bio čovek koji je bio
iole posramljen ili suzdržan

u vezi sa negiranjem Holokausta.

Dosta akademskih kolega me je savetovalo:

„Eh, Debra, jednostavno ignoriši to.“

Kad sam objasnila da se tužba zbog klevete
ne može prosto ignorisati,

rekli su: „Ko će mu uopšte poverovati?“

Ali evo u čemu je bio problem.

Britanski zakon mi je dodelio obavezu,
teret dokazivanja,

da dokažem istinitost onoga što sam rekla,

za razliku od onoga
kako bi to bilo u Sjedinjenim Državama

i mnogim drugim zemljama -

on bi dokazivao neistinitost tvrdnje.

Šta je to značilo?

To je značilo da, kada se ne bih borila,

on bi samim tim pobedio.

A ako bi on time pobedio,

mogao bi legitimno da kaže:

„Moja verzija Holokausta,
verzija Dejvida Irvinga, je legitimna.

Ustanovljeno je
da me je Debra Lipstat oklevetala

kada me je nazvala negatorom Holokausta.

Samim tim, ja, Dejvid Irving,
nisam neko ko negira Holokaust.“

A koja je to verzija?

Nije postojao plan za ubijanje Jevreja,

nije bilo gasnih komora,

nije bilo masovnih streljanja,

Hitler nije imao nikakve veze
sa bilo kakvom patnjom koja se dešavala

i Jevreji su sve ovo izmislili

da dobiju novac od Nemačke

i da dobiju državu,

a to su uradili uz pomoć
i podsticaj saveznika -

podmetnuli su dokumenta i dokaze.

Nisam mogla da dopustim da to prođe

i ikada se suočim sa nekim preživelim

ili detetom preživelog.

Nisam mogla da dozvolim da to prođe

i smatram sebe odgovornim istoričarem.

Zato smo se borili.

Upozorenje za one među vama
koji nisu gledali „Negiranje“,

pobedili smo.

(Smeh)

(Aplauz)

Sudija je ustanovio
da je Dejvid Irving

lažov, rasista, antisemita.

Njegov pogled na istoriju
bio je tendenciozan,

lagao je, izvrtao stvari

i, što je najvažnije,

to je činio namerno.

Pokazali smo obrazac
na preko 25 različitih većih primera.

To nisu male stvari - mnogi među nama
u ovoj publici pišu knjige,

bave se spisateljstvom;

uvek pravimo greške.

Zato nam je drago što postoje
druga izdanja, ispravljanje grešaka.

(Smeh)

Međutim, ovde se uvek kretalo
u istom pravcu:

okriviti Jevreje,

osloboditi naciste odgovornosti.

Ali kako smo pobedili?

Sledili smo njegove fusnote
do njegovih izvora.

I šta smo otkrili?

Ne samo u većini slučajeva

i ne samo da to preovlađuje,

već je u svakom pojedinačnom primeru
gde je pomenuo Holokaust

njegov navodni dokaz bio izvrnut,

poluistinit,

promenjen je datum,

izmenjen je redosled dešavanja,

neko ko nije bio na sastanku
je ubačen tamo.

Drugim rečima, nije imao dokaze.

Njegovi dokazi nisu dokazivali.

Mi nismo dokazali šta se dogodilo.

Dokazali smo da je ono
što je on rekao da se dogodilo -

i samim tim svi negatori,

jer ih ili on citira ili oni preuzimaju
argumente od njega -

nije istinito.

Ono što tvrde -

nemaju dokaza da to potvrde.

Zašto je moja priča više od obične priče

o uvrnutoj, dugoj,
šestogodišnjoj, napornoj parnici

sa američkom profesorkom
koju je dovukao u sudnicu

čovek koga je sud
po svom mišljenju proglasio

za neonacističkog polemičara?

Kakva je njena poruka?

Mislim da u kontekstu pitanja istine

ima veoma značajnu poruku.

Jer danas,

kao što to dobro znamo,

istina i činjenice su pod napadom.

Društvene mreže,
uz sve dobro što su nam pružile,

takođe su dopustile
da se razlika između činjenica -

ustanovljenih činjenica -

i laži umanji.

Treće - ekstremizam.

Možda nećete videti odore Kju Kluks klana,

možda nećete videti krst koji gori,

možda nećete čuti
ni otvoreno rasistički jezik.

Možda će koristiti nazive
„alternativna desnica“,

„Nacionalni front“ - birajte.

Ali ispod toga se nalazi isti ekstremizam
koji sam otkrila u negiranju Holokausta,

a koji paradira
kao da je racionalni diskurs.

Živimo u dobu u kome je istina
u odbrambenom položaju.

To me podseća
na jedan strip iz „Njujorkera“.

Nedavno se u „Njujorkeru“ pojavio kviz

u kome voditelj kviza
kaže jednom od učesnika:

„Da, gospođo, dali ste tačan odgovor.

Ali vaš protivnik
je vikao glasnije od vas,

tako da on dobija poen.“

Šta možemo da učinimo?

Pre svega,

ne smeju nas prevariti
prividi racionalnosti.

Moramo da sagledamo stvari iznutra,

a tamo ćemo pronaći ekstremizam.

Drugo,

moramo shvatiti da istina nije relativna.

Kao treće,

moramo krenuti u napad,

a ne u odbranu.

Kada neko iznese nečuvenu tvrdnju,

čak i ako se možda nalazi
na jednom od najviših položaja u zemlji,

ako ne i na svetu -

moramo reći toj osobi:

„Gde je dokaz?

Gde su činjenice koje to potvrđuju?“

Moramo vršiti pritisak na nju.

Ne smemo se ophoditi
kao da su njene laži isto što i činjenice.

Kao što sam prethodno rekla,
istina nije relativna.

Mnogi od nas su odrasli u akademskom svetu

i uz prosvećena liberalna razmišljanja,

pri čemu su nas učili
da je sve otvoreno za raspravu.

Međutim, nije tako.

Postoje izvesne stvari koje su istinite.

Postoje nepobitne činjenice -

objektivne istine.

Galilej nas je tome naučio
pre mnogo vekova.

Čak i nakon što ga je Vatikan
naterao da javno oporekne

da se Zemlja okreće oko Sunca,

izašao je

i šta se navodi da je izjavio?

„Ipak se okreće.“

Zemlja nije ravna ploča.

Klima se menja.

Elvis nije živ.

(Smeh)

(Aplauz)

I što je najvažnije,

istina i činjenice su pod napadom.

Posao koji je pred nama,

zadatak pred nama,

izazov pred nama

je veliki.

Vreme za borbu je kratko.

Moramo da delujemo sada.

Kasnije će biti prekasno.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)