Mitovi i zablude o evoluciji - Aleks Gendler (Alex Gendler)

Pogledajte celu lekciju na: http://ed.ted.com/lessons/myths-and-misconceptions-about-evolution-alex-gendler
Kako evolucija u stvari funkcioniše? Zapravo, ne onako kako neke uobičajene evolutivne metafore sugerišu. Na primer, adaptira se i evoluira cela vrsta, a ne jedinka. Geni ne "žele" da budu preneti – gen ne može da želi ništa! Aleks Gendler razjašnjava detalje u vezi sa evolucijom.
Lekcija: Aleks Gendler, animacija: Giant Animation Studios.

Mitovi i zablude o evoluciji.

Hajde da pričamo o evoluciji.

Verovatno ste čuli

da neki ljudi misle da je ideja sporna

iako se mnogi naučnici sa tim ne slažu.

Čak i ako ne pripadate tim ljudima

i mislite da prilično dobro
razumete evoluciju

verovatno i dalje verujete
u neke stvari

koje nisu sasvim tačne,

poput:

"Evolucija predstavlja
prilagođavanje organizma okruženju."

Ovo je jedna zastarela,

sada odbačena,

teorija evolucije.

Gotovo 60 godina pre nego što je
Darvin objavio svoju knjigu,

Žan Baptist Lamark je rekao

da bića evoluiraju tako što razvijaju

određene karakteristike tokom života

i onda ih prenose na potomstvo.

On je mislio, na primer,

da zato što žirafe provode život

istežući se da dohvate lišće
na visokim granama,

njihovi mladunci će se roditi
sa dužim vratovima.

Ali danas znamo da genetika
ne funkcioniše tako.

U stvari, jedinka ne evoluira uopšte.

Zapravo, slučajne genetske mutacije
dovode to toga

da se neke žirafe rađaju
sa dužim vratovima

i to im daje bolje šanse da prežive

nego one koje nisu imale toliko sreće,

što nas dovodi do

"preživljavanje najsposobnijih".

Ovo zvuči kao da evolucija uvek bira

najveće,

najjače

ili najbrže jedinke,

što u stvari nije slučaj.

Prvo, evoluciona spremnost
se odnosi na to

koliko je jedinka prilagođena
trenutnom okruženju.

Ako bi svo visoko drveće
iznenada nestalo

i ostala samo trava

sve one dugovrate žirafe

ne bi više bile u prednosti.

Drugo, evolucija se ne ostvaruje
kroz preživljavanje

već kroz razmnožavanje.

I svet je pun stvorenja

poput mužjaka morskog đavola,

koji je toliko mali i nespreman
da preživi na rođenju

da mora brzo da nađe partnera
pre nego što umre.

Ali barem možemo reći

da ako organizam umre,
a nije se razmnožio pre toga

on je evolutivno beskoristan,
zar ne?

Pogrešno!

Zapamtite, prirodna selekcija
se ne događa

na nivou organizma

već na genetskom nivou,

a gen koji postoji u jednom organizmu

postoji i kod njegovih rođaka.

Dakle, gen koji podstiče neku životinju
da se žrtvuje

kako bi pomogla preživljavanje
i buduće razmnožavanje

svoje braće, sestara ili rođaka,

može postati rasprostranjenija

nego životinje koje su usmerene
na samo-preživljavanje.

Sve što obezbeđuje da se
što više kopija gena

prenese na sledeću generaciju

će poslužiti svrsi,

izuzev

evolucionoj svrsi.

Treba imati na umu

da kada kažemo stvari poput:

"Geni žele da naprave
što više svojih kopija"

ili

"prirodna selekcija",

mi, u stvari, koristimo metafore.

Geni ne žele ništa

i ne postoji spoljni mehanizam

koji određuje koji geni su najbolji
i treba ih sačuvati.

Sve što se događa je
da nasumične genetske mutacije

utiču na organizam koji ih poseduje

da se ponaša ili razvija
na drugačiji način.

Neke od posledica su da se više kopija

mutiranih gena prenosi
na sledeću generaciju

i tako dalje.

Niti postoji neki predodređeni plan

po kome se ide ka savršenoj formi.

Za ljudsko oko nije savršeno
da ima slepu mrlju

gde optički nerv izlazi iz mrežnjače,

ali oko se tako razvilo

od jednostavne fotoreceptorske ćelije.

Opšte uzev, možda bi za ljude bilo

mnogo bolje da su razvili potrebu

za hranljivim materijama i vitaminima

nego samo za kalorijama.

Ali tokom vekova,

tokom kojih su naši preci evoluirali,

kalorija nije bilo dovoljno

i ništa nije moglo nagovestiti

da će se ovo kasnije
tako brzo promeniti.

Dakle, evolucija nastupa slepo,

korak

po korak,

po korak,

stvarajući svu raznovrsnost
koju vidimo oko nas.