Naš sistem za izbeglice ne funkcioniše. Evo kako da ga popravimo

Milion izbeglica je ove godine stiglo u Evropu, kaže Aleksandar Bets, a "naš je odgovor, iskreno, bio bedan". Bets izučava prinudne migracije, nemoguće izbore za porodice, između kampova, urbanog siromaštva i opasnih nelegalnih putovanja do sigurnosti. U ovom pronicljivom govoru, nudi četiri načina da promenimo naš odnos prema izbeglicama, kako bi mogle istog trena da doprinesu svojim novim domovima. "Izbeglice ne moraju nužno da budu trošak", kaže Bets. "One su ljudska bića sa veštinama, talentima, težnjama, u stanju da naprave doprinos - ako im to dopustimo."

Ponekad me je zaista prilično sramota

što sam Evropljanin.

Prošle godine

je preko milion ljudi
stiglo u Evropu tražeći našu pomoć,

a naš je odgovor, iskreno, bio bedan.

Prosto je tu previše protivrečnosti.

Oplakujemo tragičnu smrt

dvogodišnjeg Alana Kurdija,

pa ipak, od tad, više od 200 dece

se naknadno udavilo u Sredozemnom moru.

Imamo međunarodne sporazume

koji prepoznaju izbeglice
kao zajedničku odgovornost,

pa ipak dozvoljavamo da sićušni Leban

ugosti više Sirijaca
od sveukupno čitave Evrope.

Jadikujemo zbog postojanja
krijumčara ljudima,

pa ipak se staramo da to bude
jedina održiva trasa

za traženje azila u Evropi.

Nedostaju nam radnici,

ali odbijamo ljude koji se uklapaju
u naše ekonomske i demografske potrebe

od dolaska u Evropu.

Deklamujemo o našim liberalnim vrednostima
koje su suprotne islamskom fundametalizmu,

pa ipak -

imamo represivne zakone

koji pritvaraju decu koja traže azil,

koji odvajaju decu od njihovih porodica

i koji oduzimaju imovinu izbeglicama.

Šta mi to radimo?

Kako je došlo do ovoga,

kako smo usvojili tako nehuman odgovor
na humanitarnu krizu?

Ne verujem da se to desilo
jer ljude nije briga,

ili bar ne želim da verujem
da je tako jer ljude nije briga.

Verujem da je tako
jer naši političari nemaju viziju,

viziju kako da prilagode
međunarodni program za izbeglice,

koji je stvoren pre 50 godina,

promenljivom i globalizovanom svetu.

Pa želim da se vratim malo unazad

i da postavim dva temeljna pitanja,

dva pitanja koja svi moramo da postavimo.

Prvo: zašto trenutni
sistem ne funkcioniše?

I drugo: kako možemo da ga popravimo?

Dakle, savremeni režim za izbeglice

su ovi ljudi stvorili
na zgarištu Drugog svetskog rata.

Njegov osnovni cilj je da se postara

da kada država zataji, ili još gore,
okrene se protiv sopstvenog naroda

da ljudi imaju gde da odu,

da žive bezbedno i dostojanstveno
sve dok mognu da se vrate kući.

Stvoren je baš zbog situacija, nalik
situaciji koju trenutno vidimo u Siriji.

Putem međunarodne konvencije
koju je potpisalo 147 vlada,

Konvencije o statusu izbeglica iz 1951.

i međunarodne organizacije, UNHCR,

države su se obavezale da će recipročno
primati na svoju teritoriju

ljude koji beže od ratova i proganjanja.

Međutim, trenutno je taj sistem zatajio.

U teoriji, izbeglice
imaju pravo da traže azil.

U praksi, naši zakoni o imigraciji
blokiraju puteve do sigurnosti.

U teoriji, izbeglice imaju pravo
na otvorenu stazu integracije

ili da se vrate u zemlju iz koje potiču.

Međutim u praksi, zaglavljene su
u skoro beskonačnom limbu.

U teoriji, izbeglice
su zajednička globalna odgovornost.

U praksi, geografija određuje
da zemlje koje su najbliže ratu

preuzimaju ogromnu većinu
svetskih izbeglica.

Sistem nije nefunkcionalan
jer su pravila pogrešna.

Već se radi o tome da ih ne primenjujemo
kako treba u promenljivom svetu,

a o tome moramo da razmislimo.

Želim da vam ukratko objasnim
kako trenutni sistem funkcioniše.

Kako zapravo funkcioniše
režim za izbeglice?

Ali ne iz ugla
hijerarhijski ustrojenih institucija,

već iz ugla izbeglice.

Pa, zamislite Sirijku.

Nazovimo je Amira.

A Amira za mene predstavlja mnoge ljude
koje sam upoznao iz tog regiona.

Amira, kao i otprilike 25 procenata
izbeglica u svetu,

je žena koja ima decu

i ne može da se vrati kući
jer potiče iz ovog grada

koji je pred vama, iz Homsa,

nekad prelepog grada sa istorijom,

koji je sad u ruševinama.

Pa, Amira ne može da se vrati tamo.

Ali Amira se takođe ne nada
da će se naseliti u treću državu

jer je to kao tiket za loto,

jedino je dostupan manjem broju
od jednog procenta izbeglica u svetu.

Pa su Amira i njena porodica

suočeni sa gotovo nemogućim izborom.

Imaju tri osnovne opcije.

Prva je da Amira
povede svoju porodicu u kamp.

U kampu bi mogla da dobije pomoć,

ali mali su izgledi
za Amiru i njenu porodicu.

Kampovi su na pustim, bezvodnim mestima,

često u pustinjama.

U izbegličkom kampu Zatari u Jordanu,

noću možete čuti otvorenu vatru
preko granice u Siriji.

Ograničena je ekonomska aktivnost.

Obrazovanje je često lošeg kvaliteta.

A širom sveta,

nekih 80 procenata izbeglica
koje su u kampovima,

moraju u njima da ostanu bar pet godina.

To je bedan život

i verovatno zato u stvarnosti

svega devet procenata Sirijaca
bira tu opciju.

Alternativno, Amira može
da krene u urbanu sredinu

u susednoj državi,
poput Amana ili Bejruta.

To je opcija koju je izabralo
oko 75 procenata sirijskih izbeglica.

Međutim tu takođe imate velike poteškoće.

Izbeglice na sličnim urbanim mestima
obično nemaju pravo na rad.

Obično ne dobijaju
značajan pristup pomoći.

Pa kad Amira i njena porodica
potroše svoju osnovnu ušteđevinu,

ostaje im vemo malo
i suočavaju se s urbanom bedom.

Dakle, imaju treću alternativu,

a nju bira sve veći broj Sirijaca.

Amira može da potraži nadu
za svoju porodicu

rizikujući njihove živote
na opasnom i rizičnom putovanju

u drugu državu,

a to je ono što trenutno gledamo u Evropi.

Širom sveta nudimo izbeglicama
skoro nemoguć izbor

između tri opcije:

kampa, urbane bede i opasnih putovanja.

Za izbeglice je taj izbor
trenutni globalni režim za izbeglice.

No, smatram da je to pogrešan izbor.

Mislim da možemo da ga preispitamo.

Razlog zašto ograničavamo te opcije

je jer mislimo

da su to jedine opcije
koje su dostupne izbeglicama,

a nisu.

Političari formulišu taj problem
kao gubitničku strategiju,

da ako pomognemo izbeglicama,
građane izlažemo trošku.

Nekako kolektivno pretpostavljamo

da su izbeglice neizbežan trošak
iliti teret za društvo.

Ali ne moraju to da budu.
Mogu da nam doprinesu.

Pa želim da iznesem tvrdnju

da postoje načini na koje
možemo da proširimo ponuđeni izbor

i da i svi ostali imaju koristi:

države domaćini i zajednice,

naša društva, kao i same izbeglice.

I želim da predložim četiri načina

na koje možemo da transformišemo
paradigmu razmišljanja o izbeglicama.

Sva četiri načina imaju nešto zajedničko:

sve su to načini putem kojih koristimo
mogućnosti globalizacije,

mobilnosti i tržišta,

i njima dopunjujemo naše viđenje
problema izbeglica.

Prvi o kom želim da razmislim

je zamisao o okruženjima s mogućnostima,

a počinje od osnovnog prepoznavanja

da su izbeglice ljudska bića
kao svi drugi,

ali da su prosto
u izvanrednim okolnostima.

Zajedno sa kolegom iz Oksforda,

započeli smo
istraživački projekat u Ugandi

posmatrajući ekonomski život izbeglica.

Izabrali smo Ugandu ne zbog toga
što ona predstavlja sve zemlje domaćine.

Nije to. Ona je izuzetna.

Za razliku od većine
zemalja domaćina širom sveta,

Uganda

pruža izbeglicama ekonomske mogućnosti.

Pruža im pravo na rad.
Pruža im slobodu kretanja.

A rezulatati toga su izvanredni,

kako za izbeglice
tako i za zajednicu domaćina.

U glavnom gradu, Kampali,

otkrili smo da 21 procenat izbeglica
poseduje firme koje zapošljavaju druge,

a 40 procenata tih zaposlenih

su pripadnici zemlje domaćina.

Drugim rečima, izbeglice stvaraju poslove

za građane zemlje domaćina.

Čak i u kampovima
smo otkrili izvanredne primere

preduzetničkih poslova
koji su živahni i cvetaju.

Na primer, u smeštaju po imenu Nakivale,

otkrili smo primere izbeglica iz Konga

kako vode posao razmene digitalne muzike.

Otkrili smo Ruanđanina
koji vodi pristupačan posao

koji omogućuje omladini
da igra kompjuterske igrice

na recikliranim konzolama
i recikliranim televizorima.

Uprkos uslovima ekstremnog ograničenja,

izbeglice prave izume,

a gospodin koga vidite
je momak iz Konga po imenu Demu-Kej.

Demu-Kej je stigao u smeštaj
gotovo praznih ruku,

ali želeo je da pravi filmove.

Pa je sa prijateljima i kolegama
osnovao radio stanicu za zajednicu,

iznajmio je video kameru

i trenutno snima filmove.

Snimio je dva dokumentarca

s našim timom i za naš tim

i stvara uspešan posao iz skoro ničega.

Ovakvi primeri

bi trebalo da budu vodilje
našem odgovoru na izbeglice.

Umesto što vidimo izbeglice

kao neizbežne zavisnike
o humanitarnoj pomoći,

moramo da im obezbedimo
mogućnosti za ljudski procvat.

Da, odeća, ćebad, sklonište, hrana

sve to jeste važno u fazi hitne pomoći,

ali takođe moramo
da gledamo dalje od toga.

Moramo da im obezbedimo mogućnosti
za povezivanje, struju,

obrazovanje, pravo na rad,

pristup kapitalu i bankarstvu.

Sve ono što uzimamo zdravo za gotovo

dok smo priključeni
na globalnu ekonomiju

bi trebalo i moralo
da se odnosi na izbeglice.

Druga zamisao o kojoj želim da raspravljam
su ekonomske zone.

Nažalost, svaka zemlja domaćin u svetu

nema pristup kakav ima Uganda.

Većina zemalja domaćina
ne otvara svoje ekonomije za izbeglice

na isti način.

Ali i dalje imamo pragmatične alternativne
opcije koje možemo da koristimo.

Prošlog aprila sam putovao u Jordan
sa mojim kolegom,

ekonomistom razvoja Polom Kolijerom,

i dok smo bili tamo
zajedno smo došli na ideju,

sa međunarodnom zajednicom i vladom,

ideju da pružimo poslove Sirijcima,

istovremeno podržavajući
nacionalnu razvojnu strategiju Jordana.

Ideja je o ekonomskoj zoni,

u kojoj bismo potencijalno mogli
da integrišemo zapošljavanje izbeglica

uz zapošljavanje domaćina, Jordanaca.

A samo 15 minuta dalje
od izbegličkog kampa Zatari,

doma za 83,000 izbeglica,

nalazi se postojeća ekonomska zona

po imenu Razvojno područje
kralja Huseina Bin Talala.

Vlada je potrošila
preko sto miliona dolara

da bi ga priključila na struju,
da bi ga priključila na putnu mrežu,

ali su mu nedostajale dve stvari:

pristup radu i unutrašnje investicije.

Dakle, šta ako su izbeglice
u stanju da tu rade,

a ne samo da budu zaglavljene u kampu,

da izdržavaju svoje porodice
i da razvijaju veštine putem stručne obuke

dok se vrate u Siriju?

Shvatili smo da bi Jordan
imao koristi od toga

jer strategija razvoja
zahteva od njega da pređe

na proizvodnju,
pošto je zemlja sa osrednjim dohodkom.

To bi koristilo izbeglicama,
ali bi takođe doprinelo

posleratnom obnavljanju Sirije;

razumevanje da moramo da obučimo izbeglice

kao najbolje izvore
eventualnog obnavljanja Sirije.

Objavili smo ovu ideju
u časopisu "Forin Afers".

Kralj Abdul je prihvatio ideju.

Najavljena je pre dve nedelje
na konferenciji Sirija u Londonu,

a njeno sprovođenje počinje na leto.

(Aplauz)

Treća ideja koju želim da vam izložim

je uparivanje prioriteta
između država i izbeglica

koje vodi do srećnih ishoda,
koje vidite ovde na selfiju

Angele Merkel i sirijske izbeglice.

Mi retko pitamo izbeglice šta žele,
gde žele da idu,

ali smatram da možemo to da uradimo

i da i dalje svi budu zadovoljni.

Ekonomista Alvin Rot je razvio ideju
podudarnih tržišta,

to kako rangiranje prioriteta dve strane
oblikuje eventualne podudarnosti.

Moje kolege, Vil Džons i Aleks Tejtlbojm

su istraživali na koji način bi ova ideja
mogla da se primeni na izbeglice;

pitajući izbeglice da rangiraju
željena odredišta,

ali takođe da se omogući državama
da rangiraju tipove izbeglica koje žele

po kriterijumu veština i jezika

i da im omoguće da se upare.

Sad, naravno,
morali biste da napravite kvote

zbog stvari poput raznovrsnosti
i ranjivosti,

ali to je način za povećanja
mogućnosti uparivanja.

Ideja o uparivanju se uspešno koristi

da bi se uparili, na primer,
studenti sa univerzitetskim jedinicama,

da bi se uparili
donatori bubrega sa pacijentima

i u njenoj srži je tip algoritma
koji postoji na sajtovima za upoznavanje.

Pa, zašto da to ne primenimo
i pružimo izbeglicama širi izbor?

Moglo bi se koristiti
i na nacionalnom nivou,

gde se suočavamo sa najvećim izazovom

ubeđivanja lokalnih zajednica
da prihvate izbeglice.

A trenutno u mojoj državi, na primer,

često šaljemo inženjere u ruralne oblasti,
a poljoprivrednike u gradove,

a to nema nikakvog smisla.

Pa bi uparivanje tržišta pružilo
mogući put za spajanje ovih prioriteta

i poštovanje potreba i zahteva
domaće populacije

i samih izbeglica.

Četvrta ideja koju ću da vam izložim
je o humanitarnim vizama.

Veći deo tragedije i haosa
koje smo videli u Evropi

mogao se potpuno izbeći.

On je iznikao iz temeljne protivrečnosti
evropske politike o azilu,

koja glasi:

da biste tražili azil u Evropi,

morate spontano da stignete,
krećući na ta opasna putovanja

koja sam opisao.

Ali zašto bi ova putovanja bila nužna
u eri jeftinih letova

i savremenih konzularnih mogućnosti.

To su potpuno nepotrebna putovanja,

a prošle godine su uzrokovala smrt
preko 3000 ljudi

na evropskim granicama
i unutar evropske teritorije.

Da je izbeglicama prosto dozvoljeno

da putuju direktno i traže azil u Evropi,

izbegli bismo to,

a postoji način da to uradimo

putem nečeg što se naziva
humanitarnom vizom,

koja omogućuje ljudima
da u ambasadi preuzmu vizu

ili u konzulatu u susednoj državi,

a da onda jednostavno plate sopstveni put

trajektom ili letom do Evrope.

Plaćaju oko 1000 evra

krijumčarima da ih prevedu
od Turske do grčkih ostrva.

Budžetski let od Bodruma do Frankfurta
košta 200 evra.

Kad bismo to omogućili izbeglicama,
imali bismo velike prednosti.

To bi spasilo živote,

podrilo bi čitavo tržište krijumčara

i odstranjen bi bio haos
koji vidimo na ulaznim granicama u Evropu,

na mestima poput grčkih ostrva.

Politika nas sprečava u tome,
pre nego racionalna rešenja.

A to je ideja koja je već primenjivana.

Brazil je usvojio pionirski pristup

kada je preko 2,000 Sirijaca dobilo
mogućnost dobijanja humanitarnih viza,

ulaska u Brazil i traženja statusa
izbeglica po dolasku.

A u toj shemi,
svaki Sirijac koji je prošao kroz to

je dobio status izbeglice
i prepoznat je kao prava izbeglica.

To se već desilo ranije.

Između 1922. i 1942,

ovi nansenski pasoši
su korišćeni kao putna dokumenta

da bi omogućili 450,000 Asiraca,
Turaka i Čečena

da putuju Evropom

i da zahtevaju status izbeglice
bilo gde u Evropi.

A Nansenska međunarodna
kancelarija za izbeglice

je dobila Nobelovu nagradu za mir

jer je ovo prepoznato
kao održiva strategija.

Dakle, sve ove četiri ideje
koje sam vam predstavio

su načini na koje možemo proširiti
skup Amirinih izbora.

Oni su načini na koje možemo
da pružimo izbeglicama više izbora

mimo tri osnovne, nemoguće opcije

koje sam vam objasnio,

i da i dalje svi budu zadovoljni.

Da zaključim,
zaista nam je potrebna nova vizija,

vizija koja proširuje izbor za izbeglice,

ali i prepoznaje
da oni ne moraju da budu teret.

Izbeglice ne moraju nužno da budu trošak.

Da, one su odgovornost humanitaraca,

ali one su ljudska bića
sa veštinama, talentima, težnjama,

sposobne da pruže doprinos -
ako im to dozvolimo.

U novom svetu,

migracija neće nestati.

Ono što smo videli u Evropi,
pratiće nas mnogo godina.

Ljudi će i dalje da putuju,

i dalje će da budu raseljeni,

a mi moramo da pronađemo racionalne,
realistične načine da se bavimo ovim -

koji nisu zasnovani na staroj logici
humanitarne pomoći,

nisu zasnovani na logici milosrđa,

već na iskorištavanju mogućnosti

koju nude globalizacija,
tržište i mobilnost.

Pozivam se na vašu trezvenost
i pozivam naše političare

da budu trezveni za ovaj izazov.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)