Vaše reči mogu predvideti vaš buduće mentalno zdravlje

Može li način na koji danas govorite i pišete predvideti vaše buduće mentalno stanje, pa čak i pojavu psihoze? U ovom fascinantnom govoru, neuronaučnik Marijano Sigman razmatra Antičku Grčku i poreklo introspekcije da bi istražio kako naše reči daju nagoveštaj o našem unutrašnjem životu i detaljno obrazlaže algoritam mapiranja reči koji bi mogao predvideti razvoj šizofrenije. „Možda ćemo u budućnosti videti vrlo drugačiji oblik mentalnog zdravlja“, kaže Sigman, „zasnovan na objektivnoj, kvantitativnoj i automatizovanoj analizi reči koje pišemo i reči koje izgovorimo.“

Imamo istorijske podatke
koji nam omogućavaju

da znamo kako su se stari Grci oblačili,

kako su živeli, kako su se borili.

A kako su razmišljali?

Jedna prirodna ideja je
da su najdublji aspekti ljudskih misli -

naša sposobnost da zamišljamo,

da budemo svesni,

da maštamo -

uvek bili isti.

Druga mogućnost

je da su društveni preobražaji
koji su oblikovali našu kulturu

možda takođe izmenili
strukturalnu osnovu ljudske misli.

Svi možemo imati
različita mišljenja o ovome.

Zapravo, to je dugogodišnja
filozofska rasprava.

Međutim, da li je ovo pitanje
uopšte pristupačno nauci?

Hteo bih da ovde predložim

da na isti način
na koji možemo rekonstruisati

kako su izgledali gradovi Antičke Grčke
samo na osnovu nekoliko cigala,

spisi kulture predstavljaju
arheološke zapise,

fosile ljudske misli.

Zapravo,

sprovodeći neku vrstu psihološke analize

nekih od najstarijih knjiga
ljudske kulture,

Džulijan Džejms je 1970-ih godina smislio
veoma smelu i radikalnu hipotezu

da su pre samo 3 000 godina

ljudi bili ono što bismo
danas nazvali šizofreničarima.

Tvrdio je to

na osnovu činjenice da su se prvi ljudi
opisani u ovim knjigama

ponašali dosledno

u različitim tradicijama
i na različitim mestima na svetu,

kao da čuju i povinuju se glasovima

za koje su smatrali da dolaze od bogova

ili od muza,

što bismo danas nazvali halucinacijama.

Tek zatim, kako je vreme prolazilo,

počeli su da prepoznaju
da su oni bili ti koji ih proizvode,

vlasnici tih unutrašnjih glasova.

Time su stekli introspekciju,

sposobnost da razmišljaju
o sopstvenim mislima.

Dakle, Džejnsova teorija je da svest,

bar onako kako je doživljavamo danas,

kada osećamo da upravljamo
svojim postojanjem,

predstavlja prilično skorašnje
kulturološko razviće.

Ova teorija je prilično spektakularna,
ali ima jedan očigledan problem,

a to je da je izgrađena samo na osnovu
nekoliko vrlo specifičnih primera.

Postavlja se pitanje da li se teorija

da je introspekcija izgrađena
pre svega 3 000 godina u ljudskoj istoriji

može proveravati
na kvantitativan i objektivan način.

Problem toga kako se pozabaviti ovim
prilično je očigledan.

Platon se nije samo probudio
jednog dana i onda napisao:

„Zdravo, ja sam Platon

i od danas imam
potpuno introspektivnu svest.“

(Smeh)

To nam zapravo govori
o tome šta je suština problema.

Treba da otkrijemo nastanak koncepta
koji nikada nije izrečen.

Reč „introspekcija“ se ne javlja nijednom

u knjigama koje želimo da analiziramo.

Dakle, naš način da to rešimo
jeste da izgradimo prostor reči.

To je veliki prostor koji sadrži sve reči

na takav način da udaljenost
između bilo koje od njih dve

ukazuje na to koliko su blisko povezane.

Tako, na primer,

hteli biste da reči „pas“ i „mačka“
stoje vrlo blizu jedna druge,

ali da reči „grejpfrut“ i „logaritam“
budu veoma udaljene.

Ovo mora da važi
za bilo koje dve reči u prostoru.

Postoje različiti načini
na koje možemo konstruisati prostor reči.

Jedan način je da samo pitamo stručnjake,
otprilike onako kako radimo sa rečnicima.

Druga mogućnost

je da sledimo jednostavnu pretpostavku da,
kada su dve reči povezane,

one imaju običaj da se javljaju
u istim rečenicama,

u istim pasusima,

u istim dokumentima,

češće nego što je očekivano
da će se desiti pukom verovatnoćom.

Ova jednostavna hipoteza,

taj jednostavan metod,

uz neke trikove računanja

koji imaju veze sa činjenicom

da je to veoma složen
i visoko dimenzionalan prostor,

ispostavilo se da je prilično efikasna.

Samo da vam dam predstavu
o tome koliko to dobro funkcioniše,

ovo je rezultat koji dobijamo
kada radimo analizu za neku poznatu reč.

Najpre možete videti

da se reči automatski organizuju
u semantička susedstva.

Tako imate voće, delove tela,

delove kompjutera,
naučne termine i tako dalje.

Algoritam takođe identifikuje
da koncepte organizujemo hijerarhijski.

Tako, na primer,

možete videti da se naučni termini
dele na dve potkategorije

astronomskih i fizičkih termina.

Zatim, tu su i vrlo fine stvari.

Na primer, reč „astronomija“

čije mesto deluje malo bizarno,

zapravo se nalazi baš gde treba da bude,

između onoga što jeste,

prave nauke,

i onoga što opisuje,

astronomskih termina.

Možemo ovako doveka.

Zapravo, ako neko vreme zurite u ovo

i samo nasumično stvarate putanje,

videćete da ovo pomalo deluje
kao bavljenje poezijom.

To je tako jer je, na neki način,

šetanje ovim prostorom kao šetnja kroz um.

Poslednja stvar

je da ovaj algoritam takođe identifikuje
koje su naše intuicije,

koje reči treba da budu glavne
u okolini introspekcije.

Tako su, na primer,

reči poput „ja“, „krivica“,
„razum“ i „osećanje“

veoma bliske „introspekciji“,

ali su druge reči kao što su „crveno“,
„fudbal“, „sveća“ i „banana“

veoma udaljene.

Tako, jednom kada sačinimo taj prostor,

pitanje o istoriji introspekcije

ili istoriji bilo kog koncepta

koje je ranije delovalo
apstraktno i nekako nejasno

postaje konkretizovano,

postaje prijemčivo kvantitativnoj nauci.

Sve što treba da uradimo
je da uzmemo knjige,

digitalizujemo ih,

uzmemo ovu bujicu reči kao putanju

i projektujemo ih na prostor,

a zatim postavimo pitanje
da li ta putanja provodi znatno vreme

kružeći u blizini koncepta introspekcije.

Na ovaj način

mogli bismo analizirali
istoriju introspekcije

u tradiciji Antičke Grčke,

za koju imamo
najbolje dostupne pisane zapise.

Dakle, uzeli smo sve knjige -

samo smo ih poređali po vremenu -

za svaku knigu uzmemo reči

i projektujemo ih u prostor,

zatim postavimo pitanje za svaku reč
koliko je blizu introspekcije

i to samo uprosečimo.

Zatim upitamo da li se, kako vreme odmiče,

ove knjige sve više i više približavaju

konceptu introspekcije.

To je upravo ono što se dešava
u tradiciji Antičke Grčke.

Možete videti da kod najstarijih knjiga
u homerovskoj tradiciji

postoji mali porast knjiga
koje se približavaju introspekciji.

Međutim, oko četiri veka pre Hrista,

ovo počinje da se vrlo brzo pojačava
do skoro petostrukog porasta

knjiga koje se sve više
i više približavaju

konceptu introspekcije.

Jedna od lepih stvari u vezi sa ovime
je to što sada možemo da pitamo

da li ovo takođe važi
i u drugačijoj, nezavisnoj tradiciji.

Sproveli smo ovu istu analizu
u judeo-hrišćanskoj tradiciji

i dobili gotovo isti obrazac.

Još jednom, vidite mali porast
u najstarijim knjigama Starog zaveta,

a zatim se povećava mnogo brže

u novim knjigama Novog zaveta.

Zatim dobijamo vrhunac introspekcije

u „Ispovestima“ Svetog Avgustina

oko četiri veka posle Hrista.

Ovo je bilo veoma značajno

jer Svetog Avgustina priznaju akademici,

filolozi i istoričari

kao jednog od osnivača introspekcije.

Zapravo, neki ga smatraju
ocem savremene psihologije.

Dakle, naš algoritam,

koji ima svojstvo kvantitativnosti,

objektivnosti,

i naravno, izuzetno je brz -

izvršava se u svega deliću sekunde -

može da zabeleži
neke od najvažnijih zaključaka

ove duge tradicije istraživanja.

Ovo je na neki način
jedna od lepota nauke,

a to je da se sada ova ideja može prevesti

i generalizovati
na mnogo različitih domena.

Na isti način na koji smo se pitali
o prošlosti ljudske svesti,

možda je najizazovnije pitanje
koje možemo postaviti sebi

da li nam ovo može nešto reći
o budućnosti naše svesti.

Preciznije rečeno,

da li nam reči koje izgovaramo danas

mogu reći nešto o tome
gde će naš um biti za nekoliko dana,

za nekoliko meseci

ili za nekoliko godina.

Kao što i mnogi od nas danas nose senzore

koji detektuju naše otkucaje srca,

naše disanje,

naše gene,

u nadi da nam to može pomoći
da sprečimo oboljenja,

možemo se zapitati da li nam nadgledanje
i analiziranje reči koje izgovorimo,

tvitujemo, šaljemo imejlom i napišemo

može unapred reći da li nešto može
da krene naopako sa našim umom.

Sa Giljermom Sečijem,

koji je bio moj brat u ovoj avanturi,

upustio sam se u ovaj zadatak.

To smo uradili analizom
snimljenog govora 34 mladih ljudi

koji su bili pod visokim rizikom
obolevanja od šizofrenije.

Odredili smo mere govora prvog dana,

a zatim smo se zapitali
da li se svojstva govora mogu predvideti

u okviru perioda od skoro tri godine,

budući razvoj psihoze.

Uprkos našim nadama,

naišli smo na neuspeh za neuspehom.

Jednostavno nije bilo
dovoljno semantičkih informacija

da bi se predvidela
buduća organizacija uma.

Bilo ih je dovoljno

za razlikovanje grupe šizofreničara
od kontrolne grupe,

pomalo kao što smo radili
sa antičkim tekstovima,

ali ne i da bi se prevideo
budući nastanak psihoze.

Međutim, onda smo shvatili

da možda nije najvažnije šta su govorili,

već kako su to govorili.

Konkretnije,

nije u pitanju to
koliko su semantički bile bliske,

već koliko daleko i brzo su preskakale

iz jedne semantičke blizine u drugu.

Tako smo došli do merila

koji smo nazvali semantička koherentnost,

koje u suštini meri istrajnost govora
u okviru jedne semantičke teme,

jedne semantičke kategorije.

Ispostavilo se
da je u ovoj grupi od 34 ljudi

algoritam zasnovan
na semantičkoj koherentnosti

mogao predvideti sa tačnošću od 100 odsto

kod koga će se javiti psihoza,
a kod koga neće.

To je nešto što se nije moglo postići,

čak ni približno,

sa svim ostalim
postojećim kliničkim merilima.

Jasno se sećam, dok sam radio na ovome,

sedeo sam za svojim kompjuterom

i video gomilu tvitova
koje je objavio Polo.

Polo je bio moj prvi student
u Buenos Ajresu,

a u to vreme je živeo u Njujorku.

Bilo je nečeg u njegovim tvitovima -

nisam mogao da kažem šta je to tačno
jer ništa nije eksplicitno rečeno -

ali mi se javila snažna slutnja,

snažna intuicija da nešto nije u redu.

Uzeo sam telefon i pozvao Pola,

a on se zaista nije osećao dobro.

Ovaj jednostavan podatak,

to čitanje između redova

pri čemu sam mogao kroz reči
da osetim njegova osećanja,

bio je jednostavan,
ali vrlo efikasan način da se pomogne.

Ono što vam danas poručujem

jeste da se približavamo razumevanju toga

kako možemo pretvoriti
tu intuiciju koju svi imamo,

koju svi delimo,

u algoritam.

Na taj način,

možda ćemo u budućnosti videti
vrlo drugačiji oblik mentalnog zdravlja,

zasnovan na objektivnoj,
kvantitativnoj i automatizovanoj analizi

reči koje pišemo

i reči koje izgovorimo.

Hvala.

(Aplauz)