Kako sam se zbog jednog penija osećala kao milioner

Kao malo dete, Tanja Luna je napustila svoj dom u Ukrajini posle katastrofe u Černobilju i dobila azil u SAD. Jednog dana, na podu njujorškog skloništa za beskućnike gde je sa porodicom živela, našla je jedan peni. Nikada se kasnije nije osećala tako bogatom. Razmišljanje o gorko-slatkim radostima detinjstva i kako ih zadržati u mislima.

Imam pet godina i veoma sam ponosna.

Moj tata je upravo izgradio
najbolji poljski klozet

u našem malom selu u Ukrajini.

Unutra je to jedna
smrdljiva rupa u zemlji,

ali spolja je kao biserno beli laminat

i bukvalno sija na suncu.

To me čini tako ponosnom i važnom

da sama sebe imenujem za vođu
moje male grupe prijatela

i smišljam zadatke za nas.

Tumarali smo od kuće do kuće

tražeći muve zarobljene
u paukovim mrežama

i oslobađali smo ih.

Četiri godine pre toga,
kad sam imala godinu dana,

posle černobiljske katastrofe

padala je crna kiša,

a sestrina kosa je opadala
u pramenovima

i ja sam provela
devet meseci u bolnici.

Nisu bile dozvoljene posete,

pa je mama potplatila radnika u bolnici.

Nabavila je uniformu medicinske sestre

i ušunjala se svake noći
da bi sedela pored mene.

Pet godina kasnije,
neočekivana, sjajna vest.

Zahvaljujući Černobilju
dobili smo azil u SAD.

Imam šest godina i ne plačem
kada napuštamo kuću

i dolazimo u Ameriku,

jer sam očekivala
da je tamo puno retkih

i divnih stvari kao što su
banane i čokolada

i "Bazuka" žvakaće gume,

"Bazuka" žvaka umotana u strip,

"Bazuka", koju smo u Ukrajini
dobijali jednom godišnje

i morali smo jedan komad
žvakati cele nedelje.

Prvog dana po dolasku u Njujork

baka i ja nalazimo jedan peni

na podu skloništa za beskućnike
u kojoj je moja porodica odsela.

Samo, ne znamo da je to sklonište.

Mislimo da je hotel,
hotel sa mnogo pacova.

Nalazimo taj peni,
kao da se skamenio u podu,

i mislimo da ga je ostavio
neki veoma bogat čovek

jer obični ljudi ne gube novac
tek tako.

Držim taj peni u šaci,

lepljiv je i zarđao,

ali čini mi se kao da držim bogatstvo.

Odlučujem da kupim svoj

komad "Bazuka" žvake.

U tom trenutku se osećam kao milioner.

Otprilike godinu dana kasnije
imam isti osećaj,

kada nalazimo u đubretu
vreću punu igračaka

i iznenada ih imam više nego

ikada u životu.

I opet imam isti osećaj,
kada nam neko zakuca

na vrata našeg stana u Bruklinu

i sestra i ja ugledamo
čoveka koji isporučuje

picu, koju nismo ni naručili.

Uzimamo tu picu, prvu u životu,

i gutamo parče po parče

dok čovek stoji i zuri u nas sa praga.

Kaže nam da platimo,
ali mi ne govorimo engleski.

Izlazi mama i on traži novac od nje,

ali mama nema dovoljno.

Ona pešači 50 blokova
do posla i nazad svakog dana

samo da ne troši novac za autobus.

Tada komšinica proviri

i pocrveni od besa kada shvati

da su se imigranti sa prizemlja

nekako dočepali njene pice.

Svi su ljuti.

Ali, pica je ukusna.

Tek kasnije me je pogodilo to
što smo tako malo imali.

Na desetu godišnjicu boravka u SAD

odlučili smo da proslavimo
rezervacijom sobe

u hotelu u kojem smo prvo odseli
kad smo stigli u SAD.

Čovek za pultom se smeje i kaže:

"Ne možete rezervisati sobu ovde.
Ovo je sklonište za beskućnike."

Bili smo šokirani.

Moj suprug Brajan je, kao dete,
takođe bio beskućnik.

Njegova porodica je sve izgubila
i sa 11 godina

morao je da živi u motelima
sa svojim ocem,

u motelima gde su im
zadržavali svu hranu

kao garanciju dok ne bi platili račun.

Jednom, kad su im konačno vratili

kutiju sa zamrznutim pahuljicama,
u njoj su već milele bubašvabe.

Ali, jednu stvar je imao.

Imao je kutiju za cipele
koju je nosio sa sobom

u kojoj je bilo devet stripova,

dva G.I. Džo-a koji su bili ofarbani
tako da liče na Spajdermena

i pet Gobota.
I to je bilo njegovo blago.

To je bio skup njegovih junaka

koji su ga držali dalje
od droge i bandi

i čuvali ga da ne odustane
od svojih snova.

Pričaću vam o još jednom

bivšem beskućniku iz naše porodice.

Ovo je Skarlet.

Nekada je Skarlet bila mamac
u borbama pasa.

Vezali su je i bacili u ring

da bi je drugi psi napadali,
da bi bili agresvniji pre borbe.

Ovih dana ona jede organsku hranu

i spava na anatomskom krevetu
sa svojim imenom,

a kad sipamo vodu u njenu činiju,

još uvek pogleda gore
i maše repom u znak zahvalnosti.

Ponekad se Brajan i ja šetamo
sa Skarlet u parku,

ona se kortlja po travi

a mi je samo pogledamo,

pa se i sami pogledamo

i osećamo zahvalnost.

Zaboravimo na sve frustracije

i razočarenja naše srednje klase

i osećamo se kao milioneri.

Hvala.

(Aplauz)