Kako bi stvarali za vekove, hajde da kombinujemo umetnost i inženjerstvo

Kada je Bren Feren imao samo 9 godina, njegovi roditelji su ga odveli da vidi Panteon u Rimu - i to je promenilo sve. U tom trenutku počeo je da shvata kako alati nauke i inžinjerstvo postaju snažniji kada se kombinuju sa umetnošću, dizajnom i lepotom. Od tada, počeo je da traga za ubedljivim savremenim ekvivalentom rimskom remek-delu. Ostanite do kraja govora za ovaj neočekivani predlog.

Dobro jutro.

Kada sam bio mali dečak,

doživeo sam iskustvo
koje mi je promenilo život,

i to je zapravo razlog
zbog kojeg sam ovde.

Taj jedan momenat

duboko je uticao na moj
način razmišljanja

o umetnosti, dizajnu i inženjerstvu.

Da objasnim, bio sam
te sreće da odrastam

u porodici dragih i talentovanih umetnika

u jednom od najvećih svetskih gradova.

Moj otac, Džon Feren, koji je umro
kada sam imao 15 godina,

bio je umetnik po strasti i profesiji,

kao i moja majka, Rej.

Bio je jedan od apstraktnih
ekspresionista

njujošrke škole koji je

zajedno sa svojim savremenicima

osmislio američku modernu umetnost

i doprineo pomeranju
američkog duha vremena

prema modernizmu u 20. veku.

Zar nije fascinantno
da nakon hiljada godina

koliko su ljudi radili uglavnom
na reprezentativnoj umetnosti,

moderna umetnost, poređenja radi,

je oko 15 minuta stara

i sad još više prodorna.

Kao i kod mnogih važnih inovacija,

te radikalne ideje
nisu zahtevale novu tehnologiju,

već samo sveže razmišljanje
i volju za eksperimentisanjem,

kao i otpornost
na skoro univerzalni kriticizam

i odbijanje.

Umetnost je bila svuda
u našem domu.

Bila je poput kiseonika,

oko nas i neophodna za život.

Dok sam ga gledao kako slika,

otac me je naučio da umetnost

ne znači biti dekorativan,

već različit način komuniciranja idejama,

i zapravo jedan od načina
kojim možemo premostiti svetove

znanja i opažanja.

U ovom bogatom umetničkom okruženju,

pretpostavili biste
da sam bio prinuđen

da se bavim porodičnim poslom,

ali ne.

Pratio sam put većine dece

koja su genetički programirana

da izluđuju svoje roditelje.

Nije me zanimalo
da postanem umetnik,

pogotovo ne slikar.

Ja sam voleo elektroniku i mašine -

njihovo rastavljanje, pravljenje novih,

i osposobljavanje da funkcionišu.

Srećom, moja porodica
takođe je imala inženjere

i pored roditelja,

ovo su bili moji prvi uzori.

Svima je zajedničko bilo

to da su radili veoma naporno.

Moj deda je držao i koordinisao fabriku

metalnih kuhinjskih limova u Bruklinu.

Vikendom bismo išli
svi u ulicu Kortland,

koja je bila njujorška radio baza.

Tamo bismo istraživali ogromne komade

ostataka elektronike

i za nekoliko dolara
bismo donosili blago

poput Nordenove nišanske sprave

i delova prvih IBM kompjutera
na bazi cevčica.

Smatrao sam ove predmete
i korisnim i očaravajućim.

Učio sam o inženjerstvu
i kako stvari funkcionišu,

ne u školi

već rastavljajući i proučavajući

ove čudesno kompleksne aparate.

Satima sam se time bavio svakog dana

očigledno izbegavajući strujni udar.

Život je bio dobar.

Ipak, svakog leta, nažalost,

mašine su ostajale

dok smo moji roditelji i ja
putovali preko okeana

da iskusimo istoriju, umetnost i dizajn.

Posetili smo velike muzeje
i istorijske objekte

Evrope i Bliskog istoka,

ali kako bi podstakli moje rastuće
interesovanje

za nauku i tehnologiju,

oni bi me jednostavno
ostavljali u mestima

poput Londonskog naučnog muzeja

gde sam beskrajno lutao
sam satima,

proučavajući istoriju
nauke i tehnologije.

Potom, kada sam imao oko 9 godina,

otišli smo u Rim.

Jednog posebno toplog letnjeg dana,

posetili smo zgradu
u obliku bubnja koja spolja

nije naročito bila zanimljiva.

Moj otac je rekao da se zove Panteon,

hram svih bogova.

Spolja nije izgledao baš posebno,

kao što sam rekao,
ali kada sam ušao unutra,

momentalno sam bio
privučen trima stvarima:

pre svega, bilo je prijatno hladno

uprkos teškoj vrućini napolju.

Bilo je veoma mračno,
a jedini izvor svetla

bio je velika otvorena rupa na krovu.

Otac mi je objasnio da to
nije velika otvorena rupa,

već se zove okulus,

oko prema raju.

I bilo je nešto u vezi sa tim mestom,

nisam znao zašto,
ali je delovalo posebno.

Kako smo hodali ka centru prostorije,

pogledao sam gore
prema raju kroz okulus.

Ovo je bila prva crkva
u kojoj sam bio

a koja je pružala neometan pogled

između boga i čoveka.

Ali sam se pitao, šta se dešava
kad pada kiša?

Tata je možda zvao ovo okulus,

ali je to zapravo bila
velika rupa u krovu.

Pogledao sam dole
i video podnu drenažu

isečenu u kameni pod.

Kako sam se navikavao na mrak,

mogao sam da razlikujem detalje poda

i zidova oko sebe.

Nema tu ničega posebnog,
iste vajarske stvari

koje sam viđao širom Rima.

Zapravo, izgledalo je kao da se

prodavac mermera Apijskog puta pojavio

sa prospektom,
pokazao ga Hadrijanu,

a on je rekao:
"Uzećemo sve."

(Smeh)

Ali je plafon bio zadivljujuć.

Izgledao je kao geodezijska kupola
instituta Bakminster Fuler

koji sam ranije video,

i Baki je prijatelj moga oca.

Bio je moderan, impresivan,
visokotehnološki

ogromni luk od 43 metara

što mu je i bila visina,
ne baš slučajno.

Voleo sam to mesto.

Bilo je zaista prelepo i različito
od bilo čega što sam ikada video

pa sam pitao oca:
"Kada je ovo izgrađeno?"

Rekao je:
"Pre oko 2000 godina."

Rekao sam:
"Ne, mislim na krov."

Pretpostavio sam
da je to moderan krov

koji je stavljen jer je prvobitni

uništen u nekom davno održanom ratu.

Rekao je:
"To je originalni krov."

Taj momenat mi je promenio život

i mogu da se setim toga
kao da je bilo juče.

Po prvi put, shvatio sam
da su ljudi bili pametni

pre 2000 godina.
(Smeh)

Ovo mi nikada nije palo na pamet.

Za mene su piramide u Gizi

koje smo posetili godinu dana ranije

svakako bile impresivne
i dovoljno izdizajnirane

ali ako biste mi dali neograničeni budžet,

20 000 do 40 000 radnika
i oko 10 do 20 godina

kako bi isekli i dovukli
kamene blokove preko cele zemlje,

i ja bih mogao da izgradim piramide.

Ali nikakva količina grube snage

ne može da stvori kupolu Panteona,

kako ni pre 2000 godina,
tako ni danas.

Usput, to je još uvek najveća

neojačana betonska kupola
koja je ikada napravljena.

Da bi se napravio Panteon,
trebala su da se dese čuda.

Pod čudima mislim na stvari koje su

u suštini tehnički jedva moguće,

visoko rizične i zapravo ne bi mogao

niko da ih postigne danas,

pogotovo ne vi.

Na primer, ovde su
neka od čuda Panteona.

Da bi bio strukturno moguć,

morali su da izmisle izrazito jak beton,

i da kontrolišu težinu,

varirajući gustinu agregata

dok su je gradili uvis.

Za snagu i lakoću, struktura kupole

je koristila 5 prstenova
pasorpcionih ploča,

svaka manja od sledeće,

što dizajnu daje

dramatičnu snažnu perspektivu.

Bilo je izuzetno hladno unutra,

zbog njegove velike termalne mase,

prirodne konvekcije
vazduha koji se izdiže

kroz okulus,

i Venturijevog efekta
kada vetar duva

preko krova zgrade.

Otkrio sam po prvi put
da svetlo samo po sebi

ima suštinu.

Ovaj snop svetlosti
koji zrači kroz okulus

bio je i prelep i opipljiv

i shvatio sam po prvi put

da svetlo može da se dizajnira.

Štaviše, sve vrste dizajna,

vizuelnog dizajna,

bile su nebitne bez njega,

jer bez svetla ne možete
videti bilo koje od njih.

Takođe sam shvatio
da nisam prva osoba

koja misli da je to mesto
istinski posebno.

Preživljavalo je gravitaciju, varvare,
pljačkaše, graditelje

i pustoš vremena

i verujem da je najduže

okupirana zgrada u jednom
vremenskom nizu u istoriji.

Velikim delom zbog te posete,

počeo sam da shvatam da,

uprkos onome što mi je rečeno u školi,

svetovi umetnosti i dizajna

zapravo nisu neusaglašeni

sa naukom i inženjerstvom.

Shvatio sam da kada ih kombinujete

možete stvoriti stvari
koje su fantastične

i koje ne mogu biti urađene
u bilo kojoj od tih oblasti pojedinačno.

Ali u školi, uz nekoliko izuzetaka,

oni su bili tretirani
kao razdvojeni svetovi,

i dalje su.

Nastavnici su mi rekli
da moram da se uozbiljim

i fokusiram na jednu ili drugu oblast.

Ipak, podsticanje da se specijalizujem

je samo uzrokovalo
da istinski cenim svestranost

ljudi poput Mikelanđela,
Leonarda da Vinčija,

Bendžanima Frenklina,

ljudi koji su radili potpuno suprotno.

Ovo me je podstaklo da obuhvatim

oba sveta i da želim
da budem deo njih.

Kako su se onda ovi projekti presudne
kreativne vizije i tehničke kompleksnosti

poput Panteona zapravo dogodili?

Nekome od njih, možda Hadrijanu,

trebala je briljantna kreativna vizija.

Trebale su im i narativne
i liderske sposobnosti

neophodne da ih finansiraju i izvedu,

i savršenstvo nauke i tehnologije

sa mogućnostima i znanjem

da pomere postojeće inovacije napred.

Verujem da je potrebno
da izvedete makar pet čuda

kako bi stvorili ove retke
revolucionarne momente.

Problem je, bez obzira
koliko ste talentovani,

bogati ili pametni,

dobijate samo jedno
do jednog ipo čuda.

To je to. To je norma.

Potom vam ponestane vremena,
novca, entuzijazma,

bilo čega.

Zapamtite, većina ljudi
čak ne može da zamisli

jedno od ovih tehničkih čuda,

a treba vam najmanje pet da biste
napravili Panteon.

Iz mog iskustva, ovi retki vizionari

koji mogu da misle širom sveta umetnosti,

dizajna i inženjerstva

imaju mogućnost da primete

kada su drugi stvorili dovoljno čuda

kako bi približili cilj.

Vođeni čistoćom svoje vizije,

oni skupljaju hrabrost i odlučnost

da prirede ostala čuda

i često uzimaju ono što
drugi ljudi smatraju

nepremostivim preprekama

i preokreću ih u alat.

Uzmite okulus Panteona.

Insistirajući na to bude u dizajnu,

niste mogli da koristite
mnogo strukturalne tehnologije

koja je razvijena za rimske lukove.

Ipak, umesto prihvatanja toga

i razmatranja raspodele
težine i opterećenja,

došli su do dizajna
koji jedino funkcioniše

ako postoji velika rupa u krovu.

Ovim dobijate estetski ugođaj

i prednosti svetla, hlađenja

i tu važnu direktnu vezu sa nebesima.

Nije loše.

Ovi ljudi nisu samo verovali

da nemoguće može biti napravljeno

već da mora biti napravljeno.

Dosta sa starom istorijom.

Koji su to skoriji primeri inovacija

koje kombinuju kreativni dizajn

i tehnološke napretke
na tako dubok način

da će biti upamćeni

hiljadama godina od danas?

Sletanje čoveka na mesec
je bilo dobro

i bezbedno vraćanje na Zemlju
takođe nije loše.

Zamislite taj veliki korak:

teško je da zamislite
upečatljiviji momenat

u ljudskoj istoriji

otkako smo prvi put
napustili ovaj svet

i kročili na drugi.

Šta je došlo nakon meseca?

U iskušenju sam da kažem
da je internet

Panteon našeg doba

ali zapravo mislim
da je to prilično pogrešno,

ili je makar samo deo priče.

Internet nije Panteon.

Više je poput izuma betona:

važan, veoma neophodan

da bi se izgradio Panteon,

i snažan,

ali potpuno nedovoljan sam za sebe.

Ipak, kako je i tehnologija betona

bila kritična za realizaciju Panteona,

novi dizajneri će tako korisititi
tehnologije interneta

da bi stvorili nove koncepte
koji će biti postojani.

Smartfon je savršen primer.

Uskoro će većina ljudi na svetu

imati jedan

i ideja povezivanja svakoga

međusobno, kao i sa znanjem, će trajati.

Šta je sledeće?

Koji neminovni napredak
će biti ekvivalent Panteonu?

Razmišljajući o tome,

odbio sam mnoge moguće

i dramatične buduće proboje

kao što je izlečenje raka.

Zašto? Jer su Panteoni utemeljeni

u dizajnirane fizičke objekte,

one koji inspirišu jednostavnim pogledom

i iskušavanjem toga

i koji će nastaviti
da to rade u beskonačnost.

To je različita vrsta jezika,
poput umetnosti.

Drugi doprinosi koji produžuju život

i olakšavaju patnju su kritični

i fantastični

ali su deo neprekidnog medijuma

svog znanja i tehnologije,

poput interneta.

Šta je sledeće?

Možda suprotno od intuicije,

pretpostavljam da je to vizionarska ideja

iz kasnih '30-ih

koja je oživljena svakom decenijom:

autonomno vozilo.

Sad mislite, ma daj.

Kako savremena verzija tempomata

može da bude značajna?

Većina sveta

je bila stvarana
oko puteva i prevoza.

Oni su bili jednako bitni za uspeh

Rimskog carstva

kao sistem autoputeva unutar države

za prosperitet i razvoj

SAD-a.

Danas, ovim putevima
koji povezuju naš svet

dominiraju automobili i kamioni

koji se nisu mnogo promenili

već 100 godina.

Iako danas nije toliko očigledno,

autonomna vozila će biti
ključna tehnologija

koja će nam omogućiti
da redizajniramo naše gradove

i još više, civilizaciju.

Evo i zašto.

Kada postanu sveprisutna,

svake godine, ova vozila će spasiti

desetine hiljada života samo u SAD,

i milion globalno.

Korišćenje automobilske energije
i zagađenje vazduha

će biti drastično smanjeno.

Nestaće većina gužvi u saobraćaju

u našim gradovima i van njih.

Omogućiće nove ubedljive koncepte

za to kako projektujemo gradove, radimo

i kako živimo.

Stizaćemo tamo kuda idemo brže

i društvo će vratiti ogromne količine

izgubljene produktivnosti

potrošene sedenjem u saobraćaju,
zapravo zagađujući okolinu.

Ali zašto sad?
Zašto smatramo da je ovo spremno?

Zato što su tokom
poslednjih 30 godina

ljudi izvan automobilske industrije

potrošili milijarde

stvarajući neophodna čuda,

ali za potpuno drugačije namene.

Bili su potrebni ljudi
iz DARPA-e, univerziteta

i kompanija potpuno izvan
automobilske industrije

kako bi otkrili da ako ste pametni
u vezi sa tim,

autonomija bi mogla biti gotova sad.

Kojih je 5 neophodnih čuda
za autonomna vozila?

Prvo, treba da znate

gde ste i tačno koje je vreme.

Ovo je elegantno rešeno
GPS sistemom,

sistemom globalnog pozicioniranja,

kojeg je lansirala vlada SAD.

Treba da znate gde su svi putevi,

koja su pravila i kuda idete.

Različite potrebe
ličnih navigacionih sistema,

navigacioni sistemi u kolima

i internet mape su tu da reše ovo.

Morate da imate
skoro stalnu komunikaciju

sa mrežama računara
visokih performansi

i sa drugima u okolini

kako biste shvatili njihove namere.

Bežične tehnologije su se razvile
za mobline uređaje

ali su sa minimalnim modifikacijama

potpuno prilagođene da ovo reše.

Verovatno ćete želeti
neke ograđene puteve

za početak,

one za koje se društvo
i njegovi advokati

slažu da su sigurni za ovu upotrebu.

Ovo će početi sa HOV putevima

i nastaviti odatle.

Na kraju, treba da prepoznate

ljude, znake i objekte.

Mašinska vizija, posebni senzori
i računarstvo visokih performansi

mogu da učine mnogo toga,

ali izgleda da mnogo
nije dovoljno dobro

kada je vaša porodica u automobilu.

Povremeno, ljudi će morati
da se bave razmišljanjem.

Za ovo ćete možda zapravo
morati da probudite

vašeg putnika i pitate ga
šta je zaboga

ta velika džomba na sredini puta.

Nije tako loše,
i daće nam osećaj smisla

u ovom novom svetu.

Pored toga, kada prvi vozači objasne

svojim zbunjenim kolima

da je ogromno pile
na viljušci na putu

zapravo restoran

i da je u redu nastaviti vožnju,

svako drugo vozilo
na površini Zemlje

će to znati od tog trenutka.

Pet čuda, uglavnom ostvarenih

a vama sad treba samo jasna vizija

boljeg sveta punog autonomnih vozila

sa zavodljivo lepim i novim
funkcionalnim dizajnima

plus mnogo novca i teškog rada

da se to ostvari.

Početak je sada udaljen
samo nekoliko godina

i predviđam da će autnomna vozila

zauvek promeniti naš svet

tokom budućih nekoliko decenija.

Da zaključim,
došao sam do uverenja

da su sastojci sledećih Panteona

svuda oko nas,

a samo čekaju vizionare

sa širokim znanjem,

multidisciplinarnim veštinama

i velikom strašću

da ih iskoriste
kako bi ostvarili svoje snove.

Ali ovi ljudi ne nastaju

samo tako.

Treba da se neguju i podstiču

od malih nogu.

Treba da ih volimo i pomažemo im

da otkriju svoje strasti.

Treba da ih ohrabrimo
da rade naporno

i pomognemo im da shvate da poraz

predstavlja neophodni sastojak za uspeh,

kao i istrajnost.

Treba da im pomognemo
da nađu svoje uzore,

i damo im pouzdanje
da veruju u sebe

i da veruju da je sve moguće,

i kao što je moj deda uradio kada me je
odveo u kupovinu rezervnih delova,

i kao što su moji roditelji uradili

kada su me odveli u naučne muzeje,

treba da ih ohrabrimo da nađu svoj put,

čak iako je veoma različit od našeg.

Ali evo i upozorenja -

takođe treba da ih ponekad odvlačimo

od njihovih modernih čuda,

kompjutera, telefona, tableta,

konzola i TV-a,

da ih izvedemo na svetlost

da mogu da iskuse i prirodna

i dizajnerska čuda našeg sveta,

naše planete i civilizacije.

Ako to ne učinimo, oni neće shvatiti

šta su te dragocene stvari

za koje će jednog dana biti odgovorni,

da ih čuvaju i unapređuju.

Treba da shvate

nešto što se čini
da se ne poštuje dovoljno

u našem tehnološki zavisnom svetu -

da umetnost i dizajn

nisu luksuz,

niti nekako nekompatibilne

sa naukom i inženjerstvom.

One su ono suštinsko
što nas čini posebnim.

Jednog dana,
ako budete imali priliku

možda možete
da odvedete svoju decu

do pravog Panteona,

kao što ćemo mi svoju ćerku Kiru,

da iskusi iz prve ruke

snagu tog zadivljujućeg dizajna,

koji je jednog sasvim običnog dana u Rimu

posegao 2 000 godina u budućnost

kako bi odredio kurs mog života.

Hvala vam.

(Aplauz)