Za koga bi ostatak sveta glasao na izborima u vašoj državi?

Želeli biste da glasate na izborima u drugoj državi? Sajmon Anholt predstavlja Globalni glas, internet platformu koja dozvoljava svima, bilo gde u svetu, da "glasaju" na izborima bilo koje države na Zemlji (s iznenađujućim rezultatima).

Pa, kao što mnogi od vas znaju,

rezultati skorašnjih izbora su sledeći:

Hilari Klinton, kandidatkinja Demokrata

je ubedljivo pobedila

sa 52 procenta ukupnih glasova.

Džil Stajn, kandidatkinja Zelene partije,

bila je daleko iza sa 19 procenata.

Donald Dž. Tramp, republikanski kandidat,

diše joj za vratom sa 14 procenata,

a ostatak glasova su podelili apstinenti

i Geri Džonson, libertarijanski kandidat.

(Smeh)

Sad, šta mislite u kakvom to
paralelnom univerzumu ja živim?

Pa, ne živim u paralelnom univerzumu.

Živim u svetu, a ovako je svet glasao.

Zato, dozvolite da se vratim
i objasnim šta time podrazumevam.

Juna ove godine

sam pokrenuo nešto
što se zove Globalni glas.

A Globalni glas se bavi
baš onim što piše na ambalaži.

Prvi put u istoriji

dozvoljava bilo kome, bilo gde u svetu

da glasa na izborima u tuđim državama.

Sad, zašto biste to uradili?

Šta je svrha?

Pa, dozvolite da vam pokažem
kako to izgleda.

Pođete na vebsajt,

krajnje lep vebsajt,

a onda izaberete izbore.

Ovo je gomila onih koje smo već pratili.

Bavimo se jednim mesečno ili slično.

Dakle, možete da vidite Bugarsku,
Sjedinjene Američke Države,

generalnog sekretara Ujedinjenih nacija,

tu na kraju je referendum Bregzit.

Izaberete izbore
za koje ste zainteresovani

i odaberete kandidate.

Ovo su kandidati
skorašnjih predsedničkih izbora

u sićušnoj ostrvskoj naciji
Sao Tome i Principe,

199.000 stanovnika,

blizu obale Zapadne Afrike.

A potom možete da pogledate kratak siže
svakog od tih kandidata

za koji se iskreno nadam
da je krajnje nepristrasan,

veoma informativan i veoma jezgrovit.

A kada pronađete nekog
ko vam se sviđa - glasate.

Ovo su bili kandidati

na skorašnjim islandskim
predsedničkim izborima,

i tako to ide.

Pa, zašto biste, za ime boga,
glasali na izborima druge države?

Pa, razlog zašto ne biste to uradili,

budite uvereni,

je kako biste se umešali
u demokratske procese druge države.

To uopšte nije cilj.

Zapravo, ne možete,

jer ja obično objavim rezultate

nakon što glasačko telo u svakoj
pojedinačnoj državi glasa,

te ne postoji način
da možemo da se mešamo u taj proces.

Međutim, značajnije je,

nisam naročito zainteresovan

za domaća pitanja pojedinačnih država.

Ne glasamo o tome.

Stoga, šta su Donald Dž. Tramp
ili Hilari Klinton

predložili da će da urade za Amerikance

iskreno nije naša stvar.

To je nešto o čemu jedino
Amerikanci mogu da glasaju.

Ne, kod globalnog glasanja
jedino razmatrate jedan aspekt toga,

a to je šta će te vođe
da urade za nas ostale?

A to je veoma važno jer živimo,

i bez sumnje vam je muka
da vam to ljudi govore,

u globalizovanom, hiperpovezanom,
krajnje međuzavisnom svetu

gde političke odluke
ljudi u drugim državama

mogu i imaće uticaj na naše živote

bez obzira na to ko smo mi i gde živimo.

Poput krila leptira

koja se sklapaju na jednoj strani Pacifika

koja, kažu, mogu da stvore
uragan na drugoj strani,

tako je sa svetom u kom danas živimo

i sa svetskom politikom.

Nema više jasne linije između
domaćih i međunarodnih poslova.

Bilo koja država,
bez obzira na to koliko mala,

bio to Sao Tome i Principe,

bi mogla da proizvede
sledećeg Nelsona Mandelu

ili sledećeg Staljina.

Mogli bi da zagade atmosferu i okeane,
koji pripadaju svima nama,

ili bi mogli da budu odgovorni
i da nam svima pomognu.

A, ipak, sistem je tako čudan

jer sistem nije sustigao
ovu globalizovanu realnost.

Samo malom broju ljudi
je dozvoljeno da glasa za te vođe,

iako je njihov uticaj ogroman

i gotovo univerzalan.

Koji beše broj?

Glasalo je 140 miliona Amerikanaca

za sledećeg predsednika
Sjedinjenih Država,

a, ipak, kao što svi znamo,
za nekoliko sedmica,

neko će da preda šifre
za nuklearna lansiranja

Donaldu Dž. Trampu.

Sad, ako to nema
potencijalan uticaj na sve nas,

ne znam šta ima.

Slično, izbori za referendum
o Bregzit glasanju,

mali broj od nekoliko miliona
Britanaca je glasao o tome,

ali rezultati glasanja,
kako god da ispadne,

bi mogli da imaju značajan uticaj

na živote desetina, stotina, miliona
ljudi širom sveta.

A, ipak, tek mali broj je mogao da glasa.

Kakva je to demokratija?

Ogromne odluke koje utiču na sve nas

koje donosi relativno
veoma mali broj ljudi.

Ne znam za vas,

ali mislim da to ne zvuči
veoma demokratski.

Pa pokušavam da to raščistim.

No, kako kažem,

ne pitamo o domaćim pitanjima.

Zapravo, ja sve kandidate
uvek pitam samo dva pitanja.

Šaljem im ista dva pitanja svaki put.

Pitam, pod jedan:

ako vas izaberu,
šta ćete da uradite za nas ostale,

za ostalih sedam milijardi
koji žive na ovoj planeti?

Drugo pitanje:

koja je vaša vizija
za budućnost vaše države u svetu?

Kako vidite njenu ulogu?

Svakom kandidatu pošaljem ta pitanja.

Ne odgovore svi.
Nemojte me pogrešno razumeti.

Smatram da ako ste u trci

da postanete sledeći predsednik
Sjedinjenih Država,

verovatno ste prilično zauzeti
većinu vremena,

te nisam uopšte iznenađen
što svi ne odgovaraju, ali mnogi to rade.

Svaki put sve više.

A neki se angažuju mnogo više.

Neki odgovore na najentuzijastičniji
i najuzbudljiviji način

koji možete da zamislite.

Samo želim da kažem reč ovde
o Sejvioru Čišimbi,

koji je bio kandidat

na skorašnjim predsedničkim
izborima u Zambiji.

Njegovi odgovori na ova dva pitanja
su u suštini bili disertacija od 18 strana

o njegovom viđenju potencijalne
uloge Zambije u svetu

i u međunarodnoj zajednici.

Stavio sam to na sajt
da bi svako mogao da pročita.

Sad, Sejvior je pobedio
u globalnom glasanju,

ali nije pobedio na izborima u Zambiji.

Pa sam se zapitao,

šta da radim sa ovom
izvanrednom grupom ljudi?

Ovde imam divne ljude
koji su pobedili na globalnom glasanju.

Uvek pogrešimo, usput.

Onaj koga mi izaberemo

nikad nije osoba koju izabere
domaće biračko telo.

To je možda delimično tako
jer mi nekako uvek glasamo za žene.

Međutim, mislim da bi to mogao
i da bude znak

da domaće biračko telo
i dalje razmišlja krajnje nacionalno.

I dlaje razmišljaju krajnje ka unutra.

I dalje se pitaju: šta ja imam od toga?

umesto da se trenutno pitaju

sledeće: šta mi imamo od toga?

Ali to vam je to.

Dakle, molim za sugestije, ne odmah,

ali pošaljite mi imejl, ako imate zamisao

šta da radimo sa ovom
divnom ekipom veličanstvenih gubitnika.

(Smeh)

Imamo Sejviora Čišimbu,
koga sam ranije spomenuo.

Imamo Halu Tomasdotir,

koja je bila druga na islandskim
predsedničkim izborima.

Mnogi od vas su možda pogledali
njen divni govor sa TEDWomen

od pre samo nekoliko nedelja

gde je govorila o nužnosti
da se više žena bavi politikom.

Imamo Mariju das Neves
iz Sao Tome i Principe.

Imamo Hilari Klinton.

Ne znam da li je slobodna.

Imamo Džil Stajn.

A takođe smo pokrivali izbore

za sledećeg generalnog sekretara
Ujedinjenih nacija.

Imamo bivšeg premijera Novog Zelanda,

koji bi bio izvanredan član ekipe.

Te smatram da bi možda ti ljudi,

taj veličanstveni klub gubitnika,
mogli da putuju svetom

gde god da se dešavaju izbori

i da podsećaju ljude na nužnost
u našem savremenom dobu

da se razmišlja malo ka spolja

i da se razmišlja
o međunarodnim posledicama.

Šta sledi za globalni glas?

Pa, očigledno,

predstavu Donalda i Hilari
je malo teško pratiti,

ali predstoje nam neki drugi
zaista važni izbori.

Zapravo, čini se da se umnožavaju.

Nešto se dešava u svetu,
sigurno ste primetili.

A svi izbori u sledećem krugu
su od krucijalnog značaja.

Za samo nekoliko dana

imamo novi krug
austrijskih predsedničkih izbora,

s izgledom da Norbert Hofer

postane nešto što se uopšteno opisuje

kao prvi krajnje desničarski predsednik
u Evropi od Drugog svetskog rata.

Sledeće godine imamo Nemačku,

imamo Francusku,

imamo predsedničke izbore u Iranu

i desetine drugih.

Nisu manje važni.

Sve je važnije i važnije.

Očito da globalni glas
nije usamljen projekat.

Nije prosto tu sam za sebe.

Ima neku pozadinu.

Deo je projekta koji sam pokrenuo 2014,

koji se zove Dobra država.

Zamisao Dobre države
je u suštini veoma jednostavna.

To je moja jednostavna dijagnoza
toga šta se dešava u svetu

i kako da to popravimo.

Šta nije u redu sa svetom
sam već nagovestio.

U suštini, suočavamo se
sa ogromnim i rastućim brojem

džinovskih, egzistencijalnih
globalnih izazova:

klimatske promene,
zloupotrebe ljudskih prava,

masovne migracije, terorizam,
ekonomski nered, uvećavanje oružja.

Svi ovi problemi,
koji prete da nas zbrišu,

su po svojoj prirodi
globalizovani problemi.

Nijedna pojedinačna država
nema sposobnost da se sama izbori s njima.

Stoga, veoma je očigledno

da moramo da sarađujemo
i moramo da sarađujemo kao nacije,

ako želimo da rešimo ove probleme.

Toliko je očigledno,
pa, ipak, ne radimo tako.

Ne radimo tako ni približno često.

Većinu vremena, države se i dalje ponašaju

kao da su zaraćena, sebična plemena
koja se međusobno bore,

kao što su većinom i radile
otkad su nacionalne države izmišljene

stotinama godina unazad.

A to mora da se promeni.

Ovo nije promena političkog sistema
ili promena ideologije.

Ovo je promena kulture.

Mi, svi mi, moramo da razumemo

da razmišljanje ka unutra nije rešenje
za svetske probleme.

Moramo da naučimo kako da sarađujemo
i da sarađujemo mnogo više

i da se takmičimo malčice manje.

U suprotnom će stvari
nastaviti da se pogoršavaju

i postaće mnogo gore,
mnogo pre nego što očekujemo.

Promena će se jedino desiti,

ako mi, obični ljudi,

kažemo našim političarima
da su se stvari promenile.

Moramo da im kažemo
da se kultura promenila.

Moramo da im kažemo
da imaju novi mandat.

Stari mandat je bio veoma prost
i veoma isključiv:

ako ste na poziciji moći i autoriteta,

odgovorni ste za sopstveni narod
i sopstveno sićušno parče teritorije,

i to je to.

A, da bi ste uradili
najbolju stvar za svoje ljude,

zeznete sve ostale na planeti,
to je čak i poželjnije.

To se smatra malčice mačo.

Danas, mislim da svi
na poziciji moći i odgovornosti

imaju dvostruki mandat,

koji kaže da ako ste na poziciji
moći i odgovornosti,

odgovorni ste za sopstveni narod

i za svakog muškarca, ženu,
dete i životinju na planeti.

Odgovorni ste
za sopstveno parče teritorije

i za svaki kilometar kvadratni
zemljine površine

i atmosfere iznad nje.

A, ako vam se ne sviđa ta odgovornost,
ne bi trebalo da vladate.

Za mene je to pravilo savremenog sveta,

i to je poruka koju moramo
da prenesemo našim političarima,

i da im pokažemo da se tako
ovih dana radi.

U suprotnom, svi smo gotovi.

Zapravo, ne smeta mi

kredo Donalda Trampa "Prvo Amerika".

Meni se ta izjava čini prilično banalnom,

tako su političari oduvek radili
i verovatno bi trebalo uvek da rade.

Naravno, izabrani su da predstavljaju
interese sopstvenog naroda.

Ali meni je toliko dosadno
i toliko staromodno

i toliko nemaštovito
kod njegovog shvatanja toga

to što prvo Amerika
znači da su svi ostali poslednji,

da pravljenje Amerike velikom ponovo
znači umanjivanje svih ostalih ponovo,

a to prosto nije tako.

Radeći kao politički savetnik
tokom poslednjih oko 20 godina,

video sam na više stotina primera politika

koje usaglašavaju međunarodne
i domaće potrebe,

i to je bolja politika.

Ne tražim od nacija
da budu altruistične i samopožrtvovane.

To bi bilo smešno.

Nema nacije koja bi to uradila.

Tražim od njih da se osveste i shvate
da nam je potreban novi oblik vladanja,

koji je moguć,

i koji usaglašava ove dve potrebe,

donosi dobrobit sopstvenom narodu
i donosi dobrobit svima ostalim.

Od izbora u SAD-u i Bregzita,

sve mi je očiglednije

da te stare razlike
između levičara i desničara

više nemaju smisla.

Zaista se ne uklapaju u obrazac.

Ono što se čini važnim danas

je veoma jednostavno,

da li je vaš pogled na svet

onaj koji pronalazi utehu
u gledanju ka unutra i unazad

ili, poput mene, pronalazite nadu
u gledanju napred i ka spolja.

To je nova politika.

To je nova podela
koja cepa svet skroz po sredini.

Sad, ovo zvuči kao osuđivanje,
ali nije mi to namera.

Uopšte mi nije strano

zašto mnogi ljudi pronalaze utehu
u gledanju ka unutra i unazad.

Kada su vremena teška, kada nemate novca,

kada se osećate nesigurno i ranjivo,

okretanje ka unutra je gotovo prirodna
ljudska sklonost,

da razmišljate o sopstvenim potrebama

i da odbacujete tuđe,

i da možda počnete da zamišljate
kako je prošlost bila nekako bolja

od sadašnjosti
ili nego što bi budućnost ikad mogla biti.

Ali ja nekako verujem da je to ćorsokak.

Istorija nam pokazuje da je to ćorsokak.

Kada se ljudi okrenu ka unutra i unazad,

ljudski napredak se obrne

i stvari se pogoršaju za sve
veoma brzo, uistinu.

Ako ste poput mene

i verujete u napred i otvorenost,

i verujete da je najbolje
kod čovečanstva njegova raznovrsnost,

a da je najbolja stvar kod globalizacije

to što komeša tu raznovrsnost,
tu kulturološku smešu

kako bi stvorila nešto kreativnije,
uzbudljivije i produktivnije

od onoga što je ikad postojalo
u ljudskoj istoriji,

onda, moji prijatelji, pred nama je posao

jer isključive i nazadne brigade

se ujedinjuju kao nikad pre

i ta religija isključivosti i nazadnosti,

taj strah, taj nespokoj,

koji podilazi najprostijim instinktima

širi se svetom.

Oni među nama koji veruju,

kao što ja verujem,
u napredak i otvorenost,

moramo da se organizujemo

jer nam vreme ističe veoma, veoma brzo.

Hvala vam.

(Aplauz)