Zgrade budućnosti oblikovaćete... vi

Danas ću vam pričati

o poslednjih 30 godina
u istoriji arhitekture.

To je mnogo toga za 18 minuta.

Tema je kompleksna,

pa ćemo se samo upustiti u nju
na kompleksnom mestu:

Nju Džerzi.

Ja sam iz Nju Džerzija, i pre 30 godina

imao sam šest godina i živeo sam tamo
u kući svojih roditelja

u gradu Livingstonu

i ovo je bila moja spavaća soba
iz detinjstva.

Na ćošku pored moje spavaće sboe

bilo je kupatilo
koje sam delio sa sestrom.

Između moje spavaće sobe i kupatila

nalazio se balkon koji je nadgledao
dnevnu sobu.

Tu bi svi provodili vreme i gledali TV,

tako da bi me svaki put kada bih prošao
od spavaće sobe do kupatila

svako video

i svaki put kada bih se istuširao
i vratio se obmotan peškirom,

svako bi me video.

A izgledao sam ovako.

Bilo mi je neprijatno,

bio sam nesiguran i mrzeo sam taj osećaj.

Mrzeo sam da hodam tu,
mrzeo sam taj balkon,

tu sobu i tu kuću.

To je arhitektura.

(Smeh)

Gotovo.

To osećanje, te emocije koje sam osećao,

to je moć arhitekture,

jer se u arhitekturi ne radi o matematici
niti o podeli na zone,

radi se o tim ključnim, emotivnim vezama

koje osećamo u vezi sa mestima
koja nastanjujemo.

Nije čudno što se tako osećamo,

jer po navodima
Agencije za zaštitu okoline,

Amerikanci 90% svog vremena
provode unutra.

To je 90% našeg vremena
gde smo okruženi arhtekturom.

To je ogromno.

To znači da nas arhitektura oblikuje
na načine koje nismo ni shvatali.

To nas čini pomalo lakovernim
i veoma, veoma predvidljivim.

To znači da kada vam pokažem
zgradu poput ove,

znam šta mislite:

mislite "moć",
"stabilnost" i "demokratija".

I znam da to mislite jer je zasnovana
na zgradi koju su pre 2500 godina

sagradili Grci.

To je trik.

Ovo je okidač koji arhitekte koriste

da bi vas navele da stvorite emotivnu vezu

sa formama od kojih
stvaramo naše zgrade.

To je predvidljiva emotivna veza

i taj trik koristimo već veoma dugo.

Koristili smo ga pre 200 godina
da bismo gradili banke.

Koristili smo ga u 19. veku
kada smo gradili muzeje umetnosti.

A u 20. veku u Americi,

koristili smo ga za gradnju kuća.

Pogledajte samo ove čvrste,
stabilne male vojnike

okrenute ka okeanu
kako odbijaju vremenske prilike.

Ovo je veoma korisno,

zato što je građenje zastrašujuće.

Skupo je, traje veoma dugo,
i veoma je komplikovano.

A ljudi koji se bave gradnjom -

graditelji i vlade -

po prirodi se plaše inovacija

i radije bi samo koristili one forme
za koje znaju da će izazvati reakciju.

Tako dobijemo ovakve zgrade.

Ovo je fina zgrada.

To je gradska biblioteka u Livingstonu

koja je završena 2004. u mom rodnom gradu

i znate, ima kulu

i ovu okruglu stvar i stubove,
crvenu ciglu i nekako

možete pretpostaviti šta Livingston
pokušava da kaže ovom zgradom:

deca, vrednost nekretnina i istorija.

Ali to zapravo nema puno veze s time
čime se biblioteka danas bavi.

Iste te godine, 2004,
na drugoj strani zemlje,

završena je još jedna biblioteka

i ona izgleda ovako.

Nalazi se u Sijetlu.

Ovde se radi o tome kako konzumiramo
medije u digitalnom dobu.

Radi se o novom prijatnom mestu u gradu,

mestu za okupljanje, čitanje i deljenje.

Kako je onda moguće

da iste godine, u istoj zemlji,

dve zgrade, obe biblioteke,

izgledaju potpuno drugačije?

Odgovor je taj da arhitektura funkcioniše
na principu klatna.

Sa jedne strane je inovacija

i arhitekte stalno guraju
ka novim tehnologijama,

novim tipologijama, rešenjima
za načine na koje danas živimo.

I guramo, guramo i guramo

dok se potpuno ne udaljimo od svih vas.

Nosimo samo crnu odeću,
postanemo veoma depresivni,

mislite da smo simpatični,

iznutra smo mrtvi jer nemamo izbora.

Moramo da odemo na drugu stranu

i ponovo koristimo te simbole
koje znamo da volite.

Uradimo to i vi ste srećni,

a mi se osećamo kao da smo se prodali,

pa počnemo opet da eksperimentišemo

i guramo klatno nazad i napred
i nazad i napred

kao i proteklih 300 godina

i svakako proteklih 30 godina.

U redu, pre 30 godina
izlazili smo iz '70-ih.

Arhitekte su eksperimentisale
s nečim što se zove brutalizam.

Tu se radi o betonu.

(Smeh)

Ovo možete pretpostaviti.

Mali prozori,
razmera koja lišava dimenzije.

Ovo su zaista teške stvari.

Što se više približavamo '80-ima,

počinjemo da ponovo koristimo te simbole.

Guramo klatno nazad u suprotnom smeru.

Uzimamo ove forme koje znamo da volite

i obnavljamo ih.

Dodajemo neonska svetla

i pastelne boje

i koristimo nove materijale.

I vi to obožavate.

I ne možete da se zasitite.

Uzeli smo klasične ormare

i od njih napravili nebodere,

a neboderi mogu da budu
srednjovekovni zamkovi od stakla.

Forme su postale velike,

odvažne i pune boja.

Patuljci su postali stubovi.

(Smeh)

Labudovi su narasli do veličine zgrada.

Bilo je ludo.

Ali to su '80-te i to je kul.

(Smeh)

Svi provodimo vreme u tržnim centrima

i svi se selimo u predgrađa,

a tamo, u predgrađima,

možemo da ostvarujemo
svoje arhitektonske fantazije.

A te fantazije

mogu biti mediteranske

ili francuske

ili italijanske.

(Smeh)

Po mogućstvu uz beskonačne količine kifli.

To je stvar sa postmodernizmom.

To je stvar sa simbolima.

Jednostavni su, jeftini su,

jer umesto pravljenja mesta,

pravimo sećanja na mesta.

Zato što znam,
a znam da i svi vi znate,

da ovo nije Toskana.

Ovo je Ohajo.

(Smeh)

Arhitekte se onda frustriraju

i počnemo da guramo klatno
nazad u suprotnom smeru.

Krajem '80-ih i početkom '90-ih

počinjemo da eksperimentišemo
s nečim što se zove dekonstruktivizam.

Izbacujemo istorijske simbole,

oslanjamo se na nove tehnike dizajna
potpomognute kompjuterima

i dolazimo do novih kompozicija

gde se forme sudaraju s formama.

Ovo su plahovite, akademske stvari,

veoma nepopularne,

potpuno se udaljavamo od vas.

Obično bi se klatno prosto vratilo
i otišlo u suprotnom smeru.

A onda se desilo nešto neverovatno.

Godine 1997. otvorena je ova zgrada.

Ovo je Gugenhajm Bilbao,
autora Frenka Gerija.

Ova zgrada iz korena menja

povezanost sveta s arhitekturom.

Pol Goldberger je rekao da je Bilbao
bio jedan od onih retkih trenutaka

kada su kritičari, akademici
i opšte javno mnjenje

imali potpuno isto mišljenje o zgradi.

Njujork Tajms nazvao je ovu zgradu čudom.

Turizam u Bilbau porastao je za 2500%

nakon što je ova zgrada završena.

Odjednom su svi želeli
jednu od ovih zgrada -

Los Anđeles,

Sijetl,

Čikago,

Njujork,

Klivlend,

Springfild.

(Smeh)

Svi žele po jednu ovu zgradu
i Geri je svuda.

On je naš prvi arhitekta-zvezda.

Kako je onda moguće da ove forme -

divlje su i radikalne -

kako je moguće da one postaju
tako prisutne širom sveta?

To se desilo zato što su ih mediji
tako uspešno podstakli

da su nas brzo naučili da ove forme
podrazumevaju kulturu i turizam.

Stekli smo emotivnu reakciju na ove forme.

Kao i svaki gradonačelnik na svetu.

Svaki gradonačelnik je znao
da ako ima ove forme,

ima kulturu i turizam.

Ova pojava pred svitanje novog milenijuma

desila se i nekim drugim
arhitektima-zvezdama.

Desilo se Zahi

i desilo se Libeskindu,

i ono što se desilo ovoj nekolicini
elitnih arhitekata

u osvit novog milenijuma,

moglo bi da počne da se dešava
celom polju arhitekture,

jer digitalni mediji počinju
da povećavaju brzinu

kojom konzumiramo informacije.

Razmislite o tome
kako konzumirate arhitekturu.

Pre hiljadu godina,

morali ste da odšetate do sledećeg sela
kako biste videli zgradu.

Ubrzava se transport:

možete ići čamcem, avionom,
možete biti turista.

Ubrzava se tehnologija:
zgradu možete videti u novinama, na TV-u,

dok konačno svi ne postanemo
arhitektonski fotografi

i zgrada ne postane odvojena od mesta.

Arhitektura je sada svuda

i to znači da je brzina komunikacije

konačno sustigla brzinu arhitekture.

Arhitektura se zapravo
kreće prilično brzo.

Ne treba mnogo vremena da smislite zgradu.

Potrebno je mnogo vremena
da se ona izgradi,

tri ili četiri godine,

a u međuvremenu,
arhitekta će dizajnirati dve ili osam

ili stotinu drugih građevina

pre nego što sazna da li je ta građevina
koju je dizajnirao pre četiri godine

bila uspešna li ne.

To je zato što nikada nije postojala
dobra petlja povratnih informacija.

Tako dobijamo ovakve zgrade.

Brutalizam nije bio pokret od dve godine,

već 20.

20 godina smo pravili ovakve zgrade

jer nismo imali pojma koliko ih mrzite.

To se nikada više neće desiti,

makar mislim da neće

jer živimo na ivici najveće
revolucije u arhitekturi

još od otkrića betona,

čelika ili lifta,

a to je revolucija medija.

Moja teorija je da kada primenite medije
na ovo klatno,

ono počne da se klati sve brže i brže,

dok ne bude na oba kraja
skoro u isto vreme

i tako se uspešno briše razlika
između inovacije i simbola,

između nas, arhitekata,
i vas, javnosti.

Sada možemo da stvaramo
trenutne simbole nabijene emocijama

od nečega potpuno novog.

Pokazaću vam kako se ovo odvija

na projektu koji je moja kompanija
nedavno završila.

Unajmili su nas da zamenimo ovu zgradu
koja je izgorela.

Ovo je centar grada Pajns

na ostrvu Fajer u državi Njujork.

To je vikend naselje.

Predložili smo odvažnu zgradu,

drugačiju od svih formi
na koje je zajednica bila naviknuta

i bili smo uplašeni
i naš klijent je bio uplašen,

kao i zajednica,

pa smo uradili niz realističnih prikaza

koje smo stavili na Fejsbuk

i Instagram

i pustili smo ljude da rade svoju stvar:

dele ih, komentarišu ili ih mrze.

Ali to je značilo
da je zgrada bila deo zajednice,

dve godine pre završetka,

tako da kada su prikazi izgledali
identično kao gotov proizvod,

nije bilo iznenađenja.

Ova zgrada je već bila deo zajednice

i tog prvog leta,

kada su ljudi počeli da dolaze
i dele zgradu na društvenim medijima,

zgrada je prestala da bude zdanje
i postala je medijum

jer ovo nisu samo slike zgrade,

to su vaše slike zgrade.

I dok ih koristite da pričate svoju priču,

one postaju deo vašeg ličnog narativa

i vi zapravo pravite kratak spoj

na našem kolektivnom sećanju

i pravite naelektrisane simbole
koje mi razumemo.

To znači da nam više ne trebaju Grci

kako bi nam rekli šta da mislimo
o arhitekturi.

Možemo jedni drugima reći
šta mislimo o arhitekturi,

jer digitalni mediji nisu samo promenili
veze između svih nas,

promenili su veze između nas i zgrada.

Pomislite nakratko na bibliotekare
u Livingstonu.

Kada bi se ta zgrada gradila danas,

oni bi prvo otišli na internet
i potražili "nove biblioteke".

Preplavili bi ih primeri
eksperimentisanja, inovacije,

pomeranja granica onoga
što biblioteka može da bude.

To je municija.

To je municija koju mogu da uzmu i odnesu

do gradonačelnika i građana Livingstona

i kažu, ne postoji jedinstven odgovor
na to šta je biblioteka danas.

Hajde da budemo deo ovoga.

Ovo bogatstvo eksperimentisanja

daje im slobodu da sprovode
sopstvene eksperimente.

Sada je sve drugačije.

Arhitekte nisu više
ta misteriozna stvorenja

koja koriste komplikovane reči
i komplikovane crteže,

a vi niste bespomoćna javnost,

potrošači koji neće prihvatiti
bilo šta što do tada nisu videli.

Arhitekte mogu da vas čuju

i vi se ne plašite arhitekture.

To znači da to klatno
koje se njiše napred i nazad

od stila do stila, od pokreta do pokreta

nije više bitno.

Možemo se kretati unapred

i pronaći relevantna rešenja
za probleme naših društava.

Ovo je kraj arhitektonske istorije

i to znači da će zgrade sutrašnjice

izgledati dosta drugačije od današnjih.

To znači da javni prostor
drevnog grada Sevilje

može da bude jedinstven i prilagođen
načinu funkcionisanja modernog grada.

To znači da stadion u Bruklinu
može biti stadion u Bruklinu,

ne neka istorijska mešavina
od crvene cigle

koja predstavlja ono što mi mislimo
da treba da bude stadion.

To znači da će roboti praviti naše zgrade,

jer smo konačno spremni za forme
koje će oni proizvoditi.

To znači da će se zgrade prilagođavati
hirovima prirode,

a ne obrnuto.

To znači da će garaža za parking
na Majami biču u Floridi

moći da bude i mesto za sport

i jogu

i čak ćete moći tamo da se oženite
kasno u noći.

(Smeh)

To zači da tri arhitekte
mogu da sanjaju o plivanju

u reci Ist river u Njujorku

i onda da skupe skoro pola miliona dolara

od zajednice koja se okupila
oko njihovog cilja,

a ne samo od jednog klijenta.

To znači da nijedna zgrada
nije premala za inovaciju,

poput ovog paviljona za jelene

koji je mišićav i žilav
kao životinje koje treba da nadgleda.

To znači da zgrada ne mora biti prelepa

da bi je neko voleo,

poput ove ružnjikave zgradice u Španiji,

gde su arhitekte iskopale rupu,

nabile je slamom

i onda oko toga nasule beton,

i kada se on osušio,

pozvali su nekoga da očisti tu slamu

tako da je sve što ostaje nakon toga

ova odvratna sobica

ispunjena otiscima i ogrebotinama
od toga kako je to mesto nastalo

i to postaje najuzvišenije mesto
za gledanje španskog zalaska sunca.

Nije bitno da li naše zgrade pravi krava

ili robot.

Nije bitno kako gradimo,
već šta gradimo.

Arhitekte već znaju kako da prave
zgrade koje su ekološki čistije

i pametnije
i više prijateljski nastrojene.

Samo smo čekali da ih svi vi želite.

Konačno, više nismo
na suprotnim stranama.

Pronađite arhitektu, zaposlite ga,
radite s nama

na dizajniranju boljih zgrada,
boljih gradova i boljeg sveta,

jer su ulozi visoki.

Zgrade nisu samo odraz našeg društva,
one oblikuju naše društvo

sve do najmanjih prostora -

lokalnih biblioteka,

domova gde podižemo svoju decu,

i njihovih šetnji
od spavaće sobe do kupatila.

Hvala vam.

(Aplauz)