Moje putovanje do osnivanja škole za devojčice u Keniji | Kakenja Ntaja (Kakenya Ntaiya) | TEDxMidAtlantic

Kakenji Ntaji bio je određen tradicionalni put svih devojčica koje su rođene u seocetu Enuasen u Keniji - udaja u ranom dobu i obrezivanje. U ovom govoru ona opisuje kako je odlučila da izmeni tu realnost za druge devojčice.

Postoji grupa ljudi u Keniji.

Ljudi prelaze okeane da bi ih videli.

Ovi ljudi su visoki. Skaču visoko.
Nose crveno. I ubijaju lavove.

Možda se pitate, ko su ovi ljudi?

Ovo su Masaji.

I znate li šta je super?

Ja sam zapravo jedna od njih.
(Smeh)

Masaji, momci su odgajani da budu ratnici.

Devojke su odgajane da budu majke.

Kada sam imala 5 godina,
saznala sam da sam verena

i da ću se udati čim uđem u pubertet.

Moja majka, moja baka, moje tetke,

su me konstantno podsećale da je
moj muž upravo prošao pored mene.

(Smeh)
Super, zar ne?

I sve što sam morala da radim
od tog trenutka

je bilo da se pripremim
da budem savršena žena sa 12 godina.

Moj dan je počinjao u 5 ujutru,

mužom krava, čišćenjem kuće,
kuvanjem za braću i sestre,

sakupljanjem vode, drva za ogrev.

Radila sam sve što je trebalo da uradim
da bih postala savršena supruga.

Išla sam u školu ne zato što su kod Masaja
žene ili devojke išle u školu.

Razlog je to što je mojoj majci
uskraćeno obrazovanje,

i konstantno je mene i braću i sestre
podsećala

da ona nije nikad želela
da mi živimo život koji je ona živela.

Zašto je ona to govorila?

Moj otac je radio kao policajac u gradu.

Dolazio je kući jednom godišnje.
Ponekad ga nismo videli čak i dve godine.

I kad god bi došao kući,
to bi bio drugačiji slučaj.

Moja majka je naporno radila na farmi
da bi usevi rasli da imamo da jedemo.

Ona je uzgajala krave i koze
da bi mogla da brine o nama.

Ali kad je moj otac dolazio,
on bi prodao krave,

prodao bi proizvode koje smo imali,

i otišao bi i pio sa svojim prijateljima
u barovima.

Zato što je moja majka bila žena, nije joj
bilo dozvoljeno da poseduje imovinu,

podrazumevalo se,
sve u mojoj porodici je svakako

pripadalo mom ocu, pa je imao pravo.

I ako ga je moja majka ikada pitala,
on bi je udarao, zlostavljao

i zaista je bilo teško.

Kada sam otišla u školu, imala sam san.
Želela sam da postanem učiteljica.

Učiteljice su lepo izgledale.
Nosile su lepe suknje i visoke potpetice.

Saznala sam kasnije da su one neudobne,
ali sam im se divila.

(Smeh)

Ali najviše od svega, učiteljica je samo
pisala na tabli -

nije težak posao, to sam mislila,

uporedivši sa tim šta sam radila na farmi.
Želela sam da postanem učiteljica.

Naporno sam radila u školi,
ali kada sam bila u osmom razredu,

to je bio odlučujući faktor.

U našoj tradiciji, postoji obred kroz koji
devojke moraju da prođu da bi postale žene

i to je obred prelaza u zrelost.

I završavala sam osmi razred,

i to je bio veliki prelaz za mene
da odem u srednju školu.

To je bila raskrsnica.

Jednom kad prođem kroz ovu tradiciju,
postaću supruga.

Dakle, moj san da postanem učiteljica
neće se ispuniti.

Rekla sam - morala sam da smislim plan
da shvatim ove stvari.

Pričala sam sa ocem. Uradila sam nešto
što većina devojaka nije nikad uradila.

Rekla sam ocu: ''Proći ću kroz ovaj obred,
samo ako me pustiš da se vratim u školu.''

Razlog za to je, da sam pobegla,
moj otac bi bio obeležen,

ljudi bi ga zvali ocem devojke
koja nije prošla obred.

Time bi se sramio do kraja života.

Tako da je shvatio. ''Dakle'', rekao je:
''u redu, ići ćeš u školu nakon obreda.''

I jesam. Obred se desio.
To je bila sedmica puna uzbuđenja.

To je svečanost.
Ljudi uživaju u njoj.

I dan pre nego što se
stvarna ceremonija desila,

mi smo plesali, bili uzbuđeni
i cele noći nismo spavali.

Taj dan je došao i izašli smo iz kuće

u kojoj smo plesali.

Dok smo plesali i plesali,
izašli smo iz dvorišta

i tamo je gomila ljudi čekala.
Svi su bili u krugu.

I dok smo plesali i plesali,
mi smo pristupili ovom krugu žena,

muškaraca, žena, dece, svi su bili tamo.

Bila je jedna žena
koja je sedela u sredini

i ona je čekala da nas pridrži.

Ja sam bila prva. Tamo su bile moje sestre
i par drugih devojaka

i kako sam se približila, pogledala me je
i ja sam sela i raširila noge.

Kada sam raširila noge, druga žena
je došla, i ova žena je nosila nož.

I noseći nož, prišla mi je,
pridržala mi je klitoris i odsekla ga je.

Kao što možete zamisliti,
krvarila sam. I krvarila.

Nakon nekog vremena krvarenja,
pala sam u nesvest.

To je nešto zbog čega mnogo devojaka -
srećna sam, nisam umrla, ali mnoge jesu.

Izvežbano je, bez anestezije,
zarđalim starim nožem

i bilo je veoma teško.

Imala sam sreće jer je moja majka
uradila nešto što mnoge žene ne rade.

Tri dana, nakon što su svi
napustili naš dom,

moje mama je otišla
i dovela medicinsku sestru.

Bile smo zbrinute, nakon tri sedmice
bila sam izlečena i vratila se u školu.

Bila sam tako odlučna da budem učiteljica

da bih mogla napraviti razliku
u mojoj porodici.

Dok sam bila u srednjoj školi,
nešto se dogodilo.

Upoznala sam mladog čoveka iz našeg sela
koji je išao na Univerzitet u Oregonu.

Ovaj čovek je nosio belu majicu,
džins, kameru,

bele patike - pričam o belim patikama.

Bilo je nešto u toj odeći i mislim,
u patikama. (Smeh)

To su bile patike i to u selu
u kome nema asfaltiranih puteva.

To je bilo prilično privlačno.
(Smeh)

Rekla sam mu: ''Želim da idem
tamo gde si ti,''

jer je ovaj čovek izgledao srećno
i divila sam se tome.

A on mi je rekao:

''Kako to misliš, da želiš da ideš?
Zar nemaš muža koji te čeka?''

I ja sam mu rekla: ''Ne brini za to.
Samo mi reci kako da stignem do tamo.''

Ovaj gospodin, on mi je pomogao.

Dok sam bila u srednjoj školi,
moj otac je bio bolestan.

Doživeo je moždani udar
i bio je veoma bolestan,

pa nije mogao reći šta da radim dalje.

Ali problem je, što moj otac nije jedini
otac kog sam imala.

Svi stari koliko i moj otac, muškarci
u zajednici, smatrali su se mojim očevima.

Moji ujaci, svi oni - i oni su diktirali
kakva će moja budućnosti biti.

Vesti su stigle, aplicirala sam za školu
i bila sam prihvaćena

u ženskom fakultetu Randolf-Mejkon
u Linčburgu, Virdžiniji,

ali nisam mogla da odem bez podrške sela,

jer sam morala da skupim novac
za avionsku kartu.

Dobila sam stipendiju
ali mi je trebalo da dođem ovde.

Ali trebala mi je podrška sela

i evo opet, kada su muškarci čuli,

i kada su ljudi čuli da je žena
dobila priliku da ide u školu,

rekli su: ''Kakva izgubljena prilika.

Ovo je trebalo da dobije muškarac.
Ne možemo da radimo ovo.''

Vratila sam se nazad i morala sam
da se vratim tradiciji.

Postoji verovanje u našem narodu
da jutro donosi dobre vesti.

Tako da sam morala da smislim
nešto da radim ujutru,

jer su dobre vesti ujutru.

I u selu takođe,
postoji jedan poglavica, stariji,

i ako on kaže da, svi će ga pratiti.

Otišla sam kod njega veoma rano ujutru,
čim je sunce izašlo.

Prvo što je video kada je otvorio vrata
bila sam ja.

''Dete moje, šta ti radiš ovde?''

''Oče, treba mi pomoć.
Možeš li me podržati da odem u Ameriku?''

Obećala sam mu
da ću biti najbolja devojka,

da ću se vratiti, šta god požele
nakon toga, ja ću to uraditi za njih.

On je rekao: ''U redu, ali ja to
ne mogu da uradim sam.''

Dao mi je spisak ostalih 15 muškaraca
kod kojih sam išla - još 16 muškaraca.

Svakog jutra ja sam išla i posećivala ih.

Oni su se svi skupili.
Selo, žene, muškarci, svi su se skupili

da me podrže da odem
i steknem obrazovanje.

Stigla sam u Ameriku.
Možete li zamisliti, šta sam pronašla?

(Smeh)
Pronašla sam sneg!

Pronašla sam tržne centre,

usisivače i mnogo hrane u menzi.

Bila sam u zemlji izobilja.

Uživala sam, ali tokom tog tenutka
dok sam bila ovde,

otkrila sam mnoge stvari.

Naučila sam da se obred
kroz koji sam prošla sa 13 godina

zove sakaćenje ženskih genitalija.

Naučila sam da je to
bilo ilegalno u Keniji.

Naučila sam da nisam morala
da prodam deo svog tela

da bih stekla obrazovanje.
Imala sam pravo.

U ovom trenutku, tri miliona devojaka

u Africi rizikuje da proživi
ovo sakaćenje.

Naučila sam da je moja mama
imala pravo na sopstvenu imovinu.

Naučila sam da nije morala
biti zlostavljana zbog toga što je žensko.

Ove stvari su me razljutile.

Želela sam da nešto uradim.

Svaki put kada bih se vratila,
saznala sam da su se devojke iz komšiluka

udavale i sakatile.

Nakon što sam diplomirala,
radila sam za Ujedinjene nacije,

vratila sam se u školu
da uradim diplomski rad

i stalni plač tih devojaka
bio mi je u glavi.

Morala sam nešto da uradim.

Kad sam se vratila, počela sam da pričam
sa muškarcima i rekla sam majkama:

''Želim da se vratim onako kako sam
vam obećala da ću se vratiti i pomoći.

Šta vam treba?''

Kada sam pričala sa ženama,
rekle su mi:

''Znaš šta nam treba?
Zaista nam treba škola za devojke.''

Jer tamo nije postojala škola za devojke.

I razlog zbog čega su one želele školu
za devojke jeste

zbog toga što kada siluju devojku
dok ona ide do škole,

majka je kriva zbog toga.

Ako zatrudni pre nego što se uda,

majka je kriva zbog toga i nju kažnjavaju.
Pretuku je.

Rekle su: ''Želimo da smestimo
naše devojke na sigurno.''

Kada smo se preselili,
otišla sam da pričam sa očevima,

očevi, naravno, možete zamisliti
šta su rekli:

''Mi želimo školu za dečake.''

I ja sam rekla:
''Postoji nekoliko muškaraca iz mog sela

koji su bili napolju i stekli obrazovanje.

Oni mogu da izgrade školu za dečake,
a ja ću da izgradim školu za devojčice.

To je imalo smisla.
I oni su se saglasili.

I rekla sam im, želim da mi pokažu
znak posvećenosti.

I jesu.

Donirali su zemlju
gde smo sagradili školu za devojke.

Želim da upoznate
jednu devojku iz te škole.

Anđelina je došla da se prijavi za školu,

i nije ispunjavala nijedan
od kriterijuma koje smo imali.

Ona je siroče, da,
mogli smo je primiti zbog toga.

Bila je starija, imala je 12 godina, a mi
smo primali devojčice u četvrtom razredu.

Anđelina se selila sa jednog mesta -

jer je bila siroče,
nije imala ni majku, ni oca -

selila se iz kuće jedne babe
do kuće druge babe,

od tetke do tetke.
Nije bilo stabilnosti u njenom životu.

I pogledala sam je, sećam se tog dana,

i videla sam nešto više
nego što sam videla u Anđelini.

I da, ona je bila prestara
za četvrti razred.

Dali smo joj priliku da dođe na čas.

Pet meseci kasnije, to je Anđelina.

Transformacija je počela u njenom životu.

Anđelina želi da bude pilot da bi mogla
da leti oko sveta i da napravi razliku.

Nije bila najbolja učenica
kada smo je uzeli.

Sada je ona najbolja učenica,
ne samo u našoj školi,

nego i u celom našem okrugu.

To je Šeron. Pet godina kasnije.

To je Evelin. Pet meseci kasnije i to je
promena koju pravimo.

Kako se nova zora budila u mojoj školi,

novi početak se dešavao.

U ovom trenutku, 125 devojaka
neće nikada biti osakaćeno.

Sto dvadeset pet devojaka neće biti
udato sa 12 godina.

Sto dvadeset pet devojaka
stvaraju i ispunjaju svoje snove.

Ovo je poenta toga što radimo, dajemo
im priliku gde one mogu da napreduju.

U ovom trenutku, žene više ne tuku

zbog revolucije koju smo započeli
u našoj zajednici.

(Aplauz)

Želim da vas izazovem danas.

Slušate me jer ste ovde,
veoma optimistični.

Vi ste neko ko je veoma strastan.

Vi ste neko ko želi da vidi bolji svet.

Vi ste neko ko želi kraj ratova,

kraj siromaštvu.

Vi ste neko ko želi da napravi razliku.

Vi ste neko ko želi
da naše sutra učini boljim.

Ja želim da vas izazovem
danas da budete prvi,

jer će vas ljudi pratiti.

Budite prvi. Ljudi će vas pratiti.

Budite hrabri. Ustanite.

Budite neustrašivi.

Budite samouvereni.

Odselite se, jer kako menjate svet,
kako menjate svoju zajednicu,

kao što mi verujemo da utičemo na jednu
po jednu devojku, jednu po jednu porodicu

jedno po jedno selo,
jednu po jednu državu.

Mi pravimo razliku,

ako vi menjate svoj svet,
vi ćete menjati svoju zajednicu,

vi ćete menjati svoju državu

i razmislite o tome.
Ako vi to radite i ja to radim,

zar nećemo stvoriti bolju budućnost
za našu decu,

za vašu decu, za naše unuke?

I živećemo u veoma mirnom svetu.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)