Da li je religija dobra ili loša? (Ovo je trik pitanje)

U ime religije urađeno je dosta dobrih stvari, kao i dosta loših. Ali šta je zapravo religija - da li je dobra ili loša, sama po sebi? Filozof Kvame Entoni Apija pruža obimno, iznenađujuće viđenje.

Ljudi stalno govore
razne stvari o religiji.

(Smeh)

Sada već pokojni, veliki Kristofer Hičens

napisao je knjigu
po imenu "Bog nije velik".

čiji je podnaslov bio
"Religija truje sve."

(Smeh)

Ali prošlog meseca, u časopisu Tajm,

rabin Dejvid Volp, koga ja smatram
američkim rabinom,

rekao je, kako bi ublažio
negativnu karakterizaciju,

da nijedan važan oblik društvene promene

ne može biti ostvaren nikako
osim kroz organizovanu religiju.

Primedbe na ovaj oblik negativne

i pozitivne strane su veoma stare.

Imam u svom džepu,

iz prvog veka pre nove ere, Lukrecijovu

"O prirodi stvari", gde je autor rekao:

"Tantum religio potuit suadere malorum" -

Trebalo bi da znam ovo napamet -

što znači, da koliko je religija

u mogućnosti da ubedi ljude da čine zlo,

a govorio je o činjenici

Agamemnonove odluke
da smesti svoju ćerku

Ifigeniju na žrtveni oltar

kako bi osigurao uspeh svoje vojske.

Postojale su velike rasprave,

vekovima, i u tom slučaju,
zapravo možemo

govoriti o milenijumima, o religiji.

Ljudi su govorili o tome mnogo,

i rekli su dobre i loše

i ravnodušne stvari o tome.

Danas želim da vas uverim

u veoma jednostavnu tvrdnju,

a to je da su te debate

u neku ruku besmislene,

jer ne postoji nijedna stvar kao religija

o kojoj se grade takve tvrdnje.

Ne postoji stvar pod imenom "religija",

pa ne može biti dobra ili loša.

Ne može čak biti ni neutralna.

Ako razmislite o tvrdnjama

o nepostojanju stvari,

očigledan način da se pokuša i postavi

nepostojanje smislene stvari

bi bilo pružanje definicije te stvari

i videti da li ju je bilo šta zadovoljilo.

Počeću sa tom premisom

za početak.

Ako pogledate u rečnike

i ako razmisilite o tome,

veoma prirodna definicija religije

je da ona uključuje verovanje u bogove
ili duhovna bića.

Kao što rekoh, to stoji u mnogim rečnicima,

ali ćete zapravo pronaći

u radu Ser Edvarda Tajlora,

koji je bio prvi profesor antropologije
na Oksfordu,

jedan od prvih modernih antropologa.

U njegovoj knjizi o primitivnoj kulturi,

kaže da je srce religije
ono što on zove animizam,

što je verovanje u duhovni organ,

verovanje u duhovnost.

Prvi problem za tu definiciju

potiče od skorašnjeg romana Pola Betija
pod imenom "Taf".

Čovek priča sa rabinom.

Rabin kaže da ne veruje u boga.
Čovek kaže:

"Ti si rabin, kako možeš da
ne veruješ u boga?"

On odgovara:
"Zato je tako dobro biti Jevrej.

Ne moraš da veruješ
u boga samog po sebi,

samo zato što si Jevrej."
(Smeh)

Ako je čovek rabin i Jevrej rabin

i ako morate da verujete u boga
da biste bili religiozni,

onda imamo kontraintuitivni zaključak

da pošto je moguće biti jevrejski rabin

bez verovanja u boga,

judaizam nije religija.

To izgleda kao prilično
kontraintuitivna misao.

Evo drugog argumenta
protiv ovakvog viđenja.

Moj prijatelj, Indijac,

išao je kod svog dede
kad je bio veoma mlad

kao dete, i rekao mu:

"Želim da pričam sa tobom o religiji."

a deda mu je rekao: "Premlad si.

Dođi kad budeš tinejdžer."

Došao je kad je postao tinejdžer,

i rekao je dedi:

"Možda je sad malo kasno

jer sam otkrio da ne verujem u bogove."

Deda, koji je bio mudar čovek, reče mu:

"Dakle, ti pripadaš ateističkoj branši

Hindu tradicije."
(Smeh)

Na kraju, postoji jedan čovek

koji uopšte ne veruje u boga.

Njegovo ime je Dalaj Lama.

Često se šali da je on jedan
od najvećih svetskih ateista.

Ali to je istina, jer religija Dalaj Lame

ne uključuje verovanje u boga.

Možete misliti da to samo pokazuje

da sam vam dao pogrešnu definiciju

i da bi trebalo da imam drugu

i da je testiram sa ovim slučajevima

i pokušam da nađem nešto što obuhvata

ateistički judaizam, ateistički hinduizam,

i ateistički budizam kao forme
religioznosti, ali zapravo

verujem da je to loša ideja,

a razlog zbog kojeg mislim
da je to loša ideja

je da ne verujem da je to način

na koji naš koncept religije funkcioniše.

Mislim da naš koncept religije

funkcioniše tako što imamo listu

paradigmi religija

i njihove poddelove

i ako se nešto novo pojavi

što nagoveštava religiju,

ono što pitamo je:
"Da li je nešto poput ovih?"

Zar ne?

Mislim da to nije jedini način
kako mislimo o religiji.

To je, kao što je bilo,

sa naše tačke gledišta,

bilo bi dobro da išta
na toj listi bude religija,

zbog čega mislim da prikaz religije

koji isključuje budizam i judaizam

nema šanse da bude dobar početak,

jer su na našoj listi.

Ali zašto imamo tu listu?

Šta se dešava?

Kako je došlo do toga da imamo listu?

Mislim da je odgovor prilično jednostavan

i stoga sirov i sporan.

Siguran sam da se dosta ljudi neće

složiti sa time, ali evo moje priče,

i istinita ili ne, to je priča koja vam

daje dobar osećaj za to kako je

lista možda nastala i stoga vam

pomaže da razmislite o tome

koja upotreba liste može postojati.

Mislim da je odgovor ovde,
kada su evropski putnici,

počevši otprilike u vreme Kolumba,

krenuli na put oko sveta.

Potekli su iz hrišćanske kulture,

i kada su stigli na novo mesto

primetili su da neki ljudi
nemaju hrišćanstvo

i pitali su se sledeće:

šta imaju umesto hrišćanstva?

A onda je lista nastala.

Sastoji se od stvari
koje su drugi ljudi imali

umesto hrišćanstva.

Postoji poteškoća
sa napretkom u tom smeru

a to je da je hrišćanstvo ekstremno,

čak i na toj listi,
ekstremno specifična tradicija.

U sebi ima svakakve stvari

koje su izuzetno posebne

i koje su posledice specifičnosti

hrišćanske istorije i jedna stvar

koja je u srcu toga,

jedna stvar koja je
u srcu većine shvatanja hrišćanstva,

što je posledica specifične
istorije hrišćanstva,

a to je da je to veoma ubedljiva religija.

To je religija u kojoj su ljudi
veoma zabrinuti

za to da li verujete u prave stvari.

Interna istorija hrišćanstva
je većinom istorija

ljudi koji su ubijali jedni druge

jer su verovali u pogrešne stvari,

i takođe je uključena

u borbe sa ostalim religijama,

očigledno počevši od Srednjeg veka,

borba sa Islamom,

u kojem je, ponovo, nevera,

činjenica da nisu verovali u prave stvari,

to je delovalo veoma uvredljivo
za hrišćanski svet.

To je veoma specifična i posebna istorija

koju hrišćanstvo ima,

i nije svuda sve

što je ikada bilo stavljeno
na ovakvu vrstu liste.

Evo i drugog problema.

Dogodila se veoma posebna stvar.

Zapravo je spomenuto ranije,

ali veoma posebna stvar se dogodila

u istoriji vrste hrišćanstva

koju vidimo oko sebe

većinom danas u Americi

i desila se krajem 19. veka,

a ta posebna stvar koja se dogodila

krajem 19. veka

je bila vrsta dogovora koji je postignut

između nauke,

novog načina organizovanja
intelektualnog autoriteta,

i religije.

Ako pomislite na 18. vek, recimo,

ako mislite

o intelektualnom životu
pre kraja 19. veka,

sve što ste uradili,
sve o čemu ste mislili

bilo da je fizički svet,

ljudski svet,

prirodni svet van ljudskog,

ili moralnost, bilo šta što ste radili

bi se uokvirilo u pozadinu

grupe religioznih pretpostavki,

hrišćanskih pretpostavki.

Ne biste mogli da ispričate

o prirodnom svetu,

a da ne kažete nešto o njegovoj vezi,

na primer, za priču o postanju

u avramskoj tradiciji,

priču o postanju u prvoj knjizi Tore.

Sve je bilo uokvireno na taj način.

To se menja krajem 19. veka

i po prvi put, moguće je da ljudi

razviju ozbiljne intelektualne karijere

kao prirodni istoričari poput Darvina.

Darvin je bio zabrinut za vezu između

onoga što je rekao i istina religije

ali je mogao da nastavi, da piše knjige

o svojoj temi,

a da ne mora da objasni
kakva je bila veza

sa religijskim tvrdnjama

i takođe, geolozi su mogli
da o tome govore.

U ranom 19. veku, ako biste bili geolog

i izneli tvrdnju o dobu Zemlje,

morali biste da objasnite
da li je bila saglasna

ili kako jeste ili nije saglasna

sa dobom Zemlje

koje se navodi u Postanju.

Krajem 19. veka, mogli ste

da napišete udžbenik o geologiji

u kojem dajete argumente
koliko je Zemlja stara.

Dakle, postoji velika promena

i ta intelektualna podela rada se javlja

i učvršćuje tako da krajem

19. veka u Evropi

nastaje intelektualna podela rada,

i možete da radite
svakakve ozbiljne stvari

uključujući, čak i filozofiju,

a da ne budete ograničeni mišlju:

"Ono što moram da kažem
mora biti u saglasnosti

sa dubokim istinama koje mi je dala

religijska tradicija."

Zamislite nekoga ko izlazi

iz tog sveta, tog sveta iz kraja 19. veka,

ulazi u zemlju
gde sam ja odrastao, Ganu,

društvo u kojem sam odrastao, Asante,

ulazi u taj svet

na prekretnici 20. veka

sa pitanjem koje je sačinilo listu:

šta oni imaju umesto hrišćanstva?

Evo jedne stvari koju bi primetio,

i inače, postojala je osoba
koja je uradila to.

To je bio kapetan Ratrej,

i bio je poslat
kao antropolog britanske vlade

i napisao je knjigu o Asante religiji.

Ovo je disk duše.

Ima ih gomila u Britanskom muzeju.
Mogao bih da vam dam

zanimljivu, različitu istoriju

o tome kako je došlo
da toliko mnogo stvari

iz mog društva završi u Britanskom muzeju,

ali nemamo vremena za to.

Ovaj predmet je disk duše.

Šta je to disk duše?

Nošen je oko vrata

čistača duše Asante kralja.

Šta je bilo njihov posao?
Da čiste kraljevu dušu.

Trebalo je dosta vremena

da se objasni kako duša može biti stvar

koja se može čistiti,

ali je Ratrej znao da je ovo religija

jer su duše bile u igri.

I takođe,

bilo je mnogo drugih stvari,
mnogo običaja.

Na primer, skoro svaki put
kad bi neko pio piće,

prosuli bi malo na zemlju

nazivajući to prolivanjem u slavu boga,

i dali bi nešto precima.

Moj otac je to radio.
Svaki put kad bi otvorio bocu viskija,

što je srećom bilo često,

skinuo bi čep i prosuo
veoma malo na zemlju,

i govorio bi,

obraćao bi se Akromi-Ampimu,
osnivaču naše loze,

ili Jao Entoniju, mom pradedi,

govorio bi im,

nudeći malo toga.

I konačno, bile su ogromne
javne ceremonije.

Ovo je crtež iz ranog 19. veka

koji je nacrtao drugi britanski oficir

i koji prikazuje takvu ceremonju,

gde je uključen kralj,

i kraljevski posao,

jedan od većih delova njegovog posla,

pored organizovanja rata
i sličnih stvari,

bilo je da nadgleda
grobove svojih predaka

i kada je kralj umro,
tron na kom je sedeo

bio je zacrnjen

i odnešen u kraljevski hram predaka.

I svakih 40 dana kralj Asantea

morao je da ode i izvrši kult

za svoje pretke.

To je veliki deo posla

i ljudi smatraju da ako ne uradi to,

stvari će se raspasti.

Dakle, on je religiozna figura,

kao što bi Ratrej rekao,

kao i politička figura.

Sve ovo bi se računalo
kao religija za Ratreja.

ali moje mišljenje je da kada gledate

u živote tih ljudi,

otkrivate da svaki put kad urade nešto

svesni su svojih predaka.

Svako jutro na doručku

odete napolje ispred kuće

i date ponudu božjem drvetu, nima due

van vaše kuće, i ponovo,

razgovaraćete sa bogovima,

visokim i niskim bogovima,

precima i tako dalje.

Ovo nije svet

u kojem se desilo razdvajanje

između religije i nauke.

Religija se nije razdvojila

od bilo koje oblasti života,

i posebno,

što je ključno za razumevanje sveta,

je to da je to svet u kojem posao

koji nauka obavlja za nas

urađen onim što će
Ratrej nazvati religijom,

jer ako žele da objasne nešto,

da znaju zašto usev nije uspeo,

da znaju zašto pada kiša

ili ne pada, ako im treba kiša,

ako žele da znaju zašto

im je deda umro,

pozvaće se na ista imena,

iste jezike,

govoriće istim bogovima o tome.

Ovo veliko razdvajanje, drugim rečima,

između religije i nauke
se nije dogodilo.

Ovo bi bila samo istorijska zanimljivost,

samo što je to u velikom delu sveta

i dalje istina.

Imao sam privilegiju da idem na venčanje

pre neki dan u severnoj Namibiji,

oko 30km južno od granice sa Angolom

u selu od 200 ljudi.

Ovo su bili moderni ljudi.

Sa nama je bilaUna Čaplin,

za koju ste neki od vas i čuli

i jedan od ljudi iz sela joj je prišao

i rekao: "Video sam te u Igri prestola."

To nisu bili ljudi koji su se izolovali
iz našeg sveta,

ali ipak za njih,

bogovi i duše su još uvek tu

i kada smo bili u autobusu,
vozeći se između

različitih delova ceremonije,

nisu se molili samo na opšti način

već za sigurnost putovanja

i to su i mislili

i kada su mi rekli da je majka,

mladina baba,

sa nama, nisu mislili figurativno.

Mislili su, čak i ako je
bila mrtva osoba,

mislili su da je i dalje živa.

U većini delova sveta danas,

to razdvajnje između nauke i religije

nije se dogodilo,

i kao što sam rekao, to nisu -

Ovaj momak je radio
za Čejs i Svetsku banku.

Ovo su stanovnici sveta zajedno sa vama

ali dolaze iz mesta u kojem religija

igra veoma različitu ulogu.

Sledeći put kad neko želi

da napravi široku
generalizaciju o religiji

želim da pomislite da možda
ne postoji religija,

religija kao takva,

i stoga ono što kažu

ne može sigurno biti istina.

(Aplauz)